петак, 23. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > "Бити или не бити" српске опозиције
Преносимо

"Бити или не бити" српске опозиције

PDF Штампа Ел. пошта
Ранко Пивљанин   
уторак, 30. јул 2019.

У конкуренцији изгубљених у небраном грожђу у земљи Србији српска опозиција је високо пласирана. На тренутке се чини да је било лакше бити опозиционар и у Титово време, него у ових Вучићевих седам година.

Опсесивна жеља Вучићевог режима да од опозиционара, оних истинских, не остане ни камен на камену и предани рад у том правцу растурио је опозицију која се нашла у нокдауну после напредњачког блицкрига 2012. године.

Оно мало опозиционара што је некако остало у животу батргало се у конопцима суровог ринга у коме је противник одређивао и број рунди и њихово трајање, држао гонг и дизао руку победнику, док се највећи део разбио у парампарчад да се никад више не састави.

"Почела је да се помаља нова опозициона снага, оличена, пре свега, у самим грађанима"

Међутим, охолост и славодобитност победника на крају су произвели и бумеранг ефекат, па се испод опресивног жрвња, прво стидљиво, а онда све јаче, почела помаљати нова опозициона снага, оличена, пре свега, у самим грађанима који су у неком тренутку пожелели да сами изађу на црту режиму.

Учинили су то прво студенти након Вучићевог избора за председника 2017. године, да би крајем прошле године на улице изашли и грађани бројних српских градова. У међувремену је погонска енергија шетача ослабила, не зато што повода више нема, већ што је учинковитост такве врсте политичког деловања увек обрнуто пропорционална дужини њиховог трајања.

Управо је та чињеница доказ више како правог политичког организовања и деловања не може бити ван политичких странака, па ће тако, вољно или невољно, опозиционе партије морати да узму штафету борбе против режима, што се на крају и десило са изласком из илегале у којој су били свесно препуштајући свој посао демонстрантима.

ЖРТВЕ ПРОПАГАНДЕ

И каква је клиничка слика српске опозиције у предвечерје избора. Искрено, није добра и не улива неку наду. Прво да видимо оно што није до ње.

Контекст и политички амбијент у коме се налази опозиција је арена у којој се њени лидери налазе под баражном ватром медијског линча и сатанизације, до сада незапамћене од обнављања парламентаризма.

Знао је и Милошевићев режим да опоненте назове издајницима и страним плаћеницима, али се овако далеко и бескрупулозно у блаћењу и сатанизацији није ишло. Малтене, присуствујемо перманентној сезони лова на опозиционе лидере који се у режимским медијима, једној од главних полуга власти, представљају као директни потомци самог ђавола.

И када би сутра та пропаганда стала, а медији постали отворени за опозиционаре, требало би много времена да се та стигма са њиховог имена скине. Толико је пута поновљена мантра о Ђиласу тајкуну, Јеремићу лопову и Обрадовићу фашисти да и они сами више нису сигурни у своје поштење и моралну исправност, док овај последњи ујутро проверава да му заиста нису изникли брчићи оног аустријског каплара.

БЕЗ ПОДРШКЕ ЗАПАДА

Истовремено, осим пропагандне машинерије, у рукама власти су и новац и монструозна страначка инфраструктура - клијентелистички увезана привилегијама и интересима чији пипци досежу до најмање месне заједнице. Ту је и предност функционерских кампања које се увелико, свакодневно и без зазора користе, у чему предњачи први човек режима и владајуће странке. Треба имати у виду и да, за разлику од оне Милошевићеве, Вучићева опозиција нема ни подршку западних центара моћи већ та подршка, некад прећутно, некад отворено, наврће воду управо на Вучићеву воденицу.

СОПСТВЕНА КРИВИЦА

С друге стране, и без Вучићевог ангажмана да је обесмисли, опозиција је и сама урадила много тога да себи загорча живот и доведе се у инфериорну позицију из које јој и петопроцентни цензус има висину Монт Евереста, а камоли резултат који би напредњаке и њихове коалиционе пришипетље озбиљније уздрмао.

Седам дугих година је изгубљено у јаловом лутању, свађама, међусобним оптуживањима и цепању док се појединачно нису свели на статистичке грешке

Прво, седам дугих година је изгубљено у јаловом лутању, свађама, међусобним оптуживањима и цепању док се појединачно нису свели на статистичке грешке. А кад су схватили да им само заједнички наступ даје неке шансе против надмоћног противника, то уједињавање је више заличило на спајање кусог и репатог и то у изнудици, него на смислено збијање редова на здравим основама. Јер, како просечни бирач може да поверује у политички потенцијал вреће у коју су стрпане и демократе и левица и десница, ако није успело, а ни покушано истинско уједињење, демократских и грађанских снага у један респектабилан политички субјект.

Покушај реуједињења Демократске странке враћањем њених деривата под скуте матичне партије очигледно је остао на нивоу добре намере, а и да се оствари неће направити несаницу напредњацима. Није ли “грађанистички” мејнстрим у тешкој конфузији после свега што се десило његовој ударној политичкој песници - Покрету слободних грађана, који се растаче на “демократске форуме” (Раде Вељановски) и “самоодбране” (Никола Којо и остали), а коме псовкама и ексцесима цензус намиче ексцентрични глумац Сергеј Трифуновић?

У чему је проблем да Демократска странка Србије, Двери, Шапићев СПАС са још понеком десном опцијом заиграју у истом тиму и покрију десни политички спектар

У чему је проблем да Демократска странка Србије, Двери, Шапићев СПАС са још понеком десном опцијом заиграју у истом тиму и покрију десни политички спектар, уместо што или солирају или улазе у микс са онима који су им идеолошки дијаметрално супротни. Примера ради, питање је како ће неки поборници левице, ако то више уопште и постоји, чак и у име гласања за мање зло, прогутати тврде и конзервативне ставове Обрадовићевих дверјана и супротно: како ће његови евроскептици и баштиници породичних вредности сварити глорификацију Брисела или ЛГБТ права.

ОПАСНИ ЗОВ БОЈКОТА

Ни наизглед најмонолитније и најреспектабилније политичко удружење - Савез за Србију, није без озбиљних мана и нелогичности, већ се јављају дисонантни тонови по питању евентуалног бојкота избора, а нису јединствени ни по питању игнорисања Скупштине иако се тај договор, мање-више, поштује. Њихов опозициони ангажман релативизује и замагљен и недоречен став о кључном проблему српске државе и друштва - Косову, кога, као и јасног става о европским интеграцијама, војној неутралности Србије и односу према НАТО, нема ни у њиховој политичкој платформи названој Споразум са народом.

"Ако бојкотују - кајаће се, не бојкотују ли, тек им следи кајање и лизање рана" 

Чињеница је да од бојкота у политичкој историји ниједна опозиција није профитирала, али се у тренутном поретку ствари бојкот српској опозицији просто намеће као изнуђено и једино решење

На крају, опозиционо “бити не бити” зове се бојкот избора који има све елементе тамновилајетске дилеме: ако бојкотују, кајаће се, не бојкотују ли, тек им следи кајање и лизање рана. Наиме, чињеница је да од бојкота у политичкој историји ниједна опозиција није профитирала (мада Вук Јеремић потеже чињеницу да је власт у Македонији пала годину и по дана након опозиционог бојкота избора), али се у тренутном поретку ствари бојкот српској опозицији просто намеће као изнуђено и једино решење. Јер, чак и да режим до септембра испуни све опозиционе захтеве спрам фер и демократских избора, то није никакав гарант респектабилног пласмана на предстојећим изборима. Јер, не може се за нешто више од пола године анулирати црна слика о опозицији стварана годинама, нити се може променити политичка свест већинског бирачког тела темељно препарирана режимском пропагандом.

Све то делује прилично депримирајуће за српску опозицију, али власт никад нико није предавао на тацни нити је неко задобио “на душеку све дуван пушећи”, па ће за њу и актуелни опозиционари морати да се изборе у каквим год да се условима налазе. Да парафразирамо ономадашњу председникову мудрост: суза њихова нема родитеља.

(Блиц)

    

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер