Egipat u čeljustima „arapskog proleća“

Godinu dana posle demokratskih izbora i promene režima, egipatskim ulicama i trgovima se ponovo izlio bes (ne)kontrolisanih masa, koji je po svojoj masovnosti i dramatičnosti nadmašio čak i prvi čin „arapskog proleća“. Egipatska vojska je u latinoameričkom stilu (klasični vojni puč), svrgnula sa vlasti demokratski izabranog predsednika, islamistu Muhameda Mursija i postavila za privremenog vršioca dužnosti bivšeg predsednika Vrhovnog suda, Adli Mansura. Predsedavajući Vrhovnim savetom oružanih snaga i ministar odbrane, general Abdel Fatah el-Sisi je insistirao da je sve je to urađeno na zahtev miliona demonstranata nezadovoljnih jednogodišnjom vladavinom predsednika Mursija i Muslimanskog bratstva. Način izvođenja puča, koordinacija i organizacija, kao i kontrola masa, navodi nas na zaključak da se ovo već neko vreme „kuvalo“, međutim još interesantnija je sama geopolitička pozadina ovih dramatičnih događaja, kao i njeni pravi akteri.

Krenimo od početka, odnosno od prošlogodišnjih demokratskih izbora u Egiptu i pobede islamista, ali i izglasavanja novog Ustava, promena u vrhu oružanih snaga i Vrhovnog suda. Muslimansko bratstvo je svoju vladavinu započelo islamizacijom egipatskog društva, ne vodeći pritom računa o značajnom procentu sekularista i hrišćana. Da stvar bude još gora, ionako teška ekonomska situacija se pogoršala zbog prethodnih nemira i nestabilnosti. Nemogućnost Muslimanskog bratstva da obezbedi sredstva za „rupu“ u budžetu od 20 milijardi dolara i rastuća nezaposlenost i siromaštvo samo su dodatno dolili ulje na vatru unutrašnjih tenzija u egipatskom društvu.

Ni spoljna politika nije ništa bolje vođena od unutrašnje. Uprkos načelnim dogovorima i savezima egipatskih islamista sa Vašingtonom i Rijadom, Zapad i njegovi bliskoistočni saveznici su prema novoj vlasti u Kairu gledali sa podozrenjem i nepoverenjem. Verujući da su svrstavanjem na stranu Saudijske Arabije i Katara po pitanju Sirije, Libana pa delimično i Irana, istovremeno se ne zamerajući SAD i Izraelu, osigurali i učvrstili svoje pozicije u zemlji, islamisti sa Mursijem na čelu su predvideli i mnogo značajniju ulogu Kaira u dešavanjima na Bliskom istoku, želeći da prošire svoj uticaj na okolne arapske države, pre svega na Siriju. To nije ostalo nezapaženo u Rijadu, koji ima iste pretenzije i koji ne želi novog rivala za uticaj u arapskom svetu.

Muslimansko bratstvo je preuzelo punu kontrolu nad palestinskim Hamasom, a rezultat svega je dogovor Hamasa i Fataha o međusobnoj saradnji, ali i dogovor sa izraelskom vladom, kojim su tenzije na relaciji Gaza-Izrael značajno smanjene. Ove aktivnosti jasno pokazuju da palestinsko pitanje nije u ovom trenutku prioritet Egiptu i ostalim arapskim državama, uprkos nedavnim izjavama izraelskih i palestinskih zvaničnika o nastavku pregovora. Sirija očigledno jeste, a Muslimansko bratstvo i njihovo radikalno krilo Hamas od samog početka aktivno učestvuju u pobuni protiv Bašara el-Asada. O tome govore jasni dokazi prisustva Hamasovih borbenih grupa u Al-Kusairu, Homsu i drugim sirijskim gradovima. Osim izvesnog broja poginulih i zarobljenih pripadnika palestinskog Hamasa, svuda je vidljiva i njihova taktika kopanja tunela, koja se intenzivno primenjuje u Gazi, a koju je Hamas naučio od Hezbolaha i njegovih iranskih savetnika. Svojevrstan „salto mortale“ ove militantne palestinske grupe prisilio je Iran da zavrne slavinu i prekine dalje finansiranje Hamasa, sa kojim je i proiranska palestinska milicija Islamski DŽihad prekinula svaki vid saradnje.

Još jedan udarac Hamas je dobio upravo tamo gde se najmanje nadao. Izgleda da nova privremena (vojna) vlast u Kairu pokazuje ponovo onu dobro poznatu Mubarakovu netrpeljivost prema Hamasu i Palestincima u Gazi. Akcije koje su nedavno preduzele egipatske snage bezbednosti na Sinaju, govore o želji egipatskog vojnog i privremenog političkog vrha da neutrališe Hamas kao radikalno vojno-političko krilo Muslimanskog bratstva i spreči ga da se aktivno uključi u borbu za vlast u Egiptu. Veliko je pitanje koliko Hamas, bez podrške Teherana, Damaska i Hezbolaha, a rastegnut između Sirije, Libana, Gaze i Egipta, ima snage da odgovori na novi izazov i pomogne svojoj političkoj braći u Kairu i drugim egipatskim gradovima.

Poseta američkog državnog sekretara DŽona Kerija Rijadu krajem februara ove godine, bio je znak da su pripreme za „novu revoluciju“ u Egiptu ušle u završnu fazu. Nedugo potom, u jeku demonstracija, Mursiju je uskratila poverenje  i islamistička Nur partija,  koju direktno finansira upravo Rijad. Potezi koji su povučeni nakon svrgavanja Mursija su potpuno razjasnili ne samo ko je idejni tvorac cele operacije „arapsko proleće 2“, a ko izvođač radova, već i šta je zapravo konačan cilj.

Prva stvar koja upada u oči je činjenica da će general el-Sisi praktično upravljati zemljom narednih 6-9 meseci, a možda i više. Iako je general el-Sisi smatran sekularistom, mnogima je promaklo da se njegova porodica strogo pridržava šerijatskih zakona. Ne treba zaboraviti da je tokom svojevrsne mini-čistke u egipatskoj vojsci upravo Muhamed Mursi postavio generala Abdel Fataha el-Sisija na čelo Vrhovnog saveta oružanih snaga i ministarstva odbrane.

Druga zanimljivost je odluka da se Muhamed el-Baradej imenuje za premijera privremene vlade i njegovo pristajanje da preuzme navedenu funkciju. Ne treba zaboraviti da je prilikom prethodne predizborne kampanje upravo ovaj političar, uz Amr Musu, dobio najveću podršku Vašingtona. Donošenjem odluke o suspendovanju Ustava, tek nedavno usvojenog zahvaljujući islamističkoj većini u parlamentu, zadat je novi, težak udarac islamističkoj većini. Sledi organizovan progon visokih funkcionera Muslimanskog bratstva i podizanje optužnica protiv istih i surovo obračunavanje vojske i policije sa simpatizerima i aktivistima Mursija i Muslimanskog bratstva na ulicama Kaira i drugih gradova.

Istovremeno, predsednik SAD Barak Obama jasno se stavlja na stranu pučista tvrdnjama da u Egiptu nije izvršen vojni puč, nego „narodna volja“ i slanjem borbenih aviona egipatskim oružanim snagama, sve u okviru godišnje pomoći SAD od 1,4 milijarde dolara. Finansijska pomoć Saudijske Arabije i UAE novom „privremenom“ premijeru Baradeju u iznosu od 8 milijardi dolara govore da je izrežirani nastavak „arapskog proleća“ imao za cilj da se pacifikuje  Muslimansko bratstvo i marginalizuje što je više moguće u političkom životu Arapske Republike Egipat, kako bi „ljudi od poverenja“, koje je nametnula američka administracija, mogli u potpunosti da preuzmu kontrolu nad ovom strateški izuzetno važnom arapskom državom.

Turski premijer Erdogan i bivši egipatski predsednik Mursi su imali značajan uticaj na dešavanja u Siriji, kao uostalom i Saudijska Arabija i Katar. Mursijevom eliminacijom i slabljenjem Erdogana u Turskoj, Saudijska Arabija izbija u prvi plan i preuzima primat nad pobunom/intervencijom u Siriji, što predstavlja poraz Erdoganove neoosmanske politike, ali i težnji Muslimanskog bratstva da Egipat ponovo preuzme ključnu ulogu u regionu, koju je imao za vreme nekadašnjeg predsednika Nasera. Međutim, to je teško ostvarivo bez podrške spolja i značajnih finansijskih sredstava, što u ovom trenutku na Bliskom istoku jedino ima Saudijska Arabija. Upravo zahvaljujući novcu i savezništvu sa Vašingtonom i Briselom, Rijad već godinama kupuje svoj uticaj u regionu, želeći da kao lider svojevrsnog bliskoistočnog NATO (Zalivsko veće saradnje) postane i lider u arapskom svetu, što naravno nije moguće bez dozvole SAD i Izraela.

Komentare i reagovanja na celu ovu ujdurmu koji dolaze iz suprotnog geopolitičkog tabora treba promatrati isključivo iz ugla lokalnih i nacionalnih interesa pojedinih država. Predsednik Asad želi da razvoj situacije u Egiptu prikaže kao sopstvenu pobedu („bili smo u pravu“) pred domaćim i međunarodnim auditorijumom. Pri tome nije nimalo zanemariva činjenica da bar privremeni poraz Muslimanskog bratstva u Egiptu , iste one političke snage koja u Siriji direktno izaziva vladajuću BAAS partiju još od vremena Hafiza el-Asada, predstavlja vetar u leđa naporima SAA (Sirijska Arapska Armija) da što brže i lakše savlada pobunu/intervenciju unutar sopstvene države. Iran kritikuje vojni puč u Egiptu između ostalog i iz principijelnih razloga, jer Teheran ništa ne gubi (za sada) odlaskom njima ne preterano naklonjenog Muhameda Mursija. Doduše, ne ide im ni u prilog mogućnost da u narednim godinama Rijad uspostavi svojevrsnu političku i ekonomsku dominaciju u Egiptu, čime bi se dodatno suzio ionako uzak manevarski prostor Teherana. Kremlj ne želi da bude umešan ni na koji način u egipatska previranja, Rusija ima sasvim dovoljno problema u Siriji, novi im nisu potrebni.

Namere pučista su jasne, ali ishod i dalje nije toliko izvestan, uprkos ogromnoj podršci koju su dobili iz inostranstva. Nemoguće je utvrditi da li će pučisti uspeti da dovoljno umanje podršku koje Muslimansko bratstvo i dalje uživa u narodu i samim tim da obezbede stabilnu postizbornu vlast. Naime, zbog grubih i ponižavajućih akcija protiv Muhameda Mursija i Muslimanskog bratstva i masovnog krvoprolića na ulicama egipatskih gradova, teško je očekivati da će pristalice islamista „novu realnost“ dočekati raširenih ruku i tek tako pasivno prihvatiti neku drugu opciju na čelu države. Neredi će se po svoj prilici nastaviti, sa verovatnom eskalacijom neposredno pred izbore koji će uslediti za 6-9 meseci. Vojska će, pored Kaira, Aleksandrije i Sinajskog poluostrva, posebno morati da obrati pažnju na strateški najvažniju i najranjiviju tačku u Egiptu, a to je Suecki kanal. Ukoliko bi islamisti (sa Sinaja) pokušali da preuzmu kanal i zaustave pomorski saobraćaj, neke velike svetske sile (SAD) bi mogle da dođu u napast da izvrše neku vrstu vojne intervencije, što bi uvelo Egipat u sveopšti haos i bezakonje i pretvorilo ovu najmnogoljudniju arapsku državu u novi Afganistan..        

Muslimansko bratstvo plaća danak neiskustvu svojih lidera i velikom broju loših političkih poteza povučenih tokom proteklih godinu dana. Došli su u nezavidnu situaciju, bez saveznika, ali i dalje sa snažnom podrškom birača od gotovo 50%. Pučisti će ustavnim i vanustavnim sredstvima možda i uspeti u svojim namerama da dovoljno izoluju i oslabe Muslimansko bratstvo i legitimno preuzmu vlast u zemlji, ali stanje egipatske ekonomije je takvo da čak ni novopristigla pomoć od 8 milijardi dolara ne garantuje uspeh na duže staze.

Borba dva ušančena tabora egipatske pa i bliskoistočne političke scene će se nastaviti i posle narednih parlamentarnih i predsedničkih izbora. Međutim svi učesnici 2. čina drame „arapsko proleće“ moraju biti svesni činjenice da je političko-bezbednosna, ekonomska i socijalna situacija u Egiptu toliko nestabilna da i najmanja varnica može da pokrene nekontrolisano nasilje, koje bi ovu, po mnogo čemu važnu arapsku državu moglo da odvede u haos građanskog rata, što bi predstavljalo katastrofu ne samo za Egipat, već i za ceo region.