среда, 19. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Ко је победио у Другом светском рату и шта славимо на Дан победе
Преносимо

Ко је победио у Другом светском рату и шта славимо на Дан победе

PDF Штампа Ел. пошта
Предраг Ј. Марковић   
четвртак, 09. мај 2024.

 Никада у историји није погинуло толико људи као у Другом светском рату. Између 55 и 85 милиона. Никада се није умирало на страшнији начин него у нацистичким логорима смрти. Никада није убијано тачно 100 цивила за сваког окупаторског војника као у Србији. Никада нису употребљена тако страшна оружја. Никада није толико градова широм света нестајало у пламену. Никада десетине милиона људи нису биле присиљене да беже и напуштају своје домове и своје земље.

Совјетски народи су дали највећи борачки допринос победи над нацифашизмом. Макс Хејстингс је у својој изврсној књизи Пакао израчунао да је 65 одсто свих војника палих у борби против сила Осовине било из редова Црвене армије. Кинеза 23 одсто, из Британије и САД по 2 одсто, Пољака и Француза по 1 одсто. Ако посматрамо само Европу, више од 80 одсто свих погинулих антифашистичких бораца били су житељи Совјетског Савеза. Што се цивилних жртава тиче, само су Јевреји изгинули више од Белоруса. Можда и, процентуално, Срби Босанске крајине.

Потцењивање совјетских жртава траје одавно. Ако гледате западне медије и пратите западну масовну културу, одлучујући догађаји су ваздушни рат над Британијом и десант на Нормандију. А само у завршним борбама за Будимпешту и Берлин је погинуло више црвеноармејаца него свих британских војника у Европи. Страшне битке на Истоку (Москва, Стаљинград, Курск) чине да сваки окршај на Западном фронту изгледа као чарка.

Дан победе, 9. мај 1945, Теразије, Београд

300.000 палих партизана

Од тих 300 до 400 хиљада палих бораца, већина су били Срби. По цивилним жртвама, Срби из НДХ су сразмерно изгинули мање само од Јевреја, Белоруса и Украјинаца. Ако искључимо јеврејске жртве, ових Срба је процентуално више страдало од Пољака

Југословени су, по борцима палим против фашиста у односу на број становника, други на свету после народа СССР-а.

По горе поменутој Хејстингсовој процени, југословенске борачке жртве, у апсолутним бројевима, превазилазе број палих бораца из САД и Уједињеног Краљевства. Хејстингс је рачунао са око 400 хиљада борачких жртава у Југославији. По прецизнијим истраживањима Драгана Цветковића број југословенских антифашиста палих са оружјем у руци, је око 300 хиљада. И по тој скромнијој процени, више од Југословена у апсолутним бројевима погинуло је само бораца из СССР-а, Кине, Британије и САД.

Од тих 300 до 400 хиљада палих бораца, већина су били Срби. По цивилним жртвама, Срби из НДХ су сразмерно изгинули мање само од Јевреја, Белоруса и Украјинаца. Ако искључимо јеврејске жртве, ових Срба је процентуално више страдало од Пољака.

Вечна ватра на Гробљу ослободилаца Београда

Веома су високи губици Црногораца. Од свих Срба, из Хрватске је погинуло најмање 16 одсто, од оних из Босни и Херцеговини најмање 15 одсто. Црногораца је погинуло најмање 11 одсто, али је проблем у томе што су већином страдали у грађанском рату четника и партизана

По војничким жртвама у односу на број становника, више је пало западних Срба од Украјинаца и Руса. Сразмерно становништву, једино се пали белоруски борци могу мерити са западним Србима.

Одмах до њих је и удео далматинских Хрвата међу палим антифашистима. Општу хрватску антифашистичку статистику квари чињеница да су Хрвати дали и велики број палих бораца на страни сила Осовине. Војска НДХ се бори више од две недеље после пада Берлина. У то време падају и најбројније усташке и домобранске жртве. Хрвати су вероватно једини народ који су са пушком у руци изгинули у толиком проценту на обе стране велике поделе у Другом светском рату.

Веома су високи губици Црногораца. Од свих Срба, из Хрватске је погинуло најмање 16 одсто, од оних из Босни и Херцеговини најмање 15 одсто. Црногораца је погинуло најмање 11 одсто, али је проблем у томе што су већином страдали у грађанском рату четника и партизана.

Југословени су на крају рата изашли са четвртом савезничком армијом у Европи и шестом на свету. У односу на број становника, вероватно смо имали највећу антифашистичку војску на свету.

Војници Треће пролетерске санџачке бригаде, августа 1944.

Скоро све време Другог светског рата, Срби чине огромну већину партизана. Донекле је изузетак период од пада Италије до ослобођења Србије у јесен 1944. године. У том периоду расте удео Хрвата, тако да је у лето 1944. године проценат Хрвата у партизанима био доста висок, али ипак много мањи од процента Срба из НДХ. После ослобођења Србије, партизани опет постају претежно српска војска. Овај пут већину бораца дају централна Србија и Војводина

Можда да посматрамо само оне војске које су настале из покрета отпора у окупираним земљама, а не војске великих држава које нису биле окупиране, па ни оне које су мењале стране. Зато нећемо узети румунску војску у разматрање. Румуни су имали више бораца на Источном фронту од свих немачких савезника заједно. Када су променили страну у лето 1944. године, имали су војску од 1,2 милиона људи.

Ако гледамо само војске израсле из покрета отпора, 1945. године партизанска војска је имала 800.000 бораца, француска нешто више од 1.200.000, кинеска Народноослободилачка војска око милион војника, пољска војска у отаџбини (Армија Крајова) до 400.000 бораца.

Скоро све време Другог светског рата, Срби чине огромну већину партизана. Донекле је изузетак период од пада Италије до ослобођења Србије у јесен 1944. године. У том периоду расте удео Хрвата, тако да је у лето 1944. године проценат Хрвата у партизанима био доста висок, али ипак много мањи од процента Срба из НДХ. После ослобођења Србије, партизани опет постају претежно српска војска. Овај пут већину бораца дају централна Србија и Војводина.

Битка на Сутјесци

Ниједан други покрет отпора у Европи, сем пољског, нема такве велике борбе са окупатором као што је била Сутјеска. Сутјеска је највећа герилска битка у Другом светском рату. У Варшавском устанку је погинуло више Немаца него на Сутјесци, али је покрет отпора буквално збрисан. А партизани су претекли после Сутјеске и Зеленгоре.

Друга пролетерска дивизија на Сутјесци

Немци су на овом непроходном терену, где су многе борбе вођене у трку и прса у прса, изгубили више људи него било где и било када у Југославији у герилској фази НОБ-а. У овој борби су ангажовали и највише војске и технике, успевши да скоро потпуно опколе партизане и да разоткрију партизанске радио-комуникације

Немци су на овом непроходном терену, где су многе борбе вођене у трку и прса у прса, изгубили више људи него било где и било када у Југославији у герилској фази НОБ-а. У овој борби су ангажовали и највише војске и технике, успевши да скоро потпуно опколе партизане и да разоткрију партизанске радио-комуникације.

Партизанима је додатно отежавало операције то што су чекали прву савезничку мисију на Дурмитору и што су били оптерећени великим бројем рањеника. На Сутјесци није постојао само један пробој обруча и једна одлучна битка, већ се ради о низу различитих драматичних борби и пробијања. Партизани су прво успели да се извуку преко Вучева, које су борећи се прса у прса, отели од Немаца, па су се онда, под изузетно драматичним околностима, провукли испод брда Кошур (узак простор који је Прва пролетерска дивизија прешла у трку) и на крају последњи обруч пробили на брду Балиновац, када су, на срећу, изгубили радио-везу између Прве пролетерске дивизије и Врховног штаба. Кошур и Балиновац били су плод необично смеле самосталне одлуке Коче Поповића, команданта Прве пролетерске, коју је подржао и командант Друге пролетерске Пеко Дапчевић.

Тито не само да у почетку није похвалио свог првог команданта, већ је помишљао и да га смени, а можда и да га пошаље на ратни војни суд, јер је без одобрења Врховног штаба „самовољно” кренуо у пробој и „оставио” Врховни штаб. Наравно, брзо се предомислио. Тек пред пробој, Тито је рањен на Милинкладама. Фотографија рањеног Тита је постала једна од икона Титовог култа, па је тако допринела стварању мита о неустрашивом герилском вођи. У међународној јавности, том миту допринео је Вилијам Дикин, који је Черчилу помагао да напише мемоаре. Дикин је прошао кроз пакао Сутјеске уз Тита.

Иван Рибар и Тито током битке на Сутјесци, 13. јуна 1943.

Умањивање улоге партизана врши се из неколико праваца. Први је омаловажавање штете које су нанели окупатору. Наравно, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Прле и Тихи су у југословенским филмовима и серијама сами убили више Немаца него што их је погинуло на целом Балкану. Међутим, као и у већини других историјских прича, мора да водимо рачуна о општем европском и светском контексту

Битка на Сутјесци као да је била као предодређена за еп и легенду. Јунаштво, потпуни преокрети и изненађења, спремност на саможртвовање, братска борба Срба и Хрвата. Нигде ни пре ни после није изгинуло толико Хрвата партизана, углавном Далматинаца.

Комунисти су са правом од борбе на Сутјесци начинили један од темељних партизанских и послератних митова. Сви знамо песму о команданту Сави, иако су и далматински Хрвати и банијски Срби дали највише палих бораца. Нико не зна како су се звали далматински и банијски команданти. Банијци су на Неретву пошли са око 4.500 бораца, вратило их се мање од 500. Али ни Далматинци на Банијци нису тако вешти у опевању својих борби као Црногорци.

Ревизија историје

Умањивање улоге партизана врши се из неколико праваца. Први је омаловажавање штете које су нанели окупатору. Наравно, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Прле и Тихи су у југословенским филмовима и серијама сами убили више Немаца него што их је погинуло на целом Балкану. Међутим, као и у већини других историјских прича, мора да водимо рачуна о општем европском и светском контексту.

Чланови Народног позоришта у карневалској поворци на Теразијма 9. маја 1945.

Ниједан покрет отпора није сам ослободио већи део своје земље. Сетимо се да је Црвена армија после октобра 1944. године отишла према Мађарској. Целу земљу западно од Дрине и Босута ослобађају партизани

У најтежем тренутку рата, док Вермахт меље све пред собом на путу ка Москви, партизани и четници ослобађају земљу од Јадрана скоро до Саве и Дунава – од околине Сарајева и Мостара на западу, до испред Краљева на истоку. Само на територији „Ужичке републике“ у Србији живело је око милион становника. Партизани касније ослобађају велике територије са седиштем у Бихаћу 1942. и Јајцу 1943. године.

Једини други европски покрет отпора који је накратко држао тако велике територије је словачки, који у касно лето 1944. године на неколико недеља ослобађа област величине Македоније са центром у Банској Бистрици.

Ниједан покрет отпора није сам ослободио већи део своје земље. Сетимо се да је Црвена армија после октобра 1944. године отишла према Мађарској. Целу земљу западно од Дрине и Босута ослобађају партизани.

Стеван Филиповић (Ваљево, 22. мај 1942), Љубо Чупић (Никшић, 9. мај 1942)

Французи крећу у праве борбе тек после савезничког искрцавања у Нормандију и нигде се не боре сами, без Англоамериканаца. Покрети отпора и у другим земљама играју искључиво помоћну улогу у војним операцијама. Сем Југославије.

Други правац порицања партизанске улоге у рату је њихов немаран однос према жртвама. На пример, повод за највеће страдање Срба у рату, оно на Козари, јесте партизански напад на рудник Љубију. Козарачки партизански одред, иначе највећи у земљи, је осим тога стално нападао пруге. А рудници и саобраћајнице су најважнија немачка брига у региону. Зато решавају да очисте цео један крај од Срба. То су Козара и Поткозарје. Усташе затиру козарачке Србе са фанатизмом невиђеним нигде у Европи од времена верских ратова..

На први поглед, лако је нападати партизане да су водили борбу против окупатора без обзира на страдања цивила. Прича о цени борбе је један од главних мотива првог партизанског модернистичког романа, Далеко је сунце Добрице Ћосића.

Вешање седамнаестогодишње партизанке Лепе Радић у Босанској Крупи, 11. фебруара 1943.

Совјети су пустили Пољску војску у отаџбини да пропадне са скоро 200 хиљада погинулих цивила и разарањем 90 одсто Варшаве, дословце циглу по циглу. Пољаци се, међутим, поносе овим лудо храбрим чином побуне. Не одбацују га због превисоке цене и недовољне бриге о народу

У Другом светском рату нигде није вођено много рачуна о страдању цивила, па ни својих или савезничких. У припремама за Дан Д и након искрцавања, Англоамериканци су у бомбардовањима побили више од 50 хиљада Француза. На пример, када су бомбардовали луку Авр, где је страдало 5 хиљада људи, одбили су да допусте евакуацију цивила.

Током девет месеци Битке за Британију 1940. и 1941. је страдало 43.500 цивила. Хиљаде међу њима је изгинуло од „пријатељске ватре“, противавионских граната које су промашивале циљ и експлодирале на земљи. Током целог рата је у савезничком бомбардовању погинуло око 57.000 француских цивила. Немачка бомбардовања су побила 60.500 британских цивила.

Овде опет морамо да прибегнемо међународном контексту. Има ли неодговорније, али и храбрије акције отпора од Варшавског устанка 1944. године? Вође Армије Крајове су покушале да сами ослободе Варшаву и тако обезбеде пољску самосталност. Без договора са Совјетима, устанак је био осуђен на пропаст. Совјети су пустили Пољску војску у отаџбини да пропадне са скоро 200 хиљада погинулих цивила и разарањем 90 одсто Варшаве, дословце циглу по циглу. Пољаци се, међутим, поносе овим лудо храбрим чином побуне. Не одбацују га због превисоке цене и недовољне бриге о народу.  

Пропагандни плакати у Недићевој Србији

Oсветнички терор

Мерено процентима, а и у апсолутним бројевима, партизани су највише убијали Хрвате, што је и разумљиво, обзиром на жилав отпор оружаних снага НДХ чак и после 9. маја. Само у мају 1945. године, на многим стратиштима које називамо по једном месту, Блајбургу, побијено је више Хрвата него свих Срба у репресалијама новог режима 1944. године. Разлика је у томе што су српске жртве црвеног терора углавном били цивили, осим малог броја љотићеваца и недићеваца

Победници у ослободилачком и вишеструком грађанском рату су 1944. и 1945. године прибегли осветничком терору. Много кафанске митологије се развило око тих злочина. На пример, да је тај терор био првенствено антисрпски. Мерено процентима, а и у апсолутним бројевима, партизани су највише убијали Хрвате, што је и разумљиво, обзиром на жилав отпор оружаних снага НДХ чак и после 9. маја. Само у мају 1945. године, на многим стратиштима које називамо по једном месту, Блајбургу, побијено је више Хрвата него свих Срба у репресалијама новог режима 1944. године. Разлика је у томе што су српске жртве црвеног терора углавном били цивили, осим малог броја љотићеваца и недићеваца.

Што се четника тиче, њихово највеће страдање је на Зеленгори, пролећа 1945. године (око 9 хиљада). Неки су пали у борби, иако веома неравноправној, а неки после заробљавања. Хрвати на тзв. „Крижном путу“ углавном су побијени након што су их Британци изручили Југословенској армији.

Често се чује тврдња да су убијени хрватски војници били усташки кољачи, који су заслужили одмазду, али то не знамо. Нико се није много бавио испитивањем ко су и шта су били стрељани. Најважније усташе су одавно побегле пацовским каналима. Они што су похватани око аустријско-словеначке границе су у великом броју били регрути, мобилисани из околине Загреба и северозападне Хрватске. Значи, многи од њих нису у животу видели Србина. После Хрвата, сразмерно највише су страдали Словенци у њиховом „рдечем терору“. 

Прилог Асошијејтед преса јуна 1944: "Титова Југославија"

Занимљивост везана за те догађаје је да су партизани избегавали да убијају „туђе“. Словенци су убијали Словенце, Црногорци своје, а усташе и домобране Хрвати и Срби из Хрватске. Мој деда, четник Павла Ђуришића, са врло сумњивом биографијом, преживео је тако што се предао словеначким партизанима.

Историјски контекст

Стицајем околности, партизанска борба постала је једна од ретких позитивних тековина наше историје у свету. Мало ко зна за објективно много веће победе српске војске у Великом рату. Партизанска борба је врло позната ствар. Сви знамо анегдоту о томе како је Пикасо плакат за филм Битка на Неретви насликао за сандук вина, задовољан што може да буде део слављења велике партизанске борбе

У Вараждину су средњошколци недавно били збуњени питањем да ли је Хрватска победила у Другом светском рату. Поделили су се на скоро једнаке делове по том питању. И Србија и Република Српска се колебају око партизанског наслеђа, које јесте противречно. Али треба ли да због оправдане критике комунистичких грехова одбацимо велики међународни историјски капитал који су нам оставили партизани? Уз све своје заблуде, па и злочине, партизанска војска је била, после кинеске, највећа герилска војска на свету. А Кинеза је било нешто више. Највећи број партизана су били Срби. Да ли смо спремни да се одрекнемо велике историјске победе, због идеолошких размирица?

На овом месту мора да проширимо историјски контекст. Запитајмо се да ли би Французи одбацили свој највећи празник, 14. јули, Дан пада Бастиље, зато што су револуционари после спроводили, дотада нечувени, револуционарни терор.

У нашем сећању мора да опстане чињеница да нас антифашистичка борба повезује са најбољим делом човечанства, оним који је победио те 1945. године. Стицајем околности, партизанска борба постала је једна од ретких позитивних тековина наше историје у свету. Мало ко зна за објективно много веће победе српске војске у Великом рату. Партизанска борба је врло позната ствар. Сви знамо анегдоту о томе како је Пикасо плакат за филм Битка на Неретви насликао за сандук вина, задовољан што може да буде део слављења велике партизанске борбе.

 

Партизанке Смиља Миленковић, Ружица Баришић, Маринка Романо, Анка Лујак и Ловорка Зајић

Милан Кундера, који је веома критичан према свему што мирише на комунизам, а поготово на Русе, овако пише у есеју о роману Кожа Курција Малапартеа, који је уврштен као поговор у „Лагунино“ издање ове књиге:

„Нова Европа је настала из једног огромног пораза, који је без премца у њеној историји; Европа је први пут поражена. Европа као таква, читава Европа... Ниједна земља у Европи (од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила властитим снагама (Ниједна? Ипак. Југославија. Властитом партизанском војском. Зато је 1999. године требало недељама бомбардовати српске градове: да би се, накнадно, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.“

И наравно наш осведочени пријатељ Хандке у својој књизи Опроштај сањара од Девете земље:

„Редовно сам у словеначким селима виђао мање групе старијих мушкараца као сведоке историје сасвим другачије од наше немачке и аустријске, историје управо те Велике Југославије отпора, и завидео сам Југославији – другачије то не могу да кажем – баш због те њене историје.“

Непознати партизан, фотографија Жоржа Скригина

Да одбацимо ту победу, коју смо извојевали заједно са бољом страном света? Зато што ју је постигла једна, наводно, идеолошка војска? Зато што су плодови те победе доведени у питање? Зато што данас није јасно да ли су поражени боље прошли?

Шта славимо на Дан победе?  

Дакле, ко је победио 9. маја 1945. године?

Тог дана, мој деда-стриц Милутин, звани Тина, Чарапан из Милутовца, први пут је видео море у Трсту, а на мору огромне америчке лађе. Причало се међу војском да ћемо можда да заратимо са Американцима око тог прелепог града. Тина се осећао као део непобедиве, велике војске. Сви војници те армије су се осећали као равноправни саборци великих сила ослободилаца света, као победници у праведном рату. А то су и били.

Да одбацимо ту победу, коју смо извојевали заједно са бољом страном света? Зато што ју је постигла једна, наводно, идеолошка војска? Зато што су плодови те победе доведени у питање? Зато што данас није јасно да ли су поражени боље прошли?

Припадници IV пука љотићевског Српског добровољачког корпуса позирају немачком фотографу

Део наше јавности жели да заједно са комунистичким догматизмом избаци и целокупно наслеђе НОБ-а, као штетно за „српство“. То није само увреда за стотине хиљада српских антифашистичких бораца. То није ни паметно

Све је можда почело релативизацијом одговорности за Први светски рат. На његову стоту годишњицу се чинило да многи тврде да је Србија некако изазвала Велики рат својом дрском и самоувереном политиком. Много је суптилнија ревизија Другог светског рата. Западни медији чак проналазе сведоке по Украјини који говоре да су садашњи руски војници као нацисти из 1941. године. Таквим поређењима се Русији одузима њен симболички најважнији допринос свету – та победа 9. маја.

Ми то радимо сами. Део наше јавности жели да заједно са комунистичким догматизмом избаци и целокупно наслеђе НОБ-а, као штетно за „српство“. То није само увреда за стотине хиљада српских антифашистичких бораца. То није ни паметно.

Словенци су одбацили комунизам и Југославију, али не и партизански антифашизам. Бошњаци присвајају српску антифашистичку борбу, залажући се за ЗАВНОБИХ као основу своје државности, иако је пре 1944. године присуство тог народа у партизанима једва видљиво. Разне НВО покушавају да остваре монопол над помодно схваћеним антифашизмом, који се у том кључу тумачи као анационалан и супростављен српском родољубљу. А српски антифашизам може да буде итекако патриотски и националан.

Гробови незнаних партизана испод кедра на Гробљу ослободилаца Београда

Равногорци су, у војничком смислу, углавном били лабава коалиција сеоских милиција. У централној Србији није споран њихов антифашизам. Све до краја 1943. године, Немци стрељају отприлике подједнаки број талаца из редова „комуниста“ и „ДМ“, како су их они звали

Немогуће је заменити партизански антифашизам некаквим равногорским. Равногорци су, у војничком смислу, углавном били лабава коалиција сеоских милиција. У централној Србији није споран њихов антифашизам. Све до краја 1943. године, Немци стрељају отприлике подједнаки број талаца из редова „комуниста“ и „ДМ“, како су их они звали. Прва акција „Принц Еуген“ дивизије је била усмерена на Кесеровићеве четнике. До лета 1944. године равногорци се боре против недићеваца и љотићеваца.

Проблем је у недостатку великих антифашистичких догађаја, погодних за присећање. После 1941. године равногорска стратегија се у Србији своди на чекање искрцавања савезника и на активну сарадњу са Италијанима у НДХ и Црној Гори. Најсветлији пример равногорског антифашизма у том каснијем периоду је операција „Халијард“, извлачење стотина савезничких ваздухопловаца преко импровизованих аеродрома у дубини окупиране територије.

Дража Михаиловић са америчким пуковником Робертом Мекдауелом у Прањанима 6. септембра 1944.

На крају крајева, има нечег локалног у слављењу равногораца. Чак и у оквиру српског народа, читави крајеви нису имали никаква искуства са равногорцима. Понајпре Срем, део данашње Србије који је дао највише палих бораца.

Није подсећање на важне датуме једина сврха неговања антифашистичке традиције. Ова наша традиција, уз све сенке и противречности, могла би да буде једна од основа за савремени српски патриотски национални идентитет. Заснован на причи о победи и слави, а не на кукању да смо јадни, издани и остављени.

Амин Малуф је описао како лоше на Арапе утиче убеђење да их је цео свет издао и понизио. Губитнички наративи спремају на нове губитке. А прича о последњој великој победи може да буде увод у неку будућу изградњу оптимизма.  

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер