субота, 25. јануар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > "Напредна трансформација" и косовски избори
Политички живот

"Напредна трансформација" и косовски избори

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Лукић   
уторак, 05. новембар 2013.

Ви изгледа, још увек нисте све схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати и ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”

Ово је одговор Ворена Кристофера (Warren Christopher)[1]Слободану Милошевићу, када га је овај у Дејтону питао шта је потребно да Србија учини како би постала амерички савезник.[2] Ако су САД признале Косово као независну државу и не само то, већ активно раде на томе да и остатак света то учини, онда је сасвим јасно шта се у овом тренутку поводом Косова очекује од Србије: да косовску државност не омета на било који начин.

Коштуница на то није пристао 2008. године и захваљујући деловању његове владе и сарадњи са Русијом у Савету безбедности није усвојен Ахтисаријев план. Међутим, то га је коштало власти. После избора те године, на власт у Србији је дошла коалиција ДС-СПС која је била спремна да више сарађује.

Ворен Кристофер

Корак по корак, одбијени Ахтисаријев план почео је да се спроводи. Међутим, изгледа да ни Тадићева влада није била спремна да учини све што се од ње очекивало. Тако је и он 2012. године остао без власти. Изгубио је подршку Запада. Неки нови, напредни политичари, тако се чини, понудили су више - Бриселски споразум. Оно што се нуди у овом споразуму чак је у одређеним аспектима и неповољније од Ахтисаријевог плана. Политику бриселског споразума, али и генерално нову напредну политику хвале и они политичари који су донедавно били највећи политички противници носилаца напредне политике и чак изјављују да је то преузета њихова политика (Ненад Чанак и Чеда Јовановић на пример).

Весна Пешић деловала је у корист победе напредног кандидата на председничким изборима. Говорећи о Тадићу у једном интервујуу, рекла је да се ради о новом Милошевићу, о неком „ко је ставио све под своју контролу... та пирамида власти је направљена, а главни ‘штрумф’, шеф те пирамиде, јесте Борис Тадић. Када се та пирамида сруши, не зна се шта ће да буде јер, као што је искуство са рушењем Милошевића показало, када срушите центар моћи, срушићете целокупну власт.“ За Николића у другом кругу је требало гласати, према њеним речима, како би се срушио жути диктатор: „Ја то управо као грађанка предлажем јер хоћу да спречим да се настави оваква власт, да спречим слепљивање те председничке функције са партијском функцијом и са Владом јер се тако наставља ова узурпација и урушавање система, што никако не иде на добро. Сматрала сам да ништа не смета да та „енглеска краљица“ буде Тома Николић...“

Наташа Кандић је 2005. године јавно оптужила Николића да је ратни злочинац због убиства цивила у селу Антин у источној Славонији. Српска радикална странка је покренула судски поступак за клевету. Прво је проглашена кривом, па је та пресуда поништена, да би на крају случај застарео. Била је почасни гост на седници скупштине Косова која је прогласила независност од Србије. Све то није било препрека да и она пре избора буде благонаклона према напредним политичарима. Говорила је како се напредњаци делимично мењају, да искрено заступају приступање Србије у ЕУ, а да ће уколико освоје власт, доследно, све услове испуњавати.Све је то деловало помало збуњујуће у то време.

Многи су се питали како је то могуће да Весна Пешић, Наташа Кандић и слични подржавају политику бивших радикала. Како време одмиче, ствари постају јасније, јер одређени сценарио се остварује. Загонетно је, међутим, који је сценарио у питању. Две су могућности:

1) Напредни политичари постигли су споразум са Америком: Увек и на сваком месту чинити оно што се од њих очекује.

Америка је признала Косово, бриселски споразум је документ који је у складу са тим. Локални избори представљју важан корак у том правцу. Србима се дају одређена права унутар друге државе, формирањем Заједнице српских општина.

Појављују се први проблеми у односу са Русијом. Изградња јужног тока касни, а напредна министарка енергетике, некада члан Г17, најблаже речено, као да делује у том правцу.

Зарад пута у магловиту ЕУ-будућност некритички се испуњавају сви постављени услови. Између осталог, наговештава се промена закона о ГМО производима тако што ће бити дозвољен њихов промет.

2) Напредни политичари као да су постигли споразум са Америком: Увек и на сваком месту као чинити оно што се од њих очекује.

Закључили су да се Србија налази у вазалном положају као у Милошево доба и одлучили да воде неку модерну верзију лукаве Милошеве политике. Ова политика могла би да подразумева, покоравање Империји, али истовремено економско, војно и демографско јачање, са циљем да се у одређеном тренутку направи заокрет.

Да би се одговорило на ову дилему, треба бити пророк. Међутим, одређени кораци који се предузимају показују да је прва опција вероватнија. Свакако да је одржавање локалних избора по законима Косова једна од оних тешко поправљивих ствари. Ћутање Уставног суда поводом оцене уставности Бриселског споразума други је важан показатељ. Такође, није необично да неки политичар дијаметрално промени политику. Пример Мила Ђукановића у Црној Гори наликује новој напредној политици у Србији. Ко још данас и спомиње његове милошевићевске почетке и рушење Видоја Жарковића? Без Ђукановићеве трансформације, Црна Гора не би могла да се одвоји, тј. не би било могуће рушење Савезне Републике Југославије. Црногорски либерали, који су пре њега једини заступали сепаратизам, имали су занемарљив утицај. Тако и данас у Србији, бриселски споразум и локални избори који представљају скоро-признање косовске независности не би били могући без напредне трансформације.


[1] Ворен Кристофер био је амерички државни секретар 1993-1997.

[2] О томе пише Момир Булатовић

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер