петак, 26. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Империјални снови турске политичке елите
Савремени свет

Империјални снови турске политичке елите

PDF Штампа Ел. пошта
Ромео-Никола Поповић   
субота, 02. новембар 2013.

Последња изјава турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана којом „присваја“ јужну српску покрајину, изненадивши званични Београд и изнудивши при томе оштре реакције чланова српске владе и председника Николића, само је наизглед неочекивана и шокантна.

Понашање турске политичке елите се мора посматрати искључиво у склопу геoполитичкик промена у односима великих светских сила, али и појави нових/старих играча, који траже своје место на светској политичкој сцени. Управо неразумевање оваквих кретања у свету и региону којем припадају, кроз историју је многе мале народе, али и империје веома скупо коштало. Ни садашње време неће бити изузетак од правила.

Већ више од деценије Странка правде и развоја (АКП) влада турском политичком сценом. За то време, снага и углед председника Гула и премијера Ердогана су остали стабилни, унаточ недавним нередима и антивладиним демонстрацијама широм земље. Охрабрени добрим економским резултатима, чак и током економске кризе, владајућа гарнитура је врло брзо постала свесна нарастајуће снаге Турске, којој је одједном сопствена територија постала тесна. 16. економска сила света, која тежи да уђе међу првих 10, али и да буде прихваћена за равноправног саговорника не само у региону, већ и шире, све чешће провлачи идеје о „природном“ ширењу турског утицаја на Блиски исток и Балкан, али и кавкаски регион и даље на Централну Азију.

Вечити кандидат за ЕУ, којег су дуго и Француска и Немачка држале на одстојању, није више вољан да чека на добру вољу Берлина и Париза, нити има разумевања за европске страхове од прикључења 80 милиона муслимана у ЕУ. Нарастајућа економска и политичка снага званичне Анкаре не може се још дуго игнорисати на Западу, што је најбоље осликала изјава турског премијера Ердогана дата у Берлину прошле године, у којој упозорава ЕУ да ће морати да прихвате Турску као пуноправног члана до 2023. године или ће је „изгубити“. Иако председник Гул има нешто блажи став према Бриселу, чињеница је да Турска врши припреме да преузме много активнију и самосталнију улогу у региону без обзира на став Брисела и Вашингтона, ослањајући се на своје традиционалне (империјалне) везе у региону, али и настојећи да диверзификује и своје економско-политичке везе, како би у будућности што мање зависила од Запада.

Ту нову, неоимперијалну политику Анкара још увек не може ефективно да подржи, али је у последње време много примера испипавања терена како би могло да се процени колико је далеко могуће ићи у овом тренутку. Поред повећаног интересовања за многе нефункционалне балканске државице (БиХ, Албанија, Македонија, Црна Гора, Србија) и жеље Анкаре да прошири свој утицај на исте, што јој је у неку руку прећутно одобрено из Вашингтона као компензација за једнодеценијску блокаду приступних преговора ЕУ, видљиво је и све веће турско интересовање за дешавања на Блиском истоку. Тако је дошло до драматичног погоршања дипломатских односа Турске и Израела због инцидента са малом флотом цивилних бродова који су покушали да пробију израелску блокаду Газе у мају 2010. године. Анкара није одустала од свог захтева за званичним извињењем Израела због погибије неколико турских држављана на једном од бродова, иако је због таквог става Ердоган добио пацке из Вашингтона. Некако у исто време, турски министар спољњих послова Ахмет Давутоглу је успео да уз помоћ Бразила постигне договор са Техераном, којим би се решио проблем иранског нуклеарног програма, али то није прихваћено у Савету безбедности УН.         

Након великих политичких потреса и промена у арапском свету, Анкара је са правом закључила да су околности на Блиском истоку и северу Африке такве да Вашингтон више неће моћи да рачуна на слепу послушност једног Египта, Туниса и других па је турска дипломатија похитала да попуни празан простор и успостави нову сферу утицаја на тим просторима као „пример за праву исламску демократију“, а ни Вашингтон није имао ништа против, јер је на другој страни стајала опција исламске демократије у Ирану, што је за Запад и земље Заливског већа сарадње било потпуно неприхватљиво.

Затим је на ред дошла Сирија. Укључивши се индиректно у сукоб на страни побуњеника, Анкара је преценила своју снагу и утицај, али је након инцидента са обарањем турског извиђачког авиона Ф-4Е и молбе упућене НАТО савезницима за заштиту свог ваздушног простора, Ердоган спустио лопту и препустио Сирију већим играчима. Далеко од тога да је Турска рекла своју задњу реч када је у питању Сирија, али сада Анкара наступа много опрезније.     

Турска настоји да уз помоћ САД и НАТО успостави своју зону утицаја и у централноазијским републикама (Казахстан, Узбекистан, Туркменистан...) преко Грузије и Азербејџана, са којима има не само економско-политичку, већ и војно-техничку сарадњу. С обзиром да би ова настојања дубоко угрозила руску сферу утицаја, разумљив је снажан отпор Москве, али и Техерана који такође има аспирације у Централној Азији.

(Не)реалне амбиције Турске све више упадају у очи и кваре билатералне односе са многим земљама у региону, али је на дуже стазе ипак немогуће игнорисати њену економску па и војну снагу и потенцијал, као и стратешки положај који заузима. Западне силе врло добро знају колики је значај Турске, не само као државе за транзит енергената са Блиског истока и Централне Азије, већ и као можда кључни контратег у великој геополитичкој игри Запада и Русије за контролу над резервама нафте и гаса раније поменутих бивших совјетских република.       

Свесна свог геостратешког значаја и нарастајуће снаге, Анкара тражи знатно више од мрвица које су Турској стизале са Запада. Међутим, Вашингтон и Брисел не желе даље да јачају Турску, јер се плаше да више неће моћи да је контролишу. То се најбоље види по њиховом зазирању од озбиљнијег трансфера технологије (посебно војне). Унаточ томе, Турска је успела да у сарадњи са неким западним фирмама развије сопствене оружане системе. Тако данас Анкара производи (или су у завршној фази тестирања) борбене хеликоптере, авионе, тенкове и друга оклопна возила, беспилотне летелице, ПТ ракете, ратне бродове и друге системе намењене другој по бројности оружаној сили у НАТО. Да то није довољно, потврђује и недавни потез званичне Анкаре, односно договор са кинеском делегацијом о транферу технологије за производњу ПВО система „HQ-9B“ (кинески пандан руским системима С-300ПМУ) у Турској, што је одјекнуло као права бомба у западним војно-политичким круговима. Да ли се то Турска озбиљније дистанцира од НАТО или само жели да извуче од својих савезника још неке уступке?

Вероватно и једно и друго. Турска не може себи да дозволи да изгуби НАТО, јер би остала без заштите, а то би угрозило њихове аспирације у региону. Са друге стране, ни та заштита није оно што би Анкара желела, што се најбоље видело на недавном примеру. Наиме, након турског захтева НАТО савезницима за помоћ, неке чланице су позитивно одговориле на тај захтев (САД, Холандија...) и послале у Турску сопствене ПВО системе „Патриот“. Оно што је интересантно је да су ти системи распоређени тако да штите искључиво НАТО базе на територији Турске (ваздухопловна база Инџирлик и друге), али не и цео „угрожени“ простор. САД и ЕУ су тако ставиле до знања да ће штитити своје савезнике само у мери у којој је то њима у интересу, без обзира на потписане споразуме. Такав циничан шамар премијер Ердоган очигледно није могао да игнорише. Остаје да се види да ли је ово својеврсно „окретање“ према Кини само одговор Анкаре на, по њима, незадовољавајући третман Запада или се примењује нова стратегија која би требала да Турску трансформише од НАТО потрчка до самосталне регионалне силе.

Како на све то реагује војни врх турских оружаних снага? Да би предупредио било какву могућност војног пуча, Ердоган је протеклих година сменио и ухапсио многе истакнуте турске високе официре под оптужбом да су спремали пуч на легитимну власт у Анкари. На тај начин је, бар делимично, елиминисана таква могућност, а уједно је и отворен простор да се на кључне позиције у оружаним снагама доведу људи који ће имати „више слуха“ за потезе Ердоганове владе. То се најбоље видело током недавних демонстрација широм Турске, које су покренули „Кемалисти“, али озбиљније реакције војске није било.  

Економска и политичка снага запада, првенствено САД је у опадању, а такав тренд ће се наставити и у наредном периоду. Турска је тога свесна и чека своју прилику да попуни празан простор, посебно на територијама од „историјског“ значаја. Који су то територији, излишно је и говорити. Да би то било могуће и постићи, потребно је, осим снажне економије, имати и јаку војску која ће бити опремана сопственим борбеним системима и опремом. У супротном, Анкара неће имати слободу и самосталност у одлукама и акцијама која јој је неопходна. То је и главни разлог толиких напора турске владе како би што више развили сопствену војну индустрију. У том контексту треба посматрати и управо завршени тунел који (стратешки) повезује европски и малоазијски део Турске и тријумфализам и еуфорију коју је то изазвало у Анкари.

Несумњиво је да ће наредних деценија Турска играти много важнију улогу на Балкану, без обзира на развој ситуације у самој ЕУ и САД. Србија, као и друге балканске државице, потпуно неспремна и без гарда дочекује повратак Турске на Балкан. Растрзана сопственим унутрашњим проблемима, које је већим делом сама и створила, презадужена, без правог и моћног савезника, лак је плен сваком потенцијално заинтересованом „клијенту“. Слична је ситуација и са осталим балканским државама, чак и онима које наводно имају подршку НАТО, а додатну компликацију ствара натезање око руског гасовода „Јужни ток“ и велики отпор Запада реализацији овог стратешког енергетског пројекта.

Упркос приметном слабљењу утицаја западноевропских сила па и САД на дешавања у свету, њихова снага је још увек таква да се не може игнорисати. Ако то признаје једна нуклеарна сила као што је Русија или нарастајућа економска и војна сила као што је НР Кина, онда то мора да призна и једна Турска, чији су империјални апетити засада на нивоу лепих жеља. Таква је тренутна реалност, али нема сумње да се Анкара труди да ту реалност промени у своју корист и наставиће да ради на томе још интензивније у времену које долази. Управо због ове чињенице и званични Београд мора да схвати да захтев за извињењем Анкаре за изјаву дату, нимало случајно баш у Призрену, неће проћи у турској престоници. Ни Гул, ни Ердоган немају намеру да се икоме извињавају, велики то не раде.           

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер