недеља, 06. децембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Употреба смрти и лешинарење без краја
Преносимо

Употреба смрти и лешинарење без краја

PDF Штампа Ел. пошта
Ранко Пивљанин   
петак, 20. новембар 2020.

 Смрт је непроверена гласина. Ова сентенца, истовремено и наслов једне књиге Емира Кустурице - иначе са много дубљим смислом од просте семантичке досетке - у ова два дана живи своје „звездане“ моменте. Последњи тренуци, сада већ почившег патријарха српског господина Иринеја, били су идеално тло за њено оваплоћење, пре свега, у медијској сфери, а онда је на то зајахала политика. И наравно, да је све отишло дођавола, ту истинску адресу на којој се воде ове две професије: прва, новинарска, условљена инхерентном логиком свог посла у који је усађена потреба да се буде први и ексклузиван; друга, са изопаченошћу као својим трејд марком која је гони да (зло)потреби све што се (зло)употребити може, па и тако деликатну ствар као што је нечија смрт.

И док се за медије, који и постоје зато да нешто јаве, може наћи неко зрно оправдања за брљотине поводом „преурањеног“ објављивања вести о патријарховом одласку са овог света – слична ствар се догађала и са почившим митрополитом црногорско приморским Амфилохијем – за политичку конекцију на ову смрт не може бити ни разумевања, ни оправдања. Тачност информације из тог „извора“ није довољна да покрије проблематични контекст и конотације у светлу којих је патријархова смрт постала само још једна платформа за политичку самопромоцију и осионо преузимање ингеренција које превазилазе надлежност а, у крајњем случају, косе се и са добрим укусом.

Наиме, вест/информација којом је непобитно објављена смрт патријарха Иринеја стигла је јутрос са Инстаграм профила Председника Републике, а након што је синоћ отишао у Војно медицински центар на Карабурми. Ми не знамо да ли је његов синоћни одлазак тамо био мотивисан најискренијом људском потребом да се опрости од првојерарха наше цркве – могуће и да јесте – али пратећи таламбаси поводом те посете из његове таблиодне машинерије остављали су опори укус јефтине пропаганде. Јер, малтене, док се аутомобили из његове пратње још честито нису ни паркирали у дворишту болнице, медији блиски режиму већ су под паролом „најновије вести“ јавили о његовом боравку испред ВМЦ-а „на ивици суза због патријарховог здравственог стања“. Та „синхронизованост“, свакако није била продукт „ексклузивности“ медија који из секунде у секунд прати кретање и рад председника државе, већ речито пропагандно садејство, оно што се војном терминологијом зове подршка из позадине.

А када је, рано јутрос, после проблематичних лицитирања јесте умро/није умро, стигла потврда са Највишег места у облику Вучићевог опроштаја од патријарха на Инстаграму, та мучна прича о употреби смрти добила је своје заокружење као парадигма у којој је било свега, сем онога што је обраћање тим поводом требало да буде.

Дакле, логичан и нормалан редослед ствари поводом смрти патријарха требало је да буде следећи. Конзилијум лекара који су га лечили је у неком тренутку констатовао смрт. О томе су обавештени људи из Цркве и на њима је било да одлуче када и како да јавност обавесте о смрти свог и нашег првог пастира. Након тога је и Вучић, као и било ко други, могао да се опрашта где и како жели и хоће. Овако, председник државе је и у овој деликатној ствари преузео на себе улогу врховног жреца који обзнањује смрт, замењујући и лекарски конзилијум и Синод Српске православне цркве. Испало је да патријархово упокојење није могло бити ни објављено, пре него што он каже амин.

На крају крајева, када је се и у овоме нашао као неизбежна мирођија, барем је могао то урадити са неким минимум достојанства и осећаја за тренутак и деликатност целе ствари па је његов кабинет могао изаћи са адекватним саопштењем или је, у крајњем случају, могао прибећи својој омиљеној дисциплини – телевизијском обраћању јавности.

Уместо свега, он је то урадио у виду поста на друштвеној мрежи и то оној специјализованој за селебрити садржаје на којој објављује фотографије на којима се представља у ситуацијама „хињене нормалности“ – једе лубенице на тераси, гибаницу у хеликоптеру или игра шах са својом партијском служинчади.

Вучић је, дакле, и овом приликом послао поруку како је он господар живота али и смрти, успевајући да једну осетљиву ствар обесмисли и са становишта мере и достојанства.

За Вучићев „клизећи“ у надлежности лекарске струке и црквене владе, оправдања нема. Размере једног и другог лешинарења су неупоредиве и по намерама и по штети коју су произвеле. Почившем патријарху хвала и слава, уз молбу да опрости што се и поводом његове смрти крстимо и десном и левом руком

Зато у светлу овог његовог најновијег незграпног трпања тамо где му није место, медијски гафови око патријархове смрти делују као дечија игра и дериват пословичне новинарске брзоплетости, нестрпљења и жеље за проклетом ексклузивом. Није за оправдање, али донекле може да се разуме. (У крајњој линији, постоји велика вероватноћа да је „прерана“ вест о патријарховој смрти и била истинита, али она је без званичне потврде била само „непроверена гласина“).

За Вучићев „клизећи“ у надлежности лекарске струке и црквене владе, оправдања нема. Размере једног и другог лешинарења су неупоредиве и по намерама и по штети коју су произвеле. Почившем патријарху хвала и слава, уз молбу да опрости што се и поводом његове смрти крстимо и десном и левом руком.

(Нова.рс)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер