Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Čarli na braniku "nove Evrope" - treba li Srbija da se meša u taj sukob?
Savremeni svet

Čarli na braniku "nove Evrope" - treba li Srbija da se meša u taj sukob?

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
sreda, 14. januar 2015.

Čini se da u Srbiji uglavnom nije prihvaćena ideja pokreta ,,Ja sam Čarli'', i dobro je što je tako. Ljudski je osuditi terorizam i svaku vrstu nasilja, i stati u odbranu univerzalnih vrednosti, ali koliko je zaista ,,vrednost'' ideja po kojoj je sasvim u redu rugati se tuđim verskim osećanjima, u ime slobode govora?

Ima tu dosta licemerja, a najuočljivije je ono vezano za političku korektnost. Kao jedan od stubova društva nove Evrope, sve što nije politički korektno, odmah se odbacuje i osuđuje. Pa tako, nije politički korektno rugati se nacionalnim manjinama, homoseksualcima, crncima i slično, zaštićena su (i prezaštićena) i prava dece, ne možete da vičete na radnika jer je to mobing, ne možete da pogledate koleginicu na poslu jer je to ,,seksualno uznemiravanje'', ako se u kući svađate sa ženom idete u zatvor, i svi su zaštićeni i sve je zabranjeno, ali je istovremeno sasvim u redu praviti i podržavati karikature koje se rugaju Muhamedu, Papi i drugim verskim vođama. To jeste politički korektno iz samo jednog jednostavnog razloga – Evropa je sekularna, bezbožnička država u kojoj za religiju nema mesta. Zbog toga je aktivna promocija svakog izrugivanja religiji ne samo politički korektna, nego kao takođe jedan od stubova takve Evrope, predstavljena kao deo slobode govora.

U Francuskoj je sredinom osamdesetih godina osnovana levičarska organizacija SOS Rasizam, koja se borila za prava svojih komšija druge boje kože i religije. Smislili su i odličan slogan, koji se ubrzo proširio Evropom. Touche pas a mon pote (Ne diraj mog druga) napisan na ispruženom dlanu, postao je prepoznatljiv znak organizacije, koji je širom sveta promovisao ideju tolerancije. Taj iskreno humanistički slogan, ovih dana zamenio je jedan isključivi i provokativni ,,Je suis Charlie''. Veći deo Evrope stao je iza tog slogana, iako on samo poziva na novu polarizaciju i isključivost. Šta se to desilo sa Francuskom dvadesetog veka, i ovom sadašnjom, između Touche pas a mon pote i Je suis Charlie? Desio se 11. septembar, i američki Drang nach Osten. Ne samo što je Evropa obezbožena, nego je američki juriš na istok, preko leđa Evrope, izazvao reakciju.

Sa druge strane, a to potvrđuje tezu, u Rusiji se desila suprotna stvar. Nakon dva čečenska rata u devedesetim, odlaskom Jeljcina i dolaskom Putina, Kavkaz postaje miran. Čečenijom vlada Ramzan Kadirov, koji ne samo što je otvoreno anti-američki nastrojen, nego se izjašnjava kao ruski patriota. Posle dugo godina, Čečenija ponovo šalje mladiće u Rusku vojsku, pa čak i svoje vojnike da se bore u Ukrajini, protiv snaga Kijeva. Terorizam u Rusiji nije sasvim nestao, ali je daleko manji nego devedesetih. Muslimani su potpuno prihvaćeni u Rusiji, i sa svih nivoa vlasti se često podseća na to. Čak je i predsednik Putin više puta naglasio koliko važnu ulogu imaju svi narodi, pogotovo muslimani, u ruskom društvu. Možda je najbolje objašnjenje zbog čega je nastupila takva promena stava muslimana, dao čečenski politikolog Islam Sajdajev: ,,Jeljcin je dao zeleno svetlo svedozvoljenosti, lopovluku, pornografiji; naše žene hteli su da razgolite. Sve je to za nas bilo strano. Danas, niko ne dira našu kulturu. Možemo da nosimo našu nacionalnu odeću, da se molimo, da zabranimo seksualne programe na televiziji. Mi danas negujemo naše vrednosti''. [1]

Stvari su zapravo jako jednostavne, čak i za ateističku Evropu. Ako imate grupu ljudi, bilo koju grupu ljudi kojima nešto smeta (bilo šta) a želite da živite u demokratskom miru sa tom grupom ljudi, onda ćete izbegavati teme koje njima smetaju. Krajnje jednostavna logika. Ukoliko želite multikulturalno društvo, u kome nema netrpeljivosti i nasilja između raznih kultura, morate da izbegavate teme koje nekoga provociraju. Postoje jasne granice slobode izražavanja, i one se nalaze tamo gde počinje ugrožavanje osećanja drugoga.

Donekle je razumljiva potreba da se svemu podsmeva. I nije to svojstveno samo Francuzima. Recimo, većina (ako ne i sve) njujorških humorističkih emisija pažljivo u stopu prati ponašanje Stejt departmenta i redovno pravi neumesne šale sa onima koje glavne američke diplomate označe kao neprijatelje. Pa su tako ismevani Milošević, Sadam, Gadafi, Asad, i mnogi drugi lideri, zajedno sa narodima koje su predvodili. Ali, Damask je daleko od Njujorka, i razumljiv je nedostatak empatije i takta među njujorškim komedijašima. U Parizu bi moralo da bude drugačije. Kad iz Pariza vređate muslimane, vi ne vređate neke nikad viđene osobe koje su hiljadama kilometara daleko, vi vređate svoje komšije. A za komšije biste morali da imate empatiju, morate da osetite šta im smeta. Ako je Evropa, a pogotovo Francuska, već pristala da bude dom milionima muslimana, onda bi morala da napravi malo mesta za njih. Naravno, i muslimani bi trebalo da se više prilagode državama u koje dolaze, ali to je već druga priča. I verske vođe muslimana bi morali daleko više da rade na obrazovanju sledbenika i da se jasnije ograđuju od onih vođa koji propagiraju agresivni islam.

Kod nas je nedavno, krajem decembra, Savet za štampu presudio po prijavi nekoliko nevladinih organizacija, koje su reagovali na pisanje portala Telegraf.rs i lista Informer, i protestovali zbog upotrebe reči Šiptar, koju su ovi mediji koristili informišući o fudbalskoj utakmici sa dronom. Komisija za žalbe tog Saveta, presudila je da je reč ,,Šiptar'' uvredljiva, iako ,,ne može da se bavi etimologijom upotrebljene reči, jer niti je nadležna, niti dovoljno stručna za to'' [2] . Kako god to zvučalo, meni deluje sasvim razumno. Ukoliko Albancima to smeta, a mi želimo zajedničku državu sa njima, nema razloga da ih zovemo tako. Čak i ukoliko su u pitanju nežna osećanja onog nesrećnika koji je upravljao dronom na stadionu. Iskreno verujem, i pisao sam o tome, da bi Albance sa Kosova i drugih delova Srbije trebalo zvati srbijanski Albanci. To bi bilo najispravnije, a verujem i politički korektno.

Kad je već reč o domaćoj situaciji, trebalo bi podsetiti da je i ovde krajem prošle decenije bilo problema sa karikaturama. Na nekoliko sajtova, i blogova čiji su autori uglavnom gej orijentacije, redovno su se pojavljivale karikature u kojima su ismevani neki srpski sveci, patrijarh Pavle i drugi crkveni velikodostojnici [3] . Tada su bile organizovane i barem dve sporne izložbe, koje su izazvale buru u javnosti, a na jednoj od njih bila je izložena fotografija Adema Jašarija, albanskog razbojnika. U katalogu te izložbe pisalo je ,,Jašari, heroj oslobodilac'' i ,,najveći heroj i žrtva Kosovskog oslobodilačkog rata'' [4] . Pre dve godine, organizovana je izložba ,,Ecce Homo'', na kojoj su bile slike Isusa, prikazanog kao gej mladića, okruženog transeksualcima i gej osobama. Protestovao je patrijarh Irinej, Dveri su organizovale skup, a oglasio se i Mešihat srbijanski Islamske zajednice Srbije: ,,Polazeći od načela da vernici veruju u sve Božje poslanike i ne prave razliku između njih, Isus – Isa, mir Božji s njim, Božji miljenik – pomaznik, svetinja je vernika muslimana koliko i hrišćana. Muslimani se osećaju jednako povređenim skrnavljenjem lika Isusovog kao i kada je to činjeno s likom Muhameda blagoslovljenog. Uzori vernika ne smeju i ne mogu biti predmet fikcija. To nije umetnost niti sloboda govora, to je svesno i jasno vređanje vernika i vere'' [5] .

Srbija nema problem sa muslimanima. I nema ga od kako je poslednji Otoman napustio Srbiju. Problemi koje Srbija ima su sa onima koji bi da odvoje srpsku teritoriju, Kosovo i Metohiju, i Rašku oblast. A to nema nikakve veze sa religioznim sukobima. To je klasična priča o usijanim glavama koji bi da uđu u istoriju, a ne znaju kako drugačije. Srbija toliko nema problem sa muslimanima, da bi trebalo da se potpuno izdvoji iz svake priče o sukobima, ne samo u Parizu, nego bilo gde u svetu. Zato što to nije naša priča. Srbija nije bila kolonijalna sila, koja je izrabljivala narode po Africi. Srbija nije učestvovala u napadima na socijalistički Irak i Libiju, koji su direktno uzrokovali jačanje muslimanskih ekstremista. Srbija nije bila protiv poslednje sekularne vlade na Bliskom istoku, u Siriji.

Srbija nije ništa uradila da bi izazvala arapsko proleće, po čitavom Bliskom istoku i severnoj Africi. Srbija nije dovela mudžahedine u Bosnu i na Kosovo. Neko drugi je to uradio. Srbija ni po čemu nema razloga da stane na stranu zapada i busa se u grudi, proklamujući da će se boriti za nekakve zapadne vrednosti. Srbija do te mere nema nikakve veze sa tom pričom, da ukoliko bi se ikad desio sukob civilizacija, Srbija bi trebalo da bude potpuno po strani. Slikovito rečeno, ukoliko bi nekakve hipotetičke muslimanske armije jurnule preko Turske, prešle Dardanele, i preko Balkana krenule u Evropu, sve što bi Srbija trebalo da radi je da se skloni u stranu, očisti puteve da vojska što brže prođe, i ponudi sendviče i kebabe da imaju energije za put. Da ne bude opet da slabi brane jake, da ne bude opet da se od Kosova pravi Termopile.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner