петак, 12. август 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Тридесет година без Совјетског Савеза – нестао је са географске карте, али не из сећања!
Савремени свет

Тридесет година без Совјетског Савеза – нестао је са географске карте, али не из сећања!

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
субота, 25. децембар 2021.

"Као резултат нове ситуације, настале стварањем Заједнице Незвисних Држава, ја обустављам своју активност на положају председника СССР"

Те речи изговорио је 25 децембра 1991 године тадашњи председник Совјетског Савеза Михаил Горбачов. Биле су то његове последње речи у својству председника совјетске државе. Историјски тренутак забележиле су телевизијске камере.

Истога дана Горбачов је потписао декрет ,,О предаји пуномоћја врховног команданта оружаних снага Совјетског Савеза и Савета одбране при председнику државе’’. Током вечери, Горбачов је на државној телевизији изјавио да оставку даје из принципијелних разлога. ,,Ја сам се одлучно залагао за самосталност, независност народа, за суверенитет република. Али истовремено сам се залагао и за очување савезне државе, целовитост земље. Догађаји су ишли другим правцем. Превагнула је линија ка разбијању државе и њеном разједињавању, са чим се не могу сагласити’’- рекао је Горбачов.

После говора на телевизији, Горбачов се вратио се у свој кабинет у Кремљу и предао ,,Нуклеарни коферчић'' двојици пуковника из пратње министра одбране Шапошњикова јер је Јељцин одбио да се сусретне са њим. Политичко супарништво прерасло је у личну нетрпељивост па и непријатељство двојице политичара.

У 19,30 часова са јарбола на здању Кремља скинута је застава Совјетског Савеза и постављена застава Руске Федерације.

Као што је стварање совјетске државе и успостављање совјетске власти текло уз огромне патње и небројене жртве, тако су сада распад те државе пратили велики ломови, људске драме и масовне несреће. Све што је стврано и повезивано седам деценија у привреди, инфраструктури, политици, дипломатији, здравству, школству, војној и другим областима, раздвајано је и кидано без милости, напречац

Житељи ,,савеза неразрушивог, република слободних’’, како је гласио први стих совјетске химне, заспали су у једној а пробудили се у некаквој другој држави. Милиони људи остали су без домовине а да тог горког чина нису ни били свесни. Преко ноћи нашли су се у туђој земљи за коју ће убрзо сазнати да им је више маћеха него мајка. Сазнаће да су деценијама живели у заблуди, у ,,заједници равноправних народа’’ чије су темеље изнутра подривали разни национализми, антагонизми и похлепа за влашћу. Многи ће убрзо паковати кофере или главом без обира бежати, тражити ново уточисте и нову домовину.

Не само за избеглице, него и за десетине милиона других грађана бившег Совјетског Савеза, настаће прави пакао. Као што је стварање совјетске државе и успостављање совјетске власти текло уз огромне патње и небројене жртве, тако су сада распад те државе пратили велики ломови, људске драме и масовне несреће. Све што је стврано и повезивано седам деценија у привреди, инфраструктури, политици, дипломатији, здравству, школству, војној и другим областима, раздвајано је и кидано без милости, напречац. Није председник Русије Владимир Путин много година касније без разлога рекао да је распад Совјетког Савеза био највећа геополитичка трагедија двадесетог века.

Тако је изгледало финале распада највеће дрзаве света. А сам процес почео је годину дана раније отцепљењем балтичких република да би, Совјетски Савез као држава, фактички престао да постоји већ почетком децембра 1991. године.

Наиме, осмог децембра те године, лидери Русије, Белорусије и Украјине- Борис Јељцин, Станислав Шушкевич и Леонид Кравчук потписали су договор који је означавао да ,,СССР као геополитичка реалност више не постоји’’. Договор је потписан у месташцу Вискули, на подручју Бјеловешке пушче (шуме, честара) у западној Белорусији, тик уз границу са Пољском, у резиденцији бившег совјетског лидера Никите Хрушчова. Ова резиденција је изабрана као место сурета јер је располгала савременим средствима везе а у близини се налазио војни аеродром.

А та огромна земља била је територијално далеко највећа држава света са преко 22,4 милиона двадратних километара и више од 200 милиона житеља. Простирала се на два континента и обухватала је 11 часовних зона- од Балтичког и Црног мора до Тихог океана и од Северног леденог океана до Каспијског језера и држава Јужне Азије

По једним оценама, била је то неминовност, једини реалан и исправан излаз из ситуације у којој се нашла бивша држава. По другима, то је био чин велеиздаје државних и националних интереса који ће у историји бити забележен најцрњим словима. Било је то, како су оценили поједини коментатори, ,,черечење огромне земље без наркозе’’.

А та огромна земља била је територијално далеко највећа држава света са преко 22,4 милиона двадратних километара и више од 200 милиона житеља. Простирала се на два континента и обухватала је 11 часовних зона- од Балтичког и Црног мора до Тихог океана и од Северног леденог океана до Каспијског језера и држава Јужне Азије. У њој је живело 190 различитих народа и народности који су говорили на више од 100 језика и дијалеката. Таква шароликост народа, језика, култура и религија није постојла ни у једној другој земљи света. Према подацима објављеним крајем 2021 године, идентична шароликост остала је и у постсовјетској Русији.

Половином деведесетих година имао сам у Минску интервју са председником Белорусије Александром Лукашенком уочи посете тадашњег председника СР Југославије Зорана Лилића тој земљи. Рекао ми је да би у Вискулију, на месту где је потписан Бјеловешки договор, требало забости глогов колац, а не поставити некакво обележје. Онакав колац каквим се честити људи бране од вампира и друге нечисте силе. Такво мишљење имали су и неки други политичари осталих република.

Нисмо се плашили да ће Горбачов предузети некакав напад да би нас похапсио, каже лидер Белорусије Шушкевич. Неки људи су тврдили да смо седели на коферима пуним злата и долара и били спремни да побегнемо сваког часа у Пољску ако Горбачов пошаље војску. То је апсолутна лаж, то су приче за малу децу.

Када смо завршили цео посао и потписали докуменат, настало је олакшање. И тада смо се окупили утроје, у апартманима Јељцина. Борис Николајевич је рекао: ,,Тако, сада треба обавестити Михаила Сергејевича (Горбачова). Логичније од свега било је да то учиним ја као ,,домаћин’’ скупа, каже Шушкевич. Требало је обвестити и међународну јавност. Сматрали смо да би најлогичније било да телефоном позовемо америчког председника Буша. С њим ће телефоном разговарати- ко други, него Борис Николајевич пошто су они ..најбољи пријатељи’’

Шушкевич у својим сећањима каже да је покушао да телефонира Горбачову али да је успостављање везе дуго трајало. А Борис Николајевич по својој специјалној вези- хоп, и успоставио је везу са Бушом пре него ја са Горбачовом’’.

,,Горбачов се мени увек обраћао са ,,ти’’. Тада ми је први пут рекао ,,ви’’. Ја сам га информасао у две реченице: потписали смо договор и његова суштина се своди на следеће… Ми се надамо конструктивном наставку таквог прилаза и не видимо други. Горбачов ми одговара: ,,Знате ли ви шта сте урадили? Да ли знате да ће вас светска заједница осудити? Срамота’’. А ја већ слушам како Јељцин разговара са Бушом. ,,Џорџ, поздрав’’. А Козирјев преводи. Горбачов наставља:,,Шта ће бити када о томе сазна Буш”? А ја одговарам: ,,Да, Борис Николајевич му је све већ рекао, он је то примио нормално’’. Глас са друге стране жице је занемео’’.

Сада, као да су сви заборавили да се у децембру 1991. године земља распадала: привреда је доживљавала колапс, пропадала, златне резерве су биле исцрпљене, у целој држави хлеба је било за два дана, министарства нису радила

Један од учесника састанка, Сергеј Шахрај, кога описују као бриљантног правника, каже да је схватио да се тих дана пише историја. ,,Без обзира што смо сви данас траумирани због губљења заједничке државе, после Вискула друштво је одахнуло. Сада, као да су сви заборавили да се у децембру 1991. године земља распадала: привреда је доживљавала колапс, пропадала, златне резерве су биле исцрпљене, у целој држави хлеба је било за два дана, министарства нису радила.

Руководилац одмаралишта ,,Вискули’’ Степан Мартисјук се присећа тих дана и каже да се ,,судбина Совјетског Савеза решавала испод стола’’. Мартисјук заправо жели да каже да су неки актери били толико под дејством алкохола да су ,,пикирали под сто’’.

,,Увече 7. децембра дошли су неки функционери, московско и наше (белоруско) обезбеђење. Упозорили су нас да долазе Јељцин, Кравчук и наши. Мислили смо да ће учествовати у лову. Договарали смо се где ће ко да спава, ,,прочешљали’’ целу територију. Падао је густ снег.

Први су дошли Украјинци и одмах отишли у лов. Пред сумрак су дошли и остали. Ја сам стајао крај свечаног улаза и отварао гостима врата. Јељцина су водили под руку. Већ је био добро ..нацуган’’ и одвели су га у његов апартман да се одмори.

Одједном чујем некакву галаму. То галами Јељцин. Око једнаест сати он је већ ,,пикирао’’ под сто. Ускоро су се разишли. Затим су почели да пију људи из обезбеђења. Доле, у спаваћој соби, наткрили су сто. Толико су се наждерали и налокали да су поломили пола намештаја.

Неки аналитичари оцењују да су ови наводи управника летовалишта тенденциозни; да је желео да представи као да је судбину земље решавала и решила скупина пијаних главешина који, тако пијани, нису сагледавали последице свог рушилачког чина.

То што је стварано хиљадама година у великој мери било је уништено. Двадесет и пет милиона грађана руске националности остало је у другим републикама, што је за њих била хуманитарна трагедија. Земља је изгубула четрдесет процената територије и исто толико природних и других добра и производних могућности, оценио је руски председник

И тако, нестао је СССР. Сасвим једноставно, без икаквих проблема. Дошли су, за један дан раскомадали велику државу. Мирно су се изљубили, смејали се и опраштали. Нестало је ,,империје зла'' како су у злоби и бесу Совјетски Савез називали центри на Западу правдајући тако пред својом јавности, и можда савешћу, своје потезе које су предузимали против ове државе, видећи у њој највећу препреку за доминацијом у свету.

Детаљније и аргументованије него икада раније, Председник Владимир Путин изнео је своју оцену распада Совјетског Савеза у прилогу који је ових дана емитовала руска телевизија. Он је рекао да је распад Совјетског Савеза доживео као трагедију, као распад историјске Русије под називом Совјетски Савез. Таква осећања гаји и велика већина грађана. Ми смо се претворили у некакву сасвим другу земљу. То што је стварано хиљадама година у великој мери било је уништено. Двадесет и пет милиона грађана руске националности остало је у другим републикама, што је за њих била хуманитарна трагедија. Земља је изгубула четрдесет процената територије и исто толико природних и других добра и производних могућности, оценио је руски председник. Такође је рекао да би, у случају распада и саме Русије, а познавајући менталитет њених грађана, последице биле још трагичније него што је то био случај у Југославији.

Распад Совјетског Савеза био је догађај који је, заједно са рушењем Берлинског зида и уједињењем Немачке, само годину- две раније, наговестио суштинке промене у међународним односима. Од тих датума и догађаја почело је ново одбројавање светске историје.

Ни човек који је дошао на чело Русије после распада Совјетског савеза, Борис Јељцин, није могао предвидети како ће се одвијати догађаји у земљи. Ти догађаји, уосталом, нису зависили само од њега нити од комплетног руководства. Многи процеси измицали су контроли и одвијали се стихијски, мимо воље и контроле власти.

Левада центар је пре пар година спровео анкету чији су резултати изненадили јавност. Наиме, више од половине учесника анкете (54 одсто) жали што више не постоји Совјетски Савез

Русија је преко ноћи ,,ускочила'' из тоталитарног режима (додуше већ знатно ,,умекшаног'') у демократско друштво које није уистину демократско по важећим међународим критеријумима. За ултрадемократе то још није оно ,,право''; они траже већу либерализацију у свим областима живота што, по другима, прераста у хаос. Сличне оцене могле би се дати и за остале совјетске републике.

Ја лично, имао сам, са новинарске тачке гледишта, огроман изазов да о тим догађајима и процесима извештавам са лица места као званично акредитовани дописник у Берлину, па у Москви.

Левада центар је пре пар година спровео анкету чији су резултати изненадили јавност. Наиме, више од половине учесника анкете (54 одсто) жали што више не постоји Совјетски Савез.

Анкетирани су одговорили да је то била огромна земља- једна од најјачих у свету. Народ је живео скромно али је имао бесплатну здравствену заштиту, бесплатно образовање, од државе је добијао стан на који се чекало и који се додељивао по списковима и по редоследу. Нисмо имали слободу говора, окупљања и путовања, били смо затворени унутар гвоздене завесе, али смо то сматрали некако изнуђеним због понашања западних сила према нама.

Људи су знали шта је то дефицит, оскудица, али нису могли ни да представе шта је то хипотека, плаћање операције у болницама, плаћање школарине, неисплаћивање зарада, незапосленост. Нису знали нити претпостављали да излазак из изолације, слобода путовања, слобода речи и окупљања, атоматски не мора да значи срећу и животно задовољство

Људи су знали шта је то дефицит, оскудица, али нису могли ни да представе шта је то хипотека, плаћање операције у болницама, плаћање школарине, неисплаћивање зарада, незапосленост. Нису знали нити претпостављали да излазак из изолације, слобода путовања, слобода речи и окупљања, атоматски не мора да значи срећу и животно задовољство.

Старије и средње генерације које памте Совјетски Савез знају и пореде шта је у то време било боље а шта лошије. Сматрају да је распадом земље човек више изгубио него што је добио. Међутим, само 12 одсто анкетираних би желело да се СССР обнови у истом облику.

Житељи ,,савеза неразрушивог, република слободних’’, како је гласио први стих совјетске химне, заспали су у једној а пробудили се у некаквој другој држави. Многи милиони људи остали су без домовине а да тог горког чина нису ни били свесни. Преко ноћи нашли су се у туђој земљи за коју ће убрзо сазнати да им је више маћеха него мајка. Сазнаће да су деценијама живели у заблуди, у ,,заједници равноправних народа’’ чије су темеље изнутра подривали разни национализми, антагонизми и похлепа за влашћу.

Па чак ни то није оно најгоре што је снашло огроман број грађана у свим републикама. Ево само неколико драстичних примера катастрофалног стања у друштву које су својеврмено забележили московски медији.

У Русији, многи грађани, налазећи се у безизлазној ситуацији, блокирали су транссибирску зелезнчку и путну магистралу. Вишемилионска Москва поседовала је резерве хране за свега десетак дана. Житељи Курилских острва захтевали су да се овај архипелаг припоји Јапану јер су уочи зиме остали без струје и грејања. Новине пишу да се грађани више не обраћају милиционерима на улици за помоћ јер их се плаше. Забележен је случај да је милиционер отео пролазнику новчаник и отишао у први ресторан да се наједе. Нико није знао шта доноси сутра, а још мање наредни месеци и године. Све је стало, све је разваљено. Готово ни једна фабрика више не ради. Људи животаре и сналазе се како знају и умеју. Продавнице су сабласно празне.

Нико није знао шта доноси сутра, а још мање наредни месеци и године. Све је стало, све је разваљено. Готово ни једна фабрика више не ради. Људи животаре и сналазе се како знају и умеју. Продавнице су сабласно празне

У армији стање је алармантно. Генералштабни пуковник Виктор Баранец, иначе херој авганистанског рата, принуђен је да на бувљаку прода војнички шињел и чизме јер није примио плату три месеца па цела породица гладује. И продао их је једном Кавкасцу који је на пијаци продавао купус. Официри који ноћу дежурају крај војних складишта, дању истоварају вагоне на жељезничким станицама да би прехранили породицу.

У Грузији и Јерменији ситуација је на ивици глади и масовног бунта. Просечна месечна примања запослених износе 1,5 долар прерачунат у националну валуту.

Ситуација није боља ни у Украјини. Рударски градови су празни, рудари се разишли трбухом за крухом а рудници поплављени. У неким градовима, трособни стан се продаје за 200 или чак 100 долара.

Посред сеоског имања Леонида Доброногова повучена је граница измђу Русије и Украјине па се стаја са стоком и пољски WЦ налазе с једне, а остатак домаћинства са друге стране границе. А за прелазак границе потребан је пасош или дозвола која сваких десет дана мора да се обнавља. Гранични стуб забоден му је испод самог прозора спаваће собе.

У Самарканду, (Узбекистан) лекари су саопштили родбини пацијента коме су ампутирали ногу да ту ногу мора да носе кући јер болница нема формалин за чување ампутираних делова тела.

У једаном насељу у Молдавији, пензионер Иван Иванович ископао је гроб поред здања месне канцеларије, ускочио у њега и почео да се затрпава. Милиција га је одвела у ,,психушку'' иако мештани тврде да је човек психички здрав само нема средстава за живот.

Избиле су и свађе између појединих република. Испоставило се да се дојучерашња браћа не воле онолико колико се то деценијама тврдило. Ускоро су свађе прерасле и у оружане сукобе.

Чарске су започеле још у балтичким републикама, али је прави оружани сукоб избио између Јерменије и Азербејџана због Нагорно Карабаха, територије формално у саставу Азербејџана али настањене јерменским живљем. Ратне секире ни после тридесет година нису закопане а сукоб се недавно разбуктао уз значајне жртве на обе стране. Непријатељство је обустављено уз посредовање Москве али ратни пламен и даље тиња.

Избио је рат између Грузије и Абхазије, покрајине која је формално била у саставу Грузије али насељена другим народом. Повремено је било великих несугласица па и оружаних окршаја у средњеазијским републикама- Узбекистану и Киргизији, такође на националној основи. Вођен је и краткотрајан рат између Русије и Грузије.

У последње време сведоци смо и жестоких спорења између Русије и Украјине, о чему се у нашој јавности зна доста и на чему се не бих задржавао.

На тешке, трагичне догађаје у Русији деведесетих година овом приликом не бих подсећао јер је то посебна тема. То су рат у Чеченији, терористичке акције у Москви и другим руским градовима уз велике људске жртве, па сукоб извршне и закондавне власти током кога су ,,Руси пуцали на Русе'', као су то злобно извештавали медији на Западу и који умало није довео до грађанског рата. Били смо на самој ивици нечег најгорег што може да задеси неку земљу а то је губљење суверенитета и њен нестанак, оценио је председник Путин. Ови догађаји оставили су болан ожиљак на телу постсовјетске Русије.

Чак и ово неколико трагичних примера говори о томе са каквим су се тешкоћама суочили они који су дошли на власт каснијих година.

Распад земље био је историјска неминовност. Горбачов и Јељцин, и да су хтели, нису могли да спрече распад земље. Пре или после, то би се морало десити. Њихова борба за власт само је убрзала тај пероцес и они су тиме ,,помогли'' да се држава распадне

Све ове болне и тешке периоде совјетске и руске стварности- несташицу хране и многих других производа, терористичке акције, сукоб извршне и законодавне власти са последицама које су се рефлектовале на свакодневни живот, страховања за личну безбедност, санкције према Србији и њеним грађанима у инотрнству којима се прикључила и Москва- доживљавао сам и преживљавао са породицом на лицу места, током готово двадесетогодишњег боравка у Москви као професионални новинар. Зато успомене на боравак у иначе пријатељској земљи и међу пријатељским народом нису остале у најпријатнијем сећању.

У руској јавности и појединим политичким круговима распрострањено је мишљење да су Борис Јељцин и Михаил Горбачов, ако не једини, а оно највећи кривци за распад Совјетског Савеза. Неке накнадне анализе, меутим, доводе у сумњу таква мишљења. У тим анализама се не негира значајна улога ове двојице лидера за злу судбину Совјетског Савеза, али се истовремено оцењује да је та судбина логичан резултат политичко-друштвених кретања у самом Совјетском Савезу али и на међународној сцени. Распад земље био је историјска неминовност. Горбачов и Јељцин, и да су хтели, нису могли да спрече распад земље. Пре или после, то би се морало десити. Њихова борба за власт само је убрзала тај пероцес и они су тиме ,,помогли'' да се држава распадне.

Бивши помоћник Михила Горбачова за економска питања, а сада саветник председника Државне инспекцијске службе Алексеја Кудрина, Олег Ожерељов, сматра да је главни разлог распада Совјетског Савеза био недостатак животних намирница. Зашто је стотине хиљада грађана изашло на Мањежни трг у Москви 1990. године? Сигурно не због одсуства диктаторских способности Горбачова или недостатка демократије. Прави разлог је био недостатак прехрамбених производа. Продавнице су биле потпуно празне.

По његовим речима, власт је схватала потребу спровођења дубоких реформи и те реформе су почеле да се спроводе иако уз протесте и тешкоће. Држава се мењала али је дефицит животних намирница остао.

Још при спровођењу колективизације, тридесетих година прошлог века, пољопривреда је тешко настрадала. А то је у Русији била главна привредна грана. Управо она одиграла је одлучујућу улогу у ,,сахрани'' Совјетског Савеза. Била је пропуштена могућност благовременог безболног, уредног преласка аграра на тржишни начин производње и пословања. Да је у продавницма било прехрамбених производа, никаква ,,револуција'' се 1991. године не би догодила- тврди Ожерељов

Још при спровођењу колективизације, тридесетих година прошлог века, пољопривреда је тешко настрадала. А то је у Русији била главна привредна грана. Управо она одиграла је одлучујућу улогу у ,,сахрани'' Совјетског Савеза. Била је пропуштена могућност благовременог безболног, уредног преласка аграра на тржишни начин производње и пословања. Да је у продавницма било прехрамбених производа, никаква ,,револуција'' се 1991. године не би догодила- тврди Ожерељов.

Такође ранији сарадник Горбачова, Виктор Мироњенко, има другачије мишљење. Човек који је од 1986. до 1990. био први секретар ЦК Комсомола, сматра да главну одговорност за распад Совјетског Савеза сносе руски политичари и руководиоци Руске федерације- конкретно Борис Јејцин али и украјинско руководство на челу са Леонидом Кравчуком.

Своје мишљење изнео је и познати контроверзни руски политичар, лидер Либерално- демокртске партије Владимир Жириновски. Он сматра да је Совјетски Савез могао да опстане као јединствена држава да се Комунистичка партија транформисала у две политичке органзиације- левичарску КП и центристичку, либералну, али такође патриотску странку. Совјетски Савез у ранијим оквирима могао је под тим условом да опстане још више деценија, заправо неограничено време, сматра Жириновски.

И тако, на тридесету годишњицу распада Совјетског Савеза, (што је истовремено и стота годишњица оснивања Савеза Совјетских Социјалистичких Република), грађани те бивше државе могу на њу да се присећају са носталгијом или са негативним емоцијама. У руској јавности, а колико ми је познато и у јавности неких бивших совјетских република, а сада независних држава, посебно међу грађанима старије и средње генерације, преовладавају носталгичне емоције. Али не и жеља да се та држава обнови.

Русија данас није ни налик на ону из деведесетих година прошлог века. Политички стабилизована, економски и војно ојачана, она иде путем демократског преображаја и данас представља незаобилазни фактор у светским пословима

Русија данас није ни налик на ону из деведесетих година прошлог века. Политички стабилизована, економски и војно ојачана, она иде путем демократског преображаја и данас представља незаобилазни фактор у светским пословима. И то у позитивном мислу, залажући се за равноправну међународну сарадњу и смиривње неповољне ситуација у међународним односима чија су изворишта ван њених граница.

И друге бивше совјетске републие нашле су свој пут унутрашњег развоја и међународног положаја са више или мање успеха. Поједине републике, балтичке пре свега, приступиле су НАТО пакту и гледају на Русију као непријатељску земљу а период совјетске власти квалификују као окупацију. Актуелне власти у Украјини и Грузији, које су под снажним утицајем и притиском западне алијансе, такође најављују жељу за приступање НАТО пакту, што се у Москви тумачи као намера да заокружи Русију што је, разуме се, велика опасност за њену безбедност. Русија је била и остала кост у грлу оним снагама и центрима моћи које желе политичку, економску и сваку другу доминацију у свету.

Савез Совјетских Социјалистичких Република, као држава, пре тридесет година нестао је са географске карте Европе и света, али није преминуо. Остао је да живи у сећању великог броја грађана Русије и других бивших совјетских република.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер