Савремени свет

Чарли на бранику "нове Европе" - треба ли Србија да се меша у тај сукоб?

Штампа
Зоран Грбић   
среда, 14. јануар 2015.

Чини се да у Србији углавном није прихваћена идеја покрета ,,Ја сам Чарли'', и добро је што је тако. Људски је осудити тероризам и сваку врсту насиља, и стати у одбрану универзалних вредности, али колико је заиста ,,вредност'' идеја по којој је сасвим у реду ругати се туђим верским осећањима, у име слободе говора?

Има ту доста лицемерја, а најуочљивије је оно везано за политичку коректност. Као један од стубова друштва нове Европе, све што није политички коректно, одмах се одбацује и осуђује. Па тако, није политички коректно ругати се националним мањинама, хомосексуалцима, црнцима и слично, заштићена су (и презаштићена) и права деце, не можете да вичете на радника јер је то мобинг, не можете да погледате колегиницу на послу јер је то ,,сексуално узнемиравање'', ако се у кући свађате са женом идете у затвор, и сви су заштићени и све је забрањено, али је истовремено сасвим у реду правити и подржавати карикатуре које се ругају Мухамеду, Папи и другим верским вођама. То јесте политички коректно из само једног једноставног разлога – Европа је секуларна, безбожничка држава у којој за религију нема места. Због тога је активна промоција сваког изругивања религији не само политички коректна, него као такође један од стубова такве Европе, представљена као део слободе говора.

У Француској је средином осамдесетих година основана левичарска организација СОС Расизам, која се борила за права својих комшија друге боје коже и религије. Смислили су и одличан слоган, који се убрзо проширио Европом. Touche pas a mon pote (Не дирај мог друга) написан на испруженом длану, постао је препознатљив знак организације, који је широм света промовисао идеју толеранције. Тај искрено хуманистички слоган, ових дана заменио је један искључиви и провокативни ,,Je suis Charlie''. Већи део Европе стао је иза тог слогана, иако он само позива на нову поларизацију и искључивост. Шта се то десило са Француском двадесетог века, и овом садашњом, између Touche pas a mon pote и Je suis Charlie? Десио се 11. септембар, и амерички Drang nach Osten. Не само што је Европа обезбожена, него је амерички јуриш на исток, преко леђа Европе, изазвао реакцију.

Са друге стране, а то потврђује тезу, у Русији се десила супротна ствар. Након два чеченска рата у деведесетим, одласком Јељцина и доласком Путина, Кавказ постаје миран. Чеченијом влада Рамзан Кадиров, који не само што је отворено анти-амерички настројен, него се изјашњава као руски патриота. После дуго година, Чеченија поново шаље младиће у Руску војску, па чак и своје војнике да се боре у Украјини, против снага Кијева. Тероризам у Русији није сасвим нестао, али је далеко мањи него деведесетих. Муслимани су потпуно прихваћени у Русији, и са свих нивоа власти се често подсећа на то. Чак је и председник Путин више пута нагласио колико важну улогу имају сви народи, поготово муслимани, у руском друштву. Можда је најбоље објашњење због чега је наступила таква промена става муслимана, дао чеченски политиколог Ислам Сајдајев: ,,Јељцин је дао зелено светло сведозвољености, лоповлуку, порнографији; наше жене хтели су да разголите. Све је то за нас било страно. Данас, нико не дира нашу културу. Можемо да носимо нашу националну одећу, да се молимо, да забранимо сексуалне програме на телевизији. Ми данас негујемо наше вредности''. [1]

Ствари су заправо јако једноставне, чак и за атеистичку Европу. Ако имате групу људи, било коју групу људи којима нешто смета (било шта) а желите да живите у демократском миру са том групом људи, онда ћете избегавати теме које њима сметају. Крајње једноставна логика. Уколико желите мултикултурално друштво, у коме нема нетрпељивости и насиља између разних култура, морате да избегавате теме које некога провоцирају. Постоје јасне границе слободе изражавања, и оне се налазе тамо где почиње угрожавање осећања другога.

Донекле је разумљива потреба да се свему подсмева. И није то својствено само Французима. Рецимо, већина (ако не и све) њујоршких хумористичких емисија пажљиво у стопу прати понашање Стејт департмента и редовно прави неумесне шале са онима које главне америчке дипломате означе као непријатеље. Па су тако исмевани Милошевић, Садам, Гадафи, Асад, и многи други лидери, заједно са народима које су предводили. Али, Дамаск је далеко од Њујорка, и разумљив је недостатак емпатије и такта међу њујоршким комедијашима. У Паризу би морало да буде другачије. Кад из Париза вређате муслимане, ви не вређате неке никад виђене особе које су хиљадама километара далеко, ви вређате своје комшије. А за комшије бисте морали да имате емпатију, морате да осетите шта им смета. Ако је Европа, а поготово Француска, већ пристала да буде дом милионима муслимана, онда би морала да направи мало места за њих. Наравно, и муслимани би требало да се више прилагоде државама у које долазе, али то је већ друга прича. И верске вође муслимана би морали далеко више да раде на образовању следбеника и да се јасније ограђују од оних вођа који пропагирају агресивни ислам.

Код нас је недавно, крајем децембра, Савет за штампу пресудио по пријави неколико невладиних организација, које су реаговали на писање портала Телеграф.рс и листа Информер, и протестовали због употребе речи Шиптар, коју су ови медији користили информишући о фудбалској утакмици са дроном. Комисија за жалбе тог Савета, пресудила је да је реч ,,Шиптар'' увредљива, иако ,,не може да се бави етимологијом употребљене речи, јер нити је надлежна, нити довољно стручна за то'' [2] . Како год то звучало, мени делује сасвим разумно. Уколико Албанцима то смета, а ми желимо заједничку државу са њима, нема разлога да их зовемо тако. Чак и уколико су у питању нежна осећања оног несрећника који је управљао дроном на стадиону. Искрено верујем, и писао сам о томе, да би Албанце са Косова и других делова Србије требало звати србијански Албанци. То би било најисправније, а верујем и политички коректно.

Кад је већ реч о домаћој ситуацији, требало би подсетити да је и овде крајем прошле деценије било проблема са карикатурама. На неколико сајтова, и блогова чији су аутори углавном геј оријентације, редовно су се појављивале карикатуре у којима су исмевани неки српски свеци, патријарх Павле и други црквени великодостојници [3] . Тада су биле организоване и барем две спорне изложбе, које су изазвале буру у јавности, а на једној од њих била је изложена фотографија Адема Јашарија, албанског разбојника. У каталогу те изложбе писало је ,,Јашари, херој ослободилац'' и ,,највећи херој и жртва Косовског ослободилачког рата'' [4] . Пре две године, организована је изложба ,,Ecce Homo'', на којој су биле слике Исуса, приказаног као геј младића, окруженог трансексуалцима и геј особама. Протестовао је патријарх Иринеј, Двери су организовале скуп, а огласио се и Мешихат србијански Исламске заједнице Србије: ,,Полазећи од начела да верници верују у све Божје посланике и не праве разлику између њих, Исус – Иса, мир Божји с њим, Божји миљеник – помазник, светиња је верника муслимана колико и хришћана. Муслимани се осећају једнако повређеним скрнављењем лика Исусовог као и када је то чињено с ликом Мухамеда благословљеног. Узори верника не смеју и не могу бити предмет фикција. То није уметност нити слобода говора, то је свесно и јасно вређање верника и вере'' [5] .

Србија нема проблем са муслиманима. И нема га од како је последњи Отоман напустио Србију. Проблеми које Србија има су са онима који би да одвоје српску територију, Косово и Метохију, и Рашку област. А то нема никакве везе са религиозним сукобима. То је класична прича о усијаним главама који би да уђу у историју, а не знају како другачије. Србија толико нема проблем са муслиманима, да би требало да се потпуно издвоји из сваке приче о сукобима, не само у Паризу, него било где у свету. Зато што то није наша прича. Србија није била колонијална сила, која је израбљивала народе по Африци. Србија није учествовала у нападима на социјалистички Ирак и Либију, који су директно узроковали јачање муслиманских екстремиста. Србија није била против последње секуларне владе на Блиском истоку, у Сирији.

Србија није ништа урадила да би изазвала арапско пролеће, по читавом Блиском истоку и северној Африци. Србија није довела муџахедине у Босну и на Косово. Неко други је то урадио. Србија ни по чему нема разлога да стане на страну запада и буса се у груди, прокламујући да ће се борити за некакве западне вредности. Србија до те мере нема никакве везе са том причом, да уколико би се икад десио сукоб цивилизација, Србија би требало да буде потпуно по страни. Сликовито речено, уколико би некакве хипотетичке муслиманске армије јурнуле преко Турске, прешле Дарданеле, и преко Балкана кренуле у Европу, све што би Србија требало да ради је да се склони у страну, очисти путеве да војска што брже прође, и понуди сендвиче и кебабе да имају енергије за пут. Да не буде опет да слаби бране јаке, да не буде опет да се од Косова прави Термопиле.


 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]