joj, Petre, dakle nepominjanje Rambujea, kršenja ustava BiH i Hrvatske zarad stvaranja nezavisnih država i mnogo toga još u vezi jugoslovenke tragedije - je po vama ''ideološka razlika'' a ne naučno pitanje?

Šta je za vas onda nauka, osušena žalosna vrba vjerovatno... U Rambujeu su Amerikanci tražili izuzeće njihovih vojnika iz pravnog sistema Srbije(maltene dođe vojnik, siluje Srpkinju i ne može mu se suditi, ma genijalno, mora da je ''ideološka'' razlika pominjanje ili nepominjanje takvih ČINJENICA), a da ne pominjemo trogodišnji rok za kosovski referendum i slične stvari.

Sve u svemu Petre, mnogo me plaši ta ''logika''(iako u njoj nema ničeg logičnog) koja se provlači po našim medijima posljednjih godina, a koju ste vi zaljubljeno prihvatili.

Što se tiče psihoanalitičkog dijela, može se reći da je nepotreban, da je us tvari SPUŠTANJE autora na nivo gospodina Samardžića i nekih njegovih ''ideoloških'' istomišljenika, koji su ne samo iznosili psihijatrijske dijagnoze drugih ljudi, nego su ih i karikirali.

Прочитао сам цео приказ пажљиво и нисам приметио да је господин Гајић «специјалиста психијатар», како пита коментатор Петар. Да јесте психијатар, не верујем да би се усудио да иде тако далеко ван своје професије. Такође незнам ни где је и од кога «учио да пише приказе». Но, могао бих да се сложим да су обе стране (аутор и приказивач) настојали да аргументовано изнесу и своје политичке алтернативе што је данас неизбежно ако сте јавни посленик. Претпостављам да је неспоразум настао већ на самом почетку када је приказивач устврдио да је аутор «контроверзна и антитетична личност». Иако је то општепознато из наших медија, може се то посматрати и са разних страна, а да нисте психијатар. Ако сам добро разумео, Гајић је цитирајући Анђелковића разматрао «Постепену Самарџићеву трансформацију и „личну транзицију“, (коју) Анђелковић представља као „конвертитство“, при чему је Н. Самарџић од горљивог националисте еволуирао у горљивог интернационалисту». Ово је тешко питање и врло деликатно. Узрок преокрета може се само нагађати, а аргументи се налазе у домену претпоставки. Не бих се сложио с Анђелковићем да су у питању «фрустрација изазвана неоствареним амбицијама, односно повређени его који је довео до тога да Н. Самарџић више није био ни умерени националиста».
Ту би замало могао да буде у праву господин Петар. Наиме, није презентирана сама амбиција, као и уопште њено постојање, а да би се могло позитивно мерити, док је за Секулу Дрљевића и Јеврема Брковића то доказана туга преголема. Пре бих се сложио са оним што процењује његов презимењак и колега из исте редакције Милослав Самарџић, главни уредник листа „Погледи“ – првог опозиционог гласила у Србији. Уредник «Погледа» оправдано држи и доживљава Н. Самарџића као особу „бриљантног ума и сјајних аналитичких способности“ и писца каквог би пожелео сваки часопис. Стога преокрет Н. Самарџића, што није спорно, лежи у другом грму. Али, о томе накнадно...