Египат у чељустима „арапског пролећа“

Годину дана после демократских избора и промене режима, египатским улицама и трговима се поново излио бес (не)контролисаних маса, који је по својој масовности и драматичности надмашио чак и први чин „арапског пролећа“. Египатска војска је у латиноамеричком стилу (класични војни пуч), свргнула са власти демократски изабраног председника, исламисту Мухамеда Мурсија и поставила за привременог вршиоца дужности бившег председника Врховног суда, Адли Мансура. Председавајући Врховним саветом оружаних снага и министар одбране, генерал Абдел Фатах ел-Сиси је инсистирао да је све је то урађено на захтев милиона демонстраната незадовољних једногодишњом владавином председника Мурсија и Муслиманског братства. Начин извођења пуча, координација и организација, као и контрола маса, наводи нас на закључак да се ово већ неко време „кувало“, међутим још интересантнија је сама геополитичка позадина ових драматичних догађаја, као и њени прави актери.

Кренимо од почетка, односно од прошлогодишњих демократских избора у Египту и победе исламиста, али и изгласавања новог Устава, промена у врху оружаних снага и Врховног суда. Муслиманско братство је своју владавину започело исламизацијом египатског друштва, не водећи притом рачуна о значајном проценту секулариста и хришћана. Да ствар буде још гора, ионако тешка економска ситуација се погоршала због претходних немира и нестабилности. Немогућност Муслиманског братства да обезбеди средства за „рупу“ у буџету од 20 милијарди долара и растућа незапосленост и сиромаштво само су додатно долили уље на ватру унутрашњих тензија у египатском друштву.

Ни спољна политика није ништа боље вођена од унутрашње. Упркос начелним договорима и савезима египатских исламиста са Вашингтоном и Ријадом, Запад и његови блискоисточни савезници су према новој власти у Каиру гледали са подозрењем и неповерењем. Верујући да су сврставањем на страну Саудијске Арабије и Катара по питању Сирије, Либана па делимично и Ирана, истовремено се не замерајући САД и Израелу, осигурали и учврстили своје позиције у земљи, исламисти са Мурсијем на челу су предвидели и много значајнију улогу Каира у дешавањима на Блиском истоку, желећи да прошире свој утицај на околне арапске државе, пре свега на Сирију. То није остало незапажено у Ријаду, који има исте претензије и који не жели новог ривала за утицај у арапском свету.

Муслиманско братство је преузело пуну контролу над палестинским Хамасом, а резултат свега је договор Хамаса и Фатаха о међусобној сарадњи, али и договор са израелском владом, којим су тензије на релацији Газа-Израел значајно смањене. Ове активности јасно показују да палестинско питање није у овом тренутку приоритет Египту и осталим арапским државама, упркос недавним изјавама израелских и палестинских званичника о наставку преговора. Сирија очигледно јесте, а Муслиманско братство и њихово радикално крило Хамас од самог почетка активно учествују у побуни против Башара ел-Асада. О томе говоре јасни докази присуства Хамасових борбених група у Ал-Кусаиру, Хомсу и другим сиријским градовима. Осим извесног броја погинулих и заробљених припадника палестинског Хамаса, свуда је видљива и њихова тактика копања тунела, која се интензивно примењује у Гази, а коју је Хамас научио од Хезболаха и његових иранских саветника. Својеврстан „salto mortale“ ове милитантне палестинске групе присилио је Иран да заврне славину и прекине даље финансирање Хамаса, са којим је и проиранска палестинска милиција Исламски Џихад прекинула сваки вид сарадње.

Још један ударац Хамас је добио управо тамо где се најмање надао. Изгледа да нова привремена (војна) власт у Каиру показује поново ону добро познату Мубаракову нетрпељивост према Хамасу и Палестинцима у Гази. Акције које су недавно предузеле египатске снаге безбедности на Синају, говоре о жељи египатског војног и привременог политичког врха да неутралише Хамас као радикално војно-политичко крило Муслиманског братства и спречи га да се активно укључи у борбу за власт у Египту. Велико је питање колико Хамас, без подршке Техерана, Дамаска и Хезболаха, а растегнут између Сирије, Либана, Газе и Египта, има снаге да одговори на нови изазов и помогне својој политичкој браћи у Каиру и другим египатским градовима.

Посета америчког државног секретара Џона Керија Ријаду крајем фебруара ове године, био је знак да су припреме за „нову револуцију“ у Египту ушле у завршну фазу. Недуго потом, у јеку демонстрација, Мурсију је ускратила поверење  и исламистичка Нур партија,  коју директно финансира управо Ријад. Потези који су повучени након свргавања Мурсија су потпуно разјаснили не само ко је идејни творац целе операције „арапско пролеће 2“, а ко извођач радова, већ и шта је заправо коначан циљ.

Прва ствар која упада у очи је чињеница да ће генерал ел-Сиси практично управљати земљом наредних 6-9 месеци, а можда и више. Иако је генерал ел-Сиси сматран секуларистом, многима је промакло да се његова породица строго придржава шеријатских закона. Не треба заборавити да је током својеврсне мини-чистке у египатској војсци управо Мухамед Мурси поставио генерала Абдел Фатаха ел-Сисија на чело Врховног савета оружаних снага и министарства одбране.

Друга занимљивост је одлука да се Мухамед ел-Барадеј именује за премијера привремене владе и његово пристајање да преузме наведену функцију. Не треба заборавити да је приликом претходне предизборне кампање управо овај политичар, уз Амр Мусу, добио највећу подршку Вашингтона. Доношењем одлуке о суспендовању Устава, тек недавно усвојеног захваљујући исламистичкој већини у парламенту, задат је нови, тежак ударац исламистичкој већини. Следи организован прогон високих функционера Муслиманског братства и подизање оптужница против истих и сурово обрачунавање војске и полиције са симпатизерима и активистима Мурсија и Муслиманског братства на улицама Каира и других градова.

Истовремено, председник САД Барак Обама јасно се ставља на страну пучиста тврдњама да у Египту није извршен војни пуч, него „народна воља“ и слањем борбених авиона египатским оружаним снагама, све у оквиру годишње помоћи САД од 1,4 милијарде долара. Финансијска помоћ Саудијске Арабије и УАЕ новом „привременом“ премијеру Барадеју у износу од 8 милијарди долара говоре да је изрежирани наставак „арапског пролећа“ имао за циљ да се пацификује  Муслиманско братство и маргинализује што је више могуће у политичком животу Арапске Републике Египат, како би „људи од поверења“, које је наметнула америчка администрација, могли у потпуности да преузму контролу над овом стратешки изузетно важном арапском државом.

Турски премијер Ердоган и бивши египатски председник Мурси су имали значајан утицај на дешавања у Сирији, као уосталом и Саудијска Арабија и Катар. Мурсијевом елиминацијом и слабљењем Ердогана у Турској, Саудијска Арабија избија у први план и преузима примат над побуном/интервенцијом у Сирији, што представља пораз Ердоганове неоосманске политике, али и тежњи Муслиманског братства да Египат поново преузме кључну улогу у региону, коју је имао за време некадашњег председника Насера. Међутим, то је тешко оствариво без подршке споља и значајних финансијских средстава, што у овом тренутку на Блиском истоку једино има Саудијска Арабија. Управо захваљујући новцу и савезништву са Вашингтоном и Бриселом, Ријад већ годинама купује свој утицај у региону, желећи да као лидер својеврсног блискоисточног НАТО (Заливско веће сарадње) постане и лидер у арапском свету, што наравно није могуће без дозволе САД и Израела.

Коментаре и реаговања на целу ову ујдурму који долазе из супротног геополитичког табора треба проматрати искључиво из угла локалних и националних интереса појединих држава. Председник Асад жели да развој ситуације у Египту прикаже као сопствену победу („били смо у праву“) пред домаћим и међународним аудиторијумом. При томе није нимало занемарива чињеница да бар привремени пораз Муслиманског братства у Египту , исте оне политичке снаге која у Сирији директно изазива владајућу БААС партију још од времена Хафиза ел-Асада, представља ветар у леђа напорима САА (Сиријска Арапска Армија) да што брже и лакше савлада побуну/интервенцију унутар сопствене државе. Иран критикује војни пуч у Египту између осталог и из принципијелних разлога, јер Техеран ништа не губи (за сада) одласком њима не претерано наклоњеног Мухамеда Мурсија. Додуше, не иде им ни у прилог могућност да у наредним годинама Ријад успостави својеврсну политичку и економску доминацију у Египту, чиме би се додатно сузио ионако узак маневарски простор Техерана. Кремљ не жели да буде умешан ни на који начин у египатска превирања, Русија има сасвим довољно проблема у Сирији, нови им нису потребни.

Намере пучиста су јасне, али исход и даље није толико известан, упркос огромној подршци коју су добили из иностранства. Немогуће је утврдити да ли ће пучисти успети да довољно умање подршку које Муслиманско братство и даље ужива у народу и самим тим да обезбеде стабилну постизборну власт. Наиме, због грубих и понижавајућих акција против Мухамеда Мурсија и Муслиманског братства и масовног крвопролића на улицама египатских градова, тешко је очекивати да ће присталице исламиста „нову реалност“ дочекати раширених руку и тек тако пасивно прихватити неку другу опцију на челу државе. Нереди ће се по свој прилици наставити, са вероватном ескалацијом непосредно пред изборе који ће уследити за 6-9 месеци. Војска ће, поред Каира, Александрије и Синајског полуострва, посебно морати да обрати пажњу на стратешки најважнију и најрањивију тачку у Египту, а то је Суецки канал. Уколико би исламисти (са Синаја) покушали да преузму канал и зауставе поморски саобраћај, неке велике светске силе (САД) би могле да дођу у напаст да изврше неку врсту војне интервенције, што би увело Египат у свеопшти хаос и безакоње и претворило ову најмногољуднију арапску државу у нови Афганистан..        

Муслиманско братство плаћа данак неискуству својих лидера и великом броју лоших политичких потеза повучених током протеклих годину дана. Дошли су у незавидну ситуацију, без савезника, али и даље са снажном подршком бирача од готово 50%. Пучисти ће уставним и вануставним средствима можда и успети у својим намерама да довољно изолују и ослабе Муслиманско братство и легитимно преузму власт у земљи, али стање египатске економије је такво да чак ни новопристигла помоћ од 8 милијарди долара не гарантује успех на дуже стазе.

Борба два ушанчена табора египатске па и блискоисточне политичке сцене ће се наставити и после наредних парламентарних и председничких избора. Међутим сви учесници 2. чина драме „арапско пролеће“ морају бити свесни чињенице да је политичко-безбедносна, економска и социјална ситуација у Египту толико нестабилна да и најмања варница може да покрене неконтролисано насиље, које би ову, по много чему важну арапску државу могло да одведе у хаос грађанског рата, што би представљало катастрофу не само за Египат, већ и за цео регион.