Ovaj sporazum je ponižavajući zato što je predsednik Amerike iskoristio jednu suverenu, međunarodno priznatu državu, Republiku Srbiju, i jednu nepriznatu mafijašku NATO tvorevinu, Kosovo*, kao puke instrumente u svojoj predizbornoj kampanji

Ivan Medenica je daleko od stava da je predstava otvorena knjiga, jer govoreći da su srpski patriotizam i muzika koja ga oličava ukaljani ratovima iz devedesetih, za čije je vođenje i pokretanje najodgovornija Srbija, samo demonstrira svoju ideološku zatvorenost, neobjektivnost i isključivost.

Nije naravno problem u Palmi, pevaču i „pevačici“. Problem je u licemernom odnosu većine medija i vladajuće političke javnosti, koji su spremni da se bave trunčicama u tuđem oku, a ne smetaju im sopstveni „balvani“, samo ako su okićeni žutim zvezdicama na plavoj podlozi.

„O evropskoj bezbednosti se može razgovarati tek kad slomimo Rusiju", rekao je nedavno za 'Špigel' Karlo Mazala, profesor na Vojnoj akademiji u Minhenu. Drugim rečima: o miru se može razgovarati tek posle rata. Mir ćemo imati tek kad budemo imali rat. Kako je Zapad uopšte došao dovde?

Da podsetimo Vučića, koji svakog dana kmeči o tome kako mu je teško, još od studentskih dana, kad je morao da uči, dok su se ostali zabavljali, a danas mu je najteže sa ovakvim narodom, koji ga ne voli i ne razume, a ne znaju da imaju jednog i jedinog, poštenog i plemenitog Aleksandra Velikog - mnogo je suza prolivano za Kosovo i Metohiju, vekovima.

Naša privreda je u tak lošem stanju da ne može da joj se nanese nikakva dodatna šteta istraživanjem koruptivnih radnji.Srpka privreda je pala na niske grane.

Naravno, postoji jednostavno rešenje. Zapadne države bi mogle da povuku svoje priznanje Kosova, potvrđujući da se princip teritorijalnog integriteta primenjuje u svim vremenima i svim kontekstima.

Vučić je još jednom javno pokazaoonim zapadnim diplomatama koji veruju u Dodikove „secesionističkenamere“ kako je baš on - Vučić- jedini koji je u stanju da obuzda te Dodikove tobožnje namere i „maligni ruski uticaj“ na Dodika

Pisina metodologija procene prvenstveno se zanima za veštine, a ne za znanje. Ova pristrasnost u korist veština ne bi nužno morala da bude problem, kada ne bi istovremeno bila čvrsto vezana za averziju prema primatu obrazovanja utemeljenog na znanju (knowledge-based education).

Bila je ovo prilika da na najvećoj svetskoj pozornici pokažemo da smo autonomni subjekt, koji se u granicama svojih moći principijelno bori za sebe i za svoje interese, a pokazalo se da smo slabi i jadni, da se povijamo pod svakim jačim pritiskom i pretnjama.