среда, 24. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Савремени свет

Јесен у Пекингу

PDF Штампа Ел. пошта
Борис Трбић   
субота, 20. фебруар 2016.

Три недеље после обележавање Дана победе над фашизмом, на Тјенанмену нема трагова тенковских гусеницa. У маси која чека да уђе у Забрањени град, или се сабира на платоу испред Маузолеја како би видела последње земне остатке великог вође, чује се весели жамор.

Највише је младог света који пролази поред крутих, затегнутих војника, радника обезбеђења, малобројних али гласних продаваца сувенира, и превараната који оперишу на маргинама сваке туристичке атракције. Неки од њих су први пут у Пекингу, и у организованим групама прелазе широки Трг, следећи вођу пута. Дуги „selfie stick“ је популаран овог лета. И сви се фотографишу на месту са ког је Мао 1. октобра 1949. прогласио Народну Републику Кину.

Црвено је боја радости. Зидине Забрањеног града обојене су махом црвеном бојом. Велики број државних аутомобила, који пролазе тргом, али и оних у власништву приватних компанија су црне боје. Црно је боја воде. А вода значи просперитет. Али не бих рекао да је у питању површна опсесија која представља центар свих западних предрасуда о Кини на прелазу два века. Налик на ону да ће Кину уништити сирови материјализам и себичност надируће средње класе. Па, добро, средња класа постоји. Али, када ће постати политички независна и активна? Када ће почети да захтева промене? Када? Наставите да улажете. Стрпљење је мајка сваког успеха.

 

Гробница династије Минг, недалеко од Пекинга

Конфучијанизам захтева поштовање предака. Два пута годишње, Кинези чисте породичне гробове; нa годишњицу њихове смрти, и на специјално одређен дан сећања на претке. Други задатак је стална усмереност ка просперитету. Када купују стан, Кинези обично позивају неког ко зна у каквој ће средини за њих бити добро да живе. Није препоручљиво имати малу спаваћу собу, кревет мора да стоји даље од врата, но има детаља који су специфични и тичу се личних особености. Фенг шуи, бизарни састојак свих њу-ејџ пакета којим се средњој класи на Западу већ деценијама пакује још једна потрошачка опсесија, овде је питање континуитета. „Зашто мислите да имамо пет звездица на застави? Тих пет елемената прожимају све поре нашег идентитета.“ Због чега су у давно време цареви династије Минг подигли гробницу шездесетак километара далеко од престонице? И то баш на линији која води директно до Забрањеног града? Зар то није могло мало ближе? Уосталом, ти споменици се налазе прилично далеко за два годишња излета посвећена чишћењу гробнице.

На први поглед, пролазник би рекао да се Пекинг одликује архитектуром социјалистичког гигантизма. Или оног што Западњаци данас, у сопственом тумачењу осамдесетих, називају, „брутализмом“. Они који се сећају Москве из овог периода, вероватно ће потврдити осећај већ виђеног. Слично, по свој прилици, и данас изгледају делови Минска, Хаване, Кијева, Луанде. На широким булеварима усамљене стоје чврсто усидрене институције кинеске републике, зграде извршне и законодавне власти, музеји и историјски споменици. Чак и страни хотели којих у Пекингу има много делују као да су ту позиционирани по декрету који би их некако уклопио у генерални план револуционарног урбанизма.

Размак између аутобуских станица је велик, некада их раздваја и по четири, пет километара, што је простор који се не да брзо препешачити. Таква спремност на пешачење вероватно има и извесне консеквенце по физичко и ментално здравље становништва. Стара улична расвета на пекиншким булеварима углавном ради, а посебне, бочне траке, рудиментарна варијација Копенхагеншког модела, резервисане су за бициклисте и моторциклисте којих нема много, или не као у Бангкоку, Хо Ши Мин Ситију или Денпасару. Улице су чишће од многих градова које сам посетио. Чисте.

 

Боја врата и број металних украса на капијама Забрањеног града су прецизно одређени

Забрањени град изгледа као џиновска филмска кулиса. Царска палата је почела да се гради почетком петнаестог века и многи храмови и помоћне зграде у њој још увек делују изузетно стабилно, постојано. Многе су успешно рестаурисане и очуване. Филмови Жанг Јимоуа и Анг Лија као и Бертолучијев Последњи кинески цар, приказују живот у Забрањеном граду. Јимоу и Ли су царске палате правили у студијима Хенгдијана, највећим продукцијским локацијама на свету, под супервизијом хонгконшког продуцента, Била Конга. Велик као Универзал и Парамаунт заједно, Хенгдијан се простире на више од хиљаду хектара, и налази се пет сати вожње на југоисток од Шангаја. Јимоу је захваљујући својим филмовима о древној Кини постао један од најцењенијих и најподржаванијих режисера у овој земљи. Западни медији су, међутим, његове филмове убрзо прогласили делима „ретроградног национализма“. Домаћи и страни туристи који прелазе мостове Забрањеног града и гурају се да би фотографисали ентеријере царских палата, изгледа ми, не маре за такве квалификације.  

Фотографисање на Кинеском зиду, Бадалинг

Овог лета, први пут после 2005. године, посетиоци Забрањеног града имају прилику да виде „кинеску Мона Лизу“. Уље на свили, под именом 'Уз реку током Фестивала Чингминг' из дванаестог века насликао је некадашњи дворски сликар Жанг Зедуан. Фигуративна композиција које приказује масу у покрету, изгледа занимљиво, јер користи дијагоналну, панорамску перспективу моста, и људе у покрету, дуга је више од пет метара и, кажу стручњаци, верно приказује живот у доба династије Сонг. Више од три хиљаде посетилаца стајало је у реду да је види. Али то је далеко мање од десетина хиљада које сваког дана посете Забрањени град. Број је недавно ограничен на 80.000 дневно. Годишње, старо градско језгро посети више од петнаест милиона људи. 

Гужва на Кинеском зиду

Кина се враћа култури и националној историји. Јер особа која поседује само новац, а нема разумевање за значај културе (питајући рецимо колико кошта „Уз реку током Фестивала Чингминг“) остаје само новообогаћени tuhao, како се подсмешљиво назива кинески nouveau riche. У последњем филму Жија Жанг Кеа, Mountains May Depart, приказаном у Кану, Торонту и Мелбурну ове године, брачни пар сину даје име Долар.Материјализам и друштвене мреже сигурно одвлаче младе Кинезе од традиционалних културних вредности. Многи који посећују познати пекиншки кварт, Уметничку зону 798, каже мој познаник који често путује у Пекинг, то чине да би пустили објаву на „кинеском Фејсбуку“ – друштвеној мрежи Ренрен од 70 милиона регистрованих корисника. А затим отишли у најближи кафе или ресторан брзе хране. 

Мермерни брод

Последњих година, међутим, у Кини је дошло до ревизије садржаја уџбеника како би се нагласила важност националне културе, guoxue. Пријемни испити на универзитетима, gaokao, су редуковали значај енглеског да би се подстакло развијање и јачање кинеског језика. Си Ђинпинг стоји иза иницијативе да до 2020. године милион америчких студената учи кинески.

Летња палата

После подне упознајемо двоје младих Шпанаца испред Небеског храма. Покушавају да пронађу начин да стигну до Кинеског зида. Као и сви туристи, у недостатку довољног броја саобраћајних и уличних знакова на енглеском језику, очекују помоћ и солидарност других Западњака. Делују уморно и симпатично. С друге стране, западна солидарност у протеклих век и по није на овом простору била искључиво беневолентна. Поглед западњака на Кину и кинеске перцепције Запада поново су у центру пажње у време Сијеве посете Вашингтону. Кинески лидер делује смирено, готово флегматично у интервјуима и обраћању јавности, попут рођака који је увек спреман да вас посаветује. Уколико не желите да слушате, или још горе, не желите да чујете, постоји неко други ко ће већ добити исту прилику.

Негује фризуру која делује као да је ветар не може покварити и успорен ход, типичан за људе који имају стрпљења за дуге послове од којих је сигурно један од најзначајнијих био успон кроз партијску хијерархију. Западни телевизијски канали (овде их нема много, али се без проблема гледају CNN и Блумберг, нема ни Гугла, ни Фејсбука, а приступ страним сајтовима је отежан) баве се успореним економским растом, девалвацијом јуана, градњом вештачких острва у Јужном кинеском мору и сајбер-пиратеријом која се доживљава као геополитички, а не само индустријски и пословни злочин. Кинески медији говоре о пријатељству, сарадњи и уважавању међународних норми. Али најважније ствари остају неизговорене.

Вече у Пекингу

Наредног јутра, Кинески зид се помаља између стрмих обронака Бадалинга. Стотине аутобуса су паркирани у дну планине на чији се врх може стићи жичаром. Зид делује високо, стамено, готово недоступно, израњајући и нестајући у измаглици. Размак између кула осматрачница је калкулисан тако да не износи дуже од три домета стреле. Степеница често нема, стазе су стрме и клизаве и губе се у различитим прилазима узвишењима.  „Вратите се истим путем којим сте отишли“.

Велике групе Кинеза пристижу у посету зиду и ту проводе дан гледајући чудо због којег странци долазе у њихову земљу, али и грађевину коју значајан број њихових сународника никада није видео. Безбедњаци на улазу у жичару су осиони и помало груби, али Кинескиње са којима се расправљају им узвраћају истом мером. Успињача путује кратко до самог врха. Зид се извија, губи на хоризонту, а онда наново помаља у врлетима и измаглици. Кинески сељаци, који су га градили под присилом, покушавајући да неуспешно спрече најезду Монгола и умире страхове својих господара, покренули су устанак. Пошто је у зиду сахрањено више од милион његових градитељ, дошло је до неке врсте револуције. Устанак је трајао годину и по дана, а онда је царска власт васпостављена.

Кинези у куповини: Пекинг, недељу дана пре Празника средине јесени

Поново срећемо Шпанце са којима одлазимо на ручак. Ту су и двојица Иранаца и катарски инжењер са супругом који је пензију дочекао у Канади, али се сећа професора и пријатних утисака из Београда где је завршио последипломске студије. У једном тренутку почињу да разговарају о избегличкој и економској кризи у Европи. Шпанац који енглески говори слабије од своје супруге каже да је разочаран економском политиком своје владе. О избеглицама нема изграђено мишљење. Катарац ме на течном српском пита да ли сам скоро одлазио у Србију. Каже да се код нас много и пије ракија и ужива у животу. И поред најбоље воље, не знам шта да одговорим.

Национални стадион Птичије гнездо

У повратку, пијем хладно харбинско пиво са високим Американцем који путује сам. Он је отац четворо деце, таксидермиста који ради за богату међународну клијентелу. У почетку је опрезан говорећи о свом послу, не желећи ваљда да га неко доведе у везу, макар и симболичну, са ноторним америчким зубаром који се недавно у Америци фотографисао поред устрељеног слона и изазвао талас протеста на Интернету. Ради у Намибији, Мозамбику, Јужној Африци, и обично препарира носороге, лавове и друге животиње. Потребно му је мало коже. У ствари, потребно му је све што је, како каже, остало. Власник је малог бизниса и има троје запослених. У Кини ради за богату пословну клијентелу, али не улази у детаље. Често путује и нервозан је уочи предстојећег одласка у Пакистан. „Више волим Аљаску и амерички југ.“ Говорим му о својим путовањима у Индију. Кажем да би био сјајан субјекат за документарни филм. “Уосталом, како се улази у Вашу индустрију?” – питам. „Следио сам очев хоби.“ Аутобус пролази кроз поредграђа Пекинга. Имам утисак да се возила у саобраћајној гужви не померају.

Исте вечери, негде између мириса лигњи и црвених лампиона у центру града, улазимо у мале трговине и једемо уличну храну. Лигње са алевом паприком са дугачких, дрвених ражњића. Слушам свог старијег сина који се упорно погађа са продавцем некаквих капа са кинеским словима, трудећи се да говори Потонгхуа (израз за мандарински који у буквалном преводу значи „заједнички језик“) понављајући „дуо шао чен“ и „тај куејл“ („колико ово кошта?“ и „то је прескупо“). Релативно ограничен фонд речи покушава да надокнади тоналитетом који је, бар тако лаику звучи, добро подешен, јер продавац га разуме. Бројеве изговара коректно. Тражи да климнем главом да бих одобрио његову погодбу, али нисам сигуран да знам шта је цена онога што жели да купи. Можда је тако и боље. Окружен мирисом инсенса, бројаницама и пластичном меморабилијом са сликама Маоа, продавац прихвата последњу понуду. 

Предах у Забрањеном граду

У оближњој чајџиници почињем разговор са двојицом Немаца средњих година који раде за Сименс. Ту су седам дана. „Потребна нам је њихова радна снага,“ каже један од њих, ваљда убеђен да је технолошки напредак прерогатив резервисан за Европљане. Исте оне који су се смејали Марку Полу када је из Кине донео папирни новац. Или оне друге који су се током отварања Олимпијских игара подсетили ко је измислио ватромет. На телевизији извештај о таласу избеглица који из Јужне Азије и са Блиског истока запљускује Европу. Мислим да је Кинезима потребно далеко више него што било ко у Европи може да пружи. Већина таксија у Пекингу и Шангају су Фолксвагени. Као и остатак света, и Кинези воле немачке аутомобиле и верују у немачку белу технику. Али то заиста у овој земљи не значи много. 

У Пекингу већ вековима живи велики број муслимана о којима се мало зна. На телевизији гледам отварање велике московске џамије, уз вест да је упркос ограничењима из Саудијске Арабије Кина задржала исти број кандидата за хаџилук, око дванаест хиљада.  Далеко више пажње се посвећује предстојећем Празнику средине јесени, када ће стотине милиона Кинеза кренути на пут. Крај септембра и почетак октобра нису добро време за почетак путовања. Не за странце. Али, ако се у то време нађете на пругама, путевима, у авионима, упознаћете другачију Кину.

Кинези су успели да у Забрањеном граду очувају и реконструишу стотине грађевина

У Мелбурну сам имао прилику да пратим рад неколико предавача на Националној Академији циркуских уметности, аустралијској школи која се финансира из федералног буџета. Већина странаца су долазили из Нанђинга, где је акробатика изузетно развијена. Виђао сам их како испред зграде Академије пуше, ћутљиво и носталгично зурећи у даљину. Вече проводим у дому културе на периферији где уз групу странаца и велики број Кинеза који организовано, аутобусима стижу на представу, гледам кратак акробатски приказ „Величанственог Хана“. Наслов нема везе са преставом јер ово није никаква прича о националној историји. Као и у сваком циркуском извођењу, прича је лабава, и акценат је стављен на извежбане сцене са столицама, на трапезу, на бициклима и моторциклима, од којих заиста застаје дах. Костими делују сиромашно, а бином доминира неукусна, јефтина компјутерска графика јарких боја и контраста.

Током представе, Кинези користе  блиц и камере мобилних телефона, без обзира на упозорења извођача. На крају тапшу само западњаци, искрено и помало наивно показујући своје одушевљење. Домаћи свет се гура ка вратима још док извођачи нису напустили бину. Да ли журе кући или су незадовољни представом, остаје тајна. По изласку, пролазим поред групе Европљана који упорно, по вечерњем пљуску, покушавају да ухвате такси. 

Наредног дана, шеснаест станица метроа између Забрањеног града и Летње палате на северозападном рубу града делују као вечност у препуном возу којим се студенти два највећа пекиншка универзитета возе на предавања. Кинези ходају много. Групе туриста се пробијају кроз огромни парк и царску палату започету још у дванаестом веку, очекујући да гране Сунце. Овог месеца то се догодило два пута. Њихове фотографије испред импозантног моста који повезује центар палате и манастир на оближњем острву су завијене у измаглицу и смог. Никада се тако често у Азији нисам сусретао са људима који на лицима носе маске, уплашени загађења и грипа. Мој пријатељ који је у Сингапуру, у времену Сарса радио као супервизор матурских испита, рекао ми је да се учитељски посао радикално мења ослушкујући сваки знак кашља у препуном студентском амфитеатру.  

Забрањени град годишње посети 15 милиона туриста. Дневне посете су ограничене на 80 000

Ходамо кроз дугачки покривени коридор оивичен клупама и у измаглици наслућујемо контуре декадентног мермерног брода изграђеног 1755,  узиданог у обалу језера. Новац је кажу био намењен подизању кинеске морнарице. Уплашена претњама незадовољних генерала, власт је одлучила да брод постави на камено постоље, како би показала да незадовољство потчињених не може пољуљати стабилност царевине. Група јапанских туриста се тиска уз обалу, тражећи најбољи угао за фотографије.

У повратку проводим један сат у Олимпијском центру у Чаојангу, на североисточној страни града. Птичије гнездо, национални стадион који су пројектовали Швајцарци Херцог и де Меурон, и Кинез Шингјанг је једна од две грађевине које су обележиле Олимпијске игре у Пекингу. За локалну популацију проширење и уређење метроа је вероватно било једнако значајно.  Стадион прима 80 000 гледалаца, али као да је после недавно одржаног Светског првенства у атлетици утонуо у сан. Једино продавци сувенира монотоним повицима преко минијатурних разгласа позивају туристе да купе њихове пластичне производе. Стадион је раздвојен широком улицом од Коцке леда, центра за пливачке спортове поред кога се у огромном шатору данас одржава сајам дечијих књига и играчака. Недељу дана пре националног празника, не видим много људи који са пливачком опремом улазе у зграду. Не видим ни незграпна тела кинеских пливачица која код Западних коментатора изазивају пословично подозрење. Једино што одаје било какав облик живота у поподневном дремежу је ресторан брзе хране, KFC, у приземљу зграде. 

Исте вечери, централна градска артерија је закрчена непрегледном масом света спремног за куповину. Оно што оставља први и вероватно најјачи утисак на Европљане у великим градовима јужне и источне Азије су бројеви пролазника. Овде све изгледа неупоредиво масовније, али не и хаотичније. Испред бљештаво осветљених робних кућа дисциплиновано се формирају редови заинтересованих.

Роба са ексклузивном западном етикетом (произведена махом у комшилуку) резервисана је ваљда за „добитнике транзиције“, такође привлачи велики број Кинеза, мада нисам сигуран да је линија разграничења куповне моћи тако оштра као што критичари модерне Кине воле да нагласе. „Губитници транзиције“ такође воле да троше. И троше. Испред радње за урамљивање један човек ми немо даје знак одобравања, климајући главом док фотографишем рамове са ликовима Маоа и Денга. Радње су, бар у великим кинеским градовима, отворене између десет ујутру и десет увече, и многи родитељи вуку невољне малишане у пазар, покушавајући да пронађу текстилну робу, играчке и кућну декорацију по багателним ценама. Време је да се троши и да се одагнају страхови. Уосталом, цео свет се плаши успоравања овдашње економије. 

Забрањени град 

У Кини је сећање на колонијални период питање историјског континуитета о коме се ређе говори, у име стабилности међународних односа, изузев када је, наравно, у питању период сурове јапанске окупације. Наслеђе модерне кинеске државе, националистичке и комунистичке Кине, упркос њиховом херојском отпору завојевачима није довољно познато на Западу, а неправде и понижења у колективном сећању Кинеза представљају велику непознаницу чак и за оне који тврде да је нова Кина 'другачија', или да се “убрзано мења”.

У историјским књигама пише да су Стара царска палата, Јуанг Мин Јуан и њена околина „личили на Версај“ пре него што су 1860, након Другог опијумског рата, уништени од стране енглеско-француске експедиције. Пљачка и паљевина су били одмазда за побуну против западних интереса.  Кинези су уништено обнављали, међутим, експедиција састављена од војника осам држава алијансе за гушење боксерског устанка 1900. године је докрајчила оно што нису њени претходници. Историја се понављала без обзира на чињеницу да су жртве непрекидно и стрпљиво училе и усвајале нова сазнања о природи релација силе, о људском карактеру, о односима између светова и цивилизација. 

Враћајући се у хотел, са станице Источни Тјенанмен, питам се како се може научити да се човек одбрани од зла. Живети историју значи живети време искушења, злочина и неправде, и непрестано пролазити кроз зло. Или, што је далеко погубније, навикнути се на зло и безнађе. Одрастати без икакве могућности или наде да се настави некада прекинути пут. Улазим у хотелски лоби, где чека неколико уморних Европљана. На рецепцији питам девојке за лозинку за Wi-Fi. „Искористите Ваш број“, каже једна од њих, насмејавши се широко. „Број моје собе?“ – питам. „Број Вашег пасоша“.

Борис Трбић је писац, сценариста и филмски педагог који живи и ради у Мелбурну где предаје на филмској школи Swinburne University of Technology. Објављује кратке приче, пише сценарија и повремене текстове о оријенталним теписима. Све фотографије у тексту снимио је сам аутор. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер