Vreme dreke i propagande

Prikaz knjige Slobodana Reljića Odumiranje slobodnih medija, Službeni glasnik, 2011.

Među svim ljudima čiji je život posredno i neposredno vezan za medije postalo je već opšte mesto rezignirano i zabrinuto govoriti i pisati o krizi i propadanju nekadašnje sedme sile. O tome je napisano već hiljade stranica, i u debatama izgovoreno hiljade reči, te se čini da se tu nema ništa novo ni reći ni dodati. Ipak, da se o već poznatoj i gotovo izlizanoj temi ipak može govoriti originalno, bez ponavaljanja i fraziranja, dokaz je knjiga Slobodana Reljića, Odumiranje slobodnih medija, koja je nedavno objavljena u izdanju „Službenog glasnika“.

Sofisterija kao svakodnevna nužnost

Slobodan Reljić javnosti je najviše poznat kao nekadašnji glavni i odgovorni urednik nedeljnika NIN-a, koji je ovaj list morao da napusti ubrzo posle njegove prodaje švajcarskom „Ringijeru“. Posle ove „transformacije“ Reljić je ubrzo smenjen, a nekad ugledni magazin sa istaknutom ulogom u domaćem javnom mnjenju je pretvoren u poslušnika vlasti i velikog biznisa, i tako pored Politike postao jedan od najboljih domaćih pokazatelja dekadentne prirode savremenog svetskog novinarstva. Reljić svoje delo tako piše i kao neposredni svedok tih procesa, a svoje lično iskustvo je pojačao obimnom tematskom građom. U svom radu se oslonio na priznate autore iz oblasti medija i komunikacija, i uneo izvode i citate kojima potkrepljuje svoje teze, ali je knjiga izbegla zamku akademskog jezika. Napisana je novinarski jasno da je sa lakoćom može razumeti i čitalac koji bez ikakvog predznanja prilazi ovoj temi. Obrazovanim čitaocima ona može poslužiti kao odličan putokaz za samostalno istraživanje i nezaobilazna literatura za neki autorski rad.

Dajući dijagnozu sadašnjeg stanja, Reljić navodi da su mediji od dobra od opšte koristi prerasli u moć koja se koristi kao buzdovan ili narkotik, i koji su postali neregulisana sila koja se često koristi za zloupotrebu. Tragajući za uzrocima zloupotrebe koja je postala pravilo, on zaključuje da su se zamišljena sloboda govora i sloboda štampe u realnosti vrlo brzo pokazali kao utopija, koja se, kao i sve druge, relativno brzo pretvorila u svoju suprotnost. Kao ilustraciju brze dekadencije medija, on navodi danskog filozofa Serena Kjerkegora, koji je, proučavajući štampu 19. veka, u svojoj Knjizi o Adleru, došao do zaključka da živi u „vreme dreke“, a da je sofisterija (zloupotreba rečitosti i logike u cilju izvrtanja istine), postala „stalna ustanova i svakodnevna nužnost“ (str .18) Kjerkegor je bio prvi koji je proniknuo u stanje masovnih medija i dao njihovu tačnu dijagnozu, ali za njegove kritike tadašnje vreme nije bilo doraslo. Još značajnije je to što je Kjerkegor uočio moralnu izopačenost autora, koji su živeli za publiku i priznanja, i koje je, kao takve, publika i tražila. On je takve autore nazvao premisa-piscima (potrebnjacima), a odnos tih autora i takve publike je proizveo idealan teren za razvoj novinarstva udaljenog od etike i istine.

Savremeni čovek je u „doba dreke“ izložen bombardovanju informacijama sa svih strana, tako da se kao glavni problem nameće pitanje izbora, pošto više nema objektivnog kriterijuma istine.

Nedostatak lične etike tako se pokazao kao jedan od problema od suštinske važnosti za sudbinu medija. Reljić nam sugeriše da je medijska manipulacija nastala uporedo sa slobodnom štampom, i da se, stoga, nesputana sloboda izražavanja, koju je nadahnuto podržao Erazmo Roterdamski u svojoj Pohvali ludosti, nakon nekoliko vekova pretvorila u – proseravanje. On navodi modernog američkog filozova Harija. G. Frankfurta i njegov spis „O proseravanju“ (On bullshit), u kome ovaj autor ističe da je današnji jezik medija najbolje tako okarakterisati (33). Citirajući Frankfurta, Reljić tako zaključuje da smo od doba razuma došli do „doba proseravanja“, u kojima brzina i površnost dominiraju nad pripremljenošću i principima, a da se istina kao veliki ideal civilizacije izgubila u zbrci i licemerju. Savremeni čovek je u „doba dreke“ izložen bombardovanju informacijama sa svih strana, tako da se kao glavni problem nameće pitanje izbora, pošto više nema objektivnog kriterijuma istine. U takvoj situaciji ključna postaje interpretacija odnosno kontekst u kome se prezentuju informacije, a koji danas stvara mali broj vlasnika ogromnih svetskih medijskih konglomerata.

Objektivnost je izlišna, a pristrasnost potreba

Ponašanje savremenih medijskih mogula može definisati stara parola „Ukoliko stvarnost ne ogdovara našim potrebama, utoliko gore po stvarnost“. Reljić u svom delu nastoji da svojim čitaocima razjasni kako i zašto je došlo do tako lake i brze degradacije plemenite ideje o slobodi govora i štampe. Da bi nam pružio širu sliku i samim tim proširio mogućnost razumevanja, ideju slobode govora i medije posmatra kroz širi društveni i istorijski kontekst u kome su nastali. Pored drugih autora, Reljić ovde najobimnije citira Benžamena Konstana, francuskog liberala, čije su ideje ugrađene u same temelje političkog liberalizma u Evropi, koji je poput ostalih, branio tezu da sloboda govora odgovara pravednoj vlasti i da će ona stvoriti javno mnjenje, dok će slobodna štampa biti brana samovolji vladara i neograničene moći oligarhije (46–49).

Osamnaesti vek je artikulisao slobodu mišljenja, dok je devetnaesti izrodio slobodnu štampu. Duga i iscrpljujuća borba za demokratiju na Zapadu razvila je ideju da je za društvo najracionalnije da se konflikti rešavaju borbom mišljenja, tako da je 19. vek, a posebno njegova druga polovina doživeo procvat slobodne reči. Ali, usko zamišljeni liberalni ideal je mogao da se održi samo dotle dok su tzv. javno mnjenje činili prosvećeni, obrazovani ili imućni. Širenjem prava glasa mediji su neminovno morali da se obraćaju sve većem krugu čitalaca, a u početku se smatralo da će što veći broj ljudi čita novine i učestvuje u formiranju javnog mnjenja, doći do veće demokratije. U jednom trenutku se učinilo da bi novine demokratiju konačno i praktično učinile vladavinom naroda, ali se vrlo brzo pokazalo da je omasovljenje medije pretvorilo u industriju, a da je industrija želela da se povinuje jedino – profitu.

Želja za profitom je učinila da su se već sredinom 19. veka u SAD i Zapadnoj Evropi pojavila žuta štampa, ali koja tada još nije bila nadvladala tzv. ozbiljnu štampu. Reljić, međutim, navodi da žuta štampa sama po sebi nije upropastila novinarstvo, već da je ono podjednako stradalo i od ideje koju je izneo liberalni mislilac DŽon Stjuart Mil, u čijoj misli Reljić nalazi duboke i trajne posledice po stanje medija. Mil je naime zastupao tezu da kontroverza otkriva istinu, i tvrdio da „potpuna sloboda suprotstavljanja i nedokazivanja mišnjenja sam uslov koji opravdava da pretpostavljamo istinu da bi smo delovali; ni u jednom drugom slučaju ne može biće sa ljudskim moćima imati bilo kakvo razumno uverenje da je u pravu“ (53). Prema Reljuću, ova teza je ključna za razumevanje zapadnog novinarstva i načina mišljenja, i predstavlja jednu od osnova zapadnog pogleda na svet. Po Milovom modelu, težnja za objektivnošću je izlišna, a pristrasnost je potreba. Njegov princip polazi od toga da je „naš“ argument uvek pravi, a da mu je jedina korekcija snaga argumenata druge strane.

Želja za profitom je učinila da su se već sredinom 19. veka u SAD i Zapadnoj Evropi pojavila žuta štampa, ali koja tada još nije bila nadvladala tzv. ozbiljnu štampu.

Iako je sloboda štampe u 19. veku postojala na Zapadu, situacija ni tada nije bila idealna, pa je i sam DŽon Stjuart Mil rezignirano naveo „da je više pretvaranja i hipokrizije bilo potrebno za bavljenje književnošću, a pogotovu novinama, nego što treba vlasniku bordela“ (62). Pri ovakvom stanju medija na Zapadu, bilo je dovoljno da se pojavi neko dovoljno moćan da nametne svoj argument, a pri tom lišen bilo kakvih moralnih obzira, da se sloboda štampe pretvori u svoju suprotnost. Taj neko je bio Randolf Herst, kralj žute štampe, koji međutim nije bio usamljeni „genije zla“, već pre personifikacija svih podzemnih struja u novinarstvu, koje su njegovom pojavom šiknule na površinu. Herst je bio i prvi koji je stopio interese američkog vojnog establišmenta sa interesom profita, i Reljić navodi niz primera zloupotreba njegovih medija u interesu američkih ratova na Kubi ili Filipinima, koji su potpuno kompatibilni sa današnjim izveštavanjem zapadnih medija sa prostora Iraka, Libije, ili ranije Srbije (65). Herst je i danas ozloglašen i označen kao devijacija novinarstva, ali njegov stil je prevladao, tako da danas u svakoj zemlji imamo desetine malih Randolfa.

Herstov uspon je pokušao da razjasni novinar Volter Lipman, u kultnom delu Javno mnjenje (Public Opinion) iz 1922, koje je potvrdilo Kjerkegarovu dihotomiju pisac potrebnjak – publika. Lipman je zaključio da je koliko je Herstu bila potrebna publika, toliko publici bio potreban i lik proput Hersta, jer po njemu „mnogi ljudi kupuju novine jer su im životi toliko dodsadni da su im potrebne mete za identifikaciju“ (66). Lipman je posebno istakao ograničenost čovekovog intelekta da objektivno prihvati informaciju, kao i mogućnost novina da događaj što objektivnije prezentuju. On je tu tezu ilustrovao nizom primera i iz psihologije, koji pokazuju da je prosečan korisnik medija zapravo vrlo podložan subjektivnom tumačenju događaja. Ova ograničenja čovekovih mogućnosti stoga negiraju mogućnost da se sloboda govora i štampe pojave kao zadovoljavajući kriterijum istine. Lipman je takođe uočio da su u složenom svetu vesti neminovno selektivne, i da čitalac zavisi od toga šta mu se probere i koliko je priča zgusnuta. Što više ljudi prima neku vest, ona mora da bude što pojednostavljenija, i na kraju se po tom principu realnost može predstavljati samo u stereotipima.
Lipman je već 1919. primetio da su mnogi direktni kanali za protok vesti zatvoreni, i da se vesti prvo filtriraju kod javni agenata, a da su sve novine kad stignu do čitaoca rezultat serije selekcija – od toga šta će se uopšte štampati, gde će biti odštampano, koliko će prostora zauzeti, do toga kako će biti predstavljeno. Takođe je zaključio da objektivni standardi ne postoje, već da postoji samo konvencija (67–69).

„Koka-Kola“, Trocki i Gebels

Otprilike vek i po posle velikih ideja o slobodi štampe, Lipman je artikulisao ideju da sloboda štampe nije u mogućnosti da ostvari demokratske standarde i formira objektivno i razumno javno mnjenje, niti da su većina korisnika medija ljudi koji su zainteresovani i sposobni za politiku i svet oko sebe. To je zapravo bio kraj ideje slobode govora na Zapadu, koja se formalno održavala u životu, kao i danas, ali je već tada je preovladalo načelo da su javno mnjenje, mediji, sloboda štampe, slobodni novinari upotrebne vrednosti političara, ekonomskih, kulturnih i inih krupnih igrača.

Kada su odbačene liberalne iluzije, počelo je doba propagande, i u tom poglavlju Reljić analizira Gebelsa, a posebno Lava Trockog. Ipak, prvi pravi propagandista bio je zapravo Frojdov sinovac Fridrih Šeneman, autor knjige Umeće uticaja na mase u SAD, koga je Gering pomno proučio, kao što je proučio i reklamnu strategiju „Koka-Kole“. Političke, istorijske i društvene okolnosti su posle Prvog svetskog rata definitivno prestale da idu na ruku objektivnosti, ali ni kraj Drugog svetskog rata nije doneo povratak na staro. Propaganda je nastavila da se razvija , naročito zbog izbijanja Hladnog rata, kada je najvažnije postalo boriti se „za našu stvar“. Propaganda je razvijana na obe strane, a vlastodršci su počeli da vode računa o tome ne šta njihovi podanici rade, već šta misle. Situacija u medijama je stoga postala sasvim blizu Orvelovskim principima i aktivnostima njegovog Ministarstva istine.

Mediji su danas uključeni u funkciju čuvara poretka i izlovanja radikalnih grupa, a njihova uloga je postala depolitizacija građana. U takvoj atmosferi, mediji se više samo ne cenzurišu, i ne usmeravaju, već se koriste da bi se „našoj stvari“ prilagodilo i stanje stvarnosti. Tako su mediji postali sredstvo ugrožavanja slobode mišljenja, a građanin više nije u mogućnost da razazna kada se informisanje pretvara u propagandu. Informisanje je postalo infoteinment, a građanin, pošto ionako ne odlučuje gotovo ni o čemu, očekuje senzacije i zabavu posle radnog vremena, a ne teške teme. U isto vreme, u glavnim medijima na zapadu uveliko traje koncentracija vlasništva u rukama nekolicine najmoćnijih kompanija.

Reljić navodi da su tim procesom definitivno redefinisani ciljevi koje društvo postavlja pred medije, dok su istovremeno odbačene stare metode i do savršenstva ostvarene indirektne metode, koje život svode na iluziju potrošačkog raja. Posledice ovog stanja su veoma teške i one rezultiraju ne samo opadanjem medija i pobedom državno-korporatvine elite, već i uskraćivanjem građana na informisanje, i samim tim uskraćivanje njihovih osnovnih prava.

Srpsko novinarstvo –tužni surogat

Sedmo poglavlje svoje knjige Slobodan Reljić je nazvao „Kako je propalo srpsko novinarstvo, ili Skica za istraživanje naše duboke propasti“. U njemu Reljić daje sumornu sliku domaćeg novinarstva, i dok govori o opadanju zapadnog novinarstva, govori o propadanju domaćeg. Po njemu, srpsko novinarstvo, onakvo kakvo smo poznavali, jeste definitivno propalo, a mogućnost njegove obnove je potpuno neizvesna, dok je „ono što danas opslužuje medijsku industriju u Srbiji surogat, čija društvena uloga teško može da se svede i na najšire shvaćen pojam slobode štampe“ (122).

Reljić se osvrće na stanje u medijima za vreme SFRJ, kada su redakcije bile moćne, bogate, ali i profesionalne, dok su najbolji novinari imali veliki ugled. Pad u provaliju po njemu je započeo kada su mediji u Srbiji počeli da se ustrojavaju prema savremenim zapadnim uzorima, i kada su kao „evropske“ preuzeli principe koji su daleko od novinarske etike i profesionalizma. Srpsko novinarstvo se tako transformisalo u srpsku medijsku industriju, u kojoj su oglašivači postali važniji od čitalaca, a oglasne agencije preuzele ulogu distribuiranja i kontrole medijske moći. Mediji su postali sredstva promocije robe, biznisa, biznismena i određenih političkih grupa i ličnosti. Bez realne konkurencije, objedinjeni u nameri da se dokopaju sve većeg profita, i usmereni na nekoliko marketininških agencija, srpski mediji su tako postali produkt manje-više monopolističkog mišljenja, čiji je izvor veza biznis-politika. U njima je totalno preovladao Infoteinment, vrhovna važnost na TV postao je rijaliti šou, dok novine privlače čitaoce nagradnim igrama. Važne informacije po potrebi tabloidima doturaju PR-ovi, čije priče potom često preuzimaju najveći mediji. Po Reljiću, opštem uništavanju bilo kakvo ozbiljnog javnog mišljenja u Srbiji doprinosi i potpuno ogoljavanje pisanja za medije, i on navodi da se u jednom tabloidu pojavljuje više kolumnista dnevno nego što ih je osamdesetih bilo u celoj SFRJ .

Po Reljiću, opštem uništavanju bilo kakvo ozbiljnog javnog mišljenja u Srbiji doprinosi i potpuno ogoljavanje pisanja za medije, i on navodi da se u jednom tabloidu pojavljuje više kolumnista dnevno nego što ih je osamdesetih bilo u celoj SFRJ .

Srpski mediji su modelirani prema zapadnim standardima na različite načine. Jedan deo je preuzet od zapadnih drugorazrednih korporacija, drugi je nastao kao proizvod podrške protivnicima režima Miloševića, dok je treći u vlasništvu domaćih tajkuna, koji medije koriste prema svojim potrebama, ili potrebama svojih partnera i saradnika. U isto vreme je veoma uspešno ostvarena veza interesima velikih kompanija, koje se u Srbiji ponašaju kao prema koloniji. Srpska tabloidizirana javnost sada i ne zna za drugačiji pristup životu, a Reljić ističe da su, kad društvo potone u tabloidnu istinu i mediji izgube svaki kredibilitet, uništeni i bilo kakva demokratska klima i javno mnenje, dok o napretku vlasti i naroda nema ni govora (135).

Govoreći o srpskim medijima, Reljić zaključuje da je njihovo propadanje neuporedivo tragičnije od opadanja u zapadnim, jer se tamo još uvek ne dovodi u pitanje opstanak stubova novinarstva, poput Njujork tajmsa, Vašington posta, Špigla ili Ekonomista, dok su kod nas i najugledniji mediji izneti na pijacu. On je siguran da će ovakav koncept medija gotovo sigurno dovesti do njihovog kraha, ali da će problem obnove biti veoma težak, daleko teži nego na primer 1945, kada je za obnovu novinarstva bar bilo dovoljno kadrova.

Ovde se Reljiću može uputiti jedina zamerka, jer je poglavlje o domaćem novinarstvu isuviše uopšteno, dok je njegovo znanje kao direktnog učesnika svega što se u srpskom novinarstvu dešavalo tokom proteklih nekoliko decenija svakako daleko veće i detaljnije. Pošto je svakako dobro upoznat ne samo sa opštim procesima, već i sa likom i delima brojnih aktera srpske medijske scene, možemo da se nadamo da će jednom prilikom javnosti ostaviti mnogo opširniji i detaljniji zapis o tragičnoj sudbini medija u Srbiji,a da je ova skica prethodnica nekog budućeg dela.

Mediji bez budućnosti

U delu „Odumiranje slobodnih medija“ Slobodan Reljić je dao duboku analizu degeneracije javne reči, ali, nažalost, u završnom poglavlju knjige ni on nije u stanju da dâ odgovor kako ispraviti anomalije i medije vratiti u koliko toliko profesionalne okvire. On smatra da je stanje postalo toliko loše da ga je nemoguće popraviti, i postavlja pitanja da li demokratija može da bude sistem koji bi mogao opslužiti potrebe društva u budućnosti, i kakva će biti uloga i sudbina medija četvrtog stuba demokratije u tom procesu. Kao mogući odgovor, na kraju citira ameriričkog sociologa Imanuela Volerstina, koji u svom spisu „Utopistika ili istorijski izbori 21. Veka“ kaže: „Živimo u doba tranzicije iz našeg postojećeg svetskog sistema u neki drugi svetski sistem ili sisteme. Ne znamo da li će to biti promena nabolje ili nagore. Nećemo znati sve dok ne stignemo tamo, a to se neće dogoditi za još 50 godina. Znamo da će period tranzicije biti veoma težak, za sve koji ga preživanjavaju....Nećemo prisustvovati jednoj jednostavnoj političkoj debati, prijateljskoj diskusiji među momcima iz hora. To će biti borba za život i smrt. Jer mi govorimo o postavljanju temelja za istorijski sistem koji će postojati narednih 500 godina“ (141).

Citirajući Volerstina, Reljić nam ne pruža nimalo optimističku sliku budućnosti. Ipak, zahvaljujući delima poput njegovog, ako zaista dođemo u priliku da počnemo ponovo, znaćemo gde naš čekaju najveće zamke i gde smo najviše grešili.