Na stranu očigledno odsustvo nadahnuća i svakog traga od suptilnosti, ali film Andželine DŽoli nastao je ne u njenoj nego u glavi profesionalaca, i sa suštinski istom namenom kao razne slične produkcije nezaboravnih devedesetih godina.

Ovo što sledi je, dakle, doslovan citat iz „Danasa“: „Kad Srbija prestane da srbuje i kad se uzvisi na nivo ljudskosti - onda će se stvar počet menjat"

Vrijeme je da Vučić promijeni ploču i da od vučića postane vuk. U svakom njegovom javnom nastupu, njegova se nemoć sve više očituje. Njegovi „prijatelji“ su ga napustili, Njemačka na prvom mjestu koja jasno odobrava velikoalbanski ekspanzionizam. 

Zaplet je haotičan – ipak, najveća mana je tu onaj neprirodni dijalog, koji još više podvlači ionako preterano naglašenu predstavu ratnih dilema. Anđelina DŽoli ne poseduje sposobnost da udahne život likovima “od krvi i mesa“.

Ako pred sobom imamo bar elementarne činjenice o smislu i cilju ovih Briselskih razgovora, onda bi to trebalo da bude de iure priznanje tzv. Kosova od strane Srbije. Taj proces započet je sa Briselskim sporazumom i traje i danas

Kako nazvati poklanjanje državnog, narodnog novca nekima od građana a ne i onim drugim ili svima koji su u istim ili još gorim ekonomskim problemima?

Ostaje nejasno zbog čega se čl. 36 roditeljima nameće obaveza da detetu pruže srednje obrazovanje, kada su prema PZ roditelji dužni da detetu obezbede samo osnovno obrazovanje, a u pogledu daljeg školovanja imaju istu obavezu, ali u skladu sa svojim mogućnostima i sposobnostima.

Kao dijete koje je izbjeglo na Pale, koje se odlično sjeća proteklog Otadžbinsko-odbrambenog rata, kao neko ko je odrastao u čemeru siromaštva i ličnih gubitaka, ja prema Vašim odlukama nemam neki naročito zainteresovan stav. One za mene ne postoje, ne obavezuju me i smatram ih životno ništavnim. One su za mene samo znak nesretnih vremena koja idu u kojima će se rane otvorene na ovim prostorima parati svim mogućim noževima iz političkog repertoara tzv. „međunarodne zajednice“.

Onoliko koliko moja skromna pamet doseže, mogu reći da sam gotovo apsolutno siguran da ove proteste nije niko unapred organizovao. A pogotovo iza njih ne stoji niko „spolja“ – barem ne od početka i ne kao inicijator. 

Već nekoliko meseci, nažalost, sajt „Baština ratnika“ nije dostupan, što izaziva neprijatnu strepnju početkom 2012. godine. U telefonskom razgovoru, službenica u Sektoru za boračka pitanja, obavestila me je da je sajt oboren i da ne mogu da ga osposobe.