среда, 11. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Резиме политике новог режима
Преносимо

Резиме политике новог режима

PDF Штампа Ел. пошта
Небојша Бакарец   
петак, 01. март 2013.

(Фонд Слободан Јовановић, 27. 2. 2013)

Негативан биланс

Режим СНС-СПС је одлучио да не направи било какав дисконтинуитет са политиком бившег режима, већ да још жешће настави са погубном политиком ДС-еврофанатизам и одрицање од Косова.

То је пре свега, уочљиво у наставку капитулантске политике спрам захтева за признавање лажне државе Косово и спрам захтева да се укину институције државе Србије на територијама КиМ, где су Срби у већини.

Ту политику персонификује Ивица Дачић, који је захваљујући свом таочком положају у Влади, због веза са кланом Шарића, одлучио да му најбољу заштиту могу пружити страни намесници Србије (ЕУ и САД), уз услов да његова косовска политика буде „најавангарднија“, једнака политици ЛДП-а. Дачић је у јануару изјавио да спреман да преговара о пријему лажне државе Косово у УН. Због тога је ДСС тражила да он поднесе оставку.

Међутим, једнаку одговорност сноси и СНС, односно Вучић и Николић, којима одговара овако истурена позиција Дачића, јер лукаво и исправно процењују да ће сав одијум око Косова ићи на Дачића - стога се тим поводом праве луди – праве се Тоше (поготово Вучић).

Средином фебруара, на Сретење, на Дан државности, Николић се заложио за то да на КиМ, треба да престану да постоје паралелне институције, тј. да треба укинути институције државе Србије а уместо њих увести „аутономне српске институције“. Ствар је у томе што ће „аутономне српске институције“ бити под надлежношћу Приштине, тј. признаваће независност Косова. Тиме се Николић, уз Дачића, заложио за укидање државности Србије на КиМ. Тим поводом је Коштуница позвао Николића да поднесе оставку.

Почетком фебруара медији су известили да су се, током 2008. и 2009. године, Ивица Дачић, његов садашњи шеф кабинета Вања Вукић, те његов бивши шеф кабинета Бранко Лазаревић, више пута састајали са Родољубом Радуловићем, једним од највиших припадника Шарићевог нарко-клана, и да су све то надлежни органи документовали. То су потврдили и Тадић и Ракић. Дачић је то потврдио на конференцији за штампу. Демократска странка Србије је још једном затражила да Дачић поднесе оставку. Још десетог јануара Дачић је изјавио: „Дајте ми име онога ко је разговарао са (Дарком) Шарићем и данас ће бити ухапшен. То су тешке оптужбе и нећу да пређем преко тога, јер нећу да будем у влади у којој министри причају са Шарићем. Уколико то није тачно, очекујем извињење“. У свакој држави која има нормалан режим, овакви догађаји би условили оставку или смену председника владе и целе владе. Међутим, Вучић је одлучио да не смењује Дачића и не расписује изборе, већ да му је овако ровит и поткусурен Дачић, сасвим користан. Вучић је тада изјавио да:“Нисам рекао ни да је Дачић крив, ни да није крив“.

Иако је Уставни суд поништио 22 одредбе Статута Војводине, нови режим не чини ништа да би отклонио последице тих одредби. Покрајинској влади ДС-а је дозвољено да не усагласи своја акта и сва остала акта донета на основу 22 одредбе Статута које су стављене ван снаге, са одлуком Уставног суда и то републичка влада СНС-СПС толерише већ седам месеци. Режим СНС-СПС дозвољава покрајинској влади ДС и ЛСВ да не поштује одлуку Уставног суда. Нови режим није ни на један начин зауставио поодмакле сепаратистичке процесе у Војводини, које предводи управо власт у покрајини.

Економска ситуација у Србији је све гора. Нови режим није зауставио економску кризу или њене последице, и не постоји ни један економски показатељ који говори о напретку, већ само о даљем назадовању. Незапосленост је све већа, цене расту, плате падају…

Што се тиче законодавства није учињено ништа. Није нова власт вратила отпуштене судије, већ се те судије враћају на посао одлукама Уставног суда. И на основу тога је Високи савет судства изабрао 556 судија а Државно веће 62 заменика јавних тужилаца, међутим, на исти накарадан начин, на који су коју годину раније судије нереизабране-без образложења. До краја прошле године требало је да буду усвојене измене и допуне девет важних правосудних закона. До данас усвојена је само једна (изм. и доп. Кривичног законика). Не треба заборавити ни да је у јеку отпуштања судија у време претходног режима, средином августа 2010. године,СНС саопштила да се више од 500 судија учланило у ту странку, и да је тиме показала за какво се правосуђе залаже- партијско!

У фебруару је у свим медијима жестоко одјекнула вест да постоји могућност банкрота ЕПС-а, највећег државног предузећа, јер је том гиганту потребна позајмица од најмање 300 милона евра да би избегло банкрот. Директор ЕПС-а, кадар СНС-а, саопштио је да председник Управног одбора ЕПС-а-кадар СПС-а, одбија да сазове седницу на којој би одлука о позајмици била донета. Јавност је сазнала да је дуг према ЕПС-у готово 1,2 милијарде евра (дуговање привреде и грађана). Министарка енергетике-кадар СНС-а (раније кадар Г17+) је у јануару, за фебруар, најавила поскупљење струје до 12%. У области електропривреде траје сукоб СНС-СПС, око примата у овој области.

Режим се грубо поиграо са сопственом најавом департизације у Јавним предузећима, када је већину директора јавних предузећа именовао пре ступања на снагу Закона о јавним предузећима, који је сам донео. Тако су без конкурса изабрани потпуно нестручни кадрови, попут директора „Колубаре“ Милорада Грчића, који се пре тога бавио угоститељством као власник печењаре и кафића у Обреновцу, као и Драгољуба Симоновића, који је постављен за директора „Железница Србије“ а претходно је био изабран за председника општине Гроцка. Обојица су кадрови СНС-а. Кад је о кадровима реч потпуно је био неозбиљан потез именовања кадра СНС-а, естрадног менаџера Саше Мирковића (менаџер Марије Шерифовић) на место помоћника министра саобраћаја, почетком јануара. Још је гори био потез истог тог Мирковића, који је после месец и по дана, поднео оставку на то место да би се по сопственој изјави кандидовао за градоначелника Зајечара!

Учинак министра рударства-кадра СНС-а, претходно саветника председника Николића и његовог пријатеља, је штеточински. Министар Милан Бачевић је пре свега изазивао узнемиреност јавности вишеструким најавама да ће на низу локација у Србији бити ископавана руда никла-која оставља несагледиве последице јер се ради о најпрљавијој технологији која постоји а корист од ископаног никла, за Србију била би ништавна. После тога министар је у јавност лансирао потпуно неиспитану идеју да се прокопа канал Дунав-Морава-Солун. Иначе, и лаицима је постало јасно да се ради о пукој фикцији и потпуно неисплативом пројекту, за који се и не зна да ли је уопште технички изводљив. Министар је у оба случаја остао при својим тврдњама.

У октобру прошле године Томислав Николић се истакао својом изјавом у емисији „Утисак недеље“ , цитирам: „Да Парада поноса није забрањена, ја бих био на њеном челу…“.

У негативан салдо Вучића и Николића – пре свега Вучића, треба убројати и опстанак Ђиласове власти у Београду. Та власт Демократске странке опстаје захваљујући неспремности Вучића да смени Ђиласа, иако је Вучић изјављивао да има већину за смену Ђиласа а сам ДСС (чији су гласови потребни) рекао да ће то подржати. Медији под Вучићевом контролом су објавили многе поразне чињенице о Драгану Ђиласу, које су потпуно нарушиле Ђиласов кредибилитет, међутим, Ђилас је опстао на месту градоначелника, иако је промена власти у Београду много једноставнија од промене власти у Новом Саду која се већ одиграла. Овако, ДС већ 13 несрећних година влада Београдом. Сложићете се да није нормално да било која странка оволико дуго буде на власти, поготово уз оволике афере и оволику презадуженост Београда. У последњих осам месеци одговорност за то сносе Вучић и СНС.

У светлу губљења суверенитета над Косовом и Метохијом, дакле губитка суверенитета над свим, па и пољопривредним земљиштем, нови режим на мала врата а уз громогласну помпу (продаја неколико комбината шеику Мухамеду Ал Нахјану и његовој фирми из Уједињених Арапских Емирата), пропагира губитак суверенитета и над пољопривредним земљиштем Војводине. У овом тренутку у регулативи Србије влада хаос по овом питању, што погодује мешетарењу обрадивим земљиштем. Тренутно је законом забрањена продаја земљишта странцима, али Споразум о стабилизацији и придруживању предвиђа измене закона по том питању. Србија је пристала на то да странци могу бити власници пољопривредног земљишта већ после 4 године (од фебруара 2014) од почетка Одлуке ЕУ о ступању на снагу Прелазног трговинског споразума (фебруар 2010). При томе хектар најквалитетнијих ораница у Србији кошта 5000 евра а у Словенији 25.000 евра. Од почетка 2014. странци ће за мале паре моћи да покупују наше оранице.

Међутим садашњи режим предвођен Вучићем, иде корак даље. Они већ сада пружају ту могућност повлашћеном шеику из УАЕ, најављујући продају пољокомбината (и закуп земљишта, за сада) његовој фирми Ал Дахра, без тендера. То је очигледно кршење Закона о јавним набавкама. Тај Закон је био централно место у предизборној кампањи СНС. Сада Вучић обезбеђује да се „његовом брату шеику“ (тако и шеик њега зове) директном погодбом продају комбинати и дају у закуп десетине хиљада хектара ораница. Гле апсурда – Вучић, главни борац против корупције – креира амбијент за корупцију и противзаконите поступке. Исто тако, без тендера, директном погодбом Ђинђићева влада је продала „Сартид“ Американцима. А та приватизација је предмет истраге на којој инсистира Вучић. У чему се та два посла разликују? Ни у чему. Профит од пољопривреде ће тако бити извлачен из Србије, уместо да буде реинвестиран. Овај срамни посао је вишеструко погубан. Србија ће на посредан начин губити суверенитет над огромним површинама пољопривредног земљишта (само у Војводини има 300.000 хектара државног земљишта које може бити дато у закуп). Друго, имаће огромну економску штету од тога и коначно, то представља амбијент за корупцију. Да ствар буде гора Вучић се на сва уста хвали целим послом, уз асистенцију Динкића и Кнежевића.

Влада је показала своју потпуну неспособност када је јесенас дозволила да се у промет стави огромна количина заражене кукурузне сточне хране. Јавно је било познато да је, због суше, гљивицама – плеснима, заражено око две трећине рода кукуруза. Влада и министарство пољопривреде су ипак дозволили да се такав контаминиран кукуруз употреби као сточна храна. Епилог је познат – млеко је заражено канцерогеним афлатоксином – продуктом наведених гљивица а Влада и министарства пољопривреде и здравља отворено обмањују јавност и износе контрадикторне податке. Наравно, основано се поставља питање на који други начин (за производњу којих још намирница?) је коришћен контаминитрани део рода кукуруза?

Позитивно и негативно

Редак, наоко, успех се може приписати борби против корупције. Међутим, ради се о селективној борби против корупције, мотивисаној политичким и маркетиншким разлозима, о борби против корупције која се води мимо закона или по рубу закона. За сада, али и то је важно, борба против корупције има психолошке резултате а то је веома потребно, за почетак. Углавном, за сада, држава се обрачунава са тзв. олигарсима „купцима“ - који су од државе нешто купили (приватизације и сл.) али и то селективно (очигледно је да постоје и заштићени тајкуни - који су мили СНС-у) али се не обрачунава и са од државе овлашћеним „продавцима“- директорима Агенције за приватизацију, не обрачунава се са бившим министрима (једини изузетак који потврђује правило је бивши министар Драгин). Међутим, због селективности, пристрасности, и политичке воље – што је јако лоше (пре свега политичку вољу исказује Вучић), постоји основана сумња да борба против корупције неће резултирати потребним – осудама и повратом средстава у буџет државе. Свакако, за сада, треба пружити подршку и оваквој борби против корупције.

Позитиван салдо

Смена режима ДС- владе ДС и Бориса Тадића са места председника Србије.

Оставка Томислава Николића на место председника СНС. Ово је до сада незабележен потез код нас, јер Николић није посегао за лицемерним „замрзавањем“ функције, већ је стварно поднео оставку на место председника странке. Тиме је показао да, за разлику од Бориса Тадића, поштује Устав Србије, који јасно каже да председник Србије не може обављати две јавне функције. Та одлука Николића је додатно потврђена, касније, када је за новог председника СНС избран Вучић.

Извињење Ивице Дачића Демократској странци Србије, после изјаве Бранка Ружића, председника ИО СПС, о начину финансирања ДСС-а. Ово је до сада, такође, код нас незабележен потез и ДСС је указала на важност тог извињења.

Можда је у праву био садашњи министар саобраћаја Милитин Мркоњић, који је не тако давно (10. априла 2012) на питање новинара „Блица“- „Да ли би за вас била прихватљива сарадња са СНС?“, одговорио:

„Не видим у СНС човека способног да буде премијер. Тома Николић је био мој приправник. Тад је био грађевински техничар, а не знам шта је сад. Шта ће Николић да ради? Канал Рајна-Мајна? Ма то су будалаштине. Или Вучић? Тај је у политици 30 година, а само се зеза. Ови други нису вредни помена - келнери, конобари, приучени економисти, Јоргованке и тако даље. Кажите ми једног из СНС који нешто зна. Код радикала може да се нађе, као и код Коштунице. И код Чеде има способних људи. Моји критеријуми су изоштрени. Има квалитетних људи у Србији, али неће да улазе у овако прљаву политику“.

***

Да закључим. У случају наше тројице јунака ради се о људима који су изневерили све што су радили у дугом временском периоду. У питању су људи који су изневерили себе. Ова три човека су у једном тренутку, направили заокрет од 180 степени у политици, и почели да воде политику потпуно супротну оној коју су до тада водили. Почели су да говоре ствари потпуно супротне онима које су говорили више од 15 година – Ивица Дачић, осамнаест година – од 1990. до 2008.

Томислав Николић, седамнаест – од 1991. до 2008. Александар Вучић – петнаест година –од 1993. до 2008. И потпуно невероватно, исправно су предвидели да им ти нечасни коперникански преокрети могу донети само користи. Уз малу помоћ пријатеља са Запада, намесника Србије и медија под њиховом контролом. Не баш случајно, сва три преокрета су се десила 2008. године. Тачно је и то да је Дачићево преокретање ишло нешто постепеније, имајући у виду 2004. годину, али и у његовом случају кључну улогу је одиграо страни фактор и домаћи олигарси, који су имали пресудну улогу у формирању владе ДС и СПС, у јулу 2008. Преокрет Николића и Вучића се десио негде у августу те године. Вероватно су извукли поуке из Дачићевог случаја, после неуспелог формирања владе СРС-ДСС-СПС и решили да поступе на исти начин као и он. И опет су пресудну улогу одиграли странци и домаћи олигарси.

Растурена је најјача опозициона странка, а Николић и Вучић су почели да воде политику потпуно супротну оној коју су до тада водили. Успех је био загарантован. Имајући у виду све изречене чињенице и аргументе, јасно је да Србија нема будућност са тројицом наших Јунака. У сваком случају, они су морали заменити претходну власт, јер је то мање погубно решење по ову земљу.

Међутим, њихов рок трајања као „мање погубног решења“ има све краће трајање, јер је спирала пропасти све бржа и све краћа. Страни намесници Србије ће их много брже потрошити него што су потрошили ДС. Има ли бољег доказа за ту тврдњу од судбине Ивице Дачића? Можемо са разлогом, много тога ставити на терет политици наша три јунака, коју су водили до 2008. године, али једно не – нису водили издајничку политику и нису били слуге странаца. Такође, наше јунаке Вучића и Николића можемо похвалити да нису битно допринели пропадању Србије од 2000. до 2012. године, просто због тога што нису били на власти. На власти су формално били од 1998. до 2000. године и последњих осам месеци. Дачићева странка је на власти била од 1990. до 2000. године, подржавала је мањинску Владу Војислава Коштунице, три године, и потом опет, на власти од 2008. године до данас. Укупно петнаест година. А Слободан Милишевић је био председник државе пуних десет година. Кад већ говоримо о томе рецимо да је ДСС била у власти током 2001. године, мање од годину дана, потом од 2004. до 2008. године. Укупно пет година. Коштуница је био председник државе две и по године. Демократска странка је на власти била од 2001. до 2004. године, потом од 2007. до 2012. године, укупно девет година. Борис Тадић је био председник државе осам година, од 2004. до 2012. године. Вреди поменути да су Млађан Динкић и његова странка Г17+ (УРС) на власти, непрекидно, тринаест година!

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер