среда, 21. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Када је количина лажи у питању, САД никада нису имале председника као што је Доналд Трамп
Преносимо

Када је количина лажи у питању, САД никада нису имале председника као што је Доналд Трамп

PDF Штампа Ел. пошта
Џозеф С. Нај   
понедељак, 13. август 2018.

До 1. јуна ове године амерички председник Доналд Трамп је изнео 3.259 нетачних или погрешних тврдњи, према „Fact Checker’s“ бази података Вашингтон поста која прати и категоризује сваку сумњиву изјаву коју је председник изговорио.

То је у просеку нешто више од 6,5 нетачних изјава на дан, за разлику од дневног просека од 4,9 у његових првих сто дана на месту председника, док је у мају тај број достигао и осам дневно. Трамп очигледно хоће да обори рекорд.

Трампове присталице оправдавају његову лажљивост на основу тврдњи да „сви политичари лажу“. Они то заиста раде, а мала доза интроспекције довешће нас до признања да сва људска бића лажу. Али количина и врста лагања су оно што чини разлику. Превише лажи умањује количину поверења.

Нису све лажи рођене једнаке. Неке служе сопственој користи. Један председник може да лаже да би нешто заташкао, да избегне срамоту, да нашкоди противнику, или чисто ради удобности. Друге председничке лажи служе узвишенијој сврси. У неким околностима, историчари чак поздрављају чињеницу да је неки председник одлучио да обмане јавност због нечега за шта је сматрао да је веће добро или да ће донети добро. Џон Ф. Кенеди је заварао јавност о улози америчких пројектила у Турској чиме је окончана кубанска ракетна криза 1962; али то је свакако било боље по њихове интересе него високи ризик од нуклеарног рата.

Један двосмисленији пример појавио се 1941, пре него што су Сједињене Државе ушле у Други светски рат. У покушају да убеди изолационистичку јавност да Хитлерова Немачка представља претњу, председник Френклин Д. Рузвелт је рекао да је немачка подморница напала амерички разарач, а заправо је америчка страна иницирала акцију. У ратно доба, када то што се уста не држе затвореним може да доведе до потапања бродова а тајне су од кључног значаја, Винстон Черчил је тврдио да истина може да буде „тако драгоцена да би увек поред ње требало да буде телохранитељ лажи“.

Макијавелистичка обмана је често део стратегије при постизању неког договора, а Трамп тврди да је господар те уметности. Можда то објашњава његове лажи о севернокорејском наоружању, европским царинама и умешаности руског председника Владимира Путина у председничке изборе 2016. Али његова неискреност о количини људи на његовој инаугурацији, о исплатама „ућуткивачког новца“ женама, или о разлозима отпуштања бившег директора ФБИ Џејмса Комија немају ништа са умешношћу у вођењу државе. То је чиста манипулација другима и јавношћу у сопствену корист.

Чак и када мотиви председника нису такви да иду у његову корист, он би требало да буде опрезан при избору лажи. Пре него што се окрене ка лагању као инструменту управљања државом, требало би да размотри значај циља, могућност алтернативних средстава да се он постигне, као и да ли обмањивање може да се обузда или прети да постане образац.

Што више један лидер обмањује јавност, то више нарушава поверење, слаби институције и ствара штетније обрасце понашања. Рузвелтове лажи из 1941. су имале намеру да пробуде амерички народ, али он је такође поставио образац који је Линдон Б. Џонсон могао да искористи 1964. да би добио подршку конгреса за Резолуцију о Заливу Тонкин, што је довело до драматичне ескалације рата у Вијетнаму. Опасност лежи у томе што лидери себи говоре да лажу зарад јавног добра онда када то чине ради политичке или личне користи. Џонсон није желео да изгледа као кукавица или да га представљају као човека који је изгубио Вијетнам. Он је континуирано лагао америчком народу о томе какав је напредак остварен у рату. А желео је и да рат буде ограничен.

Једна од моралних добробити ограниченог рата је превенција штете кроз ескалацију. Али у такве ратове је укључен елемент блефа. Да би задржао кредибилитет у преговорима са непријатељем, председник мора да одржи стални оптимизам у јавности, који служи да би се јавност дезинформисала. У Џонсоновом случају, овај императив је био оснажен његовим личним мотивима. До 1968, људи су говорили да је једини начин да се одреди да ли он лаже тај да се види да ли му се усне померају. Одлучио је да се не кандидује поново.

Џонсонов наследник Ричард Никсон је такође лагао о Вијетнамском рату, као и о томе да га је он проширио и на Камбоџу. Томе је уследило његово лагање о улози коју је имао у заташкавању случаја провале у седиште Демократске партије, што је изведено по налогу његове администрације. Када је то коначно откривено на снимцима у афери Вотергејт, Никсон је 1974. поднео оставку да би избегао импичмент.

Штета коју су Џонсон и Никсон нанели није утицала само на њихово председниковање већ и на поверење јавности. Почетком 1960-их, анкете су показале да је три четвртине Американаца имало велико поверење у владу. Крајем следеће деценије, тако је мислила само четвртина њих. Иако су узроци опадања поверења били комплексни, лажи председника су имале своју улогу у томе.

Неки посматрачи, указујући на његов рекорд у приватном сектору, тврде да Трамп лаже само из навике. Други верују да учесталост, понављање и очигледност његових лажи не одражавају навику, него промишљену политичку стратегију за уништавање институција повезаних са истином. У сваком случају, Трамп је нарушио углед институција као што су медији, обавештајне службе и америчко министарство правде, учинивши све релативним и играјући на карту својих екстремно лојалних присталица.

Да ли послетрамповска Америка може да се опорави? Вредно је сећања то да су Џонсона и Никсона наследили Џералд Форд и Џими Картер, који су били знатно искренији, и да је поверење јавности у владу донекле порасло у време Роналда Регана 1980-их. Али када је сама бројност лажи у питању, САД никада нису имале председника као што је Доналд Трамп.

Аутор је професор на Харварду, написао је књигу „Is the American Century Over“?

(ДанасProject Syndicate, 2018)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер