Европска унија је до сада била на становишту да питања Косова и уласка Србије нису формално повазана. „Није било формалне условљености,“ рекао је Гарлаг, додајући да Срби сада разумеју да, да би постали члан Европске Уније, на крају морају признати Косово.

У светлости Видовдана види се свачија суштина, ко је вера а ко невера, ко је за Христа а ко се продао за (много више од) тридесет сребрењака. На свакоме од нас је да изабере на којој ће страни бити, на Лазаревој или Вучићевој (као што је познато, он је, свакако не случајно, величао Мурата)

Како је могуће да од мира 1991. године, када сте имали прилику да створите миран, кооперативан свет који је могао да буде напредан и да заједнички чини добре ствари, стигнете до овог метежа у коме се сада налазимо? За то је била потребна крајња глупа, несмотрена и заслепљена стратегија, и то су неоконзервативци успели да нам дају.

Диверзификација страних, махом „greenfield“ инвестиција, повезано и са практичном стагнацијом у еврозони од 2020, донела је несумњиву корист српској индустрији. Управо су улагања кинеских фирми доминантно генерисала динамичан раст домаће индустријске производње. Сарадња са земљом која има вишак слободних средстава и компаније које послују на високом технолошком нивоу, те су последично способне да продукују глобално конкурентан извоз, без сумње је добитна комбинација. Здрав, и чини се одржив раст српске индустрије, који од почетка 2020. знатно надмашује онај који остварује већина европских држава, може се добрим делом повезати са повећаним ангажманом кинеског капитала у нашој земљи. Са растућом присутношћу фирми из Кине у Србији уско је повезан и пораст домаћег извоза, не само у ту државу.

Да ли данашња српска историографија нуди бар неке одговоре на велика питања нашег времена. Или је безнадежно  закопана у југословенским, па и титоистичким парадигмама старим по неколико деценија. Или је остала заглављена у ентузијазму за западне вредности и борби против национализма из деведесетих“. 

Опозиција има лопту на пеналу, и дилему да ли да шутира у правцу ванредних избора или ванредне грађанске непослушности. Али уопште није немогуће да ће, из ових или оних разлога, на крају погодити корнер заставицу или лопту шутнути преко пречке

Последњи којем је то пошло за руком на овим просторима био је Јосип Броз. По Милу Ђукановићу се, вероватно, неће називати цео један период или идеологија, али по многим критеријумима, једини прави наследник покојног маршала управо је овај Никшићанин.

Пресуда МСП из 2007.године, уводећи „територијално ограничени геноцид“ омогућава да се у потпуности измени суштина појма „заштићена група“, спуштајући заштићену групу на ниво појединца, припадника заштићене групе на један ужи територијални простор

Поново је, по ко зна који пут, показао да га никако не треба потцењивати, с тим што је то доказивање до сада свима, осим њему, већ требало да досади. Одавно је било време да то схватимо и да у складу са тим поступамо. Свака наивност у том погледу заиста је непремостива препрека за бављење политиком. Ако није наивност онда је нека задња намера, која год била, па се у том случају мора покренути питање одговорности.

Нама остаје да се пазимо и уздамо у оно што су војвођански Срби рекли 1918: „Ми нисмо вером и језиком једно са Србима и Србијом него смо кост од кости српске, једно по духу и судбини. (…) Одлучили смо да једно будемо са Србијом без услова, без преговора и без поговора”