четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Слом рационалних политика у времену опасних шаљивџија и кловнова
Савремени свет

Слом рационалних политика у времену опасних шаљивџија и кловнова

PDF Штампа Ел. пошта
Предраг Ј. Марковић   
петак, 05. јануар 2024.

Новина 21. века јесте да је добра шала у медијима, а поготово на друштвеним мрежама, учинковитија од страхова и мржње. А још је боље ако се шега надовеже на постојеће негативне емоције. Већ годинама широм света побеђују људи који се отворено спрдају са свиме. А гласачи их награђују.

Прошле године се наставио један процес у домаћој и светској политици који се одвија већ дуже време. То је све мања улога рационалности у политичким одлукама. Још од Адама Смита, либерални мислиоци верују да људи доносе одлуке на основу рационалног одмеравања које су користи или штете од њихових избора. Од атинске зоре демократије, од Клеона и Алкибијада, знамо да неодговорни демагози заводе народ да се поводи више за страстима и страховима, него за разумом.

Демонстрације у Буенос Ајресу у знак подршке председнику Боливије Еву Моралесу, 2019.

Демократије су често страдале од екстремних политичких опција које су користиле емоције маса, посебно у време економских и још више идентитетских криза. Такав је био случај са Вајмарском Немачком, која је увела демократско уређење у народ без снажних демократских традиција. У нашим крајевима су хрватске масе, када су први пут добиле опште право гласа у Краљевини СХС, на изненађење елита, гласале против државе која им је омогућила гласање. И ту су браћа Радић, не баш много одговорни демагози, успаљивали емоције својих гласача. Сви знамо за случај најстрашнијег демагога светске историје, Адолфа Хитлера, који је цео програм заснивао на мржњи, фрустрацији и страху. Разлика данашњих демагога од оних из прошлости је све чешће отворено спрдање и поигравање са идејама и чињеницама. Хитлер је озбиљно веровао у лудости које је говорио, као и његови следбеници.

Новина 21. века је да је добра шала у медијима, а поготово на друштвеним мрежама, чак учинковитија од страхова и мржње. А још је боље ако се шега надовеже на постојеће негативне емоције. Већ годинама широм света побеђују људи који се отворено спрдају са свиме. А гласачи их награђују.

Са изложбе Игора Симића "Wasteland Neons", Галерија "Анита Бекерс", Франкфурт, 2019.

Можда је српска политика авангардна у том процесу претварања политичког живота у место грубих шала. Професор доктор Шешељ је обећавао и дивизије четника које је био спреман да пошаље председнику Бушу Старијем као помоћ у борби против Ирачана и вађење очију Хрватима. Прва шала је заборављена, а друга је допринела популарности његове политике. Марксистички доктор из Сарајева је можда пре других осетио дух времена.

Време кловнова

Бепе Грило, „кловн принц“ (како су га назвали аустралијски новинари) озбиљно се примакао власти у Италији 2013. године. Његов покрет „Пет звезда“ те године узео је на изборима око четвртине свих гласова. Почео је десетак година раније, нападима на криминал у политици. „Тајм“ га је чак 2005. године прогласио за једног од европских хероја. Године 2007. је организовао „прославу V-дана“ (V је од vaffanculo, у преводу „ј***се у д**e“, или, у неким дијалектима, учтивије, „ј*** се“). Нападао је естаблишмент уопште, па и онај интелектуални. Италијанску нобеловку Риту Леви Монталчини је називао „стара курва“. Можда је разбарушени Берлусконијев стил припремио терен за Бепе Грила, правог кловна у политици.

Бепе Грило 2018.

Грилo је први у Италији, а међу првима у Европи, искористио блогосферу и друштвене мреже да промовише своју vaffanculo акцију. У томе личи на свог колегу, такође љубитеља простачких шала, Доналда Трампа. Трамп је, по неким ауторима, отишао корак даље – уз помоћ фирме Кембриџ аналитика проучио је за чим жуде милиони људи на мрежама, а онда то понављао.

Година Трампове победе, 2016, преломна је за слом рационалне политике. Тај историјски раскида са разумом је означила једна реч, која се код нас често погрешно преводи као именица, а заправо је придев. Та реч је post-truth – „постистинити“ – реч 2016. године по Оксфордском речнику, придев који означава околности у којима су „објективне чињенице“ мање важне у обликовању јавног мнења од емоција и личних убеђења.

У овом значењу је ову реч изгледа први употребио наш и амерички велики писац Стив Тешић 1992. године, у тексту о медијским манипулацијама америчке државе везаним за Иран, Никарагву и Заливски рат.

Ана Ћурћин & Шејн Бери & Игор Симић: Don't Be Fake

Теорија рационалног избора

Исте те 2016. године Британци су против ЕУ гласали дубоко из утробе, а не из главе, као и Трампови гласачи. Разумно гледано, ЕУ је много помагала пропалим крајевима некада индустријске северне и источне Енглеске, а избеглице, којих су се толико плашили, долазе у велике градове, пре свега у Лондон, који је већински гласао за останак у Унији.

По теорији рационалног избора, ово је била немогућа одлука. По тој теорији, сиромашни, старији, необразовани гласачи по варошицама запуштене северне Енглеске и Велса требало је да израчунају да ли ће бити богатији и срећнији ако не буду грађани ЕУ. А Енглези су вазда били стереотипно сматрани рационалним и прорачунатим људима. Теорија рационалног избора је настала на њиховом острву, као и капитализам. Стереотипно романтични Шкоти гласали су рационално, и за останак у Уједињеном Краљевству, и за останак у ЕУ.

Наредних година одиграо се процес даље шегачизације политичког живота. Доналд Трамп је користио шегачење као помоћно средство у кампањи. Борис Џонсон је био још мало неозбиљнији, али је ипак иза њега стајала успешна политичка и новинарска каријера, иако је као дописник „Дејли Телеграфа“ из Брисела написао много шаљивих лажи у до тада озбиљним новинама. Рецимо да ЕУ захтева од жена да врате секси играчке, или да ће евро новчанице учинити мушкарце импотентним.

Лик Бориса Џонсона као Џокера на протесту против Брегзита

Ипак, Борис Џонсон је променио имиџ британске деснице. Постао је „кул“ политичар, који је могао да привуче и гласаче другачије од традиционалних торијевских присталица.

Улога фризуре у политичкој кампањи

Неколико корака даље у шегачизацији светске политике је направио Хавијер Милеи, од пре месец дана председник Аргентине. Као и Џонсон, Милеи је имао озбиљну каријеру професора макроекономије. Као и Џонсон, он је модернизовао имиџ деснице у својој земљи. Заштитни знак су му фризура и моторна тестера.

Улога фризуре показује колико је имиџ погодан за интернет мим важан у политици 21. века. Најуспешнији популистички десничари друге и треће деценије овог века имају упадљиве фризуре. То су Трамп, Џонсон, Герт Вилдерс из Холандије и Милеи. Необичан изглед је постао важнији за имиџ политичара од досадних политичких принципа и идеја.

Лутке Доналда Трампа, Марин Ле Пен, Герта Вилдерса и Адолфа Хитлера на Карневалу ружа у у Дизелдорфу, 27. фебруара 2017.

Што се идеја тиче, оне мора да су што једноставније и бомбастичније. Код Трампа су то борба против корпорација и њиховог утицаја на политику, борба против корупције и скривених лобија.

Чињеница јесте да традиционални вашингтонски естаблишмент није имао слуха за потребе „гневног белог човека“, губитника транзиције. Италија је од оснивања Републике била озлоглашена по покварености својих традиционалних партија. Зато је „Очистимо мочвару“ била је једна од Трампових најмоћнијих парола. Друга је ствар иронија историје у чињеници да интересе понижених и увређених сиромаха, брани корумпирани милијардер, заступник смањивања пореза за најбогатије, нека врста Суперхика са бољом фризуром.

И све друге његове пароле су биле једноставне, лаке за скандирање, пуне емоција, углавном гнева и мржње. Међу главним мрзилачким Трамповим порукама биле су оне да је Хилари Клинтон криминалка, а да Обама није Американац по рођењу. Чак је и на први поглед безазлена парола „Учинимо Америку опет великом“ у себи крила озбиљан свађалачки потенцијал. Иза те патриотске пароле крила се спремност на строгу политику према мигрантима и завада са читавим светом, укључујући и ЕУ.

За Милеија је симбол моторна тестера. Тестера симболизује потребу да се исече улога државе у привреди. Као и доктор Несторовић, он је професор универзитета који сумња у формалну науку. Милеи сматра да су климатске промене марксистичка превара. Самог папа Фрању назива „прљавим левичарем“. Попут Трампа, он себе представља као противника поквареног политичког естаблишмента. А тако је почео и Бепе Грило. Џонсон је непријатеље видео у бриселској бирократији. Џонсон и Милеи су познати по крајње неконзервативном сексуалном животу.

Хавијер Милеи у предизборној кампањи 2023.

Нова десница

Сви поменути политичари представљају нову врсту десничара. Раније су десничари били много уштогљенији и по појави и по животном стилу. Инструктор тантричког секса као Милеи пре је могао да се нађе међу анархистима и у контракултурним групама. Напад на естаблишмент и јесте позајмица из анархистичког и контракултурног репертоара. Ипак, ови десничари су модернизовали фасаду, али се иза те хајп спољашности крију темељне конструкције старе деснице. Сви се представљају као „глас из народа“. То је стара десничарка парола. Сви десничарски покрети 20. века се заклањају иза „народа“ „слободе“ и „малог човека“ али само свог, никако странца. Зато се и Хитлерова партија звала Националсоцијалистичка немачка радничка партија.

Ксенофобија и жеља да се обнови стара слава су опште место сваке деснице од Мусолинијевог сна о новом Римском царству, до Трампове илузије опет велике Америке и Џонсонове опсесије Черчилом и Британским царством. Чак и Милеи жели да обнови величину Аргентине. Као и национализам. Трамп је оживео амерички национализам, Герт Вилдерс холандски (низоземски?), а Џонсон је покушао да обнови свест о британској посебној улози у свету, која надилази Европску унију.

Упад Трампових присталица на Капитол хил, јануара 2021.

Друга нит која повезује стару и нову десницу је одбацивање науке и рационалности. У САД једна по једна држава забрањује абортус, правдајући тај потпуни преокрет мистичним pro life аргументима.

Оно што је заиста ново јесте пропагандни приступ. Публика Хитлерових и Мусолинијевих скупова је те манифестације напуштала забринута и огорчена. Следбеници интернет десничара прате своје јунаке као духовите извођаче по блоговима и подкастовима. Њихови ставови се доживљавају као успешне шале, у којима ипак, верују они, има неке дубоке истине. Важно је да су забавни.

Револуција, контрареволуција, цезаризам

Као такви, намећу три изазова за левицу. Један је повратак озбиљности на политичку сцену. Један од најпознатијих плаката немачке левице 1968. године је имао натпис „Сви причају о времену. Ми не.“ То је значило да се левица бавила озбиљним питањима.

„Сви причају о времену. Ми не.“ - левичарски плакат у Немачкој 1968.

Други изазов је поновно успостављање везе  са „презренима на свету“, који су своје представнике нашли међу кловновима а не међу бирократизованим партијама традиционалне левице.

Трећи изазов би могао да повеже све леве и либералне политичке снаге. То је вера у Просвећеност, у науку. Марксисти су волели да кажу како имају „научни поглед на свет“. Али су и сви либерални покрети потомци научних и политичких револуција 17. и 18. века. Интернет је ослабио веру у научне и образовне институције.

Савремени заступници завера личе на оне махните путујуће проповеднике из Средњег века, који су ишли по селима и плашили народ причама о вештицама, чаролијама и смаку света. Уместо да ојача образовање и критичко мишљење, интернет је оснажио разне, не само ирационалне, него антирационалне и антипросветитељске ставове.

Из филма "Џокер", 2019.

Да ли је у питању бизарна историјска епизода, или велика антинаучна контрареволуција? Да би одговорили на то питање треба мање да се шегачимо. Читајмо озбиљне текстове, иако нису шаљиви. Није случајно непријатељ Готам ситија лажни шаљивџија, Џокер.

Да употребим речник кловна Бепеа Грила, прошла година нас опомиње да доношење важних одлука треба да се врати из дупета у главу. Или учтивије речено, да се поврати вера у политичко деловање засновано на разуму и чињеницама.

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер