субота, 29. април 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Само смех Србина спасава > Богата тетка из Немачке
Само смех Србина спасава

Богата тетка из Немачке

PDF Штампа Ел. пошта
Миланко Шеклер   
понедељак, 13. јул 2015.

Као деца, једва смо чекали да нам дође богата тетка из Немачке. Долазила је на сваких пар година, а још ређе нам је том приликом нешто заиста и поклањала, али сама та чињеница да нам долази увек је код наших родитеља, а преко њих и код нас деце изазивала велика и ничим оправдана очекивања, да ћемо и ми добити нешто што никада до тада ни видели нисмо. Тим и таквим оптимизмом нас би испуниле приче наших родитеља, које смо недељама пре теткине посете имали прилике да слушамо у кући. Сваке године би вест о томе да ће богата тетка из Немачке можда доћи прострујала целом родбином, а ми деца бисмо одмах били заражени тим неумереним оптимизмом старијих, показујући га непрестано, при помену тетке, радошћу, скакањем и вревом. Утркивали бисмо се и натпричавали у међусобно гласном исказивању својих жеља и очекивања, које бисмо волели да нам богата тетка, макар у сновима, испуни.

И после великих ишчекивања и брда непроспаваних ноћи, дошао би и тај дан, дан теткиног доласка. Ми деца смо знали да је тетка близу чим би одрасли почели да се окупљају у дворишту, за старим дрвеним столом, под великом трешњом. Тај дан бисмо се играли увек једним оком гледајући низ пут, одакле би тетка требало да пристигне. Родитељи су имали силне муке да нас тог дана натерају да нешто и поједемо, јер наш стомаци су већ били "препуни" жељених слаткиша.

И онда, обично предвече, када би неколико рођака већ било веселијо него што је то нормално (флаше и чаше би прекриле сто), а пола нас деце већ отишло са својим нестрпљивим родитељима, они најупорнији (и деца и одрасли) били би награђени. Ауто би се паркирао преко пута куће.

Застала би нам кнедла у грлу од узбуђења, пре него што би сви јурнули кроз капију одједном, гурајући се једни преко других као што се и јагањци увек заглаве на улазу у тор, када их бака поново пусти да се врате својим овцама-мајкама, али тек онда када би претходно помузла овца, и оставила им у вименима таман онолико млека колико је јагњићима довољно, само да им завара глад, пре него што буду ипак морали да се сами помуче и науче, да гледајући од својих мајки, пасу бирану траву, и то само ону коју су сами нашли. 

Направили бисмо круг око богате тетке, дижући руке, и скачући као јарићи, непрестано вичући: дај мени, мени, мениии! Но, тетка би само једног или двоје од нас помазила по глави, а потом погледала молећиво у правцу наших родитеља како би је спасли из те за њу непријатне ситуације. Онда би се одрасли брецнули на нас и упозорили нас да не сметамо тетки из Немачке, јер је уморна од далеког пута, и да престанемо да галамимо и да се одмах склонимо од ње, а ми бисмо се тако покуњени и оборених глава полако удаљавали, склањајући се у ћоше дворишта, одакле смо могли да гледамо на миру шта се даље дешава.

А тетка би села за сто, и сладила се неким од многобројних понуђених врста слатка, које су наше мајке тако брижљиво склањале и чувале од нас деце! Гледали бисмо како тетка халапљиво гута пуне кашичице слатка, како захвата и по неколико пута (што је нама деци било строго забрањено и тумачено да није културно), гледали смо понекад и како јој доносе велику кашику како би се брже најела и заситила (а што је нама деци такође било најстроже забрањено, и за шта су се чак добијале и батине).

Гледали смо како тетка седи у челу великог стола, док се многоброја родбина окупљена око ње громогласно смеје неким њеним изговореним и измуцаним реченицама, које су нама заувек остајале непознате, јер их од опште ларме нисмо могли ни чути.

Убрзо би се задимио и роштиљ поред стола, а однекуд би се појавили и печено јагње и прасе. И све то брдо хране,би завршило начичакано на самом крају стола, пред нашом богатом тетком, коју би једва могли и видети од толико претрпаног стола. Тетка би и даље непрестано климала главом, са окамењеним смешком на уснама, непрестано жваћући на неки нама деци крајње чудан начин, не раздвајајући усне и не отварајући уста.  Само би повремено некоме од одраслих климнула главом, дајући му до знања да га пажљиво слуша.

Због свега тога, нама деци се чинило да наши родитељи више воле тетку од нас, њихове сопствене деце. Скрајнути у углу дворишта, склоњени  уз саму врзину, некима од нас би пошле и сузе због те тако велике и очигледне неправде. Али, ни то није оно најгоре што нам се при сваком теткином доласку дешавало. Најгоре за нас је тек следило, и то у оном тренутку када би се неко од одраслих сетио да позове неког од нас деце да приђемо столу и да одрецитујемо или отпевамо неку песмицу нашој богатој тетки из Немачке!

Никада нам није било јасно зашто то морамо да радимо, када смо знали да је наша тетка толико дуго у Немачкој, и да не зна ни једне једине речи српског језика! Највише нас је понижавала чињеница да ми деца сада још морамо и забављати тетку, која према нама није показивала никакву наклоност и интересовање! У тим тренуцима, док је неко од нас прозван да забавља тетку споро вукао ногу за ногом, одлазећи према столу, ми остали смо се тресли од треме и страха, као да наш друг мора иде пред саму бабарогу! Испрекидано дишући,  једва смо чекали да се та непријатна тишина, у којој је наш "страдалник" морао да одрецитује неку обично баш најдужу и најтежу песмицу, коначно заврши аплаузом, који би обично отпочела баш наша тетка, не штедећи своје дланове!

Тако је јако пљескала и викала:  "Брафо", "Брафо" да бисмо ми деца ставили дланове на тур, и сви би зажмурили,  јер нам се причињавало као да нас ти њени снажни дланови ударају по нашим голим гузицама! Убрзо би и наши родитељи снажно запљескали са нашом тетком, а наш страдалник би се вратио покуњен међу нас, обично са образима мокрим од суза, које су саме текле од буке и страха, изазваног лажним овацијама! Плашећи се да ће још неко од нас бити прозван да забавља богату тетку, сви бисмо обично брзо отрчали иза шупе, и ту провели остатак вечери, чекајући моменат када ће тетка отићи коначно, а наше мајке се сетити своје деце и позвати нас да поседамо за сто и вечерамо! 

У међувремену, док смо ми деца, у скоро потпуној тишини, седели на пањевима и ишчекивали позив наших мајки да седнемо за сто и вечерамо  увек би преко ниских натрулих тараба провирио нама деци мио лик наше "слатке баке", како су је сва деца у улици звала. Она је била растом врло мала, рекло би се мало виша од нас деце, а живела је потпуно сама, у кућици, у маленом, увек процветалом и цвећем зараслом дворишту.

Она би нас скоро сваки дан изненадила, са нама добро познатим, шареним металним тањирићем, натрпаним до врха разним слаткишима, питама, колачима или воћем. Тај тањирић би тихо спустила на врх неког од дрвених стубова који су држали тарабе, и када би се већ удаљавала и нестајала у цвећу свог дворишта, само тихо позвала и рекла: "Децо, одморите се мало", и показала прстом на њен слатки дар! 

Тако би се обично и сада, наша "слатка бака", као нека наша добра сирота вила, појавила наоружана својим осмехом, носећи у смежураним рукама, наш добро познати тањирић, овај пут нас позивајући да га лично преузмемо. Ми бисмо пришли огради, стали у ред, и узели по свој комадић слаткиша. Никада нисмо сазнали како је наша "слатка бака", увек без грешке, остављала онолико слаткиша колико нас је и било у том тренутку. Увек је имало за све нас.

Када смо одрасли, сазнали смо да наша "слатка бака", није одувек била сама, и да је имала сина и ћерку, који су одавно отишли за Немачку, где су заувек остали да живе са својим породицама, а код своје остарале мајке су долазили ретко, и то обично касно увече, остајали би само дан-два,  и опет се враћали назад, полазећи обично рано изјутра. Зато их ми деца никада нисмо ни видели ни упознали.

А наша сирота "слатка бака" из комшилука, од срца нам је давала оно што је нама деци само и требало, искрену и потпуну љубав, уз мало пажње, натрпане на шареном металном тањирићу.

Богата тетка из Немачка нити је била искрена, нити нас је волела, нити нам је поклањала пажњу. Она је само била богата, и то је увек импресионирало наше незреле и наивне родитеље. Нас децу, није могла толико дуго да вара. После неколико њених долазака, ми је нисмо чекали, и нисмо на њу ни обраћали пажњу.  

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер