понедељак, 16. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Опкољавање Русије
Преносимо

Опкољавање Русије

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Лазански   
субота, 14. децембар 2013.

Чак 80 одсто војних вежби НАТО-а су маневри оклопно-механизованих снага и десантне операције морнаричке пешадије и падобранаца? Против кога вежбају те снаге? Против талибана?

Назовимо ствари правим именом, демонстрације у Кијеву само су наставак вишегодишње битке за Украјину између САД и Русије и заправо су наставак политике покушаја опкољавања Русије и стварања санитарног кордона око ње. Нико не може да ме убеди како је политичарима из ЕУ и САД стало до бољег живота народа у Украјини, до људских права и демократије и да зато по сваку цену зову Кијев да потпише споразум с ЕУ.

Ако је алтруизам идеја водиља у понашању ЕУ и САД према Украјини, зашто ЕУ не понуди и Русији исти такав споразум? Да и руски народ живи боље. Или, зашто НАТО у свом походу на исток не понуди чланство у савезу и Русији? Може ли ми неко објаснити зашто НАТО и после завршетка хладног рата и пропасти Варшавског уговора и Совјетског Савеза никада није понудио Русији чланство у НАТО-у? Па да заједно са Русијом у НАТО уђе и Србија.

Али не, то се Москви не нуди, јер Русија је крајњи циљ и мета ширења НАТО-а на исток. С друге стране, колико је то демократски да некога, под претњом санкција, практично на силу зовете у свој клуб, који је ето оличење демократије и равноправности? Колико то личи на понашање Трећег рајха око приступања других држава Тројном пакту?

И зашто и данас, у ери борбе против светског тероризма, 80 одсто војних вежби НАТО-а годишње представљају маневри оклопно-механизованих снага и десантне операције морнаричке пешадије и падобранаца? Против кога вежбају те снаге? Против талибана? ’Ајте молим вас, ако су некадашње НАТО вежбе типа „Рифорџер“ премештене са обала Холандије, Белгије и Француске на обале балтичких држава онда се зна за кога се спремају те јединице.

Или, шта ћемо сада с америчким противракетним штитом у Румунији, када је с Ираном постигнут договор око атомског програма Техерана. Пошто су Вашингтон и Брисел годинама тврдили да је тај противракетни штит намењен одбрани од иранских ракета са нуклеарним бојевим главама, док је Москва од првог часа упозоравала да је реч о делу офанзивног ракетног потенцијала САД близу руских граница. Хоће ли САД сада одустати од базе у Румунији са антиракетним штитом?

Наравно да неће, биће само занимљиво како ће сироти Румуни правдати и себи и другима против кога је сада тај штит на њиховој територији. Против Ирана више није, Северна Кореја је далеко, Сирија има својих брига, биће ипак да је сада актуелно Придњестровље. То је део Молдавије где је већинско становништво руско, има ту и руске војске, а Букурешт очито жели да прикључи Молдавију Румунији. Уместо велике Србије имаћемо ускоро велику Румунију. Ако, тако и треба, они су наши пријатељи и још нису признали Косово.

Свако ко није признао Косово аутоматски је наш пријатељ, онај ко је признао Косово аутоматски нам није пријатељ. Осим ако нема пуно пара, или ако је велика или средња сила, за нас су сада скоро сви средње силе, о великим да и не говорим, или ако је бивша југо-република. Па нећемо се ваљда инатити са бившом браћом.   

Дакле, Украјина је за ЕУ само једно ново велико тржиште и могућност да се још више, НАТО, географски приђе Москви. У Украјини је на делу врло озбиљан геополитички сукоб Русије и САД. Украјину је у важно геостратешко питање претворила не Москва, већ Америка, која одбија да прекине са хладноратовском политиком опкољавања Русије настојећи да за себе придобије све бивше совјетске републике.

Пишући у „Гардијану“ у јесен 2004. новинар Џонатан Стил је таксативно навео ко је све учествовао у напорима да Јанукович изгуби а Јушченко добије изборе: Америчка национална фондација за демократију, УСАИД, „Фридом хаус“, Карнеги фондација, Институт за отворено друштво Џорџа Сороса, западне амбасаде у Кијеву...Џон Лафленд такође је у „Гардијану“ у јесен 2004. објавио чланак о двоструким стандардима западних медија када је у питању Украјина.

Независна и прозападна Украјина има одлучујући утицај на геополитичко слабљење Русије. Запад тај адут и користи. Победу „наранџасте револуције“ 2004. године Путин је доживео као лично понижење, јер је Кремљ морао да попусти и призна накнадну победу Јушченка. Запад, опет, Јануковича сматра проруским политичарем, али у Москви ни Јануковичу не верују превише, јер он Русију више не гледа као савезника већ све третира строго прагматично. Људи у позадини Јануковича, олигарси из источне Украјине, руководе се само економским интересима, по систему ко да више.

Русија и Украјина сарађиваће и даље без обзира на коју ће се страну окренути Кијев. Блискост интереса то једноставно намеће, око 40 одсто руског гаса за Европу иде преко Украјине, заједно праве авионе Ту-334, посао је врло исплатив. Украјини данас није најважнија некаква интеграција са Русијом, већ самопотврђивање као нове државе, која никада до сада није постојала у овим границама. И то је самопотврђивање на основу разликовања од Русије, па чак и супротстављања њој. Руси и Украјинци, то су вам Срби и Хрвати. Само што Русија има Путина, а Украјина га нема...

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер