недеља, 27. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Дуже се ради, а лошије живи
Економска политика

Дуже се ради, а лошије живи

PDF Штампа Ел. пошта
Јован Б. Душанић   
четвртак, 13. септембар 2012.

Данас човечанство (сем уског слоја намоћнијих и најбогатијих) плаћа огромну цену за лажну економску теорију и погрешну економску политику која се у свету води последњих деценија, а која је базира на неолиберализму, а озбиљне економске и социјалне последице постају очигледне све већем броју људи. Једна од њих је забрињавајући раст неједнакости који се бележи, не само у економски слабије развијеним земљама (где он одавно има алармантне размере) него и у најразвијеним државама света. Тако се од 80-их година прошлог столећа (када неолиберална идеологија постаје доминантна) и у САД друштво убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних.

Док је крајем 70-их година 1% најбогатијих Американаца присвајало мање од 9% укупних доходака САД, 2007. године тај проценат је износио 23,5%, а уз то 1% најбогатијих контролишу више од 40% богатства земље. У овом периоду плате се реално не повећавају и оне све више заостају за растом продуктивности (видети графикон који је, као и већину података, преузет из књиге Aftershok, Роберта Рајха). Просечни приходи радника данас су реално нижи него 70-их година прошлог века.

Међутим, смањење просечних прихода радника нису аутоматски значили и смањење потрошње просечне америчке породице, а то је остваривано преко следећа три механизма.

1. Све већи број жена почео је да ради и на тај начин повећава породични буџет. Тако је крајем 70-их година прошлог века радило 12%, а крајем 90-их година већ 55% мајки које су имале децу млађу од 6 година. Међутим, с временом су трошкови ангажовања других за кућне послове и бригу о деци, те повећани издаци жена због свакодневног одласка на посао надмашили допунске средства које је запослена жена доносила у домаћинство, те је било неопходно обезбедити допунске приходе преко другог механизма.  

2. На послу се остаје све дуже и дуже, па је просечна америчка породица крајем 90-их прошлог века годишње радила 500 часова више него 70-их година. Запослени су све више часова проводили на послу али су трошкови домаћинства непрекидно из године у годину расли. Примера ради, просечна цена куће 70-их година прошлог века износила је око 65.000, а 2006. године око 250.000 долара, или само за последњих десет година удвостручена је школарина за више образовање. У условима када допунски рад не може безгранично да се повећава (дан има само 24 часа) и када плата по часу рада стагнира, а трошкови домаћинства непрестано расту требало је пронаћи додатна средства да би се бар задржао достигнути ниво стандарда, па се прибегло трећем механизму.

3. Домаћинства су присиљена да се све више и више задужују, тако да је за последњих 30 година дуг просечне америчке породице порастао са 50 на 138% годишњег дохотка. Користи се по неколико кредитних картица, аутомобили се узимају на кредит или лизинг, школују се деца уз помоћ студентског кредита, купују се куће користећи хипотекарне кредите итд. Када је напокон, пре неколико година, дошло до пуцања балона дугова показало се да је и овај механизам исцрпео своје могућности.

Док су 70-их година у просечној америчкој породици примање главе породице било довољно за издржавање домаћинства (текућа потрошња и сви предмети комфора, кућа, два аутомобила – за себе и жену, школовање деце и слично), а задуженост по кредитима релативно ниска, сада у кући раде оба супружника да би одржали стандард од пре неколико деценија, а домаћинства су много задуженија. Тако смо дошли у ситуацију да се последњих деценија бележи значајан раст продуктивности рада, а чије плодове ужива само танки слој најбогатијих. Уместо да раст продуктивности води скраћењу радног времена и пораста плата (што је био случај од Другог светског рата до 70-их година прошлог века) направљен је систем у коме огромна маса људи остаје ван процеса рада како би они који раде морали да пристану на било какве услове који им „газде“ одреде.

Тако на пример, компанија Форд је у јануару 2010. године, уз велику медијску помпу, објавила конкурс за пријем 1.200 радника у погону монтаже у Чикагу али је потпуно незапажено прошла информација да новозапослени морају да пристану на двоструко мању плату од већ запослених радника. Међутим, када је Хенри Форд, пре једног столећа, одлучио да у свом (изузетно успешном) погону монтаже у Мичигену радницима утростучи плату за осмочасовни радни дан уследиле су бурне негативне реакције. Хенри Форда називали су лудаком, социјалистом и слично, а The Wall Street Journal окарактерисао је овај његов поступак „економским злочином“.

Незапосленост је данас нарочито велика међу младима, а они су у узрасту који је најкреативнији и када знања стечена школовањем брзо застаревају и треба одмах да се реализују у пракси, када треба да створе одличне радне навике, да се као млади самопотврде и добију самопоуздање. Остајући без запослења млади нису у могућности да благовремено заснују породицу што смањује њихову социјалну одговорност, те руши социјалну стабилност у друштву јер у немогућности да се часно заради новац расту крађе, разбојништва, наркотрговина и слично. С друге стране, истраживања показују да запослени све више време проводе на послу што негативно утиче на њихово (само)образовање и здравље радника, те да они имају све мање времена за породицу и пријатеље што доприноси слабљењу социјалне кохезије у друштву..

Неолиберализам је идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних, а они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ уз помоћ које обликују политички, медијски и (квази) научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. Због тога последњих година углавном слушамо да је проблем настао јер људи не живе у складу са реалним могућностима, те да се мора ићи на даље „стезање каиша“ и рационализацију радних места (преведено са орвеловског новоговора: даља отпуштања и повећање незапослених), а много мање се говори о проблему неравномерне и неправедне расподеле и да решење треба тражити на том подручју.

Годинама су топ менаџери великих финансијских фирми примали астрономске бонусе и плате, па је тако менаџер хеџ фонда Џон Полсон само у 2007. години зарадио чак 3,7 милијарди долара што је више него примања 74.000 просечних (медијана) америчких породица. Када је наредне (2008) године дошло до глобалне финансијске кризе велике финансијске фирме (које су кризи, у великој мери, и кумовале) нашле су се на ивици банкротства и власти САД су за њихово спасавање потрошиле хиљаде милијарди долара, да би после тога они наставили да раде „по старом систему“ – улазећи и даље у све ризичније махинације и исплаћујући себи огромне плате и бонусе. Богати и моћни су изградили систем у коме је ризик учињен заједничким, а профит само њиховим, где се остварују огромни приватни добици по основу јавног губитка, односно добит се приватизује, од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на масе слабих и сиромашних.

На крају, рецимо да оваква пракса може да траје све док се критичан број грађана не нађе у безизлазном положају и, што је још важније, док не буде свестан истинских узрока због чега је у ћорсокак доспео, а онда се може очекивати и акција која ће имати изгледе на успех. До тада је потребно разоткривати и указивати на зло и неправду, не због тога да би они били дефинитивно побеђени (увек ће их бити у већој или мањој мери) него зато да они не би победили нас.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер