Evropa zaboravila ko je pobedio Hitlera

Kako se približava 9. maj, Dan pobede, tako rastu napori centara moći na Zapadu, ali i zvaničnika pojedinih zapadnih zemalja da umanje značaj tog datuma, a pre svega ključnu ulogu Crvene armije, odnosno Sovjetskog Saveza u toj pobedi. Nekim ranijim stereotipima sada se pridodaju i novi ,,dokazi’’ koji treba da argumentuju tvrdnju da sovjetska Crvena armija nije odigrala glavnu ulogu u slamanju fašizma, već da su to bili zapadni saveznici na čelu sa SAD. I, što je još gore i sramnije, da se sovjetski društveni sistem iz vremena Staljina izjednači sa nemačkim fašizmom, a Staljin sa Hitlerom, da se SSSR i nemački Treći rajh podjednako okrive za početak najstrašnijeg rata u istoriji čovečanstva i da se današnja Rusija, sa Putinom na čelu, kao naslednica Sovjetskog Saveza, okrivi kao nastavljač takve zločinačke politike.

Igra se na davno proverenu praksu da sto puta izneta laž postaje istina. Da je takva podvala dala zadovoljavajuće rezultate, govore mnogi primeri iz međunarodnih odnosa poslednjih decenija, pa i ovaj koji se odnosi na Drugi svetski rat i ulogu zemalja antihitlerovske koalicije.

Prema rezultatima jedne britanske ankete, velika većina građana ključnih zapadnih zemalja smatra da su najveću ulogu u oslobođenju Evrope od fašizma odigrale Sjedinjene Američke Države. Takvo mišljenje ima čak 61 odsto Francuza i 52 odsto Nemaca. Gotovo polovina Britanaca smatra da je takvu ulogu odigrala upravo njihova zemlja. Samo 17 odsto Nemaca, 8 odsto Francuza i 13 odsto Britanaca zna nešto više o ulozi Crvene armije. Anketa je sprovedena od 20. marta do 19. aprila ove godine i u njoj je učestvovalo po hiljadu građana Nemačke, Francuske i Velike Britanije.

Najtiražniji moskovski dnevnik Komsomolska pravda tim povodom kaže da je ,,Evropa zaboravila ko je pobedio Hitlera’’. Sam Hitler bi se silno iznenadio takvim rezultatima, kaže ovo glasilo. Tim pre što je, prema nepobitnim istorijskim činjenicama, Crvena armija oslobodila polovinu evropske teritorije i više od deset evropskih država. Preciznije rečeno, Crvena armija je oslobodila 16 danas nezavisnih država sa oko 120 miliona stanovnika i još šest država zajedno sa saveznicima. Sovjetski Savez, odnosno njegova Crvena armija uništila je 506 nemačkih divizija i 100 divizija Hitlerovih saveznika. U isto vreme, SAD i Velika Britanija zajedno razbili su 176 nemačkih divizija na svim frontovima, uključujući i Severnu Afriku. Prema tako prikazanim cifarskim podacima, ispada da udeo SSSR-a u pobedi nad fašizmom iznosi 78, a saveznički udeo 22 procenta.

Moskovsko glasilo s tim u vezi iznosi u široj javnosti malo poznatu frazu nemačkog feldmaršala Kajtela prilikom potpisivanja bezuslovne kapitulacije. Ugledavši članove francuske delegacije na tom potpisivanju, Kajtel se obratio sovjetskom maršalu Žukovu rečima: Šta, i ovi su nas pobedili’’?

Rezultati ankete svedoče o i nečem drugom, veoma važnom.

Rusija se, kaže komentator lista, dugo vremena snishodljivo odnosila prema evropskim i američkim nastojanjima da se umanji uloga Crvene armije u Drugom svetskom ratu. S jedne strane, zbog toga što smo mi imali svoj Veliki otadžbinski rat a sa druge strane, što se činilo da je nemoguće potceniti podvig naših vojnika i oficira.

Ispostavilo se da je to moguće. Sistematski, tokom decenija, prećutkivane su borbe na Istočnom frontu, a uveličavane na Zapadnom. Na taj način pokazalo se mogućim da se u pogrešnom pravcu oformi javno mnjenje ne samo pojedinih zemalja nego faktički celog kontinenta. Da se belo prikaže crnim, a crno - belim.

Kakav će biti sledeći korak? Njega već prezentiraju u Kijevu, Varšavi i pribaltičkim zemljama, kažu analitičari u Moskvi. Da se izjednače Staljin i Hitler, a SSSR okrivi za Drugi svetski rat zajedno i u istoj meri sa fašističkom Nemačkom. Tada već niko neće pitati ko je slomio kičmu fašizmu. U skladu sa takvom doktrinom, u Ukrajini, na primer, fašistički banderovci prikazuju se kao borci za demokratiju i slobodu i tvrdi se kako borci Novorosije sami ruše svoje sela i gradove sa mirnim stanovništvom.

Nisu samo zapadni stratezi krivi za ovakvu situaciju. Lično smatram da je moj kolega iz Komsomolske pravde bio suviše blag kada konstatuje da je Moskva bila snishodljiva prema američkim i evropskim nastojanjima da se minimizira uloga Crvene armije u Drugom svetskom ratu. U tim nastojanjima imali su i još uvek imaju pomoć nekih ,,demokratskih’’ i liberalnih krugova u Moskvi, kojih ima i u političkim i u medijskim sredinama. Mnogo puta, na pojedinim TV kanalima sa nacionalnom frekvencijom, slušao sam, a i dalje slušam pojedine ruske autore koji objašnjavaju ulogu Crvene armije i Staljina na sličan način kako to čine na Zapadu. Njih doduše nema mnogo i njihov je uticaj minoran, a popularnost još minornija, ali ih ipak ima.

Zamislite ironiju: jedan od takvih liberala i demokrata, bivši predsednik federalne vlade, Mihail Kasjanov, obratio se ovih dana zapadnim zemljama da zavedu sankcije prema jednom broju ruskih novinara koji, kako on tvrdi, neistinito pišu i podržavaju Putina. Da uzgred pomenem: gospodin Kasjanov bio je svojevremeno u javnosti više poznat kao ,,Miša pet procenta’’ nego kao predsednik vlade, jer je za svaku investiciju ili neki drugi finansijski aranžman koji je on po funkciji trebalo da odobri, zahtevao pet procenta.

Ni neki drugi pregaoci kulture nisu se pretrgli od patriotizma. Svojevremeno, u ruskim knjižarama mogli su se naći memoari nacističkih vojskovođa fon Boka, Manštajna i Guderijana, ali ne i Vasiljevskog, Rokosovskog, Konjeva i drugih sovjetskih vojskovođa.

U Moskvi se uvidelo da takva situacija ne sme da se nastavi i poslednjih godina učinjeno je mnogo da se ona prevaziđe. Ministar inostranih poslova Sergej Lavrov ovih dana je u jednom intervjuu naglasio da se mesto Rusije u savremenom svetu ne može umanjiti niti zanemariti. Linija koju mi sprovodimo na međunarodnoj sceni nije usmerena na to da drugima ukrademo pobedu, kako se to negde želi predstaviti. Oni pokušavaju da je ukradu nama. A mi smo uvek ukazivali na mnogonaconalni karakter tog rata: isticali smo odlučujuću ulogu Sovjetskog Saveza, ali i ulogu cele antihitlerovske koalicije u kojoj su se herojski borili Amerikanci, Englezi, Francuzi i građani drugih zemalja - saveznica ili borci pokreta otpora. To je naš zajednički praznik.

Lavrov kaže da ne treba praviti veliki problem oko učešća, odnosno neučešća šefova stranih država ili vlada na Paradi pobede u Moskvi. Neko je odustao iz ideoloških razloga, neko pokušava da iskoristi taj praznik u cilju izolacije Rusije, neko se jednostavno ugledao na njih, a poneko se i uplašio. Sve to ipak neće uticati na činjenicu da je Dan pobede naš zajednički praznik.

Gospodin Lavrov očigledno nije želeo da zaoštrava situaciju i diplomatski je reagovao na nediplomatske odluke mnogih država koje ignorišu obeležavanje Dana pobede u Moskvi. Analitičari i komentatori u Moskvi nisu tako uzdržani. Oni kažu da su sitne špekulacije na ovu veliku temu podle i gadljive. Uopšte uzevši, uvažena gospodo, to što ste rešili da ne dođete u Moskvu, pošteno govoreći, nije nas pogodilo. Mi smo vam, pozivajući vas, ukazali čast a vi ste pokazali da te časti niste dostojni. Neka tako i bude. I to ne samo sada, nego i ubudiće. Vi ste još jednom pokazali da je to naš praznik sa kojim vi nemate ništa zajedničko. Naš praznik, naša sreća, naše suze. Ne znam, kaže analitičar, da li će se sa tim složiti vaši narodi i veterani Drugog svetskog rata. Vi ste ih svojim odlukama u određenoj meri uvredili. A nama ste prosto pomogli da se još jednom opredelimo i opametimo.

Ignorisanje obeležavanja Dana pobede u Moskvi prate i neki drugi postupci, ne baš blagonakloni u odnosu na Rusiju. Tako, na primer, Poljska planira da Dan pobede obeleži 8, a ne 9. maja, što se u Moskvi ocenjuje kao pokušaj da se na grub način revidira istorijska pobeda u Drugom svetskom ratu. Okupljanje je predviđeno na poluostrvu Vesterplate u Gdanjsku, gde su plotuni sa nemačkog vojnog broda ,,Šlezaving- Holštajn’’ ispaljeni na poljski garnizon u zoru 1. septembra 1939. označili početak Drugog svetskog rata. Predsednik Komorovski planira da pozove samo lidere Evropske unije, a ne i američkog predsednika Baraka Obamu da bi izbegao da uputi poziv i ruskom predsednku Vladimiru Putinu.

Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer će 7. maja posetiti Volgograd, bivši Staljingrad, ali još uvek nije jasno da li će 9. maja biti u Moskvi na Paradi pobede. Još odranije je poznato da kancelarka Angela Merkel neće prisustvovati obeležavanju Dana pobede u Moskvi, kao ni većina zapadnih lidera.

Prema rečima ruskog ministra odbrane Sergeja Šojgua, vojna parada 9. maja na moskovskom Crvenom trgu biće najveća u savremenoj Rusiji. Učestvovaće više od 15.000 vojnika, uključujući oružane snage ZND i druge strane jedinice, među kojima i jedinicu Garde Srbije. Oni će činiti 10 paradnih eskadrona. Očekuje se da će biti prikazano najsavremenije naoružanje ruske armije, koje do sada nije bilo predstavljeno u javnosti. Vojne parade održaće se u 150 gradova širom Rusije.

Parada pobede na Crvenom trgu u Moskvi predstavlja tradiciju. Prva parada održana je na zahtev Staljina 24. juna 1945. godine pošto se predala i poslednja jedinica nemačke vojske. Crvenim trgom tada su marširale jedinice svih sovjetskih frontova koje su učestvovale u poslednjim borbama. Paradu je primao maršal Žukov, a ne vrhovni komandant Staljin jer, kako se ispostavilo, generalisimus nije znao da jaše na konju. Parada je snimana na trofejnoj nemačkoj traci i to je bio prvi ruski film u boji. Parada je trajala dva sata a upamćena je po tome sto su oficiri u prvim redovima povorke nosili nacističke zastave spušteve vrovima ka zemlji i bacali ih ispred Mauzileja. Oficiri su nosili rukavice kako ne bi uprljali ruke noseći nacistička znamenja a posle ih spaljivali ,,da se zaraza ne bi širila’’. Parade se nisu održavale svake godine već samo tokom jubilarnih godišnjica. Prva ruska, a ne sovjetska, parada održana je 9. maja 1995, na pedesetu godišnjicu pobede, i od tada se održava svake godine.

Interesantno je zabeležiti da je odmah posle rata postojala ideja da se crkva Vasilija Blaženog, odnosno Pokrovskog sabora, poruši jer je, navodno, smetala da teška vojna tehnika koja učestvuje na paradi posle defilea, nesmetano izađe sa Crvenog trga ka Vasiljevskom spusku. Demonstracija veličine, snage i moći bila je u to vreme važnija od istorijskih, kulturnih i civilizacijskih vrednosti. Jer, monumentalno, kitnjasto zdanje izgrađeno polovinom šesnaestog veka po nalogu Ivana Groznog a u čast pobede ruske vojske nad Tatarskim hordama, predstavlja simbol Moskve i cele Rusije.

Parada pobede, kako se u Moskvi tumači, treba ne samo da predstavlja obeležavanje jednog značajnog jubileja, već takođe da demonstrira jedinstvo pre svega ruskog, ali i drugih naroda koji žive u zajedničkoj državi, njihovu želju da žive u miru, njihovu spremnost da brane otadžbinu i njihovu snagu i odlučnost u tim nastojanjima. Niko ne treba da ima iluzije da će nas vojno nađačati i pobediti- izajavio je predsednik Putin. To nije pretnja nikome, to je samo upozorenje da nećemo sedeti skrštenih ruku pred tuđim pretnjama, da nećemo dozvoliti da se ponovi priča s kraja devedesetih godina kada je situacija bila prilično blizu jugoslovenskog scenarija. Očuvali smo jedinstvo i integritet zemlje.

Moramo biti zahvalni običnim ljudima, našoj vojsci, koji su u tim veoma složenim uslovima preduzimali neophodne vojne mere na Severu Kavkaza. To nije bio samo lokalni sukob. On je mogao da izazove situaciju da Rusija sledi jugoslovenski scenario. Bili smo prilično blizu toga- rekao je Putin. A takav scenario, kako ocenjuju mnogi analiticari u Moskvi, priželjkuju mnogi na Zapadu. I ne samo da priželjkuju nego ga i aktivno podstiču, podržavaju. Kompletna situacija u Ukrajini, i ne samo u Ukrajini, ide u prilog takvim ocenama.

Da se ponovo vratim na konstataciju moskovskog dnevnika da je ,,Evropa zaboravila ko je pobedio Hitlera’’. Evropa to nije zaboravila. To su možda ,,zaboravili’’ pripadnici mlađe, pa i srednje generacije kojima je višedecenijska propaganda isprala mozak,pa misle da je tamo nekakav Hitler bio trener nekog fudbalskog kluba ili dirigent u Bečkoj operi, a da je Sovjetski Savez imao nekog brkatog tiranina koji je želeo da zavlada svetom u cemu su ga sprečile zapadne zemlje. Oni koji sede u foteljama i rukovode svojim zemljama dobro znaju ko je kakvu ulogu imao u Drugom svetskom ratu, ali to ne žele javno da kažu jer to ne odgovra njihovim interesima i njihovoj globalnoj strateškoj poziciji i politici.

Zar u ovom trenutku, kada se obeležava pobeda nad najmračnijim snagama u novijoj istoriji čovečanstva, ne bi bilo fer i pošteno konstatovati ono sto je iskreno i dobronamerno konstatovao šef ruske diplomatije Lavrov: karakter tog rata bio je mnogonacionalni u kome je uloga Sovjetskog Saveza bila odlučujuća i u kome su se u koaliciji herojski borili Amerikanci, Englezi, Francuzi i građani drugih zemalja - saveznica ili borci pokreta otpora.

Pitanje ostaje bez odgovora.