Početna strana > Prikazi > Preskupi bilans neoliberalizma
Prikazi

Preskupi bilans neoliberalizma

PDF Štampa El. pošta
Lorna Štrbac   
petak, 22. jun 2012.

Prikaz knjige Erika Rejnerta, Spontani haos – ekonomija u doba vukova, „Čigoja štampa”, Beograd, 2010.

Erik Rejnert (1949) norveški je ekonomista čije su ideje tokom poslednje decenije izazivale eksplozivne reakcije u liberalno, neoliberalno i marksistički orijentisanim krugovima ekonomista. Studije ekonomije završio je u Sankt Galenu u Švajcarskoj, MBA na Harvardskoj poslovnoj školi, a doktorske studije na Kornel univerzitetu u SAD. Sarađivao je s Centrom za razvoj i okolinu Univerziteta u Oslu, a od 2005. godine profesor je na Tehnološkom univerzitetu u Talinu u Estoniji. Radio je, takođe, kao savetnik Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj, u Organizaciji ujedinjenih nacija za industrijski razvoj i Odeljenju ujedinjenih nacija za ekonomska i socijalna pitanja. Stručne oblasti njegovog interesovanja jesu inovacije, ekonomija razvoja, ekonomska istorija i istorija ekonomskih ideja. Poseduje biblioteku iz istorije ekonomskih ideja sa 60.000 naslova. Osnivač je organizacije Drugi kanon i dobitnik Mirdalove nagrade za ekonomiju. Napisao je sledeće knjige: 1. Globalization, Economic Development and Inequality; An Alternative Perspective (ur). Cheltenham; Edward Elgar, 2004; 2.The Origins of Development Economics, How Schools of Economic Thought have Addressed Development, (ur, sa Jomo, K.S.), London; Zed Publications, 2005; 3. How Rich Countries Got Rich... and Why Poor Countries Stay Poor, London; Constable, New York: Carrol Graf, 2007; 4. Techno-Economic Paradigms; Essays in Honour of Carlota Perez, co-ed, London: Anthem, 2009. itd.

Naučna javnost u Srbiji imala je priliku da se ozbiljno upozna sa idejama Erika Rejnerta nakon objavljivanja njegove knjige Globalna ekonomija, u izdanju „Čigoja štampe” 2006. godine. Dostupnost ove knjige na srpskom jeziku bila je od velikog značaja u momentu kada se na svetskom planu približavala finansijska kriza, a u Srbiji je to bio trenutak ispoljavanja svih posledica koje su po ekonomiju ove zemlje proizvele ne samo drastične okolnosti iz 90-ih godina (ekonomija destrukcije), nego i prihvatanje upravo one ekonomske politike i onih ekonomskih ideja koje su predmet kritike Erika Rejnerta.

Knjiga Spontani haos, koju je 2010. godine objavila izdavačka kuća „Čigoja štampa” u Beogradu, ali isto tako i prethodno objavljena knjiga Globalna ekonomija, u izdanju iste izdavačke kuće, predstavljaju eksplikaciju jedne alternativne ekonomske škole, sažetu i argumentovanu kritiku ekonomskog liberalizma i neoliberalizma, kao i kritiku globalizacije po Morgentauovom modelu. One su i svedočanstvo o tome koliko se snažne borbe vode u naučnim zajednicama (u ovom slučaju zajednicama ekonomista) između institucionalno etablirane teorije i alternativnih teorijskih pristupa.

Pošto je neoliberalna ideologija uspostavila monopol nad naučnim ekonomskim institutima, a to se može reći i za sve društvene nauke, posebno za sociologiju i politikologiju, ekonomija kao disciplina izgubila je svoj naučni karakter i postala polje ideologije, utopije, apstraktnih teorija udaljenih od stvarnosti, slepa za činjenice i stvarnost. U knjizi Spontani haos oseća se autorova ogorčenost zbog ovakvog stanja u kojem su se našli ekonomija kao disciplina, a i celokupna mreža ekonomskih instituta, ali i doza podsmeha upućenog neoliberalnim ekonomistima, svim onim etabliranim autoritetima, mahom nobelovcima, pošto je sa izbijanjem finansijske krize postalo i više nego jasno koliko su njihove teorijske pretpostavke i predikcije bile pogrešne.

Kad je reč o sadržaju knjige Spontani haos, ona se delimično nadovezuje na prethodnu autorovu knjigu posvećenu globalnom ekonomskom poretku, modelima uključivanja država u međunarodnu trgovinu zasnovanima na neoklasičnim ekonomskim idejama i idejama Fridriha fon Hajeka i Henrija Morgentaua, ministra finansija Sjedinjenih Američkih Država od 1934. do 1945. godine. Zbog toga je, pre nego što se predstavi knjiga Spontani haos, neophodno u kratkim crtama osvetliti sadržaj knjige Globalna ekonomija.

Erik Rejnert, kao poznavalac istorije ekonomije i istorije ekonomske misli, klasifikuje ekonomske tradicije na dve velike grupe teorija. Prvu grupu naziva standardnom ekonomskom teorijom, čiji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo, a u novije vreme Fridrih fon Hajek. Ova teorija fokusirana je na trgovinu i razmenu, zasniva se na ideji da tržište treba osloboditi državnog intervencionizma, zasnovana je na matematičkim modelima, kvantitativnim elementima kapitalizma i metaforama preuzetim iz fizike – nevidljiva ruka i ravnoteža. Druga grupa teorija, koju Erik Rejnart naziva Drugi kanon, izvlačila je države iz siromaštva jednu za drugom od 1400. godine, a fokusirana je na kvalitativne elemente kapitalizma kao što su znanje, inovacije, preduzetništvo, industrija, sinergijski efekti. Ona se zasniva na iskustvu i stvarnosti, a ne na metaforama i matematičkim modelima. Zastupnici Drugog kanona smatraju da se naučna teorija mora graditi na posmatranju stvarnosti, što je suprotno od standardne ekonomske teorije rikardijanaca, koja stvarnost pokušava naterati da se prilagodi teorijskim pretpostavkama.

Iz ove dve ekonomske tradicije – prve, standardne i apstraktne teorije Adama Smita i Dejvida Rikarda, i druge koju nazivamo Drugi Kanon – nastala su dva divergentna shvatanja globalizacije. Po prvom shvatanju, čiji je predstavnik nobelovac Pol Semjuelson, slobodna međunarodna trgovina dovešće do ujednačavanja cena faktora proizvodnje, naime cene rada i kapitala, te do smanjivanja jaza između siromašnih i bogatih zemalja u svetu. Pol Semjuelson se fokusirao na trgovinu i razmenu, a privredu je shvatao kao mašinu koju treba prepustiti samoj sebi kako bi najefikasnije funkcionisala. U ovom pristupu, po mišljenju Erika Rejnerta, izostavljeni su elementi rasta kao što su inovacije, znanje, tehnologija, sinergijski efekti, a društva se shvataju kao simetrična i unifikovana, oslobođena od raznovrsnosti koja prožima stvarnost. Po drugom shvatanju, čiji je predstavnik švedski ekonomista i nobelovac Gunar Mirdal, slobodna trgovina dovešće do još veće razlike u cenama faktora kapitalizma, do još većih razlika i polarizacija između bogatih i siromašnih država. Po mišljenju Gunara Mirdala, iste one teorije koje su stvorile i održavale kolonijalizam stvorile su u drugoj polovini 20. veka neokolonijalizam, dok je uključivanje država u međunarodnu trgovinu po Morgentauovom modelu, koji je podrazumevao deindustrijalizaciju, dovelo je do socijalne katastrofe u tim društvima.

Knjiga Spontani haos – ekonomija u doba vukova nastavak je analize posledica koje je ostavilo oživljavanje ekonomskog liberalizma nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, i kritike standardne apstraktne teorije Adama Smita i Dejvida Rikarda. Knjiga se bavi analizom finansijske krize koja je izbila 2008. godine, mehanizmima koji su je proizveli i, konačno, predstavlja pokušaj da se dokaže da postoji alternativno shvatanje kapitalizma i alternativna škola mišljenja. Knjiga se sastoji od uvoda i deset poglavlja: 1. Finansijske krize i mehanizmi koji ih prouzrokuju; 2. Doba finansijskog kapitala; 3. Promene tehno-ekonomskih paradigmi; 4. Odeljenje za nekrologe; 5. Ne postoji neutralna privredna politika; 6. Ideološko doba vukova; 7. Kriza prehrambenih proizvoda i neoliberalizam; 8. Poreklo nafte; 9. Krize i istorijske prekretnice; 10. Završetak; Da li kapitalisti imaju neku funkciju.

U uvodu knjige Erik Rejnert kaže da se svet danas nalazi pred nekoliko velikih izazova, „dva čisto ekonomska – finansijska kriza i rastuće siromaštvo u mnogim državama, i dva ekonomsko-tehnološko-energetska – kriza i ekološka kriza”. (11) Živimo na istorijskoj prekretnici, u vreme promene tehno-ekonomske paradigme i finansijske krize, kada se istočna Evropa nalazi pred „novim srednjim vekom” i socijalnom katastrofom neviđenih razmera, uz mogućnost da sa sobom povuče celu Evropu; to je vreme kada u svetu 3,5 milijardi ljudi živi u siromaštvu, dok se oko 50 država nalazi na putu da nestanu kao države. Rejnert piše:

„Činjenica da ova knjiga ne kritikuje ni Staljinovu plansku ekonomiju, ni Hitlera, ni DŽingis Kana ne znači da ona podržava političke i ekonomske režime pomenutih vladara. Prosto je reč o tome da u dobu vukova između 1989. i 2008. godine njihove ideje nisu bile glavni problem.” (14)

Uzroci ove dve krize, koje su postale očigledne nakon 2008. godine, nalaze se u ekonomskoj teoriji Adama Smita i Dejvida Rikarda, a u novije vreme i Fridriha fon Hajeka, u teoriji koja je više puta dominirala u istoriji, uvek za sobom ostavljajući socijalnu pustoš, potrese i političke revolucije. Tokom poslednjih 250 godina ta teorija imala je primat tri puta. Prvi put u vreme fiziokratskog pokreta. Drugi put je dominirala 1840. godine, kada je Engleska prestala da štiti svoju poljoprivredu carinama i pokušala da nametne takvu politiku drugima. Ovaj period okončan je revolucijama iz 1848. godine. Treći put je oživela nakon pada Berlinskog zida i dominirala je do 2008. godine. Rejnert ističe:

„Period od pada Berlinskog zida 1989. godine i izbijanja finansijske krize 2008. godine predstavljao je ideološko doba vukova, tokom kojeg je vladala iluzija o spontanom redu. Svi znaci koji su ukazivali na nešto drugo zanemarivani su pomoću onoga što je švedski ekonomista Gunar Mirdal nazvao oportunističkim neznanjem; ideologija je samu sebe vakcinisala protiv sposobnosti da uoči činjenice i događaje koji protivreče njenom učenju.” (12)

Upravo, ideologizacija ekonomije kao discipline jedan je od razloga zbog kojeg svetski renomirani ekonomisti, mahom nobelovci, nisu predvideli finansijsku krizu. Ekonomija je tokom 80-tih godina postala utopijska, neoliberalna disciplina, nenaučna, udaljena od stvarnosti i slepa za sve činjenice koje protivreče njenim teorijskim modelima i Hajekovoj tezi da tržište stvara spontani red.

U kontekstu prenaglašene vere u samoregulišuće tržište, koje se smatra nevidljivom rukom koja spontano stvara red u ekonomskim odnosima, a zatim i u društvenim odnosima uopšte, Nobelove nagrade za ekonomiju dodeljivane su samo onima što su dokazivali da DŽon Mejnard Kejnz greši. Naime, zajednički neprijatelj američkih i nemačkih neoliberala bio je DŽon Mejnard Kejnz, a postkenzijanci, po oživljavanju ekonomskog neoliberalizma nakon pada Berlinskog zida, doživeli su sudbinu proganjanih i nepodobnih. Oni su „žrtvovali karijeru za ubeđenja”, kaže Erik Rejnert. (172)

Međutim, Rejnert ističe da se upravo u redovima institucionalno marginalizovanih postkenzijanaca mogu pronaći oni što su godinama upozoravali na drastične posledice koje će uslediti kako na planu globalne ekonomije tako i na planu evropske ekonomije i ekonomije Sjedinjenih Američkih Država, i koji su predvideli krizu.

„Postkenzijanci su se pokazali kao najbolji na svetu”, kaže Erik Rejnert.

U ideološkom dobu vukova, ideja države blagostanja bila je i više nego nepoželjna. Preduslove za državu blagostanja stvorile su ideje nemačkog ekonomiste Fridriha Lista, poznatog po delima Nacionalni sistem i Nacionalni sistem inovacija. List je tvrdio da između čovečanstva i pojedinca stoje nacionalna država i nacionalni interesi. Ako država blagostanja ima rođendan, onda je to 8. oktobar 1872. godine, kada se grupa ekonomista okupila i osnovala udruženje za socijalnu politiku koje je, postepeno, do 1932. godine, razvijalo institucije i civilizovalo tržišnu privredu.

Dakle, većina pogrešno misli da je država blagostanja proizvod kompromisa liberalizma i marksizma (Erik Rejnart ih vidi kao dva krila rikardijanaca). Država blagostanja zasnovana je na nacionalnoj državi, i kao takva nije mogla biti rezultanta dva kosmopolitska projekta, koji su se slagali oko toga da država treba da nestane.

Finansijska kriza koja je izbila 2008. godine dokaz je da tržište, onako kako stvara spontani red, isto tako može izazvati spontani haos. Finansijske krize pratilac su kapitalizma, i nastaju kada dođe do neravnoteže između realne i finansijske privrede. U normalnim okolnostima, uloga finansijske privrede jeste da pruži potporu realnoj privredi tako što je finansira, a posebno inovacije i izume. Ona, dakle, pravi most između realne privrede i izumiteljstva do trenutka kada jedan izum postane stvarnost na tržištu. Kada dođe do neravnoteže između ove dve privrede, finansijska privreda prestaje da zarađuje novac na projektima i počinje da zarađuje na samoj sebi, nakon čega krug eksplozivno raste, to jest novac se zarađuje na zarađivanju novca – što na kraju dobija oblik piramidalne igre.

Erik Rejnert izdvaja tri mehanizma koji uzrokuju finansijske krize. On ove mehanizme naziva Hamurabijev zakonik, Perezin učinak i Minskijev učinak. Hamurabijev zakonik nazvan je po Hamurabiju, koji je vladao Mesopotamijom oko 1500. godine pre nove ere i čiji su ekonomisti smatrali da količina novca mora s vremena na vreme da se resetuje tako što će dugoročni dugovi biti brisani. Perezin učinak je nazvan po imenu venecuelanske ekonomistkinje Karlote Perez, koja je smatrala da se društvo uvek oblikuje oko novih izvora energije i novih tehnologija koje radikalno menjaju institucije, način života i mišljenja, obrazovanje i ceo sistem. Po njenom mišljenju, nove tehnologije i infrastrukture zakonomerno proizvode finansijske krize u svakoj novoj tehnološkoj epohi. I na kraju, treći mehanizam koji determiniše finansijske krize nazvan je po američkom ekonomisti Hajmanu Minskiju. Po mišljenju Hajmana Minskija, finansijske krize su prirodan rezultat načina na koji finansijski sektor konkuriše na tržištu. Sažetak njegove teorije je sledeći:

„Banke, kada su vremena stabilna, konkurišu za udeo na tržištu, dok u određenom trenutku ne promene strategiju i počnu da povlače sredstva kako bi postale likvidnije. Promenom strategije banke povećavaju rizik u celom privrednom sistemu, marginalni projekti postaju nesolventni, a inače dobri projekti počinju da doživljavaju probleme s likvidnošću. To stvara silaznu privrednu spiralu.” (23)

Finansijske krize takođe nastaju kada potencijal postojeće tehnologije, oko koje je koncentrisana privreda, umesto da stvara vrednosti, počinje da opada. Erik Rejnert prihvata mišljenje Karlote Perez da je društvo sistem u kome se strukture, institucije, obrazovanje i način razmišljanja oblikuju oko određenog tipa tehnologije. Promena dominantne tehnologije vuče za sobom promene celog privrednog sistema i celog društva. Drugim rečima, promena tehno-ekonomske paradigme menja lanac vrednosti praktično u svim privrednim delatnostima, i to tako što nastaju nove privredne delatnosti s bezbroj novih proizvoda, a druge delatnosti nestaju.

Svet je do sada prošao kroz mnogo smena tehno-ekonomskih paradigmi. Istoriju je moguće deliti u epohe koje imenujemo i koje međusobno razlikujemo po tradicionalnoj tehnologiji koja se u datoj epohi koristila. Prema Karloti Perez i Kristoferu Frimanu, pet dosadašnjih epoha jesu sledeće: 1. Epoha rane mehanizacije (1770-1840); 2. Epoha parne mašine i železnice (1830-1980); 3. Epoha struje i teške industrije (1880-1940); 4. Epoha fordističke masovne proizvodnje (1930-1990); 5. Epoha informacija i komunikacija ( 1990-).

Nova tehno-ekonomska paradigma ispoljava se i u neusklađenosti i suprotstavljenosti između postojećih institucija i pravila u društvu s jedne strane, i zahteva koje nova tehnologija postavlja s druge strane. U prelaznom periodu između dve paradigme vlada zbunjenost i dezorijentisanost, dok u novoj tehno-ekonomskoj paradigmi postoji napetost između postojećih institucija i nove tehnologije.

Danas se, po mišljenju Erika Rejnerta, nalazimo usred jedne takve promene paradigme, u procesu koji je toliko dubok i ozbiljan da se može uporediti jedino s promenama koje su nastale tokom procesa industrijalizacije. Tri su glavne karakteristike promene paradigme; 1. Postoji trend od nacionalnih privreda ka globalnoj privredi; 2. Dešava se prelazak od industrijskog ka informatičkom društvu; 3. Dolazi do teorijske promene u razumevanju stvarnosti u vidu promena geštalta u ekonomiji kao nauci.

Promena tehno-ekonomske paradigme, slom ekonomskog neoliberalizma Fridriha fon Hajeka, promašaji i posledice globalizacije po Morgentauovom modelu, rastuće siromaštvo, finansijska, ekološka i energetska kriza – sve su to obeležja savremenog sveta. Kada se otkrije da tržište može da stvori kako spontani red tako i spontani haos, prvo što treba pokušati, kaže Erik Rejnert, jeste spasavanje bankarskog sektora kako bi se realna privreda održala, a banke podstakle da vrate svoje dugove. Ali uskoro postaje jasno da bacanje ogromnih para u crnu rupu finansijskog sektora postaje nedovoljno da se smanji nezaposlenost. Kada se kenzijanizam (povećanje državne potrošnje) pokaže nedovoljnim, postoji još nekoliko mogućnosti. To su a) devalvacija valute kako bi privreda postala konkurentnija, b) povećanje carina kako bi se održala zaposlenost i c) podsticanje emigracije stanovništva u bogatije zemlje. Alternative za a) i b) jesu smanjivanje realnih plata do kineskog nivoa, što, svakako, indirektno vodi ka alternativi c), to jest ka iseljavanju stanovništva.

U knjizi Spontani haos Erik Rejnert se osvrće na greške globalizacije sprovođene po Morgentauovom planu (o čemu je pisao u knjizi Globalna ekonomija) i na promašaje u privrednim reformama u istočnoj Evropi, tj. u tranziciji bivših socijalističkih država. Ako se analizira 50 država koje se nalaze na putu da nestanu kao države, moguće je pronaći odsustvo industrije u njima, kao njihov zajednički imenilac. Pre uključenja u međunarodnu trgovinu, ovim državama trebalo je dati pravo da koriste istu ekonomsku politiku koju su koristile danas bogate zemlje. Istočna Evropa se, po mišljenju Erika Rejnerta, nalazi pred „novim srednjim vekom”, to jest socijalnom katastrofom u kojoj će gomile nazaposlenih ljudi lutati tragajući za poslom. On ističe:

„Greška koju je EU učinila tako što je prvo, šok terapijom, deindustrijalizovala, a zatim preko noći integrisala države koje su ranije okruživale Sovjetski savez, sada se tokom finansijske krize pokazuje kao Ahilova peta Evrope. Pokazalo se da je rast u mnogim zemljama u velikoj meri bio zasnovan na mehuru nekretnina finansiranom stranom valutom, dok je bilans plaćanja istovremeno upao u velike deficite..... Za sada, da bi se izbegla devalvacija, plate se obaraju, što će samo pojačati spiralu opadajuće kupovne moći, opadajuće potražnje i više nenaplativih zajmova. Izgleda kao da će se to pretvoriti u ekonomsku katastrofu velikih razmera, koja će za sobom povući ostatak Evrope.” (184)

Osnovni uzrok ovih problema leži u uništenoj proizvodnoj strukturi ovih zemalja, i izgleda da će se još dugo plaćati cena za tržišnu liberalnu ludost iz doba vukova. Po mišljenju Erika Rejnerta, ova katastrofa mogla je biti izbegnuta da su se zemlje integrisale u EU u duhu nemačkog ekonomiste iz 19. veka Fridriha Lista.

Na kraju knjige, Erik Rejnert kaže da su ključni pojmovi novog i održivog rasta jaka država, preduzetništvo i nova tehnologija. Ovi pojmovi čine suštinu alternativnog shvatanja kapitalizma i ekonomije. Dok se neoliberali zalažu za maksimalno povlačenje države, komunisti za njeno odumiranje, a anarhisti za smrt države, ekonomisti okupljeni oko Drugog kanona smatraju da je jaka država – koja osigurava da način na koji ljudi zarađuju novac bude koristan i za društvo – nezaobilazan činilac stabilnog kapitalizma i privrednog sistema, a dve najvažnije kategorije aktera u jednoj privredi jesu „oni koji sakupljaju znanje (naučnici) i oni koji skupljaju novac (kapitalisti). Kada ove dve grupe aktera pronađu jedni druge, nastaju radna mesta s visokim platama”. (204)

Danas, kada stanje u ekonomiji većine evropskih država ne samo što ne liči na ono koje je godinama i decenijama unazad anticipirano i obećavano, nego je ono potpuna suprotnost svim prethodnim anticipacijama i obećanjima, knjiga Erika Rejnerta Spontani haos omogućila nam je da sagledamo ovu kontradikciju, kao i samu ekonomsku krizu, iz drugačijeg ugla. Godinama su ekonomisti, kao i ministri finansija evropskih država, uključujući i dosadašnje ministre finansija u Republici Srbiji (od 2000. do 2008. godine), kao jedinu mogućnost i jedini put ka ekonomskom oporavku ili ekonomskom rastu navodili onaj što spada u ekonomski neoliberalizam – privatizacija, liberalizacija, deregulacija. Uprkos činjenici da su, kao što je to i Erik Rejnart ukazao, postojali jasni indikatori koji su ukazivali na negativne aspekte neoliberalno vođene ekonomske politike, na ovoj politici insistiralo se do 2008. godine. Iako je 2008. godinu moguće uzeti kao graničnu godinu nakon koje „više ništa neće biti isto”, državne administracije unutar Evropske unije, kao i u SAD, nastavile su da sprovode iste ekonomske politike, uz delimičnu i minimalnu korekciju i retoričko distanciranje od neoliberalne paradigme. Budući da su, s jedne strane, suštinske promene unutar institucija minimalne, i da se, s druge strane, ekonomska kriza povećava u većini evropskih država – poslednje godine širom Evrope i u SAD obeležili su brojni masovni, neretko nasilni protesti, kao i akumulacija sve većeg socijalnog nezadovoljstva, posebno u prezaduženim državama i državama koje se nalaze pred bankrotom.

Erik Rejnert je verovatno pobedio u jednom ozbiljnom sukobu koji je stajao u pozadini onoga što je običnim ljudima vidljivo u vođenju državne politike i ekonomije jedne zemlje. I sada, ne zbog toga što je „pobednik”, nego stoga što nije dozvolio da bude uvučen u trivijalne vrtloge ideologizovanog, utopijskog i nenaučnog mišljenja, ovaj autor zaslužuje poštovanje. Nažalost, činjenica da je jedna ideološka i utopijska paradigma srušena od strane same realnosti ne znači da negativne posledice vladavine te paradigme ne stoje pred nama. Kao što i sam autor ove knjige kaže: „Verovatno ćemo dugo morati da plaćamo za tržišnu ludost iz doba vukova.” (185)