Početna strana > Prenosimo > U Srbiji danas ne postoji političar koji se nije susretao s kriminalcima
Prenosimo

U Srbiji danas ne postoji političar koji se nije susretao s kriminalcima

PDF Štampa El. pošta
Dragan Todorović   
sreda, 06. februar 2013.

(Svedok)

Kod nas, u Srbiji, uz postojeće vekovne teorije zavere – kako nas ceo svet mrzi, postoje i one prizemnije, ali i stvarnije: prisluškivanje, praćenje, tajno snimanje, kao najčešći načini praćenja ljudi i zavirivanja u njihove tajne. A, dobro posluži, kad zafali, i za politički pritisak, ili što da ne, i za ucenu...

Sad, kad je pet godina posle, otkrivena navodna „afera Dačić -Miša Amerika“, na 130 diskova, koja se tek zahuktava, a koju je otvorio doskora svemoćni koordinator bezbedonosnih službi u kabinetu Borisa Tadića, Miodrag Miki Rakić u jednom malolitražnom nedeljniku, pa je potom ta priča pompezno lansirana, prema rečima bivšeg ko-ministra, danas advokata Božidara Prelevića u „službenom glasniku“, poznatijem kao „Informer“, setili smo se jedne po obimu mnogo veće afere i tajnog praćenja i prisluškivanja oko 40 ljudi.

A sve lepo upakovanih u tri slučaja tajne akcije SDB: „Mačva“, „Kaktus“ i „Šumadija“ iz 2001. godine.

Naš sagovornik je Dragan Todorović, u to vreme predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, koji je zalud pokušao da uđe u mračne tajne neformalnih centara moći, dok zarad „postavljanja“ nezgodnih pitanja nije smenjen, uz formalno obrazloženje – da je Odbor navodno koristio za promociju svoje tadašnje stranke – SRS.

Dragan Todorović, i ne samo on, uveren je da bi se raskrinkavanjem pomenutih akcija („MAČVA“, “KAKTUS“ i „ŠUMADIJA“) praćenja i prisluškivanja ljudi (među kojima je pod nadzorom bio i Milan Veruović, šef obezbeđenja Zorana Đinđića, kao i mnogi drugi: kriminalci, advokati, novinari, političari, pa i neki ljudi iz samog vrha policije?!) mogla da se utvrdi i pozadina monstrouznog ubistva predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, ali je i tada, kao i danas – to sve ad akta, po nečijoj volji...

Sadašnje vlasti sigurno ne iako se gromoglasno, istina i uspešno, bori protiv korupcije i organizovanog kriminala, zasad kao da nema interesa da razveje veo tajni i mutnih stvari oko ubistva Zorana Đinđića!?

Svedok: Vi ste bili predsednik Odbora za bezbednost, više puta ste otvarali tu temu, stavljali je na dnevni red, ali nikad nije ni odškrinuta, a kamoli rasvetljena?

Dragan Todorović: Nikada i neće osim ako se ne izvrši ozbiljan pritisak ozbiljne javnosti, koji bi prisili te, očito moćnike, da popuste i da se javnosti pruži odgovor – po čijem su nalogu praćeni ljudi, ko je dobijao te podatke, ko ih je analizirao, ali i ko – koristio!

 

Dragan Todorović, i ne samo on, uveren je da bi se raskrinkavanjem pomenutih akcija („MAČVA“, “KAKTUS“ i „ŠUMADIJA“) praćenja i prisluškivanja ljudi (među kojima je pod nadzorom bio i Milan Veruović, šef obezbeđenja Zorana Đinđića, kao i mnogi drugi: kriminalci, advokati, novinari, političari, pa i neki ljudi iz samog vrha policije?!) mogla da se utvrdi i pozadina monstrouznog ubistva predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, ali je i tada, kao i danas – to sve ad akta, po nečijoj volji...

 

S: Zašto verujete da „nikad neće“?

D.T: Ta tema može da se dovede do kraja samo ukoliko oni koji drže sve konce i vlast nad službama bezbednosti u Srbiji – hoće!

S: Pa, hoće li?

D.T: Odmah bih tu stavio veliki znak pitanja. Jer, sve što se ovde pokušavalo, da bismo dobili čistu situaciju ili da dođemo u situaciju da se sve radi po zakonu je – propadalo. A u stvari sve je urađeno u jednom smeru da se naše službe bezbednosti stave pod kontrolu stranih službi bezbednosti i da budu samo servis stranih obaveštajnih službi. Zato ne verujem da će u Srbiji u neko dogledno vreme situacija da se izmeni, bar kad je u pitanju rad službi bezbednosti. Ovde je od 2001. godine urađeno isto što je urađeno i u mnogim istočnoevropskim zemljama. Strane službe „kupile su sve što vredi“, ostatak domaćih tajnih službi je potpuno dezintegrisan, i sve su, praktično, samo servisi stranih obaveštajnih službi.

S: Hoćete da kažete da su naše tajne službe običan servis stranih obaveštajnih službi?

D.T: Da! Naravno, ne mogu da vam dam čvrste dokaze i činjenice, i da dokažem da je to tako. Ali, pošto znam kako sve funkcioniše od 2001. u ovoj državi, nemam dilemu da je – tako. Ako Vi u Generalštabu, u kancelarijskom prostoru na preko 100 metara kvadratna imate pripadnike NATO pakta, pa još ni kiriju ne plaćaju, šta onda reći?! Ako se sećate 2001. kada su Amerikanci poslali određeni broj instruktora, vojnih stručnjaka za namensku proizvodnju – da obiđu sve naše fabrike oružja i namenske proizvodnje – a ja sam tadašnjoj saveznoj vladi postavio pitanje da mi odgovori – na kojoj je to sednici odlučeno da se to dozvoli? Nikada mi nije odgovoreno, ni danas odgovor nemam, a tu se radi o najtežem krivičnom delu – veleizdaji.

Inače, ovde ne možete da uradite ni ono što izgleda najnormalnije. Za stvari koje su protivzakonite i koje su počinjene od najviših državnih organa, ili pojedinaca u njima, ni odgovor ne možete da dobijete. I dolazite u bezizlaznu situaciju da bespomoćno gledate kako se gaze zakoni, krši Ustav, čine najteža krivična dela, i da to ne podleže nikakvoj odgovornosti, pa čak i ne postoji mogućnost – da se ta odgovornost procesuira...

S: Kad kažete „neko“, šta podrazumevate pod tim. Upravo je pre nekoliko meseci u medijima pisano o prisluškivanju predsednika Srbije Tomislava Nikolića, pa predsednika SNS i prvog potpredsednika Aleksandra Vučića, sad je u žiži, a moguće je i Vlada da padne, tajno praćenje i snimanje navodnih kontakata premijera Srbije Ivice Dačića s pripanicima „Šarićevog narko klana“? U medijima je krenulo: Dačićev šef kabineta kontaktirao sa Šarićevim klanom, pa Dačić se sastajao sa Mišom Bananom, navodnim pripadnikom „klana Šarić, pa 130 diskova, pa transkripti...

 

Mislim da postoji više nivoa u tome ko špijunira državu! Najviši nivo je vrh ove države i on diriguje. Ali, trenutni akteri poslednje afere samo su pioni, i tu su samo da bi pomogli onima kojima je to važno, a u ovom času Dačić je interesantan

 

D.T: Mislim da postoji više nivoa u tome ko špijunira državu! Najviši nivo je vrh ove države i on diriguje. Ali, trenutni akteri poslednje afere samo su pioni, i tu su samo da bi pomogli onima kojima je to važno, a u ovom času Dačić je interesantan.

S: Zašto?

D.T: Eksponiran je u razgovorima i teškim pregovorima oko sudbine Kosova i „negde“ je procenjeno da njije dovoljno „kompatibilan“ i da ga treba još više oslabiti. Ovim ne želim Dačiću ni da pomažem, ni da odmažem, pokušavam samo da budem racionalan i da iznesem svoje viđenje...

S: Pojasnite...

D.T: Znači, Dačića, treba maksimalno oslabiti i dovesti ga u poziciju da možete eventualno da imate protiv njega i da to što imate – izađete s tim u javnost. Pa onda koristite drugog igrača kome date te podatke koji ih sad koristi, i takav način igre je ovde, u Srbiji, na sceni non-stop! Ali, istine radi, moram da kažem, u visokoj srpskoj politici ne postoji čovek, funkcioner, koji nije jednog momenta sarađivao s kriminalcima! Čak i većina ljudi iz vrha i ove vlasti u određenom momentu bili su u kontaktima sa viđenijim i velikim kriminalcima. Ali, to samo po sebi, ne znači da su i oni kriminalci. Međutim, bojim se da je samo pitanje časa – ko će kad dobiti koju informaciju i pokušati da je iskoristi.

S: Hoćete reći da je to priroda politike?

D.T: Ne, nije to priroda politike, već politika DOS-ove politike. DOS je na vlast došao uz pomoć kriminalaca. Uzmite na primer Nenada Čanka i njegovog prijatelja za koga je javno rekao da neće da ga se odrekne. I šta je bilo, ništa!

S: Mislite na Opačića?

 

Dačića treba maksimalno oslabiti i dovesti ga u poziciju u kojoj vi, ako imate nešto protiv njega – izađete s tim u javnost. Pa onda koristite drugog igrača kome date te podatke koji ih sad koristi, i takav način igre je ovde, u Srbiji, na sceni non-stop!

 

D.T: Neću da pominjem imena, samo pominjem imena aktivnih političara. Uzmite Koštunicu i njegove veze s nekima koji su mu obezbeđivali mitinge, uzmite Zorana Đinđića i njegove veze sa Zemunskim klanom... Pa, sve je potpuno jasno... Ili onu izjavu: „Ruke mi krvave, a savest čista“...

S: I Vas i Vašu tadašnju stranku, kojoj je bio centar baš u Zemunu, pominjali su za neke veze sa Zemunskim klanom?

D.T: Sve što je bilo vezano za SRS i „zemunski klan“ odavno je osvanulo u medijima. Bilo je i pokušaja da se neke stvari procesuiraju. Moram da Vas podsetim da je protiv Vojislava Šešelja bila pokrenuta istraga i da je to završeno odustajanjem javnog tužioca, posle saslušanja Vojislava u Hagu. Po tom pitanju je stavljena apsolutna tačka. Zatim su i mene opleli, to je uradio zaštićeni svedok, Bagzi, da sam ja navodno ostavljen kao čovek za vezu sa Zemunskim klanom. Rekao sam, to što priča Bagzi je tačno, ali moja veza je bila direktna, preko Koštunice i Tadića! Više me niko i nigde nije pominjao. Često su optuživali i Nebojšu Čovića, pa šta...

S: Koje su to sile koje to sve mogu da nalože i da urade, jer kad rade to najvišim državnim funkcionerima, šta mogu običnim građanima?

D.T: Nije prosto objasniti koje su to sile. Postoje, pre bi se reklo, „Centri moći“ van države i postoje njihove filijale unutar države. Postoje centri moći, tajni, i u samoj državi, ali koji imaju mnogo manje mogućnosti – koje su vezane uz pojedine službe... Jer niko od njih ne može uvek da dobije ono što traži, i da to što dobije bude sto odsto tačno. To se najbolje vidi od 2001. godine, kada je DOS došao na vlast, kada, ipak, suštinski nisu uspeli da baš do temelja razbiju policiju i službe bezbednosti...

S: Dobro, ali ima se utisak da su na udaru tih specijalnih mera, prisluškivanih, kontrolisanih, praćenih, „presretnutih“ najčešće ljudi koji su na vlasti, pa čak i na najvišim funkcijama!? Kako „oni“, ako oni već nisu po funkciji i sami centri moći?! Kako je moguće da od njih neko bude veći i jači centar moći, recimo od predsednika države, ili ministra policije, premijera?

D.T: Predsednik Srbije u ovoj konstelaciji ima posredan(!) uticaj i da utiče ali i mogućnost da dobija informacije. Iz nekog razloga kod nas, ali bukvalno je to – naročito od 2001. naovamo, da se sve deli kao – plen! Znači, imao si 18 stranaka, kolač se deli na 18 delova i svako zagrabi koliko je snažan. Tada se dobije vlast kao akcionarsko društvo, i to se nije promenilo ni do današnjeg dana.

 

Čak i većina ljudi iz vrha i ove vlasti u određenom momentu bili su u kontaktima sa viđenijim i velikim kriminalcima. Ali, to samo po sebi, ne znači da su i oni kriminalci. Međutim, bojim se da je samo pitanje časa – ko će kad dobiti koju informaciju i pokušati da je iskoristi.

 

S: Pomenuli smo poslednje primere praćenja i prisluškivanja Dačića, Nikolića, Vučića, ali u doba kada ste vi bili predsednik Odbora za beubednost bila je takođe jedna velika afera, pod šifrovanim imenom: „Mačva“, „Kaktus“ i „Šumadija“...

D.T: To je bilo 2001. godine Ali sad dolazimo do krucijalne stvari kad je u pitanju naša država, a ne samo Služba. Ja ne bih hteo ni na koji način da dovodim u pitanje borbu protiv korupcije i kriminala i na ni na koji način dovodim u pitanje šta se sad događa. Ali, naravno, moraćemo da sačekamo da se sve to završi, ma da, po meni početak je dobar! Pogotovo što svi tu slučajevi, a ima i onih koji nisu pokrenuti, nisu samo sporne samo ove 24 privatizacije, mahom iz doba Koštuničine vlade od 2004. godine pa nadalje do 2006/7, jer postoje i drugi slučajevi. Mora da se krene od Beočinske fabrike cementa, Ušća, pa redom da bi se došlo do kompletnog raskrinkavanja sprege kriminala-politike – tajkuna u pljačkanju Srbije koja je sprovedena u prethodnih 12 godina.

Ovde, kad govorimo o aferama „Mačva“, „Kaktus“, „Šumadija“ imamo elementarne primere zloupotrebe vlasti od nekoga ko je to omogućio, zapravo naredio i, uz sve to, nijedna vlast nije učinila ništa da se ta afera istera na čistinu. I, ono što je za mene posebno interesantno je da bi raščišćavanje akcija SDB „Mačva“, „Kaktus“, „Šumadija“ dovela do mnogih činjenica koje bi, verovatno, u velikoj meri rasvetlile pozadinu ubistva Zorana Đinđića, a možda i doprla do direktnog naručioca likvidacije predsednika Vlade Srbije.

Rasvetlilo bi mnoge uloge ljudi koji su u tome učestvovali, objektivno, teško bismo došli do naručioca i nalogodavca, ali bismo mu se primakli, to je sigurno. Kao i do motiva – zašto je ubijen Zoran Đinđić! Posebno sam iznenađen, otkad je, od 2001. da tako kažem, nova vlast na sceni - da ni oni nisu zainteresovani da otvore slučaj, tim pre što se neki od njih što direktno, što posredno optužuju da su inicijatori ubistva Zorana Đinđića.

Jednostavno, postavljam pitanje – zašto su nezainteresovani?! Odgovora, u svakom slučaju ima više!

S: Kojih?

D.T: Jedan može da bude da nisu zainteresovani, ali u to, ako već istražujete kriminal – zašto ne istražuju i najteže krivično delo, mnogo teže od svake pljačke države – ubistvo predsednika Vlade Srbije. I odmah dođete i do logičnog odgovora: neko to ne dozvoljava!

S: Ko?

D.T: Ali, ako neko ne dozvoljava, onda je logično pitati: zbog čega? I ko je taj „neko“ ko ne dozvoljava? Gde je taj – neko? Da li je u ovoj državi? Ili van ove države?! U kojoj je državi? Jer, logično je, da nije u našoj, jer smo mi ovde vlast? Ali, ako znamo da nije u našoj, onda, u kojoj je? I koji je motiv te države da se ubije predsednik Vlade Srbije?

 

DOS je na vlast došao uz pomoć kriminalaca. Uzmite na primer Nenada Čanka i njegovog prijatelja za koga je javno rekao da neće da ga se odrekne. I šta je bilo, ništa! Neću da pominjem imena, samo pominjem imena aktivnih političara. Uzmite Koštunicu i njegove veze s nekima koji su mu obezbeđivali mitinge, uzmite Zorana Đinđića i njegove veze sa Zemunskim klanom... Pa, sve je potpuno jasno... Ili onu izjavu: ruke mi krvave, a savest čista...

 

S: Bilo je u Skupštini pokušaja da se otvori rasprava o tajnim akcijama „Mačva“, „Kaktus“,“ Šumadija“?

D.T: Skoro godinu dana sam u Odboru za bezbednost pokušavao da saznam. Bio sam predsednik, a onda sam smenjen pod izgovorom da Odbor koristim za stranačku promociju (SRS), a u stvari smetala su im pitanja koja sam postavljao i otvarao. Pokušao sam kao nadležni odbor da dobijem odgovore vezane za akciju Službe u borbi protiv kriminala, ali i da vidimo ulogu Službe u svemu tome! Između ostalog, iako to nije tema ovog razgovora, pokretao sam pitanje u vezi privatizacije Luke „Beograd“, „C“ marketa, “Večernjih Novosti“... gde smo imali neoborive dokaze da se radi o kriminalu!

S: Šta ste pokušavali oko tajne akcije tajne službe da uradite?

D.T: Tada sam kao predsednik Odbora od Vrhovnog suda Srbije zatražio da dostave – da li je SDB 2001. od suda zatražio dozvolu da se neka određena lica prate? (Po zakonu da biste sproveli akciju praćenja bilo koje osobe – potrebna je dozvola Vrhovnog suda!)

S: I?

D.T: Dobio sam odgovor da nikada Vrhovni sud nije dobio zahtev, a još manje dao odobrenje da se ti ljudi prate!

S: Ko je bio na spisku?

D.T: Na spisku praćenih, ne znam tačno, bilo je 40-ak ljudi koji su u ove tri akcije praćeni. Neka imena su izašla u javnost: neki advokati, neki novinari, i neki ljudi iz najbližeg okruženja Zorana Đinđića... Da, dobro ste obavešteni, Milan Veruović (šef obezbeđenja Zorana Đinđića, primedba redakcije). Ja pominjem samo imena koja su već eksponirana u javnosti, jer i dalje na dokumentima stoji embargo – državna tajna! I zato pazim da ne prekršim zakon i da ne dođem pod udar tog zakona! Mada, danas gledano, u probranim medijima „sevaju“ dokumenta koja su sigurno zaštićena državnom tajnom, ali niko ništa ne preduzima. Ali, to je tema za Vas, ne i za mene.

S: Rekoste, konglomerat raznoraznih ljudi, struke, profesije i društvenog miljea našao se na udaru tri tajne akcije: „Mačva“, „Kaktus“ i „Šuumadija“?

D.T: U ove tri operacije i s toliko velikim brojem praćenih ljudi, prosto je neverovatno – kakav je to skup ljudi. Bilo je političara, novinara, advokata, kriminalaca, policajaca, bivših, tadašnjih. I tu se logično postavlja pitanje: kakvi su bili razlozi praćenja tako raznorodnih grupa i čime su ti ljudi bili međusobno povezani? Šta je njihovo vezivno tkivo? Koja je to nit? Jer, morao je da postoji neki razlog da se krene u tu tajnu, ali masovnu akciju?

S: Dakle, pošto Vrhovni sud nije dao nalog i dozvolu – ko je dao? Ne verujemo da je to BIA sama na svoju ruku radila?

 

Ovde, kad govorimo o aferama Mačva, Kaktus, Šumadija imamo elementarne primere zloupotrebe vlasti od nekoga ko je to omogućio, zapravo naredio i, uz sve to, nijedna vlast nije učinila ništa da se ta afera istera na čistinu. I, ono što je za mene posebno interesantno je da bi raščišćavanje akcija SDB „Mačva“, „Kaktus“, „Šumadija“ dovelo do mnogih činjenica koje bi, verovatno, u velikoj meri rasvetlile pozadinu ubistva Zorana Đinđića, a možda i doprla do direktnog naručioca likvidacije predsednika Vlade Srbije

 

D.T: U to ne ulazim i nisam uspeo da utvrdim. Neki su pominjali tadanjeg ministra policije...

S: Dušana Mihajlovića?

D.T: Pa, dobro, Vi ste ga pomenuli... recimo u svakom slučaju od nekoga bi moralo da se krene. Ili od tadašnjeg šefa DB... Bilo ih je više, imena me ne interesuju... Prvo bi moralo da se istraži po hijerarhiji: ko je uopšte mogao da naredi? Ne bih da ulazim u špekulacije... Druga stvar: svi ti podaci koji su sakupljani morali su nekome da budu dostavljani? Kome? Na osnovu rezultata, prave se analize! Ko ih je radio? I na kraju, najvažnije: kome su konačni rezultati dostavljani?! Jer, tu je bilo ne mogu baš da kažem centara, ali više ljudi koji su mogli da budu korisnici ovih informacija. I, tu moramo da zastanemo i da se zapitamo: ko su ti ljudi?

Zbog čega Vam sve ovo govorim? Pa iz jednog prostog razloga – pomenuli smo da je između ostalih bio praćen i Milan Veruović. S njim sam, između ostalog, u više navrata razgovarao. Sećate se „rašomonijade“, dva metka, tri metka... Gledao sam obdukcioni nalaz tela pokojnog Zorana i tamo su stvari toliko frapantne i u mnogo čemu se ne slažu s onim što je na sudu uzeto kao dokaz! Još uvek, evo već je deset godina prošlo, a nije raščišćeno ni otklud TV kamera na egzekuciji...

S: Šta hoćete da istaknete?

D.T: Da bi se izvršio atentat, pogotovo na VIP osobe, faktor vremena je najbitniji, od toga nema važnijeg. A, ako vi pratite i prisluškujete čoveka koji je sa Đinđićem 24 sata dnevno, onda je jasno da pratite Đinđića 24 sata?! Znači, u svakom trenutku se znalo kretanje premijera, znalo se gde je i kad je tu, gde je. Za ovo što Vam govorim i danas postoje svedoci. Živi su, hvala Bogu, brojni operativci koji su obrađivali akcije „Mačva“, „Kaktus“ i „Šumadija“ i ubeđen sam da bi većina njih, ako bi se danas otvorila i pokrenula istraga, a oni oslobodili čuvanja državne tajne, da bi bili mnogo bliže istini, jer bi ljudi progovorili.

S: Svojevremeno ste to pokretali sa skupštinske govornice?

D.T: Jesam, ali znate šta je bio osnovnoi problem. Tada smo tražili da dobijemo uvid u dokumenta vazena za ove tri akcije. Istina, imali smo bojazan da nećemo dobiti baš sve... Ali, dobro, i to nešto što bismo dobili, bolje je od ništa, što imamo i danas. I znate, ko nije želeo da glasa da možemo u „gluvoj sobi“ BIA da dobijemo uvid i da određenim ljudima postavikmo pitanje oko ove tri tajne akcije, neodobrene od Vrhovnog suda?

S: Ko?

D.T: Demokratska stranka! To sam, svojevremeno, i javno rekao sa skupštinske govornice. I tad, a i sad je jasno, da nekome iz DS nije odgovaralo da se proibližimo pravoj istini o ubistvu Zorana Đinđića!

 

Posebno sam iznenađen da od 2001, od kada je nova vlast na sceni - da ni oni nisu zainteresovani da otvore slučaj, tim pre što se neki od njih što direktno, što posredno optužuju da su inicijatori ubistva Zorana Đinđića.

 

S: Da se vratimo na „Mačvu“, „Kaktus“ i „Šumadiju“?

D.T: Posebno je interesantno da je 2004. na vlast došla DSS, došao je Vojislav Koštunica, koga i danas, malo-malo, pa prozivaju po medijima oko ubistva Zorana Đinđića. I on je mogao da naredi da se istraži ovaj slučaj, ali nije... Vlast se opet promenila, došli su Demokrate i Boris Tadić. I, ništa? Ni oni nisu bili zainteresovani da saznaju koji su motivi, i ko je, zapravo naložio ubistvo njihovog lidera Zorana Đinđića...

S: Borba protiv organizovanog kriminala je u punom jeku: zatvori se pune, činilo se, nedodirljivima?

D.T: Iskren da budem očekivao sam da će ubistvo Zorana Đinđića dobiti prioritet. Verujte mi, to ubistvo smatram najvećim mogućim zločinom. Šta bi još trebalo da se dogodi? A usput, imate na raspolaganju sve ove ćinjenice o kojima govorimo – da se zločin istrađi i primaknemo konačnom rešenju?

S: Šta Vam to kazuje?

D.T: Bojim se da neko jako moćan želi da sve oko ubistva Zorana Đinđića za vjek vjekova ostane ovako kako je sada – mutno.

S: Vi, kao da ste ubeđeni da bi otvaranje istrage o tajnoj akciji „Mačva“, „Kaktus“, „Šumadija“ pomoglo razrešenju misterije ubistva Zorana Đinđića?

D.T: Da. Ukoliko bi se iskreno radilo i postojala politička volja da se na istrazi istraje. Ubeđen sam da bi, ukoliko se istraga otvori, ljudi koji su bili u akciji – rekli sve što znaju i tu bi se napšravio veliki pomak. Uz to mislim da je motiv „Svedoka“ da se otvaranjem ovog slučaja pritisne javnost. Jer, iskreno, bez otvaranja ovog slučaja, a mogu da nagađam zašto se ne otvara, iako sam uveren da u ovoj postojećoj vlasti nema ljudi umešanih u ubistvo Đinđića, pa mi je tim više nejasno – zašto se istraga ne otvori. Zašto vlada muk i ćutanje. I zašto se, evo već deceniju, raznim perfidnim metodama voda skreće na drugu vodenicu...

S: Čini se da mislite da ako se ne otvori slučaj „Mačva“, „Kaktus“, „Šumadija“ i otvore pitanja oko ubistva premijera, da je i ova, ma kako velika izgledala, borba protiv kriminala, samo grebanje po površini?

 

I znate ko nije želeo da glasa da možemo u „gluvoj sobi“ BIA da dobijemo uvid i da određenim ljudima postavikmo pitanje oko ove tri tajne akcije, neodobrene od Vrhovnog suda? Demokratska stranka! To sam, svojevremeno, i javno rekao sa skupštinske govornice. I tad, a i sad je jasno, da nekome iz DS nije odgovaralo da se proibližimo pravoj istini o ubistvu Zorana Đinđića!

 

D.T: Za mene je to pitanje svih pitanja!

S: Da se, opet, vratimo aktuelnostima. Čini se da je Šarić jedno vreme po Srbiji radio sasvimn legalno? Kupovao je, prodavao...

D.T: Samo vam se čini, jer to je potpuno nemoguiće, da je radio legalno...

S: Što?

D.T: Iz jednostavnog razloga, moralo se razmisliti – ko je uopšte Šarić s tolikim parama i odakle mu tolike pare? Neko je naravno dobro znao ko je Šarić i čime se bavi. Uostalom organizovani kriminal u Srbiji ima tri kraka: prvi – političari, drugi – tajkuni, treći – kriminalci... Svi ostali su, da se našalim – „pošteni kriminalci“, opljačkaju nešto, uhapse ih, nemaju zaštitu i pravac u zatvor. I zdravo, doviđenja.

S: Da li je to razlog da se „čuveni dosijei“ koji se često pominju ne daju javnosti na uvid?

D. T: To, prvo nije tačno! Oni koji najviše javno kukaju da se ti dosijei otvore, to rade samo iz jednog razloga...

S: Kojeg?!

D.T: Žele samo da saznaju da li Služba zna sve ono šta su oni radili i za koga su radili. Samo to njih interesuje...

S: Izvinite, ali glavni zagovornik otvaranja dosijea je SPO, „ubiše“ se svaki dan da se ti dosijei otvore?

 

Posebno je interesantno da je 2004. na vlast došla DSS, došao je Vojislav Koštunica, koga i danas, malo-malo, pa prozivaju po medijima oko ubistva Zorana Đinđića. I on je mogao da naredi da se istraži ovaj slučaj, ali nije... Vlast se opet promenila, došli su demokrate i Boris Tadić. I, ništa? Ni oni nisu bili zainteresovani da saznaju koji su motivi, i ko je, zapravo naložio ubistvo njihovog lidera Zorana Đinđića...

 

D.T: Vi mene dobro ne slušate! Morate istovremeno da postavite i pitanje motiva – zašto SPO insistira?! Ja lično nikada nisam imao ni želju, ni volju, a pošteno ni raloga, da zavirim u svoj dosije. A bio sam u mogućnosti. Nije me zanimalo! Što? Iz jednostavnog razloga, sve što sam radio i radim može da „uđe“ u novine, u medije, i baš me briga da li je to negde evidentirano. I drugo, nikada nisam radio ništa protiv interesa države, a mnogi jesu. Ne zanima me da li me neko prisluškuje, ni da li me prati ili me pratio. Ako to neko želi da sazna, tu mora i da postoje neki drugi motivi. Posebno ako su bili „doušnici“, a oni su najprljaviji soj ljudi na svetu. Vi se sećate afere o „Sokratu“, „Aristotelu“ i tako nekim filozofima, gde je javnost upoznata i gde je izašlo na uvid da su pojedini visoki funkcioneri DOS-a bili doušnici i žbirovi. E, takvi ljudi insistiraju na otvaranju dosijea. Ljudi, koji nisu pronašli način da se iskažu, pa su se dokazivali – cinkarenjem prijatelja, komšija, saradnika... A upravo takvi su u žiži interesovanja stranih službi, da bi domaće razorili do temelja. Uz to, kad otvorite dosijea, vi suštinski otvarate i mrežu koja je godinama stvarana. To se desilo u mnogim zemljama, s posebno teškim posledicama u Istočnoj Nemačkoj. A, ono što je posebno važno, to je da je Rusija, ni danas, a pitanje je da li će ikada – uspeti da rekonstruiše svoju mrežu koju su imali do pada Berlinskog zida. Tako ta priča o dosijema i otvaranju dosijea služi samo da bi se dobilo opravdanje – podrška javnosti, jer to kao narod želi da zna, a zapravo je pokušaj da se Služba stavi pod kontrolu... Ali, kad pogledate s druge strane primere gde je evidentno da je ta Služba, zapravo pojedinci u njoj, radila protiv zakona, a da se ništa nije učinilo, onda je potpuno jasno da je to sa otvaranjem dosijea obična farsa.

Razgovarao Vladan Dinić