понедељак, 21. јануар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > НАТО је замишљен да спречи самосталност Европе
Савремени свет

НАТО је замишљен да спречи самосталност Европе

PDF Штампа Ел. пошта
Ноам Чомски   
субота, 27. октобар 2012.

Демократски устанак у арапском свету спектакуларан је приказ храбрости, посвећености и привржености народних снага - случајно се десио у исто време кад и пажње вредан устанак десетина хиљада људи у Медисону, Висконсину и другим америчким градовима, чија је сврха била да пружи подршку радницима и демократији. Ако су се сентименти бунта из Каира и Мадисона у извесном смислу поклопили, ипак су тежили различитим циљевима: у Каиру ка основним правима која су била ускраћена у диктатури, у Медисону ка одбрани права већ извојеваних у дугим и тешким борбама која су сада озбиљно нападнута.

Сваки устанак је микрокосмос тенденција у глобалном друштву, и они следе различите токове. Сигурно ће бити дугорочних последица због тренутних дешавања, како у пропадајућем индустријском средишту најбогатије и најмоћније земље у људској историји, тако и у месту које је председник Двајт Ајзенхауер окарактерисао као "стратешки најважнију област света", а 40-их година 20. века Стејт департмент назвао "чудесним извором стратешке моћи" и "вероватно највреднијом економском наградом у свету на пољу страних улагања". Била је то награда коју су САД, у новом светском поретку који се тада одвијао, намеравале да задрже за себе и своје савезнике.

И поред бројних промена од онда, имамо добре разлоге да претпоставимо да се модерни творци америчке политике у основи придржавају става утицајног саветника у служби председника Френклина Д. Рузвелта, А.А. Берла, да ће контрола неупоредиво највећих извора енергије на Блиском истоку донети ‘суштинску контролу над светом’. А с тим у вези, да ће губитак контроле угрозити замисао о глобалној доминацији која је јасно артикулисана током Другог светског рата, и која се одржала до данас поред великих промена у светском поретка.

Од избијања рата 1939. Вашингтон је предвидео да ће се он завршити са САД у надмоћној позицији у односу на остале. Високи званичници Стејт департмента и стручњаци за међународну политку састајали су се током ратних година како би изложили планове за послератни свет. Оцртали су "Велику област" којом је САД требало да доминира: западна хемисфера, Далеки исток и бивша Британска краљевина са својим енергетским ресурсима на Блиском истоку. Кад је Русија почела да меље нацистичке армије након Битке за Стаљинград, границе Велике области проширене су да би обухватиле што веће парче Евроазије – макар њено економско средиште у западној Европи. Унутар Велике области, САД би одржавале "неспорну моћ", са "војном и економском врховном влашћу", док би истовремено обезбедиле "ограничавање било каквог вршења суверености" од стране држава које се могу умешати у њихове глобалне пројекте. Недуго потом, ови тајни ратни планови су извршени.

Одувек се знало да би се Европа могла одлучити за самосталност. НАТО је у неку руку замишљен да се супротстави овој претњи. Чим се званични изговор за деловање НАТО снага распао 1989. године, НАТО се проширио на исток, чиме су прекршена усмена обећања дата совјетском лидеру Михаилу Горбачову. Од тада, НАТО је постао интервентна сила под вођством САД, са великим обимом деловања. То је детаљно описао генерални секретар НАТО снага Јап де Хоп Шефер на једној НАТО конференцији када је изјавио да "НАТО трупе морају чувати цевоводе који преносе нафту и гас за потребе Запада" и да генерално гледано заштите поморске путеве које користе танкери и остала "кључна инфраструктура" овог енергетског система.

Доктрине о Великој области очигледно одобравају војну интервенцију по потреби. Такав закључак јасно је артикулисан од стране Клинтонове администрације, која је изјавила да САД имају право да користе војну силу како би осигурале "несметан приступ кључним тржиштима, енергетским залихама и стратешким ресурсима"; такође, да САД морају одржавати огромне војне снаге "спремне да делају" по Европи и Азији "како би утицали на мишљења људи о нама" и "обликовали догађаје који ће осигурати да имамо све неопходности и будемо безбедни."

Инвазија Ирака вођена је на истим принципима. Како је неуспех САД да наметне своју вољу у Ираку постајао све очигледнији, стварни циљеви инвазије више нису могли бити скривани демагогијом. У новембру 2007. године, Бела кућа је издала ‘Декларацију Принципа’ захтевајући да америчке снаге морају остати у Ираку на неодређено и приморала Ирак да фаворизује америчке инвеститоре. Два месеца касније, председник Буш је обавестио Конгрес да неће одобрити доношење закона који би могли да ограниче трајни распоред америчких оружаних снага у Ираку или "контролу САД над нафтним ресурсима у Ираку" – суочене са отпором ирачког народа, САД су убрзо морале да одустану од ових захтева.

У Тунису и Египту, најновији народни устанци извојевали су упечатљиве победе, али "Карнеги фондација" је у свом извештају нагласила да су се само имена променила, а да су режими остали исти: "Промена владајуће елите и система управљања је и даље далеки циљ." Извештај говори о унутрашњим препрекама за демократију, али игнорише спољашње препреке које су, као и увек, значајне.

САД и западни савезници ће свакако учинити све да онемогуће аутентичну демократију у арапском свету. Како бисмо разумели зашто се то чини, све што треба да учинимо је да погледамо истраживања о ставовима Арапа, спроведена од стране америчких статистичких фирми. Иако слабо заступљени у медијима, резултати истраживања свакако су познати онима који одлучују. Студије откривају да огромна већина Арапа сматра да су САД и Израел главне претње са којима се суочавају: 90% Египћана тако види САД, а у земљама региона најчешће преко 75% људи то мисли. Неки Арапи сматрају да је Иран претња: 10%. Отпор америчкој политици толико је снажан да већина људи верује како би се безбедност побољшала да Иран има нуклеарно оружје – у Египту то мисли 80% испитаника. Слични резултати забележени су и у осталим земљама. Када би јавно мњење утицало на званичну политику, САД не само да не би контролисале регион, већ би биле и избачене из њега заједно са својим савезницима – јавно мњење би подрило принципе глобалне доминације.

Невидљива рука моћи

Подршка демократији је за идеологе и пропагандисте. У стварном свету, ненаклоност елите према демократији је норма. Прегршт је доказа да се демократија подржава само уколико доприноси друштвеним и економским циљевима. Овакав закључак прихватају озбиљнији истраживачи, додуше нерадо.

Презир елита према демократији драматично су разоткриле њихове реакције на објаве Викиликса. Највећу пажњу, уз еуфоричне коментаре, добиле су депеше које су извештавале како Арапи подржавају став САД о Ирану. Те депеше односиле су се на диктаторе који су били на власти. Ставови јавности нису поменути. Марван Муашер, стручњак за Блиски исток у "Карнеги фондацији" и бивши високи званичник јорданске владе, јасно је артикулисао принцип којим се елита води: "Нема никаквих проблема, све је под контролом." Укратко: ако су диктатори на нашој страни, зашто би нас ишта друго интересовало?

Муашерова доктрина сматра се рационалном и достојном поштовања. Поменућу само један случај који је врло значајан данас. У интерној расправи 1958. председник Ајзенхауер изразио је забринутост због "кампање мржње" која се води против нас у арапском свету, а не воде је владе тих земаља, већ народ. Национални савет за безбедност (енг. National Security Council - НСЦ) објаснио је како је у арапском свету уврежено мишљење да САД подржавају диктатуре и блокирају демократију и развој не би ли обезбедиле себи контролу над ресурсима тог региона. Надаље, савет је закључио да је такво мишљење у основи исправно, и да би управо то требало чинити, ослањајући се на Муашерову доктрину. Истраживања Пентагона спроведена после 11. септембра потврдила су да исто важи и данас.

Уобичајено је за победнике да не маре за историју, а да је жртве схватају озбиљно. Можда ће пар кратких запажања о овој битној ствари бити од користи. Данас није први пут да се Египат и САД суочавају са сличним проблемима, а иду супротним смеровима. Исто се дешавало почетком 19. века.

Историчари економије заступају тезу да је Египат био у доброј позицији да почне брз економски развој у исто време када и САД. Обе земље имале су развијену пољопривреду, укључујући и производњу памука – покретача ране индустријске револуције; али, за разлику од Египта, САД су развиле производњу памука и увећале радну снагу освајањем, уништавањем и ропством. Последице тога видљиве су данас по резерватима за преживеле и затворима који су брзо нарасли у броју од Регановог доба, не би ли удомили вишак незапосленог становништва након деиндустријализације.

Основна разлика била је та што су САД постале независне и због тога су могле да игноришу рецепте економске теорије, коју је у оно доба изложио Адам Смит, на начин доста сличан поповању данашњим земљама у развоју. Смит је позвао ослобођене колоније да производе примарне производе за извоз (прим.прев.: житарице, стоку, природне сировине итд.), а да увозе супериорне фабричке производе из Велике Британије, и свакако да не покушавају да монополизују тржишта кључних добара, посебно не тржиште памука. Било какво другачије решење "уназадило би, уместо да убрза, даљи раст вредности њихове годишње производње и закочило, уместо да стимулише, напредак њихове земље ка стварном богатству и величини.' - упозорио је Смит.

Добивши независност, колоније су слободно могле да игноришу његов савет и следе пример Енглеске која се одлучила за самостални развој вођен од стране државе. Донете су високе тарифе како би се заштитила индустрија од британског извоза, најпре на текстил, потом на челик и осталу робу. Колоније су усвојиле и бројна друга решења која стимулишу индустријски развој. Независна америчка република такође је тежила ка добијању монопола на памук како би ‘згазила све друге нације’, посебно главног непријатеља – Британце. Таква су била објашњења џексонијанских председника[1] када су освајали Тексас и половину Мексика.

У случају Египта, сличан ток развоја онемогућила је британска моћ. Лорд Палмерстон је рекао да "никаква идеја поштеног опхођења (према Египту) не би смела да кочи велике и битне интересе" Британије као што су очување економске и политичке хегемоније. Изразио је још и "мржњу" према "глупом варварину" Мухамеду Алију, који се усудио да крене својим путем и употребио британску флоту и финансијску моћ да спречи тежње Египта ка независности и економском развоју.

Након II светског рата, када су САД потиснуле глобалну надмоћ Британије, Вашингтон је усвојио исти став и јасно ставио до знања да САД нипошто неће помоћи Египту уколико се не буде придржавао стандардних правила за мале – а та иста правила САД су наставиле да крше наметањем високих тарифа како би зауставиле извоз египатског памука и изазивањем изнурујуће несташице долара. Овако се обично тумаче тржишни принципи.

Заиста је чудно што се "кампања мржње" против САД која је забринула Ајзенхауера заснивала на увиду да САД, као и њени савезници, подржавају диктаторе и коче демократију и развој.

У одбрану Адама Смита треба пак додати да је увидео шта ће се десити ако Британија почне да примењује правила разумне економије, данас познатије под именом ‘неолиберализам’. Упозорио је да уколико се британски индустријалци, трговци и инвеститори окрену иностранству, они моћи да остваре профит, али да би Британија трпела последице такве одлуке. Но, мислио је да ће се они водити патриотизмом, те би, као замахом неке невидљиве руке, пустошења која произилазе из економске рационалности у Енглеској била спречена.

Овај пасус ретко ко не уочи. То је једини пут да се позната фраза "невидљива рука" појављује у делу ‘Богатство народа’. Други кључни утемељитељ класичне економије, Дејвид Рикардо, дошао је до сличних закључака. Надао се да ће патриотизам навести земљопоседнике "да буду задовољни ниским стопама профита у сопственој земљи, уместо да у иностранству траже повољније прилике за улагање свог новца." Додао је и да би му било жао кад би видео како патриотска осећања слабе. Иако су предвиђања класичних економиста била погрешна, њихова интуиција била је на месту.

"Претње" зване Иран и Кина

Демократски устанак у арапском свету понекад се пореди са источном Европом током 1989. године, мада нејасно је по ком основу. Године 1989, Руси су демократски устанак толерисали, а западне силе помагале у складу са стандардном доктрином: бунт се очито поклапао са економским и стратешким циљевима, те је стога био племенит подухват, дубоко поштован, за разлику од борби "одбрану основних људских права народа" које су се истовремено одвијале у Централној Америци. Убијени надбискуп Ел Салвадора, од кога потичу ове речи, једна је од стотина хиљада жртава војних снага које је наоружао и обучио Вашингтон. На западу у овим страховитим годинама није било човека као што је Горбачов, а нема га ни данас. А западне силе и даље су непријатељски настројене ка демократији у Арапском свету, јер имају "добре разлоге".

Доктрине о "Великој области" настављају да се примењују на савремене кризе и сукобе. У западним круговима који креирају политику и у политичким анализама, иранска претња сматра се највећом опасношћу по светски поредак, те зато мора бити и примарни фокус америчке међународне политике, уз учтиво одобравање Европе.

Чиме то заиста Иран прети? На ово питање ауторитативно одговарају Пентагон и америчке обавештајне службе. У прошлогодишњем извештају о глобалној безбедности, јасно нам стављају до знања да претња није војна. Војни буџет Ирана "релативно је низак у односу на остатак региона", закључују они. Војна доктрина Ирана је искључиво "дефанзивна, замишљена тако да успори инвазију земље и примора на дипломатско разрешење сукоба." Иран има само "ограничену способност да усмери војну силу изван својих граница." Што се тиче нуклеарног оружја, "нуклеарни програм Ирана и њихова спремност да оставе отвореном могућност развоја нуклеарног оружја је средишњи део њихове застрашујуће стратегије." Ово су све цитати.

Брутални клерикални режим у Ирану без сумње је претња по ирански народ, мада тешко да превазилази режиме америчких савезника у том смислу. Но, опасност је нешто друго, и злослутно је, заиста. Део те опасности је застрашујућа могућност да Иран нелегитимно врши сувереност, што би могло да помрси конце америчкој слободи деловања у региону. Крајње је очигледно зашто би се Иран одлучио на вршење суверености; довољно је само бацити поглед на распоред војних база и присуство нуклеарних сила у региону (прим.прев.: САД имају око 40 војних база у земљама које се граниче са Ираном. Израел и Пакистан поседују нуклеарно оружје.)

Пре седам година, израелски војни историчар Мартин ван Кревелд написао је следеће: "Свет је видео како су САД напале Ирак без, испоставило се, икаквог разлога. Да Иранци нису покушали да направе нуклеарно оружје, били би луди," а посебно јер су под сталном претњом да буду нападнути, што је кршење повеље УН. И даље је отворено питање да ли они праве нуклеарно оружје, но можда и јесте тако.

Али, иранска претња је много озбиљнија од пуког застрашивања. Пентагон и америчке обавештајне службе наглашавају да Иран такође покушава да прошири свој утицај у суседним земљама и на овај начин "дестабилизује" регион (технички жаргон у дискурсу међународне политике). Војна инвазија и окупација иранских суседа од стране САД је "стабилизација". Покушаји Ирана да повећају утицај на своје суседе су "дестабилизација", те зато и потпуно нелегитимни.

Оваква употреба речи је постала уобичајена. Тако је истакнути политички аналитичар Џејмс Чејс правилно употребио термин "стабилност", у свом техничком смислу, када је појаснио следеће: како би успоставили "стабилност" у Чилеу, неопходно је "дестабилизовати" ту земљу (тако што ће изабрана влада Салвадора Аљендеа бити свргнута, а на то место бити успостављена диктатура генерала Аугуста Пиночеа). Друге видове забринутости око Ирана подједнако је занимљиво истраживати, али ово је можда довољно да откријемо владајуће принципе и какво место они заузимају у империјалистичкој култури. Као што су планери Френклина Д. Рузвелта нагласили у освит савременог светског система, САД не могу толерисати "било какво вршење суверености" које се коси са њиховим плановима за свет.

САД и Европа уједињени су у замисли да казне Иран јер представља претњу стабилности, али корисно је подсетити се колико су усамљени у томе. Несврстани су енергично подржали, а и даље то чине, право Ирана да обогаћује уранијум. У региону, арапско јавно мњење чак чврсто подржава постојање иранског нуклеарног оружја. Велика регионална сила, Турска, гласала је против најновијих санкција које су у оквиру Савета безбедности покренуте од стране САД, а исто је учинио и Бразил – најцењенија држава Јужне Америке. Њихово противљење наишло је на оштру осуду, што није било први пут: у 2003. Турска је била жестоко искритикована пошто је влада те државе испоштовала вољу 95% грађана и одбила да учествује у инвазији Ирака. Тим чином, Турска је показала своје слабо разумевање демократије…оне западне.

Након прошлогишњег недоличног понашања у Савету безбедности, Филип Гордон, Обамин водећи дипломата за европска питања, упозорио је Турску да мора "показати посвећеност свом партнерству са западом." Један истраживач, члан Савета за међународне односе, запитао се: "Како да Турцима ставимо до знања где им је место?" – добре демократе слушају наређења. Председник Бразила, Луиз Ињацио Лула да Силва, опоменут је у једном наслову ‘Њујорк тајмса’: његови покушаји да са Турском дође до решења проблема о обогаћењу уранијума, и то изван опсега деловања америчке моћи, ‘мрља су у завештању бразилског лидера’. Укратко: радите оно што вам кажемо, или сте готови.

Интересантан споредни податак, ефектно склоњен од очију јавност, је тај да је споразум Иран-Турска-Бразил председник Обама унапред одобрио, вероватно уз претпоставку да преговори неће успети, што би САД употребила као идеолошко оружје против Ирана. Када су преговори успели, одобравање се претворило у осуду, а Вашингтон је у Савету безбедности протурио тако јадну резолуцију да је чак и Кина потписала без устручавања – данас Кина добија погрде што се доследно држи резолуције коју је потписала, али не слуша унилатералне наредбе из Вашингтона. Такав тон присутан је у најновијем издању ‘Спољних послова’, на пример.[2]

И док САД могу толерисати непослушност Турске, додуше уз згранутост, Кину је теже игнорисати. Медији упозоравају да "кинески инвеститори и трговци сада попуњавају вакуум у Ирану док се фирме из многих других земаља, нарочите из Европе, повлаче.’ Посебно наглашавају да Кина шири своју доминантну улогу у иранској енергетици. Вашингтон је реаговао помало очајно. Стејт департмент је упозорио Кину да ако жели бити примљена у међународну заједницу –  то је технички термин који се односи на САД и на оне који се слажу са САД – не сме да "занемарује и избегава међународне обавезе, које су јасно предочене"’: наиме, слушај наређења САД. Тешко да ће то оставити неки утисак на Кину.

Велика је забринутост и због нарастајуће кинеске војне моћи. Недавно истраживање Пентагона упозорава да се кинески војни буџет приближава "једној петини онога што је Пентагон потрошио да би водио и спровео ратове у Ираку и Авганистану" - што је делић војног буџета САД, наравно. Раст кинеске војске могао би да "америчким бродовима ускрати могућност да врше операције у међународним водама, близу обале", каже Њујорк тајмс.

Близу обале Кине, то јест; још нико није предложио да САД треба уклонити своје војне снаге које блокирају улаз кинеским бродовима у Карипско море. Кинеско неразумевање правила учтивости у међународним односима даље илуструју примедбе на планове да се "Џорџ Вашингтон", најсавременији носач авиона на нуклеарни погон, придружи војним вежбама неколико миља од кинеске обале. Тај носач наводно омогућава напад на Пекинг.

За разлику од Кине, запад сматра да такве операције САД имају за циљ очување стабилности и сопствене безбедности. Либерални лист Нова Република изражава забринутост што је "Кина послала десет ратних бродова у међународне воде, близу јапанског острва Окинава." То је уистину провокација - за разлику од непоменуте чињенице да је Вашингтон претворио острво у велику војну базу и поред жестоког негодовања народа Окинаве. То нипошто није провокација, ако се водимо стандардном тезом да САД поседују свет.

Оставимо ли по страни дубоко укорењену империјалну доктрину, суседи Кине имају добар разлог да буду забринути због њене нарастујуће војне и трговинске моћи. Иако Арапи подржавају нуклеарни програм Ирана, ми свакако не би требало то да радимо. Литература о међународној политици пуна је предлога како да се таква претња избегне. Једно очигледно решење ретко дође на дневни ред: радити на успостављању ‘Зоне без нуклеарног оружја’ (енг. NWFZ Nuclear weapons free zone) у региону. Ово питање је искрсло (опет) на конференцији о нуклеарном разоружању (енг. NPT: Non-Proloferation Treaty) у седишту Уједињених Нација прошлог маја (прим.прев.: мај 2010.). Египат, као председавајући покрета 118 несврстаних земаља, позвао је на преговоре о успостављању зоне без нуклеарног оружја на Блиском истоку. Запад, укључујући и САД, се претходно био сложио са овом идејом на II конференцији о нуклеарном разоружању 1995.

Међународна подршка овој идеји тако је велика, да се Обама и формално сложио. Добра је то идеја, упутили су представници Вашингтона присутне на конференцији, али не сад. Даље, САД су јасно ставиле до знања да Израел мора бити поштеђен споразума: никакав предлог не може тражити да израелски нуклеарни програм буде стављен под лупу "Међународне агенције за атомску енергију", нити да се обелодане информације о "израелским нуклеарним постројењима и активностима." Толико о овом методу да се позабавимо нуклеарном претњом која долази од Ирана.

Приватизација планете

Иако доктрина о "Великој области" и даље преовлађује у политици САД, способност примене исте је опала. Врхунац америчке моћи био је период после II светског рата, када су САД буквално поседовале половину светског богатства. Али та моћ је с временом опадала, како су се остале индустријске економије опорављале од ратних разарања и деколонизација кренула својим болним током. До раних 70-их, удео САД у глобалном богатству спао је на око 25%, а индустријски свет постао триполаран: Северна Америка, Европа и Источна Азија (тада са средиштем у Јапану).

Седамдесетих година дошло је и до наглог заокрета у америчкој економији ка финансијализацији и извозу производње. Много различитих фактора се поклопило и покренуло опасан процес радикалне концентрације богатства, првенствено код најбогатијих 1% популације – углавном су то директори, менаџери хеџ фондова и њима слични. То води ка концентрацији политичке моћи, те отуд и државна политика да се увећа економска повлашћеност: фискална политика, правила корпоративног управљања, дерегулација, и још много тога. У међувремену су трошкови предизборних кампања скочили у небеса и одвели партије до џепова крупног капитала, који све више чине богати из финансијског сектора. Републиканци су без инхибиција прихватили ново стање, мада ни демократе – данашње демократе су оно што су некада били умерени републиканци – нису заостајале.

Избори посташе шарада коју води пи-ар индустрија. После победе на изборима 2008. Обама је добио награду од пи-ар индустрије за најбољу маркетиншку кампању године. Извршни директори су били у еуфорији. У својим изјавама за бизнис магазине кажу да су још од периода Роналда Регана председничке кандидате пласирали на тржиште по узору на остале производе, али 2008. година била је њихов највећи успех и промениће климу по салама за седнице. Очекује се да ће избори 2012. коштати 2 милијарде долара. Углавном ће то бити паре из корпоративног сектора. Не чуди онда што Обама бира водеће бизнисмене за високе позиције у влади. Јавност је бесна и осећа се фрустрирано, али докле год Муашерова доктрина преовладава, то је небитно.

И док богатство и моћ постају доступни све ужим круговима, за већину становништва реалне зараде остају исте, а људи се некако сналазе уз повећане радне сате, дуг и инфлацију цена имовине; обично им животе униште финансијске кризе, које су почеле када су регулаторна тела размонтирана почетком 80-их.

Ништа од овога не забрињава енормно богате, који профитирају од владиних сигурносних мера које се зову "превелик да би пропао." Банке и инвестиционе фирме могу да чине рискантне трансакције, и много добију, а када систем неизбежно пропадне, могу да отрче мама-држави у наручје и затраже да их извуче новцем пореских обвезника, притом се позивајући на учења Фридриха Хајека и Милтона Фридмана.

Стално је било овако још од Реганова доба, свака криза гора од претходне – за обичан народ, то јест. Тренутно је реална незапосленост за већинско становништво на нивоу из доба Велике депресије, док је банка Голдман Сакс, једна од главних твораца тренутне кризе, богатија него икад. Управо је на мала врата објавила да је добила одштету од 17.5 милијарди долара за прошлу годину, док ће од тог новца извршни директор Лојд Бланкфејн добити 12.6 милиона долара бонуса, а његова плата ће се увећати преко три пута.

Овакве чињенице нису вест. Према томе, у задњих неколико месеци пропаганда је морала да криви друге, као што су радници јавног сектора, њихове велике плате, прекомерне пензије и тако даље: све је измишљотина, моделована по узору на реганску слику црначких мајки које у лимузинама одлазе да покупе чек од социјалног – има и других узора које није неопходно поменути. Сви морамо да стегнемо каиш; скоро сви, то јест.

Наставници су посебно омиљена мета, што је део свесног покушаја да се приватизацијом уништи државни образовни систем од забавишта до универзитета – и опет, то је добро за богате, али катастрофа за становништво, као и за дугорочно здравље економије. Но то је једна од споредних ствари на коју се не обраћа пажња докле год тржишни принципи преовлађују.

Још једна добра мета, увек била, јесу имигранти. Кроз читаву историју САД било је овако, а чак и горе у временима економске кризе; данас је та нетрпељивост погоршана сентиментом да нам други отимају земљу: белци ће ускоро постати мањина. Можда и могу разумети бес ожалошћених појединаца, али суровост имиграционе политике је шокантна.

Који имигранати су циљне групе ове политике? У источном Масачусетсу, где живим, многи од њих су Маје које беже од геноцида у гватемаланским горама, а који врше Реганове омиљене убице. Друга група су мексиканци, жртве Клинтоновог НАФТА споразума (прим.прев.: North American Free Trade Agreement – Северно-амерички уговор о слободној трговини), што је један од оних ретких споразума који су успели да нашкоде радницима у све три земље потписнице. Пошто се 1994. НАФТА пробила кроз Конгрес и поред приговора јавности, Клинтон је такође започео и милитаризацију САД – затварање границе са Мексиком, која је претходно била отворена. Знало се да мексички фармери не могу бити конкурентни агробизнису САД (који добија високе субвенције), и да мексичке фирме не могу преживети тржишну трку са америчким мултинационалним корпорацијама. Према, погрешном названим, уговорима о слободној трговини, те корпорације морају бити "третиране као домаће" – а та привилегија дата је само корпоративним ликовима, не и људима од крви и меса. Није изненађујуће што су ове мере довеле до навале очајних избеглица и повећања хистерије против имиграната међу жртвама државно-корпоративне политике код куће.

Исто то дешава се и у Европи, где расизам вероватно буја у већој мери неголи у САД. Можемо само зачуђено да посматрамо како се Италија жали на уплив избеглица из Либије, што личи на сцене првог геноцида из времена после I светског рата, почињеног од стране италијанске фашистичке владе, на сада ‘ослобођеном’ Истоку. Или како се Француска, која је и даље главни заштитник бруталних диктатура у својим бившим колонијама, не обазире на одвратне злочине које чини у Африци, док француски председник Никола Саркози смркнуто упозорава на "бујицу имиграната", а Марин Ле Пен се буни да Саркози не чини ништа како би то спречио. Не морам ни да помињем Белгију, која може да добије награду за, како је то Адам Смит назвао, "дивљачку неправедност у Европљана."

Успон нео-фашистичких партија у добром делу Европе био би застрашујућ феномен и без подсећања на оно што се десило у Европи у скоријој историји. Замислите само шта би се десило да Јевреје у Француској терају у беду и прогоне, а потом обратите пажњу на одсуство реакције када се то дешава Ромима, који су такође жртве Холокауста и европски народ над којим је највише иживљавања.

У Мађарској, нео-фашистичка партија Јобик добила је на парламентарним изборима 17% гласова, што можда и није тако изненађујуће имајући у виду податак да 75% становништва сматра да живи горе него у доба комунизма. Можда бисмо могли да осетимо олакшање што је ултра-десничар Јерг Хајдер у Аустрији освојио само 10% гласова на изборима 2008...кад не би било податка да је нова Партија Слободе, која је надмудрила Хајдера на екстремној десници, освојила више од 17% гласова. Језиво је присетити се да су 1928. нацисти освојили мање од 3% гласова у Немачкој.

У Енглеској су Британска национална партија и Енглеска одбрамбена лига, које прирадају ултра-расистичкој десници, крупни играчи. (А шта се дешава у Холандији, добро знате и сами.) У Немачкој, ламент Тила Сарацина како имигранти уништавају њихову земљу, постао је изненадни бестселер, док је канцеларка Ангела Меркел, и поред тога што је осудила књигу, изјавила да је мултикултурализам "потпуни неуспех": Турци који су увезени у Немачку да раде прљаве послове не успевају да постану плавооки, плавокоси Аријци.

Они са смислом за иронију можда се присете да је Бенџамин Френклин, једна од водећих личности просветитељства, упозорио тек ослобођене америчке колоније да пазе да не дозволе Немцима да имигрирају, јер су Немци превише црнпурасти; Швеђани такође. У 20. веку, смешни митови о англо-саксонској чистоти били су честа појава међу американцима, укључујући и председнике САД и друге водеће личности. Расизам је у књижевној култури био сушт разврат; много гори у пракси, свакако. Много је лакше уништити полио вирус него ли ову застрашујућу кугу, која обично постаје заразнија у временима економских невоља.

Не бих да завршим, а да не поменем још једну споредну ствар коју тржишни системи не узимају у обзир: судбину наше врсте. Системске шпекулације у нашем финансијском систему могу се залечити новцем пореског обвезника, али нико неће моћи да помогне ако се уништи животна средина. А то да се животна средина мора уништити, малтене је постао императив институција. Пословни лидери, који воде пропагандне кампање да убеде људе како је антропогено глобално загревање либерална превара, итекако добро разумеју колико је опасност велика, али они морају да максимизују краткорочне профите и свој удео у тржишту. Ако то не ураде, неко други ће.

Овај опасан след догађаја, може чак и да постане смртоносан. Како бисте увидели колико је опасност велика, једноставно погледајте састав новог Конгреса САД, чији су чланови стекли моћ захваљујући пропаганди и парама корпоративног сектора. Скоро сви чланови негирају постојање климатских промена. Већ су почели да праве резове за мере које могу да ублаже катастрофу по животну средину. Још горе, неки од њих су искрени верници; на пример, нови челник подкомитета за животну средину, који је објаснио јавности да глобално загревање није проблематично, јер је Бог обећао Ноју да новог потопа неће бити.

Да се овакве ствари дешавају у некој малој и удаљеној земљи, можда би било смешно. Али није смешно када се дешавају у најбогатијој и најмоћнијој земљи света. И пре него што прснемо у смех, такође треба да се подсетимо да је тренутну економску кризу у великој мери проузроковала фанатична вера у догме, као што су ‘хипотеза ефикасног тржишта’ и, уопште, оно што је нобеловац Џозеф Стиглиц пре 15 година назвао ‘религијом’ да тржишта знају најбоље – овакво размишљање заслепило је централну банку и економисте, па нису приметили балон некретнина од 8 трилиона долара који није имао никакво покриће у економским основама. Тај балон уништио је економију након пуцања.

Све ово, и више од тога, може да се настави, само да Муашерова доктрина превлада. Докле год је обично становништво пасивно, апатично, усмерено на конзумеризам или мржњу према рањивима, моћници могу да раде шта год пожеле, а они који преживе једини ће остати да посматрају исход.

Превео: Владимир Миленковић

(Предавање које је Ноам Чомски одржао у Амстердаму 13. 3. 2011)


[1] Џексонијански председници су: Ендрју Џексон, Мартин ван Бурен и Џејмс Полк. Термин џексонијански односи се на облик демократије и политику за коју су се залагали, а сам назив наравно потиче од председника Џексона који је био најутицајнија фигура тог периода. Кључне тачке те политике биле су: уништити банкарске монополе, слободна трговина, постављање обичних људи на државне функције, сви белци добијају гласачка права, ширење белаца на запад и колонизовање западних предела. Управо ова последња тачка је оно што Чомски има на уму. Ендрју Џексон се пре него што је постао председник истакао у биткама против Британаца. Отуд вероватно и нетрпељивост према британској економији и императив да САД 'погазе' британце.

[2] Foreign Affairs је публикација Савета за међународне односе (Цоунцил он Фореигн релатионс) која излази на свака 2 месеца и садржи анализе међународне политике и предлоге како поступати. Чомски мисли на издање: Мart-April 2011. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер