четвртак, 09. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Само смех Србина спасава > Извештај из дебеле позадине "војвођанског фронта"
Само смех Србина спасава

Извештај из дебеле позадине "војвођанског фронта"

PDF Штампа Ел. пошта
Бранислав Ристивојевић   
петак, 24. август 2012.

Дана 14. месеца коловоза године 38. од Постањa, а 24. од Великог Потопа (по аутономашком календару), ајатолах буџетско-терористичке организације „Ладно Слажемо Војвођане“ (у даљем тексту скраћено ЛСВ) издао је фатву чији наслов гласи:

„За набавке часне и фондове масне!“

У тексту стоји:

„Ко је аутономаш и аутономашког рода,

и од аустро-угарске крви и колена,

а не дош`о у фронт за Војводину:

од руке му ниједан мандат не родио,

рујна набавка ни EXIT бијели!

Не имао буџетског берићета!

Ни у фонду Капиталном од тендера порода!

Рђом капо док му је јавних предузећа!“

На овако озбиљан позив нити један аутономаш који држи до себе није могао да се оглуши. Одмах су се одазвали највернији јањичари аутономашких заблуда, чија се несаломива одлучност с времена на време мора подшпрајцовати хонорарима са „K und K”[1] пројеката:

1. Живанлија; 2. Поп-Алија; 3. Субота-Јусуф; 4. Мехмед-ага Фомшић.

На мобилизацијском зборишту појавио се још и самоподмазујући парадни батаљон „Лако Достављамо Прашак“ (у даљем тексту скраћено ЛДП) иако га нико није звао.

Иако је издавач фатве очекивао окупљање преосталих савезника у крсташком походу на „војвођански Јерусалим“ (у даљем тексту: наши новци) десило се нешто, за аутономашки покрет, потпуно неуобичајено и већ десетину пута виђено.

Нико више није дошао.

Од помоћи из Млетака и Хабсбурга, као и последњих 500 година, нема много користи. Нису они шизматике насељавали на Војну границу, па да сад гину за њих, него обрнуто. Најбоље је ово илустровати речима једног од великих германских државника:

„Не вреде све те овцокрадице костију једног померанског гренадира“.[2]

Из неког неразумљивог разлога ову вечну и болно очиту неједначину аутономаши никако да схвате. Хабсбурзи ће се за обнову Аустроугарске кроз независност Војводине борити до последње литре аутономашког зноја или крви. Зависи шта им буде требало.

Угарски савезници су одлучили да се држе утврђених градова у Делвидеку. Њих се ова битка не тиче. Они су давно схватили да од изјава вазалне послушности престоници имају вајде и ћара, а од сукоба с њом проблеме. На крају крајева, из њиховог угла то је сукоб између шизматика. Како год да испадне они добијају.

Две елитне војне јединице, „Жути мрави“ и „Црвени кмери“, са којима нема шале јер где они прођу ту буџет не расте, и у које су аутономаши јако полагали наде јер са њиховим припадницима деле блискост по местима завичајног порекла, такође се нису појавиле. Немају они времена за овакво ратнохушкачко дангубљење. Има још капиталних фондова и јавних предузећа која очекују њихову неподељену пажњу па нема смисла да разочарају буџетске саборце и саплеменике из околине Змајева и Равног села.

Ипак, највеће разочарање представља једно племе у које су се аутономаши највише надали – Срби из Војводине.

Присутни су на овим просторима једва 500 година од Мохачке битке, а већина међу њима још краће, од Велике сеобе народа. Тада су након неких пораза Источног римског царства ови простори запустели а Срби их актом крајње дрскости, ничим изазвани, населили. О томе сведоче манастири на Фрушкој гори и цркве широм Панонске низије које су, како кажу аутономаши, донели на опанцима са Косова. Са радошћу су примили све благодати којима их су прво Хабсбурзи, а потом Аустроугарска несебично обасипали: а) мочваре у којима се њихово потомство радовало маларији и туберкулози; б) поплаве због којих су њихове жене имале јединствену прилику да на годишњем нивоу преуређују куће и домове; в) туђе ратове због којих је мало које српско дете упамтило оца; г) немачке и мађарске погроме које, поштено треба рећи, нису опростили, али су их, на општу радост, заборавили... Од свих ових сјајних прилика које су им широкогрудо нудили Аустроугари, највише им је жао што су пропустили да се прекрсте. Због тога и дан-данас поред римокатоличких катедрала пролазе са сузама у очима. За разлику од других племена са ових простора, потпуно саможиво са њихове стране, беспотребно су се одупирали благодатима принудне асимилације, а нарочито мађаризацији, уз часне изузетке као што је Јанош Дамјанич. Њему су, да исправе историјску неправду, коначно одали признање тако што су спречили Мађаре да сруше његов споменик у Ади. У стању пуне урачунљивости учествовали су у рушењу неколико царстава и, како себично од њих, на тај нечојствен начин успели да сачувају своје животе, част, земљу и име. А лепо су им нудили и кумили их да буду Мађари.

Могу мислити како се осећају несрећни потомци оних незахвалних Срба из Војводине који су веровали да „Смрти нема, има само сеоба“, па су отишли у Русију. Подсетићу да је то било након што су Хабсбурзи продајући 1748. Новом Саду статус слободног краљевског града, његовим становницима одузели статус слободних грађана. Тако су им ускратили јединствену прилику да као војници узалуд погину у неком рату, али су им заузврат пружили могућност да поштено цркну као кметови за хабсбуршким плугом. И незахвалници то одбију.

Било како било, Срба из Војводине на војвођанском фронту нема па нема. И тако неких 500 година. Неки кажу и краће, од Велике сеобе народа.

Анонимни аутономашки песник је са очајем запевао:

„А ја што ћу, али са киме ћу?

Мало набавки малена и снага,

Један тендер међу вихорове,

чанак тужни без нашега новца...“

Од Вашег извештача са линије фронта, међу свима последњег и најлењег, свагда слабог и тромог за подвиг духовни, Бранислава грешног


[1]Скраћено од “Kaiserlich und Königlich”, односно српски “Царска и Краљевска”. Тако је некада називана Аустро-Угарска. Примедба преводиоца са аутономашког језика.

[2] Ове речи је, наводно, изговорио Бизмарк на Берлинскoм конгресу када су дипломатски представници других држава притискали да се изјасни колико га интересује Балкан.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер