Rat za Južni tok

Energetski interesi imaju važnu ulogu u nastojanjima Zapada da Gruziju, koja ima ključnu ulogu za snabdevanje Zapada naftom iz Kaspijskog basena uvrsti među svoje pouzdane saveznike i članice NATO. Ne samo zbog postojećih naftovoda, kojim se transportuje jedan procenat dnevne svetske potrošnje nafte, već i zbog planova ka daljoj kontroli i eksploataciji ogromnih energetskih izvora Centralne Azije.

Preko Gruzije se prostire naftovod Baku-Tbilisi-Čejhan, kojim upravlja konzorcijum zapadnih kompanija i koji je sagrađen uz učešće američkog Ševrona, uprkos snažnom otporu Moskve. Njime dnevno ka Zapadu teče milion barela azerbejdžanske nafte, dok se gasovodom Baku -Tbilisi - Erzerum može godišnje transportovati oko 6,6 milijardi kubika prirodnog gasa. Azerbejdžan za isporuke nafte koristi i železnički transport do gruzijskih luka na Crnom moru, koje su glavni punkt odakle se kaspijska nafta iz te zemlje, Turkmenistana i Kazahstana transportuje na zapad. Trenutno oko 500.000 barela nafte dnevno izlazi iz ovih luka, a u pripremi su planovi da se taj kapacitet poveća za još 200.000 barela. Gruzija raspolaže i sa tri luke ospobljene za transport nafte, a najmanja među njima je u Supsi, čiji kapacitet ne premašuje 145 hiljada barela dnevno. [1]

Gruzija je ključna tranzitna zemlja za naftu iz područja Kaspijskog mora gde, kako se procenjuje, rezerve dostižu 40 milijardi barela. One su od velikog strateškog značaja za SAD I EU, jer ih ne kontrolišu članice OPEK-a, dok je Gruzija jedina zemlja na Kavkazu preko koje se gas i nafta mogu slati na Zapad bez prolaska kroz teritoriju Rusije. Zbog toga je za SAD i njihove saveznike ova teritorija od "životno - važnog interesa i primarnog geopolitičkog značaja", dok je gruzijski predsednik Mihail Sakašvili vrlo pogodan saveznik, pošto ne samo da je studirao u Americi, već je i neko vreme radio za jednu naftnu kompaniju. 

Dugoročni planovi za eksploataciju kaspijskog prirodnog bogatstva u velikoj meri utiču na planove da Gruzija i Ukrajina postanu članice NATO. Praveći obruč oko Rusije zapadne zemlje ne samo da nastoje da oslabe političke, već i energetske pozicije Moskve, a krajnji cilj takve strategije SAD i njenih saveznika je da se Rusija istisne iz koridora za prenos nafte i gasa na Kavkazu, a posebno, da se na sve moguće načine omete realizacija velikih projekata međunarodnih gasovoda - Južni i Severni tok. Namera SAD i nekih njenih evropskih saveznika je da umesto gasovoda Južni tok nametnu realizaciju paralelnog projekta Nabuko, koji bi omogućio Evropskoj uniji da smanji zavisnost od ruskog gasa. Gradnja tog 3.300 kilometara dugačkog gasovoda EU, koji se proteže od Kaspijskog mora kroz Tursku i balkanske države do Austrije, trebalo bi da počne 2009, dok se završetak očekuje 2013, a njega treba da gradi konzorcijum šest firmi, na čelu sa austrijskim OMV-om. Njime bi se, od Bliskog Istoka i Azije do EU, transportovala 31 milijarda kubnih metara gasa iz Azerbejdžana, Uzbekistana i Turkmenistana, eventualno i iz Iraka i Egipta, ili iz Irana, ako bi u njemu došlo do promene režima. 

Projekat Nabuko je, međutim, u poslednje vreme zapao u teškoće iz više razloga. Nedavno je saopšteno da će izgradnja Nabuka, umesto 4.6, koštati 7.9 milijardi evra, zbog povećanja cena materijala i usluga u odnosu na 2005. godinu.

Ruski nokaut “Nabuku”

Nabuko, takođe, ugrožava snažan ruski pritisak kako na učesnike u tom projektu, tako i na srednjeazijske zemlje, iz kojih bi se resursi slali na Zapad. Na nedavnom sastanku čelnika „Gasproma" sa predsednikom Azerbejdžana Iljhamom Alijevom, održanom u junu, Rusi su pokazali spremnost da otkupljuju azerbejdžanski gas po tržišnim cenama, na osnovu dugoročnih ugovora.[2] Moskva je spremna da deo svojih prihoda od prodaje gasa Evropi podeli sa Bakuom, ali u zamenu za odustajanje Azerbejdžana od isporuka planiranim gasovodima „Nabuko", „Posejdon" ili „Trans Adrijatik pajplajn". Rusija je, takođe, još 20. decembra prošle godine sa Turkmenijom, Uzbekistanom i Kazahstanom potpisala sporazum o zajedničkoj gradnji prikaspijskog gasovoda kojim bi prirodni gas te tri države tekao obalom Kaspijskog mora prema Rusiji, da bi se na njenoj teritoriji „ulio“ u njen sistem gasovoda, koji treba da profunkcioniše najkasnije do kraja 2010. Rusija je, čak, pokušala da se uključi i u projekat Nabuko, a da učesnice tog projekta uključi u Južni tok. Međutim, u maju 2008. Evropska komisija je zvanično odbacila svaku mogućnost povezivanja Rusije na projekat Nabuko. Međutim, u junu je saopšteno da će se Slovenija uključiti u Južni tok, uprkos protivljenju EU, a najveću buru je izazvala vest da će se austrijski OMV, koji je nosilac projekta Nabuko, uključiti u projekat Južni tok. Dok je slovenački ulazak u Gazpromov projekt simboličan, jer će Slovenija imati samo ulogu tranzita do planirane lokacije u severnoj Italiji, OMV-ov pristanak na Gazpromove izazvao je uzbunu u Evropi. Projekat Nabuko uzdrman je stvaranjem zajedničkog preduzeća OMV-a i Gazproma, koje će upravljati skladištem "Baumgarten", a dodatno je ugrožen nedavnim OMV-ovim pristankom da se i ruski plin transportuje kroz Nabuko. Ne čudi, stoga, da se ulazak OMV-a u Južni tok tumači kao nokaut Nabuku [3], posebno što je time gotovo anulirana akcija koju su u aprilu vodili predstavnici EU i američki državni sekretat Kondoliza Rajs. Naime, na nedavnom aprilskom Evro-centralnoazijskom samitu (organizovanom na temu povrede ljudskih prava u regionu), Bernar Kušner, Benita Ferero-Valdner, evropska komesarka za spoljne odnose, slovenački ministar inostranih poslova Dimitrij Rupel i predsednici Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana i Uzbekistana i zemlje domaćina Turkmenistana vođeni su pregovori i o eneregetskoj saradnji, a Turkmenistan se složio da Evropskoj uniji isporučuje gas. [4] Takođe, u aprilu je američka državna sekretarka Kondoliza Rajs boravila u Turskoj. Rajsova je saopštila da Vašington i Ankara imaju nameru da „dalje razviju uspeh dostignut izgradnjom naftovoda Baku-Tbilisi-DŽejhan“ i da žele, uz učešće drugih zemalja-partnera, da naprave „južni energetski koridor za Evropu“ [5]. Rajsova je rekla da bi naftovodi Turska-Grčka-Italija i „Nabuko“ činili taj južni koridor koji će prirodnim gasom iz Azerbejdžana i kaspijskog basena, a takođe iz Iraka i Turske, stizati do evropskih tržišta. 

Bez ruskih mirotvoraca

Uspeh ruske “ofanzive” za ostvarenje projekta Južni tok i eliminaciju konkurentskih projekata može da bude jedan od uzroka sadašnjeg konflikta u Gruziji, koji se može posmatrati i kao pokušaj da se ruski planovi poremete i eliminiše uticaj koji putem otcepljenih republika Rusija ima u Gruziji. NATO ima strateški cilj da napravi ogromnu vojnu bazu u Crnom moru, u gradu Batumi, za šta su pripreme počele još pre dve godine, a Gruzija ne može da postane član NATO saveza sve dok bude imala problema sa Abhazijom i Osetijom. NATO, međutim, ne može da primi Gruziju posebno dok se na tim teritorijama nalaze ruske trupe, a ruski mirotvorci su tamo na osnovu mandata UN i sporazuma koji je, između ostalih, potpisala i Gruzija. Zadatak mirotvoraca je da, ukoliko dođe do sukoba, brani jednu stranu od one koja je napada. Takođe je dozvoljeno pojačavati svoje vojno prisustvo ukoliko postojeći broj mirotvoraca ne može da kontroliše situaciju, a teritorija vojnih baza gde se nalaze mirotvorci je van jurisdikcije zemlje na čijoj su teritoriji. Stoga je prvi korak u primanju Gruzije u NATO izbacivanje Rusije iz mirovnih snaga, za šta su pripreme obavljane ranije [6], a NATO preduzeo niz koraka da osposobi gruzijsku vojsku. Gruzijce je obučavalo nekoliko stotina američkih instruktora, a njena savremena vojna oprema je kupljena u nekoliko zemalja. To je sada moderna vojska, pojačana modernom borbenom tehnikom i naoružanjem i dobro pripremljena za vođenje borbenih dejstava. 

U isto vreme, Rusija je nastojala da predupredi svaku mogućnost da Gruzija uđe u zapadni vojni savez i jačala veze sa Abhazijom i Južnom Osetijom. Moskva je početkom marta istupila iz režima sankcija ZND uvedenih Abhaziji 1996. godine i pozvala i druge bivše sovjetske republike da učine isto.U aprilu je tadašnji predsednik Rusije Vladimir Putin naložio izvršnim organima vlasti da razrade mere za jačanje veza Rusije sa Abhazijom i Južnom Osetijom i da pri saradnji u svim oblastima komuniciraju sa faktičkim organima vlasti te dve nepriznate republike. Putin je, takođe, naložio vladi da može da prihvati neka identifikaciona dokumenta ta dva regiona, zatim da odobri poslove i organizacije registrovane pod zakonima Južne Osetije i Abhazije, kao i da pruži konzularne usluge stanovnicima ta dva regiona. Tada je na sajtu ruskog Ministarstva spoljnih poslova navedeno da je Rusija odlučila da legalizuje veze sa Južnom Osetijom i Abhazijom, pre svega "zato što tamo živi veliki broj ruskih državljana. Otuda i pokušaj Gruzije da blic-krigom istera što više stanovništva iz Južne Osetije, i stavi Rusiju pred svršen čin, jer ako nema ruskih državljana, onda Rusija nema koga da štiti. 

S obzirom na ovakve okolnosti, rat nije buknuo iznenada, a u proteklih nekoliko meseci u Abhaziji i Južnoj Osetiji [7] situacija se zaoštravala. Incidenti su se događali svakodnevno, dok su se Rusija i Gruzija međusobno optuživale. Povodom toga, Rusija je u Savetu bezbednosti UN predložila nacrt rezolucije u kome se tražilo od Gruzije da poštuje zabranu stacioniranja oružanih snaga u Kodorskom klancu i da strane neizostavno potpišu dokumente o odricanju od sile u konfliktu. Istovremeno, SAD su u Savetu bezbednosti UN predložile nacrt rezolucije, i zatražile da se, umesto ruskih, u sporna područja upute međunarodne policijske snage.

Treba napomenuti da je Vitalij Čurkin, stalni predstavnik Rusije pri UN, ocenio prilikom podnošenja predloga rezolucije o Gruziji, da vlasti u Tbilisiju svesno planiraju podizanje napetosti u regionu, da bi podrile šanse da se sukobi sa otcepljenim teritorijama reše kroz politički proces. 

Čurkin je rekao da je „cilj toga rušenje mirovnjačke strukture koja postoji više od 15 godina u regionu, uz očekivanje njene zamene novom, koja bi zadovoljila gruzijsku stranu“. S druge strane, prilikom julske posete Tbilisiju, Kondoliza Rajs je izjavila da rešenje za Gruziju vidi u njenom što skorijem pristupanju akcionom planu za pripreme učlanjenja u NATO. Istovremeno je optužila Rusiju da zaoštrava napetost u regionu, i tom prilikom istakla da je Gruzija nezavisna država i prema njoj se kao prema takvoj treba i ponašati.

Konflikt je, očigledno, imao svoju pripremu koja je tekla zajedno sa nadmetanjem za centralnoazijski gas. Prema rečima šefa ruske misije pri NATO Dimitrija Rogozina, sukob u Gruziji podstaknut je težnjom SAD, a radi potpune destabilizacije regiona i Rusije, kako bi se za Rusiju stvorili neprihvatljivi uslovi za redovne isporuke energenata partnerima u EU. Rusija je snažno reagovala i pokazala jasnu sposobnost, ne samo da vojno savlada Gruziju, već i sposobnost da prekine naftovode i gasovode i blokira luke. Moskva je postigla sve svoje ciljeve, poslala jasnu poruku i ojačala svoj položaj. Ipak, teško je očekivati da će posle ruskog šamara reakcija zapadnih zemalja, a posebno SAD ostati samo na verbalnim osudama. 

Fusnote:  

1. Zbog aktuelnog sukoba transport nafte je trenutno u prekidu. Azerbejdžanska naftna kompanija je, ubrzo posle izbijanja konflikta, najavila da će prekinuti dalje isporuke nafte kroz gruzijske luke, sve dok se situacija ne smiri i ne prestanu vojna dejstva, dok je britanska naftna kompanija Britiš petrol preventivno zatvorila do daljnjeg naftovod koji prenosi od Bakua do Supse. Drugi naftovod kojim BP upravlja, Baku-Tbilisi-Čejhan je ranije zatvoren zbog prošlonedeljnog požara na njegovom turskom delu.

2. Azerbejdžanska državna kompanija GNKAR isporučuje gas Turskoj cevovodom Baku-Tbilisi-Čejhan po ceni od samo 120 dolara za hiljadu kubnih metara. „Gasprom" za svoj gas u proseku dobija od 350 do 370 dolara, a prema najavama do kraja godine cena će dostići 400 dolara.

3. Predstavnici OMV-a su smatraju da se dva projekta u srži razlikuju samo po tome ko će na kraju zaraditi od transporta gasa", a iz OMV-a je saopšteno da se "najizglednijim čini dogovor o zajedničkom finansiranju povećanog kapaciteta već dogovorene trase Južnog toka." Mnogi strani stručnjaci smatraju da je stvarna motivacija OMV-a u projektu Nabuko da napuni veliko skladište gasa "Baumgarten" koje poseduje. Iako je bilo planirano da izvor za punjenje skladišta bude gas iz Nabuka, upozoravaju analitičari, sam izvor je manje bitan, jer je cena gasa svuda jednaka.

4. Kušner je posle razgovora istakao da je u pitanju odluka koja će naići na širok odjek i veliku dobrodošlicu među Evropljanima, i najavio da će radne grupe ubrzo pristupiti izradi sporazuma. Predstavnici EU naglasili su i važnost daljih razgovora o pitanju energetskih koridora preko Kaspijskog mora, a saošteno je da je EU veoma zainteresovana da preko njega obezbedi pravac kojim bi se izbegla ruska ruta, te obezbedilo sigurno i stabilno snabdevanje gasom.

5. Na sastanku američko-turskog saveta izjavila je da Bela kuća, zajedno sa vladom Turske, radi na „stvaranju nove strukture za snabdevanje evropskih država prirodnim gasom“. Rajsova je dodala da Amerika radi za dobro cele Evrope, jer želi da se Stari kontinent sigurnije snabdeva energentima - „po cenama koje će određivati tržište, a ne monopolisti“.

6. Zamenik načelnika Generalštaba Oružanih snaga Rusije Anatolij Nogovicin izjavio je da je operaciju "Čist teren" pažljivo prepremila gruzijska vojska tokom zajedničkih vežbi sa SAD. U naoružavanju gruzijske vojske učestvovale su pored SAD, Bugarska, Velika Britanija, Mađarska, Grčka, Litvanija, Letonija, Estonija, Turska, Francuska, Češka, Izrael, Bosna, Srbija i Ukrajina.

7. Uoči dolaska Kondolize Rajs u Tbilisi u maju ove godine četvorica policajaca Abzahije su poginula, a jedan gruzijski je ranjen. U dva oružana sukoba na liniji razdvajanja Gruzije i Abhazije u Kodorskom klancu, čiji gornji deo kontroliše gruzijska, a donji abhazijska strana, ranjena su trojica gruzijskih policajaca, jedan od njih teže, a napadači su ostali nepoznati. Dan ranije uhvaćeno je nekoliko gruzijskih vojnika u Abhaziji, pa su pušteni kada je Mihail Sakašvili zapretio da neće birati sredstva da ih oslobodi. Pre toga više bombi eksplodiralo je u Abhaziji, u letovalištu Gagra, na pijaci u glavnom gradu Suhumiju, a u onoj koja se dogodila u kafeu u centru mesta Gali poginule su četiri osobe. Pucnjave je bilo i u susednoj Južnoj Osetiji u kojoj je poginulo nekoliko ljudi.