недеља, 24. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > "Хуманитарне интервенције" као нехумана ствар
Савремени свет

"Хуманитарне интервенције" као нехумана ствар

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Лукић   
понедељак, 09. септембар 2013.

I

Званично образложење за покретање ваздушних напада на Савезну Републику Југославију од стране САД и њених савезника у НАТО-у било је спречавање тешких и систематских повреда људских права и хуманитарне катастрофе на Косову и Метохији, а да су сви претходни напори да се сукоб реши мирним путем били узалудни. Када се говори о тим напорима за мирно разрешење спора, пре свега се мисли на резолуције Савета безбедности из 1998. године и на преговоре у Рамбујеу 1999. године. После неуспеха ових преговора, односно постављања ултиматума српској страни и његовог одбијања, започела је војна интервенција 24. марта 1999. године. Повод је био случај у селу Рачак. Американци су тврдили да је у питању масакр над цивилима који је починила српска страна. То што се касније испоставило да то није истина, не може да промени ствар – да је извршена агресија против једне земље, у којој је, према подацима владе СРЈ, за тих 78 дана погинуло око 1000 војника и полицајаца, 2500 цивила, уништени бројни инфраструктурни објекти, болнице, школе, стамбене зграде, а материјална штета се процењује од 30 до 100 милијарди долара.

Ипак, апологете ове интервенције сматрају да се на тај начин помогло многим „несрећницима који су трпели репресију режима“, да је циљ оправдао средство и да се истовремено предупредио много већи сукоб који је могао да се прошири на цео Балкан. Тадашњи амерички председник Клинтон говорио је, оправдавајући интервенцију, да се геноцидна политика једино тако може спречити и да би свако уздржавање значило давање прећутне подршке убијању, силовању, етничком чишћењу и протеривању.

Данашња ситуација у Сирији актуализује појам како хуманитарне интервенције, тако и праведног рата. Амерички председник, добитник Нобелове награде за мир, жели рат против Сирије, оптужујући њену власт да је употребила хемијско оружје против сопственог народа. Одобрења Савета безбедности нема и зато се тражи легитимизација друге врсте. Међутим, с обзиром на британско одбијање да учествује у том рату, држање Русије, као и то да је затражена подршка америчког конгреса, чини се да Америка ипак неће кренути у још један ратни поход. У овом тексту биће размотрен појам хуманитарне интервенције, њено оправдање разлози и мотиви.

II

Хуманитарна интервенција има своје теоријско одређење као оружана акција једне или више држава против оне државе која крши људска права сопственог народа, као и своје оправдање у виду спречавања хуманитарне катастрофе. Овде се пре свега ради о дужности реаговања ради пружања заштите људи. Сматра се да се, уколико превентивне мере не дају резултате, не сме стајати по страни, већ да треба реаговати, чак и предузимајући војне операције. Међутим, предузимање војне интервенције тражи оправдање. У том смислу поставља се питање критеријума које би требало испунити. Мада не постоји сагласност по том питању, најчешће се помињу услови који се тичу овлашћења од стране Савета безбедности, исправности намере, последњег средства, пропорционалног средства и разумног очекивања успеха. Дешава се да у Савету безбедности није могуће добити овлашћење, али заговорници интервенције чак и у том случају сматрају да се  правно оправдање може пронаћи, уколико постоје тешка кршења људских права, страдање великог броја људи, а да власти те државе нису у стању то да спрече или и саме учествују у томе, да су сва мирна средства исцрпљена, да подухват не спроводи једна држава, те да се интервенција спроводи искључиво ради заустављања злочина и успостављања стања у којем се поштују људска права.

Покушавајући да одговори на питање оправданости војне интервенције, Тери Нардин, на пример, поставља четири услова:

1. То мора да буде ванредни лек за тешко кршење људских права када су исцрпљене све друге, мирне, дипломатске могућности.

2. Потребно је постојање одобрења од стране признатих међународних власти, али није неопходно, уколико такве власти нема или је неефикасна или неправедна,.

3. Средства интервенције морају да буду ефикасна и морално допустива, у смислу да је забрањено повређивање цивилног становништва као средства за остваривање задатог циља

4. Цена успеха треба да буде разумна и за себе и за друге

У сфери теоријског разматрања, Нардинови критеријуми оправданости интервенције прилично су прихватљиви тј. веома им је тешко приговорити јер би се и хуманост у том случају лако могла довести у питање. Евентуално, са становишта права, може се у оквиру другог критеријума замерити одређена арбитрарност, јер се тражи овлашћење за интервенцију, али се допушта деловање и без њега.

Ако се наведени критеријуми примене на војну интервенцију НАТО-а на Савезну Републику Југославију, може се установити да ниједан од задатих критеријума није испуњен. (Слична ситуација је и у Сирији данас.)

Први услов говори да је интервенција оправдана, уколико су на делу тешка кршења људских права и када су сва мирна и дипломатска средства исцрпљена. Тешко кршење људских права подразумева масовна, систематска убијања, силовања, прогоне и сл. чега на Косову није било. Одређених огрешења о људска права права свакако је било, али највећег дела својих права албанска популација на Косову одрекла се сама, не признајући институције државе Србије, руководећи се сецесионистичким циљевима. Пошто тешких кршења људских права, дакле, није било, требало их је измислити (случај Рачак).

Што се тиче мирног разрешења спора, упечатљив пример јесу преговори у Рамбујеу. Формално, преговори су вођени између српске и албанске стране, а у суштини били су то неравноправни преговори између велике силе која се ослањала на своју моћ и мале државе која се позивала правду. У том смислу, подсећају на чувени дијалог Атињана са Мељанима 416. године пре нове ере, у којима је Мелос одбио да приступи атинском поморском савезу. Када су им Мељани, иначе спартански досељеници, рекли да је тешко борити се против атинске моћи, али да се поуздају у божју помоћ, да су боговима драги, јер се боре против неправедника, а ако и буду слабији да ће им у помоћ притећи „браћа“ Спартанци, ако ни због чег другог, оно због сродства и части, Атињани су им одговорили да исто тако не сматрају да ће и њих, Атињане, оставити милост божја, јер ништа не траже или не раде што је у супротности с људским поимањем божанства. Атињани су веровали да по природној нужди владају онима над којима су надмоћни.

Када је у питању други критеријум, који говори о овлашћењу за интервенцију, неспорна ствар је да таквог одобрења није било и то не зато што такво тело не постоји или је неефикасно, већ искључиво због противљења Русије и Кине.

Трећи критеријум, који захтева изузимање цивилних жртава, такође није поштован. Проглашавање цивилних жртава за колатералну штету представља њихово понижавање и кршење основног људског права – права на живот, од стране онога који се у интервенцију упустио да би наводно штитио та иста људска права.

Интервенциониста је у одређеној мери постигао успех, али цена, имајући у виду људске жртве и материјалну штету коју нема намеру да надокнади, не може се сматрати разумном.

III

Амерички теоретичар, Мајкл Волцер сматра да је према уобичајеном схватању хуманитарне интервенције, извор нехуманости поиман као нешто спољашње и појединачно: тиранин или окупатор наспрам народа који трпи насиље. Циљ интервенције у том случају је крајње једноставан: уклонити тиранина, ослободити људе, па отићи. Интервенција се тада предузима ради помоћи у ослобођењу, а самом народу се после тога препушта да живи онако како сам одлучи по слободи. Показатељ хуманитарног карактера у том случају јесте у томе колико брзо се интервенциониста укључује у игру и излази из ње. Циљ не сме да буде остајање у датој земљи из властитих интереса.

Међутим, Волцер поставља питање „шта ако је проблем унутрашњи, нехуманост локална и дубоко укорењена, ствар политичке културе, друштвених структура, историјских успомена, етничког страха, огорчености и мржње“. У том случају, сматра Волцер, брзо повлачење сила које интервенишу било би највероватније пропраћено поновним стварањем услова који су и довели до интервенције. Наводећи Босну као пример неефикасности Уједињених нација, он се залагао за стварање модела мучитељ/жртва, при чему Србе одређује као мучитеље, што се, према његовом мишљењу, иначе није догодило - Срби, наиме, нису били на време означени као једини и потпуни  кривци, што је отежало предузимање адекватних мера, како би се зауставило убијање и етничко чишћење. У Босну је, каже Волцер, много лакше доћи него из ње отићи, он међутим прећуткује да сукоби у Босни нису започели сами од себе, да су САД одиграле значајну улогу у изазивању рата, наводећи Алију Изетбеговића да повуче потпис којим је претходно прихватио  Кутиљеров план и да је рат започео после тога. Стање на Косову означио је као државни тероризам према сопственом народу, па је и  НАТО интервенцију прогласио као оправдани „рат против тероризма“. Иначе, овај теоретичар добио је пре неколико година звање почасног доктора Универзитета у Београду.

IV

У сфери практичног, готово да је немогуће наћи пример интервенције која задовољава теоријске услове хуманитарног интервенционизма. Неки аутори чак сматрају да је и сам појам хуманитарне интервенције оксиморон. Интервенисати (lat. inter venire) значи „доћи између“, умешати се, појавити се као посредник. Да би то мешање било хумано, неопходно је да буде неутрално, што подразумева да онај који се меша, не сме да стане на нечију страну у циљу остварења било којег сопственог интереса, а нарочито не би смео да изазове сукоб на било који начин. Није довољно да онај који интервенише сам стави предзнак хуманитарности свом чину, да себе одреди као хуманитарног ратника, ма колико у датом тренутку био успешан у свом подухвату, па да то заиста тако и буде. У том случају и Хитлер би био хуманитарни интервенциониста, јер је своје нападе често правдао хуманитарним разлозима. У писму британском премијеру Чемберлену, на пример, септембра 1938. године, Хитлер је тврдио да су етнички Немци у Чехословачкој подвргнути "тортури", да је њих 120 000 "присиљено да побегне из земље", да је "сигурност више од три милиона људи на коцки", да се такво стање "мора спречити и реализовати право народа на самоопредељење." Ове констатације биле су увод у напад на Чехословачку и припајање Судетске области. Да је Хитлер победио у Другом светском рату, ова његова акција можда би се данас звала управо хуманитарна интервенција.  

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер