Početna strana > Prikazi > Nikola Samardžić: „Drugi dvadeseti vek“, Službeni glasnik, Beograd 2008.
Prikazi

Nikola Samardžić: „Drugi dvadeseti vek“, Službeni glasnik, Beograd 2008.

PDF Štampa El. pošta
Dobrica Gajić   
utorak, 18. novembar 2008.

 „Vreme nema nikakve zaseke, ne čuje se nikakva grmljavina niti jeka truba na početku novog meseca ili godine, pa čak i na početku novog veka samo mi ljudi pucamo i zvonimo u zvona“.

(Tomas Man, „Čarobni breg“)

Nikola Samardžić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i pripadnik srednje generacije srpskih istoričara, mogao bi se označiti kao kontroverzna i antitetična ličnost. Njegovo stručno i političko angažovanje, hvaljeno je i kuđeno u našoj javnosti. U jednom kritičkom tekstu, Dragomir Anđelković podseća na to da je na početku svoje karijere N. Samardžić uživao renome „velikog Srbina“.1 Zaista, kao sin akademika Radovana Samardžića, bio je on gotovo predisponiran da se intelektualno afirmiše u nacionalnom korpusu srpske kulture, gde je njegov otac zauzimao jedno od počasnih mesta. Naporedo s takvom ocenom, Anđelković primećuje da se, kao istoričar, N. Samardžić bavio interesantnim temama, ali sa jednim nategnutim stilom, što ga učvršćuje u uverenju da on nije nasledio očev talenat za pisanje.

„No, dok je Radovan Samardžić bio živ, Nikola je ipak mogao da se nada nekakvoj karijeri i da očekuje da će univerzitetsko okruženje uvažiti njegove velike ambicije, moguće je i da se nadao da će postići članstvo u Akademiji nauka. Možda je, zbog te ambicije i želeo da se dokaže, pa je i davao ’prekomernog oduška’ svom srpstvu. Sve je činio kako bi u nemirnim i ratnim vremenima bio opažen kao poletni i nemilosrdni ’intelektualni ratnik’, na ’pravoj strani’ svoje nacije“ – konstatuje Anđelković.

Postepenu Samardžićevu transformaciju i „ličnu tranziciju“, Anđelković predstavlja kao „konvertitstvo“, pri čemu je N. Samardžić od gorljivog nacionaliste evoluirao u gorljivog internacionalistu. U osnovi ovakvog preokreta, nalazila se, prema Anđelkovićevom sudu, frustracija izazvana neostvarenim ambicijama, odnosno povređeni ego koji je doveo do toga da N. Samardžić više nije bio ni umereni nacionalista. Da je sličnih slučajeva bilo u našoj prošlosti, Anđelković slikovito pokazuje primerima Sekule Drljevića i Jevrema Brkovića, koji su, takođe, odstupili od svojih prvobitnih nacionalnih stavova i prešli na antipodne političke pozicije i idejna načela.

Miloslav Samardžić, glavni urednik lista „Pogledi“ – prvog opozicionog glasila u Srbiji, doživljava N. Samardžića kao osobu „briljantnog uma i sjajnih analitičkih sposobnosti“ i pisca kakvog bi poželeo svaki časopis.2 Iz sadašnje perspektive, M. Samardžiću smeta nekadašnja oštrina njegovog prezimenjaka i nešto emotivnije izlaganje u odnosu na ostale autore „Pogleda“. Ipak, on smatra da su tekstovi N. Samardžića iz ’90-ih godina i sada aktuelni i da bi ih sve trebalo ponovo publikovati. Zbog toga je, u svom tekstu za NIN, citatirao nekoliko priloga N. Samardžića, iz kojih se vidi da je pod srpskim teritorijama on podrazumevao sve ono što i sam danas osuđuje kao koncept Velike Srbije, da je na Kosovo i Metohiju gledao kao na područje „pod stranom i neprijateljskom okupacijom“, da je EZ rasistički optuživao da je otvorila svoje granice „poludivljim Azijatima i Afrikancima“, kao i da je Srbima zbog smišljenih pogroma nad njima preporučivao prekoračivanje postupaka najnužnije odbrane. No, iako je M. Samardžić u pravu kad piše da su analize N. Samardžića ozbiljnije od članaka nekih drugih autora – Biljane Srbljanović, Verana Matića, Đorđa Milosavljevića – koji će se takođe preobratiti, naš je utisak da one, po svom kvalitetu i zamahu, daleko zaostaju za onim što su pisali Dragoš Kalajić ili Petar Pavlović, nezavisno od toga da li mi podržavamo teze koje su ovi vrsni analitičari zastupali i protežirali. Štaviše, usudićemo se da i ovo kažemo: na tom planu je N. Samardžić pre bio epigon nego originalni istraživač, što ga je i odvuklo u ostrašćenost kojom je skretao pažnju na sebe.

Danas, međutim, za N. Samardžića je saradnja u jednom nacionalnom listu nešto čega se on stidi i javno odriče. U razgovoru za sarajevski nedeljnik „Dani“, vođenom početkom ove godine, koji je i bio povod za prisećanje glavnog urednika „Pogleda“, N. Samardžić objašnjava svoje pojavljivanje u tom listu pomračenjem svesti, pravdajući se da je to bila opšta pojava u Srbiji.3 Pored tog apsurdnog samoporicanja, još jedan deo njegovog obimnog intervjua je posebno zanimljiv, jer se figurativno može tumačiti i kao „oceubistvo“.

„Političkih ideja svog oca sam se odrekao dok je još bio živ. Moj otac je smatrao da nemam prava da delim njegovo političko mišljenje i na taj način od sebe pravim njegovog klona. Da ga u tom smislu nisam poslušao, siguran sam da bi se on odrekao mene. Ne smeta mi kada se otimamo i svojatamo ličnosti koje su u istoriji, kulturi, nauci ili politici ove zemlje bile važne. Hoću da kažem da nemam ništa protiv kada moji politički protivnici svojataju ideje mog oca, iako bih više voleo da čitaju ono što je on pisao dok je racionalno razmatrao prošlost, sadašnjost i budućnost, nego ono o čemu je govorio kada je potpao u stanje koje je bilo u vezi sa bolešću od koje je umro. Bile su to dve različite ličnosti, meni podjednako bliske i ja na to imam pravo“, rekao je N. Samardžić odgovarajući na pitanje da li se odrekao svog oca.

Inače, naporedo s profesurom, N. Samardžić se doskora vrlo aktivno bavio i politikom. Bio je jedan od vodećih funkcionera Liberalno demokratske partije, ali je stranku, kako je sam istakao, napustio zbog razočaranosti njenim izbornim rezultatom, mada Vesna Pešić tvrdi da je to učinio zato što je LDP odlučio da on ne postane poslanik.4 Šta je posredi i zbog čega je ovaj čovek „renesansne učenosti“, koju mu je njegov kolega Čedomir Antić pripisao u jednom „Dvouglu“ B92, odlučio da izađe iz stranke Čedomira Jovanovića, teško je reći. Na tragu onoga što je D. Anđelković napisao o velikom egu i neostvarenoj ambiciji, možda je ocena Vesne Pešić bliža istini od razloga koje je izložio sam N. Samardžić.

Usmerena na provokativne političke nastupe N. Samardžića, ni stručna, ni šira javnost nije obratila dovoljno pažnje na pojavljivanje njegove knjige „Drugi dvadeseti vek“. Mada njen autor u predgovoru to nigde ne spominje, delovi ove knjige kružili su kao skripta na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, gde je N. Samardžić držao predavanja iz Istorije međunarodnih odnosa, dok je vlasnik ove ustanove bio Orhan Dragaš. Objavljena studija sadrži sledeće delove: „Pristup“, „Svetska politika“, „Zapad“, „Istok“, „Daleki istok“ i „Postkolonijalni“ i „Treći svet“. Svaki od njih sastoji se od više poglavlja, dok se na kraju knjige nalazi opširna hronologija, bibliografija i registar. „Drugi dvadeseti vek“, prema našem mišljenju, nudi jednu sofisticiranu sistematizaciju najvažnijih događaja posle Drugog svetskog rata, problematizujući temu hladnog rata kao centralnu tačku oko koje se odvijala posleratna konfrontacija SAD i SSSR, reflektujući se gotovo na sve delove planete. N. Samardžić je, nesporno, koristio ogromnu literaturu za koncipiranje i pisanje svog rada, najvećim delom inostranog porekla. Bez velikih citata i fusnota, „Drugi dvadeseti vek“ je, u principu, parafraza korišćenih izvora, što se vidi po usvojenoj terminologiji, pa čak i po samoj konstrukciji autorove rečenice. Ona je često kratka, s modernim stilom i konciznim izlaganjem. Međutim, senku na knjigu baca mnoštvo slovnih grešaka, ponegde i nezavršene i nejasne rečenice. Na nekim mestima su se, čak, ponovile identične rečenice, pa bi to u novom izdanju trebalo eliminisati.

Objašnjavajući naslov knjige, N. Samardžić u „Pristupu“ piše da je „prvi XX vek“ pokrio razdoblje od Druge industrijske revolucije (1865) do kraja Drugog svetskog rata. Takođe, podseća na periodizaciju koju je dao britanski istoričar Erik Hobsbaum, po kome je „dugi XIX vek“ trajao od 1789. do 1914. godine, kada je nastupio „kratki XX vek“ koji on vezuje za vremenski raspon 1914-1991. Zapravo, Hobsbaum je retrospektivno došao do zaključka da godine od izbijanja Prvog svetskog rata do kolapsa SSSR predstavljaju „koherentan istorijski period“, pa uobičajeni početak i kraj veka u njegovoj podeli nema neku primarnu funkciju.5 Bez obzira na konstataciju o „prvom XX veku“, N. Samardžić, ustvari, predstavlja u svojoj knjizi drugu polovinu onoga što bismo nazvali kalendarskim XX vekom. Dajući osnovne karakteristike doba posle Drugog svetskog rata, prožetog demokratizacijom, ekonomskom i političkom globalizacijom, on ističe da je takvo preispitivanje novije prošlosti odavno nameravao da izvede, kao i da je lični pristup – do koga mu je, kako navodi, posebno stalo – prikrio činjenicama i tuđim tumačenjima, čija pouzdanost ga je i navela na takav postupak. Najveću vrednost svoje knjige, pak, N. Samardžić želi da vidi u sposobnosti da zadre u suštinu pojava, što je nastojao da preuzme od oca koji je u tom smislu, kao što sam kaže, bio nepogrešiv. Upravo zbog toga, pokušaćemo u grubim crtama da ukažemo na to gde je to zadiranje uspešno izvedeno, a gde i zašto nije ispunilo osnovne zahteve istorijske struke.

Početak hladnog rata N. Samardžić povezuje sa sovjetskom blokadom Berlina 1948/49, koja će se posle 318 dana pokazati neuspešnom. On ukazuje na to da je izraz hladni rat prvi upotrebio DŽordž Orvel 1945, a da ga je u političku svakodnevicu 1947. uveo Bernard Baruh, savetnik američkog predsednika i predstavnik SAD u Komisiji za atomsku energiju UN. Autorovo zapažanje o razlikovanju političkih planova Ruzvelta i Trumana je vrlo značajno, jer se prvi zalagao za vojno partnerstvo sa SSSR, dok je drugi zauzeo tvrđi kurs prema Rusima. Ruzvelt čak nije ni nameravao da zadrži trupe u Evropi, ali do toga je kasnije došlo i zbog potrebe zapadnih zemalja – pre svega Velike Britanije – da se izgradi čvrsta odbrambena alijansa pred sovjetskom ekspanzijom. Iscrpljene ratom, zapadnoevropske zemlje nisu želele da se opiru dominaciji SSSR u Istočnoj Evropi, a ponajmanje da zbog toga uleću u novi rat. Pred sovjetskim nadiranjem, SAD su pribegle Trumanovoj doktrini i Maršalovom planu, usredsređujući se na partnerstvo sa Nemačkom i obnovu njene privrede. Potom se hladni rat preselio iz Evrope u Aziju, na Bliski istok, u Afriku i Latinsku Ameriku.

„Ali nijedan od incidenata nije odlučno poremetio međunarodne odnose, i tokom najvećeg dela ’drugog’ XX veka hladni rat se odvijao u trci u naoružanju u kojoj su dve strane zastrašivale jedna drugu“, piše N. Samardžić.

Zapravo, on vrlo upućeno izlaže sve glavne događaje i procese kroz koje se hladni rat prelamao. Odnosi velikih sila, ekonomsko i političko stanje u brojnim zemljama zanimljivo su izloženi, pa je usled toga „Drugi dvadeseti vek“ u velikoj meri korisna knjiga. Čitalac je, zaista, u prilici da u sažetoj formi sazna ključne činjenice iz posleratnog razvoja Nemačke, Francuske, SSSR, Španije, Portugalije, Češhoslovačke, Poljske, Mađarske itd. Za nas je, recimo, jedno od naijinteresantnijih poglavlja bilo „Japan i istočnoazijski ‘tigrovi’“, iz koga se vidi da su SAD – ne želeći da taj region prepuste komunistima, koji su postepeno preuzimali Kinu – bile glavni faktor u političkom i ekonomskom preobražaju Japana. Slično Zapadnoj Nemačkoj, Japan je pametno iskoristio saradnju sa svojim dojučerašnjim ratnim protivnikom. Zbog potreba SAD za kamionima, odećom i drugim materijalom, Korejski rat je podsticajno delovao na japansku ekonomiju. Primera radi, američke vojne nabavke su spasile Tojotu od bankrotstva, a tu dimenziju saradnje ne bi trebalo ispuštati iz vida kad se govori o japanskom ekonomskom čudu. Japan je, komparativno posmatrano, primenio iskustvo svoje ratne ekonomije, favorizujući sektore od kojih je imao najviše koristi: proizvodnju čelika i okeanskih tankera. A od važnosti je bilo i to što su SAD tolerisale japanske zaštitne tarife i ograničenje stranih ulaganja u zemlju, štiteći na taj način japansku tešku industriju. Isto tako, zbog japanskih primedbi da jugoistočna Azija ne može da usisa izvoz Japana, SAD su otvorile svoje tržište za japanske proizvode. I za vreme Vijetnamskog rata Japan će opet biti snabdevač američke vojske, i to sa ogromnom zaradom. Osim toga, ako je to bilo potrebno, SAD su tolerisale i angažovanje ličnosti koje su u Drugom svetskom ratu bile ministri u vladi militarističkog Japana, kao što će to biti slučaj sa Nobusuke Kišijem koji je bio japanski premijer od 1957. do 1969. godine.

Ni ekonomski uspon Južne Koreje i Tajvana, kako navodi N. Samardžić, nije bio slučajan. Njihove ekonomije su preuzele japanski izvozni model, uz ogromnu vojnu i finansijsku pomoć SAD i preferencijalni pristup američkom tržištu. Sve je to, naravno, rađeno zbog toga što su u tim zemljama SAD videle prepreku za širenje komunizma ka Japanu.

Postoji, dakle, u „Drugom dvadesetom veku“ niz poglavlja koja bi se mogla opširno interpretirati, što nije smisao našeg prikaza. Navešćemo samo da u njima N. Samardžić iznosi razloge ‘pro et kontra’ određene politike ili ponašanja, što je na kraju krajeva bio i obavezan da učini. Postoji, međutim, u njegovoj knjizi i nešto drugo. Naime, tamo gde je morao da briljira, on je najslabiji. Poglavlje „Srpska politika i raspad Jugoslavije“ to najbolje potvrđuje. Uprkos nameri da što konzistentnije predstavi dezintegraciju SFRJ, naš utisak je da je N. Samardžić debelo podbacio i da su u ovom delu knjige politička načela autora potisnula u drugi plan pravila struke. Doduše, pojedine događaje on je ispravno kvalifikovao, kao studentske demonstracije iz 1968. godine. Nije netačno da su one bile socijalistički obojene i udvoričke u porukama Titu i radništvu, kao što je istina da studenti tada nisu bili spremni da ponude jedan oblik demokratske i liberalne reforme jugoslovenskog društva. Tačna je i ocena studentskih demonstracija posle 9. marta 1991. u kojima su mnoge javne ličnosti relativizovale prvobitne zahteve. Ali, njegovi stavovi su, kod nekih drugih događaja, prilično problematični. Na primer, kad piše o Ustavu iz 1974, on priznaje da je njime zemlja razdrobljena, sovjetizovana i birokratizovana, ali dodaje i ovakvo viđenje čitave stvari: „Pokrajine su dobile status republike, mada ne i ostatak Srbije“. On propušta da ponudi odgovor zašto je samo Srbija dobila takvu „privilegiju“ i faktički žali što je centralna Srbija ostala konstitucionalno obespravljena, jer šta bismo drugo iz navedene rečenice mogli zaključiti ako ne ovo što smo malopre naglasili. O pritiscima na kosmetske Srbe nema mnogo reči, već je poenta na tome da su disidenti, službe bezbednosti i neki crkveni krugovi manipulisali njihovom ugroženošću, podsećajući narod da je „Kosovo srpski Jerusalim i osnov nacionalnog identiteta“, što je za N. Samardžića samo ponavljanje viktimizacije, inače imanentne kosovskom mitu. No, on nigde ne iznosi političko rešenje koje bi zadovoljilo i srpsku i albansku stranu.

Pišući o Memorandumu, autor „Drugog dvadesetog veka“ ističe da se Srbija našla na čelu secesionizma u SFRJ, iako poenta Memoranduma nije bila u tome. I tu ostaje nedorečen, jer kad primećuje da je nacionalizam podstican sa strane, on nigde ne navodi ko je to i gde činio. Podrška Slovenije zahtevima Albanaca na KiM ne izaziva neki njegov poseban komentar, kao da je to zaista bilo samo pitanje ljudskih prava, a ne deo obostrane secesionističke taktike. Pravi secesionizam N. Samardžić vidi u proglašenju srpskih autonomnih oblasti u Hrvatskoj i BiH, a ne u potezima drugih naroda ili federalnih celina u Jugoslaviji. Proglašenje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske ispada pošteno izvedeno, dok su zločinačko ponašanje TO Slovenije i naoružavanje Hrvatske sporedne teme u njegovoj analizi. No, da ne budemo nepravedni, N. Samardžić je u pravu kad iznosi mišljenje da sudbina Srba u hrvatskim gradovima nije mnogo interesovala Slobodana Miloševića, jer ih je on ostavio da prežive kako znaju i umeju.

Ni prema Srbima u BiH N. Samardžić nije realan. Ulogu Alije Izetbegovića uopšte nije ocenjivao, kao ni sastav njegovih vojnih formacija, njihovo naoružavanje i počinjene zločine, ali zato nije propustio da optuži Srbe za iniciranje etničkih progona i osnivanje „koncentracionih logora“. Potencirajući likvidaciju muslimanskih zarobljenika u Srebrenici, propustio je da bilo šta kaže o pogromu nad sarajevskim Srbima, o čemu postoji pedantna dokumentacija u RS. Bombardovanje srpskih položaja od strane NATO protumačio je kao manje selektivne intervencije, ne pominjući da je u njima korišćen osiromašeni uranijum, što je sramotno zaobilaženje nepobitnih činjenica. Otuda je, valjda, normalno što ni pomoć SAD hrvatskoj vojsci za vreme „Oluje“ on takođe nije osudio, jer su Srbi odbili mirovni plan Z-4. O egzodusu 200.000 Krajišnika piše da je najverovatnije izveden uz pristanak Beograda, što je i naše mišljenje, ali ne podvlači šta je zvanični Beograd trebalo da uradi i šta mu je bila obaveza. I da li je to, uostalom, bilo moguće izvesti. Prilikom opisivanja krize na KiM, N. Samardžić prvo navodi da su Albanci organizovali OVK i poveli gerilski rat, a onda optužuje Miloševića za represiju nad Albancima i pokretanje vojne i policijske kampanje protiv te, nesporno, zločinačke organizacije. O involviranosti stranih sila u dešavanja na KiM, nigde ni reči. Pregovore u Rambujeu samo pominje kao neuspešne, sugerišući da je iz toga NATO shvatio spremnost srpskih vlasti da krenu u novo etničko čišćenje, pa je iz tog razloga – ako niste znali – napao Srbiju i tri meseca je bombardovao, što on nigde ne osuđuje, niti opširnije predstavlja. Štaviše, optužuje srpsku javnost da je nezadovoljstvo Miloševićevim učinkom na KiM izvela iz njegovog vojnog neuspeha, a ne odbijanja takve politike.

Ovakve istorijske uvide, N. Samardžić je i dodatno obrazložio u pomenutom razgovoru za „Dane“, gde je rekao da je bombardovanje Srbije, verovali ili ne, „suviše rano prekinuto“ i da je trebalo da potraje dok Miloševićev režim ne padne, a Kosovo ne stekne nezavisnost. Time bi bila okončana i poslednja etapa raspada Jugoslavije, odnosno njene dezintegracije za koju zvanična beogradska politika snosi najveću odgovornost. Na jednom drugom mestu, N. Samardžić je čak došao do zaključka da za vreme NATO bombardovanja Srbija i Beograd nisu podneli tolike strahote kakve su zadesile trećinu Hrvatske, BiH i Kosovo.6 Eto nam, dakle, dodatne literature za bolje razumevanje „Drugog dvadesetog veka“.

Prema N. Samardžiću, raspad sovjetske imperije, ujedinjenje Nemačke i proglašenje EU, jesu promene koje su ukinule hladni rat kao višedecenijsku stvarnost svetske politike. Umesto hladnog rata došla je epoha unilateralizma, tj. unipolarnog globalizma ili američke moći, koja se protegla od rušenja Berlinskog zida 1989. do rušenja Svetskog trgovinskog centra 2001. godine. Zalivski rat 1990/91, N. Samardžić određuje kao prvi posthladnoratovski međunarodni sukob. Njegov uzrok vidi u želji Sadama Huseina da se oslobodi ogromnih dugova posle rata s Iranom (1980/88) i nameri predsednika Iraka da učvrsti svoj legitimitet, osujećujući moguću pobunu u vojsci. Optuživši Kuvajt da je prisvojio iračke prihode s naftnog polja Istočna Rumelija, a uveren iz razgovora s američkim ambasadorom, da SAD neće intervenisati, Husein je krenuo u vojni pohod na Kuvajt. Zatim je nastupila „Pustinjska oluja“, s tim što je Irak pokušao da, raketama SKAD, uvuče i Izrael u sukob. Husein je potisnut iz Kuvajta, ali je njegov režim i dalje ostao na vlasti i pored toga što je, i prema našem mišljenju, potpuno suludo uleteo u izuzetno rizičnu ratnu avanturu.

Demonstriranje ogromne vojne moći SAD dovelo je do toga da je hladnoratovska paradigma zamenjena „novim svetskim poretkom“. Na osnovama neoliberalnog modela ekonomskog razvoja, globalizacija ekonomije postala je nova realnost. Ubeđen u trijumf neoliberalne demokratije, Fukujama je lansirao priču o kraju istorije. Međutim, nagovešteni trijumf je, kako primećuje N. Samardžić, izostao u poslednjoj deceniji XX veka.

Novi milenijum započeo je ratom protiv Al kaide u Avganistanu. Ne treba smetnuti s uma da je taj sukob imao i svoju energetsku pozadinu, iako o tome N. Samardžić šire ne govori. S druge strane, na putinovsku Rusiju gleda on kao na autoritarnu zemlju koja je obnovila hladnoratovsku paradigmu u unutrašnjoj politici, zaoštravajući, istovremeno retoriku i na spoljnom planu. N. Samardžić zamera Rusiji što je suzila ljudska prava, dala veliki politički značaj vojsci i policiji, dovela svoje susede u energetsku zavisnost i u međunarodnim organizacijama nastupila sa antiliberalnog stanovišta. Opčinjen liberalnom demokratijom, kao savršenstvom političke organizovanosti, N. Samardžić, sledstveno tome, ne može ni da ima pozitivan odnos prema Rusiji. Nećemo preterati ako kažemo da je čak i rusofob, a za to se može pronaći obilje dokaza u njegovim političkim komentarima na Internetu.

Pri kraju knjige on piše i o zbacivanju Sadama Huseina sa vlasti 2003. godine i ističe ono što i treba naglasiti, a to je da je vojna intervencija protiv Iraka pokrenuta s lažnim motivom da ta zemlja poseduje oružje za masovno uništenje. Ne prećutkuje ni činjenicu da su u taj poduhvat bili uključeni i interesi naftnih magnata iz Bušove administracije, no, ne pominje ratne strahote i žrtve iračkog naroda. Ovde moramo ukazati na još jednu zanimljivost. U korišćenoj literaturi, N. Samardžić ne navodi nijednu knjigu Noama Čomskog, verovatno zbog neslaganja sa ocenama ovog poznatog kritičara američke spoljne politike. Uz to, treba primetiti da je autor mogao posebno da se pozabavi jednim detaljnijim pregledom untrašnjeg stanja u SAD, što bi sigurno učinilo da njegova knjiga bude celovitija. Upravljajući pogled ka budućnosti, N. Samardžić je zaključio da će se ona odvijati u uzajamnom prožimanju SAD sa ostatkom sveta, i to je završna poruka „Drugog dvadesetog veka“. No, teško je zaista predvideti kakve će forme to globalističko preplitanje dobiti. NATO ne namerava da odustane od širenja na Istok, ove godine se dogodio i rusko-gruzijski rat, posle koga je Robert Hejden primetio da američka administracija i mediji nikada nisu ni napustili retoriku hladnog rata.7 Rusi su napokon shvatili, tvrdi Hejden, da su SAD uvek delovale protivno njihovim geopolitičkim interesima.

Ali, ovi događaji su prvi XXI vek, tako da će o njima neko drugi praviti odgovarajuću sistematizaciju. Pregled događaja druge polovine prethodnog veka, koji nam je ponudio N. Samardžić, koristiće u određenoj meri svakom njegovom čitaocu, s tim što smo, posle našeg iščitavanja „Drugog dvadesetog veka“, ubeđeni da je velika šteta što je na nekim mestima stručni pristup deformisan sudovima uzrokovanim jednom destruktivnom političkom alternativom.

Fusnote

1. Dragomir Anđelković, „Srpski ego i konvertitstvo“, www.vidovdan.org

2. Miloslav Samardžić, „Bivši novinari ’Pogleda’“, NIN, broj 2986, 20. 03. 2008.

3. Nikola Samardžić: Intervju za BH Dane, „Srbija prva treba priznati nezavisno Kosovo“, 18.01.2008, www.zokster.net

4. „Partija im istorija“, Večernje novosti, 7. novembar 2008, str. 3.

5. Erik Hobsbaum, „Doba ekstrema/Istorija Kratkog dvadesetog veka 1914-1991“, Dereta, Beograd 2002, str. 12.

6. Nikola Samardžić, „Kletva i prokletstvo“, www.pescanik.net

7. „Hladni rat nikad nije obustavljen“, intervju sa Robertom Hejdenom, Politika, 17. avgust 2008, str. 12-13.

 

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner