Povratak Andreja Kozirjeva

Da li ste čuli za Andreja Kozirjeva? Ako niste, ako tek odnedavna pratite međunarodna zbivanja. Da vas podsetim: to je bivši ministar inostranih poslova Ruske Federacije iz vremena kada je šef ruske države bio Boris Jeljcin. Danas, taj 64-godišnji gospodin, koji živi u Majamiju, predstavlja ogledalo ruske opozicije, koja bi, uz podršku Amerikanaca, htela da sruši Putina i uvede ovu zemlju u red ,,istinski demokratskih, slobodnih država’’ po ugledu na zapadne demokratije.

O gospodinu Kozirjevu se dugo nije čulo ništa, sve do pre neki dan kada se oglasio u poznatom američkom dnevniku Njujork tajmsu člankom u kome kaže da se "približava promena režima u Rusiji". On priziva Zapad da pokaže ,,odlučnost u odbrani suvereniteta Ukrajine u uspostavljanju njene teritorijalne celovitosti’’. To je ,,neophodan uslov ne samo za obuzdavanje agresivnih poteza Kremlja nego i za uključivanje Rusije u konstruktivan dijalog o širokom spektru pitanja’’.

Još mnogo šta je izgovorio Andrej Kozirjev. I sve, razume se, u njegovom, izrazito antiruskom i prozapadnom stilu. On, na primer, izražava uverenje da će Rusija kad-tad postati saveznik Zapada, ali to će se desiti tek kada se u Moskvi promeni vlast. "Danas, narod još kleči pred liderom (Putinom) kojeg ne može da smeni. Ali to će se desiti, a taj trenutak se možda približava."

Ko je, zapravo, Andrej Vladimirovič Kozirjev i kakav je njegov životni put kao čoveka i političara? Da li se na tom putu može nazreti nešto što bi uputilo na zaključak o političkom profilu nekadašnjeg prvog čoveka ruske diplomatije. I to u veoma osetljivom periodu, neposredno posle raspada Sovjetskog Saveza, kada se zemlja nalazila na ivici političkog, ekonomskog, socijalnog i svakog drugog posrnuća.

Radni vek počeo je kao bravar-monter u moskovskoj mašinskoj fabrici ,,Komunar’’. Ubrzo zatim, upisao se na Moskovski državni institut za međunarodne odnose – poznati i priznati MGIMO univerzitet pri Ministarstvu inostranih poslova, koji osposobljava kadrove za diplomatsku i drugu državnu službu. Na tom univerzitetu studirali su aktuelni ministar inostranih poslova Sergej Lavrov i velika većina sadašnjih ruskih diplomata i visokih državnih činovnika.

Andrej Kozirjev je od samog početka burnih događaja u Rusiji u najužem timu Borisa Jeljcina. Veoma je poverljiva ličnost. Izvori kažu da ima značajan uticaj na šefa države. I u domaćim i u inostranim krugovima važio je za izrazito prozapadno orijentisanog političara. Nazivali su ga ,,ministrom da’’ zbog toga što je bio saglasan sa svim što Vašington predlaže ili zahteva, za razliku od mnogo poznatijeg i neuporedivo uvaženijeg ministra inostranih poslova SSSR-a Andreja Gromika, koji je važio za ,,ministra njet’’.

Još mnogo šta je izgovorio Andrej Kozirjev. I sve, razume se, u njegovom, izrazito antiruskom i prozapadnom stilu.

Jednom reči, Rusija više nije velesila i njen glas se u svetu mnogo ne uvažava. ,,Kakva smo mi to velika država kada mene, kao ambasadora Rusije u Vašingtonu, pozivaju u Stejt department i daju sugestije kako Rusija treba da se ponaša na međunarodnoj sceni u određenim situacijama’’, kaže u ruskom parlamentu Vladimir Lukin.

U parlamentu, ali i drugim političkim sredinama, Kozirjevu se zameralo i zbog politike prema bivšoj Jugoslaviji. Mnogi smatraju da je bio glavni zagovornik priključenja Rusije sankcijama i njihovom zaoštravanju, njene prećutne saglasnosti da se bombraduju srpski položaji u Bosni. Pravdao je takav stav čas zahtevom međunarodne zajednice, čas potrebom jedinstva Kontakt grupe, čas grehovima srpske strane.

U Ministarstvu spoljnih poslova šaputalo se kako Kozirjev želi da drži sve konce oko Jugoslavije u svojim rukama. Dugo je ruski ministar govorio o ,,partijama i vetrovima rata’’ u Beogradu, o navodnim zverstvima Srba. Za sve vreme građanskog rata nije izgoviro ni jednu jedinu optužbu na račun Hrvata ili muslimana. Pojedine kolege ruski novinari govorili su mi kako Kozirjev ide u Vašington po ,,svoje mišljenje’’, kada su u pitanju događaji u Jugoslaviji i drugde u svetu. Takođe se šaputalo da je Kozirjev skrivao od najvišeg rukovodstva telegrame ruske ambasade u Beogradu o tome šta se na našim prostorima zapravo dešava.

Ministra Kozirjeva često sam susretao u Moskvi tokom pres konferencija, brifinga ili nekih drugih događaja. Ostao mi je u neprijatnom sećanju. Prilikom jednog kratkog susreta sa novinarima u hodniku ministarstva, kada je govorio o ,,vetrovima rata’’ iz Beograda, upitao sam Kozirjeva da li ti vetrovi duvaju samo iz Beograda, a ne i sa drugih strana. Hladno me je pogledao i procedio: "Gospodine, red je da se najpre predstavite." Rekao sam kako se zovvem i da sam zvanično akreditovani dopisnik srpskih medija. Umesto odgovora, samo je ponovio ono što je ranije rekao - da ,,vetrovi rata’’ duvaju iz Beograda. Ruski novinari su mi kasnije rekli da je na putu do svog kabineta dobacio svojim saradnicima: ,,Eto, i po Moskvi ima Miloševića.’’

Polovinom decembra 1994. na Konferenciji KEBS-a u Stokholmu, Kozirjev je izazvao ozbiljan diplomatski skandal. Dobivši reč, izjavio je da Rusija menja svoju međunarodnu politiku i unosi neke korekcije. Rekao je da Rusija traži da se ukinu sankcije prema Jugoslaviji. U protivnom, Moskva će preduzeti jednostrane mere: ,,U svojoj borbi, sadašnja vlada Republike Srbije može računati na podršku velike Rusije." Takođe je rekao da Moskva menja svoj stav prema Iraku i nekim drugim zemljama. Očevici kažu da je u sali nastao lom. Pojedini ministri zapadnih zemalja hvatali su se za glavu, izlazili iz sale i hitno uspostavljali vezu sa svojim prestonicama, tražeći instrukcije.

Primivši ovu vest preko ruskih agencija, želeo sam da je što pre prosledim Begradu, ali sam ipak odlučio da je prethodno proverim u Ministarstvu inostranih poslova u Moskvi, gde mi je rečeno da ,,ministar Kozirjev ima drugu verziju koja je važeća’’. Uskoro je ta ,,druga verzija’’ stigla. Dobivši ponovo reč, Kozirjev je rekao je da Moskva ne menja svoj stav ni o Jugoslaviji niti o Iraku, a takav razvoj događaja, koji je prethodno opisao, mogao bi se očekivati ako bi u Moskvi na izborima pobedila opozicija.

Stolica Kozirjeva počela je ipak da se ljulja, a potpuno se srušila decembra 1995, kada je na parlamentarnim izborima ubedljivo pobedila Komunistička partija. Kozirjev je podneo ostavku i izvukao se bez skandala. Naime, u Murmanskoj oblasti izabran je za poslanika u Donjem domu parlamenta i po ustavu nije mogao da istovremeno zadrži ministarski položaj.

Političar sa tako opisanim pogledima, shvatanjima, orijentacijom i kvalitetima, čovek koji je izazvao gorak ukus u ustima čak i američkih sagovornika, bio je punih pet godina ministar inostranih poslova Rusije. 

Nešto kasnije, portret Andreja Kozirjeva oslikao je u jednom moskovskom listu tada poznati publicista, a danas predsednik spoljnopolitičkog odbora Ruske dume Aleksej Puškov. Nazvao je stavove Andreja Vladimiroviča ,,kozirjevštinom’’, koja predstavlja ideologiju ruske lumpen-buržoazije. ,,Kozirjevština, to je stanje uma nove ruske lumpen-buržoazije koja se rodila devedesetih godina iz neograničene slobode preduzetništva i ekonomskog nereda." Njena osnovna crta je tvrdnja da su Sjedinjene Američke Države, pošto su bogate i jake, uvek u pravu čak i onda kada to očigledno nisu. Po toj logici, Rusija nema drugog izbora nego da se povinuje američkim zahtevima i zadovolji se da bude njen prirepak. Kozirjev je javno govorio kako bi bio srećan kada bi Rusija postala nešto slično Kanadi. Razume se, ne po ekonomskim i socijalnim parametrima, nego po ulozi mlađeg brata koji slepo podražava sve što se u Vašingtonu zahteva.

Ako američka buržoazija teži jakoj državi, pošto je shvatila da je samo takva država sposobna da sprovodi i brani njene interese u međunarodnim poslovima, obezbeđujući joj adekavatan izlaz na spoljna tržišta, naša lumpen-boržoazija traži slabu državu i na unutrašnjem i na međunarodnom planu pošto je osnovni izvor njenog bogatstva parazitiranje na njenoj slabosti. Lumpen-buržoaziji nije potreban izlazak na spoljna tržišta zbog nesposobnosti da bilo šta proizvede i izvozi. Zbog toga se toj buržoaziji čini da bi uloga Rusije bila da se nekako orijentiše i prikloni snažnoj zapadnoj alijansi."

Ocenu o bivšem šefu ruske diplomatije svojevremeno je dao i akademik Roald Salgajev, nekada najmađi sovjetski akademik, koji se oženio unukom bivšeg predsednika SAD Ajzenhauera i nastanio se u Americi. Govorili su mi - kaže Salgajev u intervjuu jednom moskovskom listu -da je bivši američki predsednik Nikson posle susreta sa Kozirjevim izjavio da mu je ruski ministar gordo saopštio da nova Rusija nema nacionalne interese, nego samo opštečovečanske vrednosti.

,,Dugo nisam mogao da ispljunem gorak ukus u ustima. Ja, kao pasji sin, ceo život štitio sam nacionalne interese SAD. Kisindžer je bio još veći pasji sin. A ovaj momak (Kozirjev) trebalo bi da radi u nekoj dobrotvornoj organizaciji.’’

Političar sa tako opisanim pogledima, shvatanjima, orijentacijom i kvalitetima, čovek koji je izazvao gorak ukus u ustima čak i američkih sagovornika, bio je punih pet godina ministar inostranih poslova Rusije. Sa svojim kolegama na Zapadu pet godina delio je pravdu na prostorima bivše Jugoslavije, krojio kapu Srbima u Bosni i Jugoslaviji, zavodio sankcije, proglašavao Srbe agresorima i krvnicima. A sada hoće da ruši Putina uz pomoć Amerikanaca. Samo ne kaže kako će to da uradi u uslovima kada Vladimir Putin uživa podršku oko 80 odsto građana Rusije. Takvu podršku svojih građana ima malo koji lider u svetu.

Sve u svemu, Andrej Vladimirovič Kozirjev upamćen je kao jedinstveni ministar inostranih poslova jedne zemlje, u konkretnom slučaju Rusije, koji je radio protiv njenih interesa.

Povodom članna Kozirjeva u američkom listu oglasili su se pojedini zvaničnici u Moskvi, ocenjujući njegovo pisanje kao javni poziv za smenu vlasti u Rusiji. Član Društvene komore Rusije Georgij Fjodorov obratio se državnom tužiocu Juriju Čajki sa molbom da proveri da li ono što je napisao Kozirjev potpada pod članove Krivičnog zakonika u kojima se govori o veleizdaji i javnom pozivanju na nasilnu promenu ustavnog poretka uz pomoć sa strane uključujući upotrebu vojne sile. Po ruskim zakonima, takvo delovanje kažnjava se sa 12 do 20 godina zatvora. Koliko se zna, gospodin Kozirjev još ima ruski pasoš i morao bi da odgovara pred ruskim zakonima.

Svi pokazatelji govore da ruski liberali, oličeni u Kozirjevu, Navaljnom, Kasjanovu, Kasparovu i njihovim kompanjonima, bar zasad, nemaju nikakve šanse na uspeh. 

Fjodorov kaže da mnogi pripadnici elite koja je devedesetih godina bila na ključnim položajima u državi, snose ličnu udgovornost za svesno i plansko uništavanje zemlje. Sada su se sinhronizovano, kao po komandi, aktivirali i započeli napad na državu i na Vladimira Putina. "Već sam više puta upozoravao", kaže Fjodorov, "da se u Rusiji sprema liberalni revanš, neka vrsta kijevskog `Majdana`. `Mister da`, odnosno Andrej Kozirjev, samo je jedna karika u tom lancu." Fjodorov smatra da državni tužilac treba da obrati pažnju na takve aktivnosti ,,koje teško mogu da doprinesu procvatu Rusije’’.

Analitičari u Moskvi ocenjuju da opozicija koristi sadašnje teškoće kroz koje zemlja prolazi, prouzrokovane sakcijama (iako su te teškoće manje nego što se na Zapadu očekivalo) za svoje podrivačke delatnosti. One neće slomiti duh ruskog čoveka i njegovo uverenje da Putin vodi svoju zemlju ispravnim putem. Ruski narod nikada u svojoj istoriji nije pristajao da bude nečiji prirepak, pa to sigurno neće pristati ni ovoga puta. Prema tome, nade ruskih liberala, odnosno ,,lumpen-boržoazije’’, kako ih je krstio Puškov, izjaloviće se.

Istini za volju, Kozirjev se nikada nije pojavljivao na antivladinim skupovima u Moskvi niti je svrstavan među opozicione lidere kao što su to, na primer, Navaljni, Kasjanov, Kasparov ili sada već pokojni Njemcov. On je u većoj meri oličenje liberalnih ideja koje oni zastupaju nego direktni učesnik u protestima, što ne znači da se u pogodnom trenutku ne bi i direktno uključio.

Ima i nečeg dobrog što se Kozirjev upravo sada oglasio. Ruski novinar Petar Akopov naziva Kozirjeva ,,gadom’’ i kaže da mu treba zahvaliti što nas je podsetio na svoje postojanje i na to kakvog je formata bio kao ministar inostranih poslova. Takođe nas je upozorio da još mnogo toga treba da uradimo da se više nikada takvi stratezi ne bi našli na polugama vlasti.

Svi pokazatelji govore da ruski liberali, oličeni u Kozirjevu, Navaljnom, Kasjanovu, Kasparovu i njihovim kompanjonima, bar zasad, nemaju nikakve šanse na uspeh. Nikakvog ,,Majdana’’ u Moskvi neće biti - poručuju zvaničnici u Kremlju. To, međutim, ne znači da će se oni primiriti, da neće rovariti i koristiti svaku priliku da podmeću klipove pod točkove ruskog društva, pa nikakvog opuštanja ne sme biti, upozoravaju analitičari. Tim pre što za takvu delatnost imaju političku, moralnu, finansijsku i svaku drugu pomoć i podršku sa strane.