Američki pohod na istok - šokiraj i zastraši

Ceterum censeo Karthaginam esse delendam (prev: uostalom zahtevam da se Kartagina uništi). Ovu čuvenu rečenicu je neumorno ponavljao rimski senator Marko Porcije Katon Stariji, sve dok mu rimski Senat nije udovoljio i pokrenuo rat (Treći punski rat), kojim su Rimljani 146. godine pre Hrista konačno slomili i uništili Kartaginu, direktnog suparnika rimskoj hegemoniji u Mediteranu.

Više od 20 vekova kasnije, evroatlantski političari su pokrenuli svoju medijsku mašinu, kako bi ubedili svetsku javnost, a ponajviše sopstvenu, da su Rusija i njen predsednik Vladimir Putin  „velika opasnost sa istoka“, koja je pretnja svetskom miru i stabilnosti i kao takva mora biti izolovana i neutralisana. Iako se ovakva priča „teško vari“, Vašington i njegovi vazali se upravo uzdaju u strategiju Katona Starijeg, čija je upornost na kraju dala željeni rezultat.

Procenjeno je da delovanje Moskve direktno ugrožava i narušava vitalne interese Vašingtona, a samim tim i anglosaksonsku hegemoniju, pa je pokrenuta velika operacija protiv ruskih interesa na više frontova, uz proverenu taktiku „šokiraj i zastraši“ (eng: shock and awe), često upotrebljavanu proteklih decenija.

Osnova ove taktike je iznenadna i snažna akcija koja treba da izazove parališući šok i paničan strah stanovništva i političkog rukovodstva izolovane države-žrtve, kako bi se slomio njen otpor i poslala snažna poruka ostalim državama, kakva ih budućnost čeka ukoliko se odluče na bilo kakav vid samostalne politike.

Glavni ciljevi evroatlantskog delovanja su geopolitička izolacija Moskve i destrukcija ruskog političkog, ekonomskog i finansijskog sistema.

Ukrajina hita u NATO

Pokušaji geopolitičkog okruživanja Rusije započeli su raspadom Sovjetskog Saveza, a svoju kulminaciju su doživeli posle kijevskog puča početkom prošle godine. Moskva je odgovorila repatrijacijom Krima, nakon čega je kriza eskalirala u otvoreni građanski rat i snažan zaokret Ukrajine prema NATO paktu. Svi potezi koje je povlačila ruska strana su bili usmereni na deeskalaciju krize i pokušaj dogovora sa Zapadom. Svi potezi Vašingtona i Brisela su samo vodili još ozbiljnijoj konfrontaciji. Najsvežija odluka ukrajinske Vrhovne rade, kojom je ta zemlja odustala od vojnopolitičke neutralnosti, sa namerom da se što pre priključi evro-atlantskim integracijama, jasno pokazuje da je ruska taktika prema ostatku Ukrajine doživela neku vrstu poraza.

To se pre svega ogleda u neuspehu Moskve da na vreme predvidi i neutrališe puč i raspad vlasti predsednika Janukoviča. Rezultat svega je snažan spoljnopolitički zaokret zvaničnog Kijeva, kojeg danas u potpunosti kontrolišu američke službe. Pokazivanje otvorenog neprijateljstva ne samo prema Ruskoj Federaciji, već i prema milionima pripadnika ruske nacionalne manjine (nekada većine) u ostatku Ukrajine je rezultat evroatlantskog puča u Kijevu, ali i bar delimično, dvodecenijskog zanemarivanja ruskog nacionalnog korpusa. Od sticanja nezavisnosti Ukrajine, Ruska Federacija se svojski trudila da održi stabilnost i neutralnost Ukrajine političkim, ekonomskim i svim drugim sredstvima koji su joj stajali na raspolaganju.

Trud je očigledno bio uzaludan, a priča o slovenskom bratstvu izgleda sve neubedljivija. Nepopravljiva šteta je već učinjena, ništa više neće biti isto, dok Kijevom marširaju kolone neonacista. Moskvu more i mnoge druge brige, vezane za stratešku bezbednost koja je potpuno kompromitovana praktičnim izbijanjem NATO snaga na rusko-ukrajinsku granicu.

Uprkos povratku Krima matici i pobunjenom Donbasu, Moskva je u strateškoj defanzivi, dozvoljavajući sebi da je „iznenađuju“ sve agresivniji potezi „partnera“ iz Kijeva i Vašingtona. Mada je Kremlj uspeo da kupi malo vremena, bilo je previše iznuđenih poteza pa čak i povlačenja već donesenih odluka, što je Kijev (čitaj: Vašington) shvatio kao slabost pa je i pokrenuta takozvana Antiteroristička operacija.

Iako ta operacija nije donela rezultate koje su očekivali u Kijevu i Vašingtonu, Moskva ipak nije uspela da to kapitalizuje. Flertovanje sa Nemačkom i novim kijevskim vlastima je donelo razočaravajuće rezultate, tako da je očigledno da Kremlj nije imao spremnu strategiju za ovakav razvoj događaja u Ukrajini, izuzimajući aktivnosti na Krimu. Bela kuća je već preuzela kontrolu ne samo nad Kijevom, već i nad tradicionalno rusofonskim delovima na jugoistoku (Novorusija) pa je Donbas jedina karta na koju Rusija može da igra u ovom trenutku. Međutim, u Donbasu se vodi ozbiljna borba određenih vojnopolitičkih struktura za prevlast, što unosi dodatnu konfuziju u celu priču.  

Ekonomski „blickrig“

Rusija je tokom gotovo cele godine bila izložena raznovrsnim napadima na sopstveni ekonomski i monetarni sistem. Ekonomske sankcije, kombinovane sa snažnim monetarnim udarom koji je mogao da izazove kolaps već načete ruske privrede, jasno je pokazao da je Zapad rešen da ide do kraja i po cenu sopstvene štete, jer je potencijalna nagrada toliko primamljiva, a pasivnost bi mogla da dovede do ubrzanog urušavanja dolara, glavnog izvora američke moći i hegemonije.

Upravo je ta hegemonija ozbiljno uzdrmana odlukom Moskve, Pekinga, ostalih  država BRIKS i drugih koje slede njihov primer, da iz međusobne trgovine izbace dolar, a samim tim i uticaj koji ta valuta ima na celokupnu svetsku privredu.

Sve je vidljivije i okretanje Moskve ka istoku, a potpisivanje trgovinskih ugovora sa Kinom i Indijom vrednih na stotine milijardi dolara samo su početak lavine koja bi mogla da usledi narednih godina. Novoplanirani gasovodi i naftovodi prema Kini i Južnoj Koreji, a možda i Indiji mogli bi da izazovu ozbiljne ekonomske i geopolitičke promene širom planete.

Najveće azijske ekonomije će doći do znatno jeftinijih energenata, što će pojeftiniti proizvodnju i učiniti ih mnogo konkurentnijim na svetskom tržištu. Sa druge strane, Nemačka i mnoge druge članice EU bi se mogle suočiti sa „nestašicom“ jeftinog ruskog gasa, što bi dovelo do dodatnog smanjenja konkurentnosti i gubitka mnogih svetskih tržišta, a ne samo ruskog.

Ovakvim razvojem događaja, Zapad (posebno SAD) bi mogao da izgubi ulogu svetskog hegemona, što je osnovni razlog agresivnog ponašanja Vašingtona na Bliskom i Dalekom istoku, Balkanu i Ukrajini. Snažna medijska kampanja koja se tokom cele protekle godine vodila protiv ruskog predsednika Putina, neumorno ga oslikavajući najmračnijim bojama, pokazuje koliko je taj čuveni Katonov „Ceterum censeo“ i danas živ. Taj imperativ nečijeg uništenja koji dominira politikom Zapada poslednjih decenija, uvijen u oblatne humanosti i ljudskih prava (Milosrdni anđeo 1999.), ubrzano otkriva svoje pravo lice, jer vreme ističe pa i akcije moraju biti brze i odlučne.

Rusija je uspela da amortizuje ove snažne kombinovane udare, ali je pitanje koliko najveća država na svetu može da izdrži, jer se Vašington sigurno neće na ovome zaustaviti. Kako se bude pojačavao pritisak na samu Rusiju, tako će se pojačavati  pritisci i ucene na sve države koje sarađuju sa Moskvom.

To se najbolje vidi na primeru „Južnog toka“ koji je u zanimljivom razvoju događaja naprasno postao „Turski tok“, ostavivši Brisel nekoliko dana bez teksta, što je delovalo kao prava vaspitna mera za prepotentne i nedorasle činovnike EU. Očekivano, usledili su snažni pritisci iz Brisela na Ankaru, koji će nesumnjivo dobiti na intenzitetu tokom 2015. godine.

Sunovrat cene nafte koji je izazvala Saudijska Arabija, namenjen pre svega, gušenju američke proizvodnje nafte iz škriljaca, ozbiljno je naštetio i Rusiji, najvećem svetskom proizvođaču nafte i gasa. Pored mnogih različitih analiza i mišljenja, još uvek je teško proceniti ko će izvući najdeblji kraj iz ove rizične energetske igre. Pre više od dve decenije SSSR je nisku cenu nafte platio sopstvenim raspadom, a Vašington se nada da će se istorija ponoviti i u slučaju Ruske Federacije.

Prognoza

Kompleksne i simultane aktivnosti Vašingtona na ekonomskom iscrpljivanju i geopolitičkoj izolaciji Rusije, u kombinaciji sa taktikom „šokiraj i zastraši“, nastaviće se i kroz celu 2015. godinu. Bela kuća je jasno opredelila svoju politiku: želi celu Ukrajinu, sa Krimom, a potom će se razgovarati o eventualnom popuštanju sankcija Rusiji. U suprotnom, Moskva može očekivati novu „antiterorističku akciju“ Kijeva na Donbas već na proleće, a možda i ranije. Vašingtonu odgovara i jedan i drugi scenario, američka administracija je procenila da su „naišli na meko“ i da to treba kapitalizovati.

Uprkos prezaduženosti i mogućnosti izbijanja nove ekonomske krize, SAD za sada „dobro pliva“, a njihova geostrateška pozicija se, bar privremeno, popravila: dobijena je nova igračka, Ukrajina, a Vašingtonu je uspelo da još više privuče EU u svoj „prijateljski zagrljaj“, a posebno Nemačku. Ukoliko se to i ozvaniči potpisivanjem Transatlantskog trgovinskog sporazuma, Bela kuća bi praktično završila posao u Evropi i osigurala potpunu političku i ekonomsku kontrolu gotovo čitavog evropskog kontinenta.

Sa druge strane, Rusija se ubrzano priprema za predstojeći očekivani sukob sa SAD. Prvi udar je manje ili više uspešno amortizovan: Krim je obezbeđen, a ruska rublja je izdržala snažan monetarni udar u kojem su, uz „domaće snage“, nesumnjivo učestvovali i opskurni likovi poput američkog milijardera DŽordža Soroša.

Ruske obale je zapljusnuo talas razvejanih iluzija o „evropskom partnerstvu“, tako vredno i pažljivo građenom poslednjih decenija. Neuspeli pokušaji izolacije i ucenjivanja Rusije su pokazali da Moskva ima saveznike i prave partnere, ne samo u zemljama BRIKS, ali direktna i nedvosmislena podrška Indije i Kine ipak imaju najveću težinu.

Iako Kremlj i dalje drži odškrinuta vrata za dogovor sa Kijevom i Briselom, jasno je da Rusija ima samo dva izbora: ili će prepustiti Donbas i Krim Vašingtonu ili će se boriti za Novorusiju. Moskva će ubrzo morati da prelomi, jer će je nova ukrajinska ofanziva na Donbas na to prisiliti. Možda ruski politički vrh ima neke skrivene adute i čeka pogodno vreme da ih upotrebi, ali neodlučnost i popuštanje bi moglo da ih skupo košta, jer svidelo se to Kremlju ili ne, rat je već počeo.