Početna strana > Prenosimo > Ko je režirao Srebrenicu
Prenosimo

Ko je režirao Srebrenicu

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Lazanski   
petak, 19. mart 2010.
(Politika, 20.mart, 2010)
Porediti zločine na ovim prostorima vrlo je osetljiv posao, jer odmah dolazite u situaciju da vas proglase bezdušnom i hladnom osobom, nekom vrstom moralnog izroda
Nekadašnji američki obaveštajac DŽon R. Šindler, koji je pet godina svog obaveštajnog života proveo u Sarajevu, napisao je 2007. godine knjigu „Nesveti teror” s podnaslovom „Bosna, Al Kaida i uspon globalnog džihada”.
Knjiga je kod nas prevedena 2009. i u njoj je na stranici 196. epizoda u kojoj autor govori o susretu stanovnika Srebrenice sa Alijom Izetbegovićem.
Kada su se Srebreničani požalili Izetbegoviću na svoju tragičnu sudbinu, on im je odgovorio da mu je američki predsednik Bil Klinton rekao „da srpski četnici moraju da uđu u Srebrenicu, tamo treba da izvrše masakr od najmanje 5.000 ubijenih Bošnjaka i da tek onda SAD mogu da krenu u vojnu intervenciju protiv Srba u Bosni”.
Nešto slično ima i u knjizi bošnjačkog generala Sefera Halilovića „Lukava strategija”. Nešto slično pisalo je u sarajevskom listu „Dani” od 22. juna 1998. Isto to postoji i u zapisnicima sa sednice Predsedništva BiH, koje je optuženi i osuđeni Paško Ljubičić dao Tribunalu u Hagu. Naime, pre nego što je ovaj bosanski Hrvat stigao u Hag, gde je kasnije dobrovoljno i vredno peglao košulje Slobodanu Miloševiću, on je pokupio gomilu zapisnika Predsedništva BiH.
Istina, mogao je Bil Klinton tada da kaže šta god hoće, zapadni svet je uvek suptilno prao svoj veš, ali misterija Srebrenice zaslužuje podrobnija ispitivanja. To ne amnestira one koji su u Srebrenici počinili zločin protiv Bošnjaka niti to može da relativizuje taj zločin. Niko nije mogao tada da natera pripadnike vojske RS da u Srebrenici ubijaju Bošnjake.
O svemu ostalom, o tome šta je čemu prethodilo i kako, može i treba da se razgovara. Pa, i o međunarodnom kontekstu tog zločina. Jer međunarodna zajednica uopšte nije nevina kada je Srebrenica u pitanju i Srbija nema nikakvu preku potrebu da nečiju lošu savest naknadno leči. Posebno, ako to može da stvori probleme i Republici Srpskoj, a vidimo da to u Banjaluci tako i gledaju.
Premijer Republike Srpske Milorad Dodik nedavno je rekao kako je najveći zločin na ovim prostorima bio raspad Jugoslavije. Pre njega to još niko nije rekao. Podržavam taj stav uz predlog: hajde da u Skupštini Srbije izglasamo rezoluciju u kojoj osuđujemo raspad Jugoslavije. Jer svi kasniji zločini na ovim prostorima proistekli su iz tog najvećeg zločina. Znam kako bi to u skupštini bilo dočekano...
Porediti zločine na ovim prostorima vrlo je osetljiv posao, jer odmah dolazite u situaciju da vas proglase bezdušnom i hladnom osobom, nekom vrstom moralnog izroda, koji ne želi da vidi blistave oblike ljubavi koji ispunjavaju prostore bivše SFRJ. I koji su protiv krasne, tolerantne i višenacionalne BiH po modelu američkog multikulturalizma. Da pojasnim, još pre deset godina u knjizi „Istina o Srpskoj” pisao sam o zločinu nad Bošnjacima u Srebrenici.
No, postoji i zapis : „Morate da se volite ili umrete”. Uporno ostajem pri svojoj uzvišenoj, idealističkoj rešenosti da volim svakog čoveka na ovoj planeti. Uglavnom. No, godine bitisanja na ovim našim sumorno realističkim prostorima dovele su me do spoznaje da neki Srbi ne vole neke Hrvate, da neki Hrvati ne vole neke Srbe, a da neki i jedni i drugi ne vole neke Muslimane. I da na isti način neki Muslimani ne vole ni Hrvate ni Srbe. Naše Albance da ovom prilikom izostavimo iz ove jednačine.
Dakle, u takvoj situaciji morate da budete praktični i da mudro raspoređujete svoju ljubav, posebno u kontekstu raznih postojećih i budućih rezolucija i deklaracija posebno kada je BiH u pitanju. Jer tu je sve pomešano: pravo, politika, moral i ljubav.
Govorim o problemu kako formulisati najavljenu našu rezoluciju, ili deklaraciju o Srebrenici. Nekada korišćenje termina „genocid” ima za cilj pravdanje vojne intervencije da se genocid i zaustavi. S obzirom na konsekvence iznenađuje koliko je, zapravo, nejasno šta se pod pojmom „genocida” podrazumeva. UN su 1948. godine usvojile Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida.
Prema konvenciji, to je svako delovanje „koje je počinjeno s namerom da se neka nacionalna, rasna ili religiozna grupa kao takva uništi u potpunosti ili delimično, bilo to ubijanjem, nanošenjem telesnih ili duševnih povreda, uništavanjem kuća, sprečavanjem rađanja, ili masovnim oduzimanjem dece”.
Ova definicija je nastala pod uticajem iskustva holokausta i prigodna je za omogućavanje krivično-pravne osude genocidnih radnji. Međutim, s obzirom na političke konsekvence koje nastaju iz utvrđivanja jednog genocida, ona je u velikoj meri netačna. Ni navodno objektivna kategorija, kao što je ukupan broj žrtava, više ne pomaže, kada je reč o samom kažnjavanju to ne pravi nikakvu razliku, ali kada je reč o spoljnoj politici tu već ima velikih razlika.
Jer i Srbija bi mogla da tuži Tursku zbog genocidne radnje oduzimanja dece. Po definiciji, i to je bio genocid.
 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner