недеља, 26. мај 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Бизмарк - oтац немачког уједињења
Прикази

Бизмарк - oтац немачког уједињења

PDF Штампа Ел. пошта
Добрица Гајић   
недеља, 01. јул 2012.

(Приказ књиге Бизмарк Жан-Пола Бледа, ННК „Интернационал”, Београд 2011, превод с француског Соња Бата, стр. 336)

Ото фон Бизмарк (1815-1898), први канцелар Немачког царства, оставио је дубок траг у европској историји 19. века. Једна је од најважнијих личности немачке историје и један од најпознатијих представника реалполитике. Контроверзан као политичка фигура, Бизмарк је за противнике увек био реакционар најгоре врсте и доследни припадник пруског јункерства. О њему је написано више књига. Француски историчар Жан-Пол Блед враћа се Бизмарку, дајући слојевиту биографију, засновану на уравнотеженом приступу и проткану зналачким оценама. У њој су изложене политичке прилике и економске околности (Zollverein) немачког уједињења, као и Бизмаркова улога у стварању и даљем функционисању Немачког царства.

За Бледа је Бизмарк доминантна појава 19. века, чија се сенка надвија и над наредним столећем. Историја га памти као оца немачког уједињења и оснивача Другог рајха, проглашеног 18. јануара 1871. у Версају. Његова политика и личност, сматра Блед, носе на себи „црту амбивалентности“ (8). Рођен је 1. априла 1815. у Шенхаузену, централном делу покрајине Бранденбург. По очевој линији припадао је официрској традицији, а по мајчиној „културној буржоазији“ (18). Бизмаркови нису били у водећим аристократским круговима Пруске. Током школовања Бизмарк је просечан и ни по чему се не издваја. Студирао је право у Гетингену и Берлину, на начин који није могао служити за узор. Није одсуствовао једино са предавања историчара Арнолда Херена, од кога се учио прагматичној историји и везама политике и економског тржишта.

Блед наводи да Бизмарк перфектно говори француски, да је заљубљеник у Шекспирово дело и Бајронову поезију. После завршетка студија, намеравао је да гради дипломатску каријеру, али испрва ради у судској администрацији. Висок је скоро два метра и склон честим сентименталним везама. Након мајчине и очеве смрти, финансијски стабилизује породична имања, водећи у исто време луксузан живот типичан за тадашње племићке велепоседнике. Блед истиче да је млади Бизмарк депресивна личност, склона пићу и повременим путовањима у иностранство. Мориц фон Блакенбург и Марија фон Таден уводе га у пијетистички круг, а Маријина смрт 1846. сасвим га „преобраћа“ у пијетизам. Жени се њеном пријатељицом Јоханом Путкамер, поред које „проналази мир који му је био потребан“ (29).

[Бизмарково одушевљење Бајроновом поезијом помиње и Курт Керстен, један од његових најжешћих критичара. Чежњу младог Бизмарка за Бајроновим мрачним јунацима Керстен тумачи следећим речима: „То га штимунг пропадања једне нагризене класе обузима и не напушта“.[1]]

Било је то и доба његових политичких почетака. Бизмарк учествује у раду уједињеног Ландтага, који се неће дуго одржати. Његови чврсти ставови и ораторски таленат одмах су запажени. Поставља се као бранилац круне, насупрот већини, која захтева примат уставног принципа. Захваљујући својим говорима, изашао је из анонимности. Приметио га је и краљ Фридрих Вилхелм IV, с којим ће се убрзо видети у Венецији.

***

Бизмарк је велики противник револуције која се 1848. из Француске прелила у немачке земље. Револуционари су за њега убице. Занима га организовање конзервативних снага и извођење контрареволуције, али догађаји не иду тим путем. Краљ је одобрио Устав, у његовој тактици радикалне идеје нису нашле места. Пратећи Бизмаркову биографију, Блед уочава његову антиаустријску оријентацију у време Кримског рата. Аутор пише и о Бизмарковим дипломатским напредовањима, описујући спољнополитички контекст у коме, под Вилхелмом I, Бизмарк политички делује. С великом упућеношћу и изнијансираним приступом, Блед представља његов долазак на премијерско место. Незадовољан постојећим границама, Бизмарк је знао да само војна сила може омогућити Пруској да реши немачко питање. У таквом контексту, оцењује Блед, треба схватити чувене Бизмаркове речи: „О великим питањима нашег времена неће одлучивати ни говори ни већински гласови – то је била грешка 1848. и 1849. – него челик и крв“, а не као његову претњу „скупштини да ће прибећи војној сили у разбијању њеног отпора“ (84).

Бизмарк се опире плану Аустрије да се на конфедералном нивоу изврше институционалне реформе. Вилхелма I убеђује да не присуствује скупу немачких владара у Франкфурту, који је сазвао Франц Јозеф. У томе Блед види Бизмарков „први велики дипломатски успех“ (95). Посебну пажњу Блед је обратио на пруску победу над Аустријом код Садове, која се догодила 1866. године, сматрајући ту битку, с обзиром на последице које је изазвала, најзначајнијом у 19. веку. Према његовој оцени, Бизмарк је тиме постигао све циљеве које је себи поставио: искључио је Аустрију из Немачке и срушио европски поредак створен Бечким конгресом. Победу је однео како због застрашујуће војне технике, тако и због тога што је „био носилац покрета националне идеје која, у таквој Европи друге половине XIX века, отада почиње да се шири“ (121).

На ред је дошао и обрачун с Француском. Блед описује како је, поводом проблема око шпанског престола, Бизмарк навео Наполеона III на грешку. Прекрајањем једног телеграма, чувеном Емском депешом, изазвао је импулсивну реакцију Француске, која је 1870. објавила рат Пруској и тиме у очима европске јавности постала нападач. У рату је, међутим, претрпела пораз. Изгубила је Алзас и Лорену, а морала је да плати пет милијарди златника одштете, уз окупацију једне трећине своје територије – све док не исплати целу суму.

[Маркс је оптуживао Бизмарка да се злурадо смешкао „над лешевима париског пролетаријата“ 1871. године. За Бизмарка, писао је Маркс, ликвидација учесника Париске комуне није представљала „само уништење револуције, већ уједно и пропаст Француске, којој је сада заиста одсечена глава, и то још руком француске владе“.[2]]

Блед прати све те догађаје, констатујући да је проглашењем Немачког царства „рат испунио свој задатак“ (159). Он сматра да се Бизмарк с правом може „назвати оцем уније“, те да је својим утицајем нагло убрзао историју, дајући јој ток који нико није предвидео (170). Бизмарк је тада политички предводник „најмоћније европске силе“ (172). Но, примећује Блед, његов канцеларски положај у уставној монархији био је несигуран и подложан многим ограничењима, пре свега царском опозиву.

***

Блед прати унутрашњу ситуацију у Немачкој, Бизмаркову борбу с Римокатоличком црквом и Центрумом, изборне циклусе, оштар курс према социјалистима. Што се тиче спољнополитичког нивоа, напомиње да Бизмарк стиче велики углед као творац и гарант европског мира. Председава Берлинском конгресу, на коме је Србија стекла државну независност, али Блед о тим детаљима не пише.

[Као председавајући, Бизмарк је често испољавао нестрпљивост, обраћајући мало пажње на државе као што је Србија, инсистирајући да се та питања разматрају сходно свом значају.[3] Јован Ристић, српски изасланик на Берлинском конгресу, обавештавао је кнеза Милана о важном положају Аустро-Угарске у Берлину и потреби да јој се никако не контрира. Ристић наводи како му је француски представник пренео да му је Бизмарк рекао да сматра важним „да се Аустро-Угарска задовољи у оном обиму који она сматра сфером својих интереса“, па је Ристићу препоручивао да сарађује са Аустријом, јер „Србија само толико може успети колико се погоди са Аустријом“. Исто то саветовао му је и руски представник Шувалов.[4] Настојање Аустро-Угарске да, осим окупације Босне, себи припоји делове новопазарског теснаца, Ристић тумачи војним разлозима: тим правцем Аустро-Угарска је могла железницом пребацити војску у Солун и заузети повољне позиције пре него што се Руси приближе Балкану.[5] Међутим, правог иницијатора окупације Босне и Херцеговине Ристић види у кнезу Бизмарку, који је сматрао да је то сфера аустроугарских интереса.[6]]

Руски цар Александар II сматрао је да је на Берлинском конгресу, под руководством Бизмарка, европска коалиција наступила против Русије. У августу 1879. упутио је Александар II оштро писмо Вилхелму I, свом ујаку, у коме је напао Бизмарка и вршио притисак да се Немачка определи за савез са Русијом, а не Аустро-Угарском. Русија је, иначе, 1878. иступила из Тројецарског савеза. Упркос томе, под Бизмарковим утицајем, 7. октобра 1879, у Бечу је потписан немачко-аустроугарски споразум, у коме је писало да ће се у случају руског напада на било коју потписницу споразума оне заједнички томе супротставити, док би код напада неке друге државе биле политички неутралне. Блед објашњава да то значи да код напада Француске на Немачку, Аустро-Угарска не би морала да помогне Немачкој. Излажући све разлоге који су Бизмарка навели на овај чин, Блед закључује да је Бизмарк намеравао да савезом са Аустро-Угарском примора Русију да се врати у „дипломатски систем утроје“ и да сам споразум није био „окренут ка рату“(220). Бизмарк је био у праву када је тврдио да ће немачко јавно мњење повољно прихватити споразум са Аустро-Угарском, јер се тиме затварала „отворена рана“ из 1866. године (221). У Бизмарковом понашању, међутим, испољава се нетолерантност, не трпи да му министри противрече или да преузимају индивидуалну иницијативу. Не подноси јаке личности крај себе и с многима раскида сарадњу.

Према Бледовом утиску, Бизмарк је начинио велике помаке на социјалном плану, као заговорник социјалне државе, али није био заинтересован за побољшање услова рада и увођење недељног одмора. Његовом заслугом изгласани су закони о здравственој заштити, осигурању у случају несреће, старосном осигурању и осигурању за инвалидитет. Но, тиме није ослабио социјалдемократе. Упркос негативним оценама тих закона, Блед пише да ће у области социјалног законодавства Велика Британија и Француска Република видно каснити у односу на бизмарковску Немачку.

[Социјалисти су Бизмаркову политику осуђивали са свих страна, почев од француско-пруског рата и Париске комуне. Порицали су да имају везе са атентатима на Вилхелма I и тврдили да своје чланове одвраћају од индивидуалног терора.[7] Бизмарк је распустио парламент и повео офанзиву против социјалдемократа. После избора од 30. јула 1878. кренуо је да донесе Закон против социјалиста, чему су се у Рајхстагу супротстављали Бебел и Либкнехт, али је закон усвојен 19. октобра исте године. Примена репресивних мера није зауставила раст социјалдемократа. Пред Бизмарков пад, када је још увек важио Закон о социјалистима, „добила је социјалдемократија 1.427.298 гласова“.[8]]

Почетком марта 1888. умро је Вилхелм I, с којим је „сахрањена стара Пруска“ (242). Блед указује како је Бизмарк знао да пркоси Вилхелму I, али и да је себе увек „сматрао верним подаником свога краља“, који је, са своје стране, толерисао такве испаде и повиновао се канцеларовој вољи (243). На престолу га је заменио његов син Фридрих III, који је убрзо умро од карцинома грла. Нови владар постаје његов старији син Вилхелм II.

***

Блед излаже како је Аустро-Угарска под Бизмарковим притиском побољшала односе с Русијом, осврће се и на колонијалну политику Рајха. Према његовом мишљењу, бизмарковска колонијална политика биће разлог да се у Енглеској створи слика „једне незасите Немачке“, што ће почетком 20. века довести до преокрета британске политике према Немачкој (257). Блед помиње кризу из 1885, коју је иницирао Александар Батенберг припајајући Источну Румелију Бугарској, пораз Србије у рату с Бугарском и др. Бизмарк се супротставио предлогу немачког војног врха да се уђе у рат с Русијом, а у барону Гирсу, министру спољних послова Русије, проналази поузданог партнера. У јуну 1887. потписан је Споразум о реосигурању између Немачке и Русије. Уговорне стране обавезале су се на неутралност у случају да Аустро-Угарска нападне Русију или Француска Немачку. Блед се задржава и на тајном протоколу који споразум имао, где је Бизмарк показао „очигледну предусретљивост према Русији“, признајући да се Бугарска налази у њеној сфери и гарантујући јој дипломатску подршку у случају заузимања турских мореуза (262-263). Међутим, додаје Блед, Бизмарк је то обећао знајући да до тога тешко може доћи, јер Медитерански пакт (Енглеска, Италија, Аустро-Угарска) није дозвољавао промену односа у Средоземљу, што значи да би супротно понашање Француске и Русије било разлог за примену силе. Захваљујући Бизмарку, закључује Блед, сачуван је мир, јер је он „знао да заустави Русију, не повлачећи своју подршку Аустро-Угарској“ (263). Али, наставља Блед, Бизмарк из кризе не излази неоштећен, јер „Аустро-Угарска није обновила споразум с Русијом“ (264).

***

У моменту кад Вилхелм II долази на престо, Бизмарку је седамдесет три године и на власти је више од четврт века. Ужива „статус живе институције“ и не помишља да се повуче (266). Проблем, међутим, настаје кад се Вилхелм II окреће против њега. Споре се око социјалне политике, односа према Русији и мноштва других питања. У деликатан положај Бизмарк долази због раста социјалдемократа на фебруарским изборима 1890. године. Његов покушај да дође до парламентарне већине договором с вођом Центрума Виндторстом расрђује новог цара, који је нагињао протестантима. Вилхелм II од Бизмарка тражи да повуче закон из 1852, који је министрима забрањивао „сваки директан контакт с владаром без одобрења шефа владе“, што Бизмарк одбија с образложењем да би то био повратак у апсолутизам (276-277). Приморан, Бизмарк подноси оставку, надајући се да је цар неће прихватити. Цар је, на његово изненађење, одмах прихвата и именује генерала Леа фон Капривија за Бизмарковог наследника.

[Пошто је штампа била наклоњена Вилхелму II, не чуди што је велики број листова поздравио промену. Могуће је да је страх од грађанског рата, уколико би Бизмарк остао на власти, оправдавао царев потез. Кајзер је, иначе, започео другачију политику према радницима, а убрзо је истекао Закон о социјалистима. Социјалдемократска странка постала је слободна, пише Керстен, додајући да је она после тога донела и Ерфуртски програм, али и да је њена борба против новог режимског курса једна невесела књига.[9]]

Бизмарк напушта Берлин и одлази у Фридрихсруе, одакле негативно коментарише цареве потезе. Последње године посвећује изради својих мемоара, за чије писање ангажује Лотара Бушера. Жели да створи сопствени култ. До осамдесетог рођендана добро се држи, али онда почиње нагло да слаби. Женина смрт баца га у очајање. Вилхелму II замера на томе што Споразум о реосигурању с Русијом није обновљен. Убрзо ће то искористити Француска, склапајући споразум с Русијом, чиме ће изаћи из дотадашње изолације. Оронуо и прикован за инвалидска колица, Бизмарк умире 30. јула 1898. године. Тестаментом је одбио националну сахрану, изразивши жељу да са супругом Јоханом почива у посебној капели. За надгробни натпис изабрао је следеће речи: „Верни немачки слуга цара Вилхелма I“ (292).

***

Завршно поглавље Блед користи за рекапитулацију изречених ставова. Смештати Бизмарка под једну етикету за њега је узалудан посао. Бизмарк је, тврди Блед, „принц двосмислености“, поседује више лица и на њега се не могу применити црно-бели описи (293). Истиче да се Бизмарк целог живота „осећа као јункер“, да прилично зарађује од свог имања, да упркос евидентној конзервативности његово дело има „једну револуционарну димензију“, јер уједињењем Немачке он Европи даје „нови изглед“, док сарадњом с либералима показује државничке црте, пошто уме да потисне идеолошке разлике и буде прагматичан до крајности (295-298).

Блед не мисли да је Бизмарк био диктатор, јер су неке немачке државе у Рајху сачувале идентитет упркос губљењу суверенитета. После Бизмарковог одласка, како образлаже француски историчар, остало је дубоко подељено друштво, где католици и социјалисти нису били интегрисани у главне токове друштвеног живота. Блед указује на чињеницу да је после канцеларове смрти немачка десница произвела Бизмарка у браниоца „агресивног национализма и милитаризма“, с тим што у том миту има делимичне истине, али и непримерених поједностављивања (305). Раскидајући везе с Русијом и покрећући Weltpolitik, Вилхелм II је, пише Блед, „раскинуо с Бизмарковом опрезношћу“, што је изазвало противљење великих сила (307).

После немачког пораза у Првом светском рату, наводи Блед, Бизмаркови следбеници деле се у две групе: прву оличава Густав Штресеман, који се позивао на Бизмарково мајсторско преговарање с другим државама, док другу групу представља Националнемачка партија са слоганом „Повратак Бизмарку“ и тежњом да Немачкој врати њену ранију величину и значај. У том смислу, Националнемачка партија осуђивала је Версајски споразум и оптуживала Вајмарску републику за издају немачких интереса. Блед пише да се и Хитлер, по ступању у политички живот, легитимисао „као Бизмарков наследник“, али не поистовећује Бизмаркове циљеве и хитлеризам (310-312). Усмерава своју анализу и на опречне ставове немачких историчара о Бизмарку, изречене после Другог светског рата. Сматрајући да је немачко уједињење најважнији део Бизмарковог дела, и да се после 1945. године чинило да ће тај део нестати, Блед констатује да су догађаји из 1989. и 1990. показали да подела Немачке није била природна и отуда на поновно немачко уједињење крајем 20. века гледа као на Бизмаркову постхумну победу.


[1] Курт Керстен, Бизмарк и његово доба, „Ново дело“, Београд 1991, репринт „Нолитовог“ издања из 1936, стр. 29.

[2] Карл Маркс, Грађански рат у Француској, „Култура“, Београд 1960, стр. 97-98.

[3] Дејвид Мекензи, Јован Ристић – европски државник, Центар за унапређивање правних студија, Београд 2004, стр. 273.

[4] Јован Ристић, Дипломатска историја Србије, књига II (други рат 1875-1878), Београд 1898, стр. 188.

[5] Исто, стр. 251.

[6] Исто, стр. 252.

[7] К. Керстен, исто, стр. 266.

[8] Исто, стр. 275.

[9] Исто, стр. 342.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер