петак, 22. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Виталиј Шенталински и "књижевне архиве" КГБ
Прикази

Виталиј Шенталински и "књижевне архиве" КГБ

PDF Штампа Ел. пошта
Добрица Гајић   
субота, 01. фебруар 2014.

(Приказ књиге Виталија Шенталинског Злочин без казне – Повратак књижевним архивама КГБ-а, Русика, Београд 2013, превеле с руског Љубинка Милинчић и Неда Николић-Бобић)

„Један факт, једно дело говори новим језиком сваком времену и свакој новој врсти човека. Историја увек саопштава нове истине“.

Фридрих Ниче (Воља за моћ)

Виталиј Шенталински, аутор књиге Злочин без казне – Повратак књижевним архивама КГБ-а познат је у нашој средини захваљујући двема документарним књигама о страдању писаца у Совјетском Савезу, на које се ова последња тематски надовезује.[1] Рођен је 1939. године, радио је дуго као новинар. У Русији је објавио више поетских и прозних наслова. Материјал за поменуту трилогију набавио је као руководилац Комисије за наслеђе репресираних писаца. Његове књиге позитивно је оценио Александар Солжењицин, рекавши му да их доживљава као наставак свог дела Архипелаг Гулаг.[2] Суштински гледано, Шенталински поручује, што се може видети и у његовој поезији, да човека треба сачувати.[3] Посветио је двадесет пет година истраживању архивске грађе, на основу које је написао и своју последњу књигу. Шенталински има особину да изванредно повезује догађаје и уочава кључне релације, јако је упућен у проблематику о којој пише и у својим књигама пружа важне информације, чак и веома обавештеним читаоцима. Његова трилогија један је од најзначајнијих радова посвећених истраживању злочина које је починила Стаљинова власт, уништавајући при том и водећа имена тадашње културне елите.

***

Први део књиге носи назив „Статир“ и кроз њега Шенталински показује да су корени тоталитарног понашања дубоко усађени у руску историју. Реч је о староруском рукопису који је богослов Павле Терентјевич Алексејев пронашао у архиву и његовом изучавању посветио читав живот.

У преводу са старогрчког, статир је, у ствари, „вредан ковани новац“, а у контексту Јеванђеља, како га је писац древног руског рукописа схватио, статир је „исповедање речи Божје“ (стр. 9). У „Статиру“ се налазе црквене проповеди, а писан је од 8. априла 1683. до 20. августа 1684. године у градићу Орјолу, на реци Ками, где је његов аутор Потап Прокопјев Игољнишников био свештеник саборне цркве, у царству Јована и Петра Алексејевича, у домовини Григорија Димитријевича Строганова. Потапови преци били су кметови код индустријалаца Строганових, од којих ће Григорије постати веома богат. Биће пријатељ Петра Великог, помагаће уметност и градити храмове.

Кад је наследио имање после очеве смрти, и кад је чуо за мудрог свештеника, Строганов је одмах позвао Потапа. Уз допуштење свог покровитеља, Потап је почео да недељом држи проповеди. Говорио о људској једнакости и критиковао нечовечни однос господе према својим робовима, да би од тих својих записа саставио и књигу. На располагању му је била и богата библиотека Григорија Строганова.

Шенталински пише да су они чије је књиге Потап читао имали тужну судбину, проглашавани су за јеретике, затварани, убијани или терани у прогонство. Ни век који је претходио Потаповом времену није био сјајан. Истина, у њему се у Русији појавила прва штампана књига, али је то и доба терора Ивана Грозног и „опричника“ – мучитеља и џелата Маљуте Скуратова. Шенталински помиње несрећне судбине Артемија Тројицког, који није дрхтао ни пред Иваном Грозним, Максима Грка, кога је тадашња власт заточила, мада је он у Русију „донео идеје античности и европске Ренесансе“ (стр. 21).

Потапове проповеди о равноправности људи нису наилазиле на добар пријем, али имао је моћног заштитника иза себе и био је безбедан.

[Шенталински је у интервјуу Радио Београду 2, који је водила Драгана Ковачевић, изјавио да му је предлагано да „Статир“ не убацује у своју књигу, али да је он то ипак учинио зато што та прича „повезује руску књижевност од 17. до краја 20. века“. Према његовом мишљењу, геније руског народа оваплотио се у књижевности. „Литература је била и парламент, пошто Русија у историји и није имала парламент, и филозофија, зато што је филозофија сва отишла у књижевност. И зато су бољшевици, кад су дошли на власт, видели у књижевности великог непријатеља. То је јасно, они су хтели да успоставе контролу над свешћу, а контролу над свешћу имала је заправо књижевност. Зато је била подвргнута тако јаким репресијама управо књижевност и писци“, рекао је Шенталински, истакавши претходно да му је главни циљ био да сачува сећање на те људе и њихове речи, ако је нешто од тога остало.[4]]

***

У Потаповој биографији пронашао је Терентјевич празнину од неколико година, пре његовог одласка у Пискорски манастир. „Резултат истраживања неуморног богослова био је изненађујући: протопоп Потап Игољнишников и Рјазинов атаман Иљка Иванов су један исти човек“, наводи Шенталински (стр. 29). Терентјевич је закључио да је по завршетку „Статира“ Потап био репресиран, иако података о томе нема, као ни даљег помињања његовог имена, мада постоји претпоставка да се замонашио и добио име Стефан.

У овом делу Шенталински указује на „заслуге“ Петра Великог: „Петар Велики, велики у свему, у добрим делима и у злу, не само да је учврстио и модернизовао политичку истрагу, него је и сам био врховни џелат, водио `саслушавања`, доводио на њих госте, мучио и осудио на смрт споственог сина. То је он, `први бољшевик`, измислио код нас робију с принудним радом“ (стр. 33). Постоје сличности у поступцима Тајне канцеларије и онога што је Шенталински пронашао у архивима Лубјанке, од денунцирања  до саслушавања, тортуре итд. Шенталински истиче да је „Статир“ пронађен у Дому Пашкова, где је био музеј Румјанцева. Отуда претпоставља да је овај спис пребачен за време једне кампање за старим књигама коју је иницирао гроф Румјанцев. „Тако је, вероватно, у неким црквеним складиштима пронађен и `Статир`“, сматра Шенталински (стр. 39).

Млади богослов Павле Терентјевич Алексејев је 1912. године наишао на тај спис у библиотеци Румјанцева. У војној школи предавао је 1937. историју, а тајно припремао „Статир“ за објављивање, преводећи га на савремени језик, али је ухапшен и осуђен на десет година логора због учешћа у контрареволуционарној завери, па још на пет година, а потом послат у прогонство. Репресирана је и његова жена, која је после издржане казне умрла усамљена у старачком дому. Сестра Лиза, протерана у Краснојарски крај, успела је да издејствује да брата пребаце код ње. Ослобођени су 1956. године. Павлу је остало још десет година живота, тако да је завршио свој рад и открио име аутора, али није успео да „Статир“ објави.

[О неком историјском догађају понекад се после неколико деценија појаве изузетна сведочанства. Има таквих случајева и код нас у Србији. Таква је нпр. књига Стојадина Мрђе о Голом отоку, једна од најбољих које су написане о тој теми.[5]]

Шенталински наводи да је само један човек јавно псовао совјетску власт, а она је прелазила преко тога јер је у питању био академик и нобеловац Иван Петрович Павлов, водећи физиолог у свету. Умро је 1935. године, а Шенталински помиње и Павловљева предавања у којима је он још двадесетих година критиковао бољшевичку власт.

***

У другом делу књиге, под називом „Песник терориста“, Шенталински пише о младићу Леониду Канегисеру, који је 30. августа 1918. године у Петрограду убио бољшевичког функционера Мојсија Соломоновича Урицког. Истог дана, иначе, Фани Каплан је у Москви ранила Лењина, а ти догађаји условили су тзв. црвени терор. На основу записника из архиве, Шенталински описује убиство које је починио двадесет двогодишњи Канегисер, бивши јункер и студент четврте године Политехничког факултета. Урицког је решио да убије, како је сам признао, кад је у штампи видео његово име као потписника масовних стрељања, но читава прича је дубља и Шенталински је постепено открива.

Канегисер је потицао из богате јеврејске породице, отац му је био инжењер, а мајка лекар. Велики број људи који су познавали Канегисера је ухапшен. Био је даровит песник, који се налазио у пријатељским односима са Јесењином, Мандељштамом и др. У његовом предмету Шенталински је пронашао и стихове записане у затвору. За оно што је урадио, Канегисер се није кајао. Мислио је чак и да организује бекство из затвора, не знајући да власт све то прати и контролише. Шенталински даје и биграфију Урицког, пише о Канегисеровој породици, атентаторовим активностима у претходном периоду. Утврђено је да је Канегисер долазио код Урицког и молио га да не стрељају његовог друга Перељцвајга.

Према оцени Шенталинског, Русију је још у првим годинама револуције захватио огроман терор, а не само у тридесетим годинама, како се обично истиче. Тачан датум стрељања Канегисера, констатује Шенталински, не може се утврдити. Јасно је само да се то десило између 18. септембра и 1. октобра исте године. У осврту на Канегисерово кретање, Шенталински пише да је он брзо постао противник нове власти и завереник. Припадао је Радничкој народној-социјалистичкој партији.

После смрти сина, Канегисери су 1924. године напустили Русију, а истражитељи Леонидовог случаја и сами су пали од исте организације којој су припадали, бивајући претходно проглашени за „терористе“. Шенталински претпоставља да је атентат на Урицког планирала тајна организација којој је Канегисер сигурно припадао, али да је терористички акт сам извео. Могуће је да га је око плана за бекство из затвора, пошто је и таква ситуација у припреми атентата узимана у обзир, обмануо његов брат од ујака, есер Максимилијан Филоненко, који га је издао и побегао из Петрограда.

За време Перестројке Канегисеров предмет је разматран, али он није рехабилитован пошто је означен као „злочинац-терориста“. „И остаће такав све док Урицки, Зиновјев, Лењин и сви остали црвени џелати не буду законски проглашени за злочинце и терористе. Али против њих није покренут кривични поступак“, просуђује Шенталински (стр. 121). Према његовом мишљењу, у руском народу постоји неслога и „инстинкт самоуништења“, јер руски човек је тај који је нанео највише зла Русији. За Шенталинског је у тој драми Урицки несумњиво убица, а Канегисер убица таквих убица.

***

У делу „Свето безумље моје“ Шенталински прати случај Николаја Гумиљова, који је био „легенда руске поезије“ и најомраженији песник у очима совјетске власти, која га је седамдесет година сматрала државним злочинцем (стр. 128). Гумиљов је повезан са завером проф. Владимира Николајевича Таганцева, чије име је пронађено у бележници бившег царског официра, шпијуна Јурија Германа. Таганцев, коме је отац био академик и сенатор, покушао је у затвору да се обеси. Негирао је да је његова веза са емиграцијом имала за циљ стварање контрареволуционарне организације. „Заверу“ је осмислио чекиста Јаков Саулович Агранов, човек који ће свој „дар“ демонстрирати на многим случајевима, али ће и сам 1. августа 1938. године бити стрељан због наводне намере да ликвидира Стаљина. Агранов је од Таганцева изнудио признање, убедивши га да ће тако спасити људе, а такав поступак власти вођен је у страху да се не деси „други Кронштат“ (стр. 137).

Николај Гумиљов је био изузетан песник, заступник акмеизма, авантуриста, у рату са Немачком два пута одликован крстом Светог Ђорђа.[6] Заводник, волео је највише ону која га је одбацила, своју бившу жену Ањечку Горенко, касније познату песникињу Ану Ахматову. Њих је 7. децембра 1918. године као представнике реакције напао Николај Пуњин, који ће после десет година Ахматовој постати муж. У тренутку хапшења, супруга Николаја Гумиљова била је Ана Енгељхарт. Њој је Гумиљов поручио да му у затвор пошаље Платона, а понео је Илијаду коју је са собом као талисман свуда носио. Није у тим тренуцима претпостављао да ће убрзо пострадати.

Таганцев је у својој изјави од 6. августа 1921. навео да му се крајем новембра 1920. обратио Гумиљов, преневши му да је повезан са групом интелектуалаца која је спремна за појављивање на улици, као и да је обећао да ће за време кронштатске побуне, уколико за тим постоји потреба – и ако је то у складу с његовим ставовима – састављати прокламације. У међувремену, Кронштат је пао и на том плану са Гумиљовим није ништа учињено, нагласио је Таганцев.

Гумиљова је затвору, са Илијадом у рукама – која му је одмах одузета – видео Николај Пуњин, такође ухапшен, али на залагање Луначарског ослобођен. Гумиљов је био уверен да ће брзо бити пуштен и није клонуо духом. (Ахматова је, иначе, од 1910. до 1918. била у браку са њим. После тога она се накратко удаје за научника Владимира Казимировича Шилејка, а Гумиљов се жени Аном Енгељхарт.) Иследнику Јакобсону признао је да је изасланику Таганцева обећао да ће моћи да окупи групу бивших официра, који су му пријатељи, као и да напише неку контрареволуционарну песму. Јакобсон ће га оптужити да је хтео да ступи у активну борбу против бољшевика и затражити – стрељање. Записник је, како пише Шенталински, базиран на нагомилавању лажи: „Бивши официри, преобраћени у кадровске официре, оптужени је саучествовао у састављању прогласа – а у предмету их нема!“ (стр. 171).

Шенталински наводи да је и Лењин одбацио могућност помиловања за Гумиљова. Наиме, глумица Марија Фјодоровна Андрејева, до револуције жена Максима Горког, тражила је једне ноћи од Луначарског, кад је чула да је Ђержински већ ставио потпис на наредбу да се стреља цела група, да телефоном позове Лењина, што је он и учинио, на шта му је вођа Октобарске револуције, пре него што је прекинуо везу, рекао: „Ми не можемо љубити руку, подигнуту против нас!“ (стр. 171-172).

Николај Гумиљов стрељан је 25. августа 1921. године. Било му је свега тридесет и пет година. Рехабилитован је деведестих година, а седамдесет година после његове смрти утврђено је да „Петроградска борбена организација“ уопште није постојала и да су је исфабриковали иследни органи. У Ковалевској шуми, где је извршена казна, постављена је спомен-плоча: „Овде је стрељан песник Николај Гумиљов“ (стр. 185).

***

У делу „Бог чува све / Deus conservat omnia“ Шенталински представља судбину Лава Гумиљова, сина Николаја Гумиљова и Ане Ахматове, као и репресију према самој Ахматовој и њеном мужу Николају Пуњину.

Оптужбе за Пуњина, 47-годишњег професора Сверуске академије уметности, односиле су се на то што је говорио о могућности атентата на Стаљина изазивањем експлозије, затим што се у његовој кући читала Мандељштамова песма о „кремаљском горштаку“ и др.[7] У истрази је Пуњин назвао свог посинка „антисовјетским човеком“, јер је заговарао смену владајућег система, био за увођење монархије и хвалио Мандељштамове стихове против Стаљина (стр. 266). Млади Гумиљов је све оптужбе истражних органа „одлучно одрицао“ (стр. 267).

„Лаву Гумиљову је запало да цео живот, од детињства, одговара и за стрељаног оца и за мајку која је у немилости – омражених песника од стране власти. Крив је зато што се родио. Осуђен чињеницом свог појављивања на свету“, пише Шенталински (стр. 268).

Због свог порекла није 1930. примљен на студије, што му је пошло за руком 1934. када је у Лењинграду уписао историјски факултет, али и ту је та чињеница изазивала незадовољство.

Ана Ахматова је 1. новембра 1935. замолила у свом писму Стаљина да јој пусти сина и мужа из затвора. Пастернак је такође упутио Стаљину молбу да помогне Ахматовој, а он је заиста наредио Јагоди да их ослободи. Лав Гумиљов живео је потом одвојено од мајке, која је наставила да борави у Пуњиновом стану, с тим што су своје односе трајно нарушили.

Орест Висотски, Лавов полубрат, син Николаја Гумиљова и Олге Висотске, јавио је 11. марта 1938. године Ани Ахматовој да је Лав ухапшен. У истрази је подвргнут и батинама од стране иследника, што значи да је морао да потпише признање да је хтео да свргне актуелну власт и успостави буржоаско-демократске слободе итд. Пред Војним судом лењинградског војног округа, Гумиљов је изјавио да је био приморан да потпише признање.

Шенталински наглашава да је примена физичке силе дозвољена чекистима специјалним указом из 1933. године.

Лав Гумиљов добио је десет година логора, али је казна укинута јер су хтели да га стрељају. Из затвора је мајци послао поруку да покуша да га сачува у животу. И она се опет обратила Стаљину, али није било видних резултата. Ипак, добио је пет година у Радно-поправном логору, „у зони вечитог мраза“ (стр. 290).

Ахматова се са сином срела 14. новембра 1945. године. Своју казну је одслужио, затим је радио у тајги у геолошкој експедицији, а онда се јавио у противавионску артиљерију и ишао чак до Берлина у Другом светском рату. Ахматова је била евакуисана у Ташкент, писала је патриотске песме, али је све време праћена. У Лењинград се вратила после пробијене блокаде.

Крајем 1945. и почетком 1946. Ахматову посећује Исаија Берлин, који се ту задесио у енглеској дипломатској мисији. Лава Гумиљова ће касније брутално испитивати о тој посети, иследник ће му лупати главу о зид и тражити да призна да му је мајка енглески шпијун. После тога у соби Ане Ахматове монтиран је уређај за прислушкивање, а она је чула да је са Стаљинове стране жестоко псована због те посете. Избачена је из Савеза писаца.

***

Чекисти су 26. августа 1949. опет ухапсили Пуњина: „апологет формализма, приклања се пред буржоаском уметношћу Запада и изјављивао да је `руска, а тиме и совјетска ликовна уметност само жалосно подражавање сликарства европских држава`“ (стр. 300). Пуњин је потписивао све што су му иследници потурали, оптуживао је и Ахматову за непријатељство према совјетској власти, за Лава Гумиљова је рекао да је њен истомишљеник. Иследници су планирали и хапшење Ахматове, па су мислили да Пуњина у том смислу искористе: добио је десет година логора, а нису га због ње одмах тамо послали.

Лава Гумиљова су 6. новембра 1949. ухапсили поново. Пре тога је ванредно завршио факултет и уписао постдипломске студије, па су га избацили са њих, али је ипак успео да докторира и добије место старијег научног сарадника у Музеју етнографије народа СССР. После једне поданичке оде Стаљину, Ахматова га је у писму од 24. априла 1950. замолила да ослободи њеног сина, ухапшеног у Лењинграду и затвореног у Москви.

Пуњин је под тортуром признао да је био спреман да против Стаљина изврши „терористички акт“, а Ахматову је денунцирао као жену која је осуђивала совјетску власт због односа према сељацима и затварања цркава, наводећи да су на антисовјетским скуповима у њиховом стану били Пиљњак – ухапшен 1937, Замјатин – емигрирао касније у Француску, Мандељштам – ухапшен 1935. године (стр. 313). По језику којим је написано то признање, види се да је његов стварни аутор иследник. Пуњин ће умрети 21. августа 1953. године у логору Абез.

„Он ће преживети Стаљина, о чијој је смрти страсно маштао, за шта је и платио животом, али неће преживети Стаљинов режим“, примећује Шенталински (стр. 314).

Министар Државне безбедности СССР Абакумов послао је 14. јуна 1950. Стаљину строго поверљиви извештај о Ахматовој, с предлогом да се она ухапси, али Стаљин то није одобрио, мада је њена „обрада“ настављена (стр. 315-317). Шенталински оцењује да се због спасења сина Ахматова „још једном бацила пред ноге врховном џелату“, жртвујући „оно последње – своје песничко име“ (стр. 319). Међутим, уместо синовљевог ослобођења, и не знајући за то, успела је да спасе саму себе.

Лав Гумиљов је 13. септембра 1950. упућен на издржавање десетогодишње логорске казне, где је од једног персијског комунисте научио његов језик. Пошто је био лошег здравља и са налазима да је инвалид, радио је у књиговодству и библиотеци. Његову мајку вратили су у Савез писаца, преселила се и у други стан. Стаљин је умро, стрељан је Берија, начелник Лубјанке. Ахматова моли да јој пусте сина, али је он ослобођен тек 1956. године.

„На последњем ислеђивању у Омску он више није ништа скривао, причао је о батинама и мучењима и изговарао имена својих мучитеља-иследника. Записник те истраге је последњи истражни документ и, по свој прилици, једини у целини истинит – од сва три дела која говоре о његове три Голготе“, наглашава Шенталински (стр. 324-325).

Ахматова ће бити надзирана све до 1958. године. Огроман материјал о њеном праћењу лењинградски КГБ је уништио 24. јуна 1991. године, „пред историјски августовски пуч“, истиче Шенталински (стр. 325). Тиме је нанета непоправљива и непроцењива штета, јер су се у 900 страница досијеа налазили њени стихови, као и запажања државне безбедности о њеном животу, што би било изузетно важно за изучавање стваралаштва и биографије Ане Ахматове.

После четрнаест година заробљеништва, Лав Гумиљов се са два кофера рукописа вратио у Лењинград. Постаће експерт за Средњу Азију и Древну Русију, двоструки доктор наука (историје и географије), плодан аутор који ће разрадити теорију етногенезе: сви народи, попут човека, рађају се, развијају, старе и умиру, 1500 година је животни век једног етноса, а посебно надарени људи („пасионари“) доводе до стварања новог етноса (стр. 327).

[У тексту „О Светој Русији, Путину и Православљу последњих времена“, Владимир Димитријевић указује на то да је Лав Гумиљов (1912-1992) један од мислилаца на које се у својим говорима позива Владимир Путин. За Димитријевића је он један од најзначајнијих руских умова 20. века и искрени „евроазијац“.[8]]

Његови односи са мајком нису били нарочито присни по изласку из логора. Био је уверен да она није волела његовог оца и да је та „нељубав“ прешла на њега (стр. 328). Ана Ахматова је умрла 5. марта 1966. године, управо на дан Стаљинове смрти, „надживевши свог џелата за тринаест година“ (стр. 329). Упркос свим недаћама, доживела је светску славу на књижевном плану.

Шенталински сматра да је „Ахматова преко сваке мере на себи искусила терет историје са њене убоге стране“ (стр. 329).

***

У делу „Ноћи стрељања“ Шенталински оцењује да јул 1937. и новембар 1938. представљају кулминацију репресије: „За тих петнаест месеци ухапшено је око милион и по људи и од њих седамсто хиљада стрељано. За такво крвопролиће – без рата, историја није знала“ (стр. 334).

Помиње и резултате пописа становништва из 1937, који су први пут објављени 1996. године. Минималан број високообразованих људи, становништво практично неписмено.

„И у таквој земљи власт је освојио политички гангстер, без хуманистичких предрасуда, – несвршени свештеник који није имао никакву професију“, додаје Шенталински (стр. 336). За време Великог терора („јежовштине“), према његовом закључку, органи који су се тиме бавили „достигли су свој процват“. Била је то „добро опремљена и нахрањена казнена армија са много хиљада војника“, плате припадника НКВД-а одједном су четири пута повећане, дељени су им станови, лечени су у одвојеним болницама, имали су посебна одмаралишта, разне премије и награде (стр. 351).

Осврћући се на истакнуте чекисте, Шенталински код њих уочава „потпуно одсуство“ образовања (стр. 352). Истражни органи примењивали су бруталну силу према ухапшенима, а живот је лажно обећаван онима који су пристајали да клевећу и себе и друге. „Лубјански досијеи показују сав спектар људског понашања у нељудским условима“, каже Шенталински (стр. 357).

На фасциклама са списковима за ликвидацију и сам Стаљин је стављао своја одобрења. Улога суда била је фарсична, јер је морао технички да одради оно што је Стаљин са неколико сарадника већ пресудио. Службене инструкције препоручивале су џелатима, који су извршавали много убистава, да стрес лече вотком.

[У Титовој Југославији репресирани су они који су подржавали Стаљина после Брозовог разлаза са њим 1948. године. Појавио се списак савезне УДБЕ са 16.101 заточеником, а наведено је да је 413 информбироваца страдало на разне начине.[9]]

Шенталински пише и о „воронштини“, односно ликвидацији Александра Воронског, оснивача књижевне групе „Превој“ и познатог прозаика, уредника и критичара, и писаца блиских томе, који су потказани за антисовјетско деловање. Према запажању Шенталинског, писцима је било јасно у каквом тоталитарном систему живе, па помиње оцене књижевног критичара Абрама Лежњева, прозног писца Николаја Зарудина, Бориса Губера итд.

Воронском је пребацивано да је давао примат људским вредностима над класним, да је позивао на учење од светске културе и залагао се за сарадњу са старом интелигенцијом.

Шенталински приказује и борбу против „авербаховштине“, тј. ликвидацију критичара и публицисте Леополда Авербаха, чија сестра је била жена Хенриха Јагоде. Авербах је, по виђењу Шенталинског, политички подлац који се одрицао својих покровитеља чим би они пали у немилост власти, пре свих Лава Троцког, који му је својевремено био идол. Стаљинова параноја, примећује Шенталински, заразила је СССР „масовном психозом страха и злобе“ (стр. 412). Износи податак да је више од 3.000 писаца репресирано, а негде око 2.000 стрељано, и да нису били у питању само Руси већ и припадници других народа.

Шенталински завршава своју књигу са уверењем да је пропуштен тренутак да се совјетски државни систем прогласи злочином против човечности и да се руски Нирнберг није десио. „Зверске репресије против милиона људи, кажњених без злочина – остали су злочини без казне“, закључује Шенталински (стр. 424).


[1] У питању су књиге Васкрсла реч – Из књижевних архива КГБ-а (Паидеа, 1995) и Изненађења Лубјанке – Повратак књижевним архивима КГБ-а (Паидеа, 1999). О Шенталинском сам писао у приказу његове друге књиге, помињући делимично и прву: Добрица Гајић, „Репресирани писци“, Српски Погледи, број 13, септембар 2000, стр. 28.

[2] http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/1999/11/08/srpski/I99110702.shtm

[3] На пример у песми „Споменик“, Покажи лице, Паидеа 2000, превод с руског Вера Хорват, стр. 43.

[4] http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/Radio+Beograd+2/1465268/Kod+pelikana.html

[5] Стојадин Мрђа, Пакао Голог отока, Графопапир, Шабац 2005. Познавао сам Стојадина Мрђу (1928-2005) и његову супругу Радмилу (1927-2012), која је такође била политички заточеник. Свој рукопис Мрђа ми је дао на читање још док је радио на њему. Нажалост, није дочекао да књигу види одштампану. Сахрањени су на гробљу у Малом Пожаревцу, родном селу Мрђине супруге Радмиле. Иначе, за разлику од 1948. године, пре Другог светског рата било је опасно оспоравати Стаљина и писати о његовим чисткама. Живојин Павловић, аутор књиге Биланс совјетског термидора, објављене 1940. године у Београду, убијен је од стране комуниста за време Ужичке републике. Био је члан КПЈ и КП Француске. Заслугом Слободана Гавриловића њен репринт се појавио 1989. и 2001. године.

[6] Добрица Гајић, „Херојски пути“, приказ књиге изабраних песама Николаја Гумиљова Ломача (СКЗ, Београд 1992 – избор, препев, предговор и напомене Владимир Јагличић), Српски књижевни гласник – трећа серија, март 1993, број 3, стр. 163-164.

[7] Та песма се цела налази у књизи Виталија Шенталинског Васкрсла реч – Из књижевних архива КГБ-а, у делу„Улица Мандељштама/Досје Осипа Мандељштама“, стр. 268.

[8] http://borbazaveru.info/content/view/6370/1/

[9] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/433265/Objavljen-spisak-svih-koji-su-prosli-pakao-Golog-otoka

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер