понедељак, 26. фебруар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Да ли политичари у Србији мисле да смо сви малоумни?
Преносимо

Да ли политичари у Србији мисле да смо сви малоумни?

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
субота, 21. јул 2012.

(Сведок)

„Спремни смо да преузмемо одговорност за формирање нове владе“. Ова реченица се протеклих месеци веома често понављала у наступима политичара. Иако иза ове лепо упаковане формулације стоји јасна порука – желимо да будемо власт, нико то не жели јавно и отворено да каже јер цене да није популарно. Тако се наивном слушаоцу може учинити да, заправо, ниједна странка у Србији не жели власт, већ ето, ако нико неће, они ће „преузети одговорност“ за грађане.

Спорно је, међутим, да када дође на ред да се та одговорност пропита законски, онда се говори о „политичкој хајци“ и „монтираним процесима“, којих, истини за вољу, у Србији и данас има.

Међутим, примећује ли ико да протеклих година у Србији политички говор добија све више пријемчивих и милозвучних формулација, којима се не говори оно што се мисли, али које звуче озбиљно и лепо? Или, да будемо конкретнији и да пређемо на речник који подразумева отворену и прецизну комуникацију: да ли ико примећује да нас годинама праве, благо речено – неукима и глупима?! И то се не ради само у изборној кампањи, већ стално. Ево неколико примера...

Уместо да се јасно каже да Железара у Смедереву престаје са радом, што је чињеница, употребљена је та много мекша и лепша формулација о „тихом ходу“. Притом, представници и из одлазеће и из долазеће владе рекли су да ће бити „превазиђени проблеми“ са зарадама за запослене

Недавно је објављена вест да ће Железара у Смедереву (чија продаја америчком Ју-Ес-Стилу 2003. године за 23,5 милиона долара, према мишљењу бројних стручњака, представља једну од најупитнијих и контроверзних приватизација у Србији) престати са производњом и да ће бити угашена до даљег.

Представници синдиката су се побунили, а надлежни министар из техничке владе – Небојша Ћирић, испрва је рекао да он нема такву информацију, па је кроз два-три дана сазнао да је ипак има, и да је то могуће. На крају, после неколико састанака представника техничке владе и синдиката договорено је да ће Железара бити „на тихом ходу“ до септембра.

Тај „тихи ход“, заправо, значи оно што је иначе обелодањено јавности - да Железара неће производити ништа у наредном периоду. Уместо да се јасно каже да Железара у Смедереву престаје са радом, што је чињеница, употребљена је та много мекша и лепша формулација о „тихом ходу“. При томе, представници и из одлазеће и из долазеће владе рекли су да ће бити „превазиђени проблеми“ са зарадама за запослене у Железари, те да ће исплата бити настављена. Све је то наишло на одобравање, како синдиката, тако и јавности.

Међутим, у свим тим увијеним формулацијама, као да нико не примећује две елементарне ствари: прво – да Железара не ради и, друго – да ће „превазилажењем проблема око зарада“ запослени у Железари заправо добијати новац који нису зарадили, те да ће њих издржавати други грађани Србије преко државног буџета?!

 

Најчешће употребљаване фразе српског политичког новоговора:
Спремни смо да преузмемо одговорност.
Сложили смо се да се не слажемо.
Договорили смо се да преазиђемо проблем.
Фабрика ће радити на тихом ходу.
Председник је скратио мандат.

 

Прича о „тихом ходу“ није једина. Пошто се у овој земљи годинама гомилају нови проблеми, а решења је мало и махом су безуспешна (као што се то, на пример, показало са „решењима“ у приватизацији за коју већина и у власти и у опозицији признаје да је била криминална), онда се прешло на другу формулацију. Више се не каже „решићемо тај проблем“, већ се проблем – „превазилази“.

Превазићи нешто значи прећи изнад њега, и, премда јесте синоним за решавање проблема – не значи то тачно. Напротив, значи управо оно што се у пракси код нас и дешава – да проблем и даље постоји, само смо ми нашли начин да га закопамо или да на други начин пређемо преко њега. Очити пример превазилажења проблема је смедеревска Железара, у којој проблем радника није решен али је превазиђен тиме што су људима обећане плате из касе која је ионако скоро празна.

Примера има још...

Уместо да се овдашњој јавности отворено каже да нам је из САД и ЕУ јасно стављено до знања да у ЕУ не можемо са Косовом и Метохијом, или – да будемо још прецизнији: ако хоћемо Косово – ништа од Европе, наши, сада већ одлазећи званичници из бивше власти после разговора изјављивали су: „Сложили смо се да се не слажемо“.

 

у свим тим увијеним формулацијама, као да нико не примећује две елементарне ствари: Прво – да Железара не ради и, друго – да ће „превазилажењем поблема око зарада“ запослени у Железари заправо добијати новац који нису зарадили, те да ће њих издржавати други грађани Србије преко државног буџета?!

 

Наравно, све ово се изговара уз ону чувену, назовимо је поштено – фолирантнску формулацију, која је у Србију пренета из моденог политичког говора са Запада, а која гласи „наши пријатељи“. Тако се при сусретима мењају разни пријатељи (са и без наводника): амерички, европски, руски, кинески...

Када је Борис Тадић расписао председничке изборе није речено да је он поднео оставку, већ је себи „скратио мандат“.

Када је Србија пред Уједињеним нацијама 2010. одустала од своје резолуције под притиском САД и других земаља, тада је речено да то није урађено због неких притисака, већ да је Србија била „конструктивна“ у свом приступу и изнашла „креативно“ решење...

Када су амерички подсекретари и саветници долазили у посету Београду и износили нам шта они сматрају за будућност косовског питања, наши званичници су нашој јавности рекли да нико није тражио да признамо Косово, али да „имамо различите погледе на стање на терену“.

И тако редом...

Оваквих примера је много, а њихова суштина јесте да се овдашњој јавности стално кроз некакво увијање и улепшавање представљају битне ствари и догађаји, те да се константно прикрива позадина онога шта се дешава, било да је реч о односима са страним земљама, или о унутрашњим економским, политичким или неким другим питањима.

Маркетиншки критеријуми су овде у Србији протеклих година очито постали већи и важнији од идејних и стратешких праваца политике коју ће један човек или партија заступати. Тако поред „smart – casual look“-а, када се политичар на неком мање значајном скупу појави само у кошуљи без кравате, обавезно са мало раширеном крагном, све више слушамо то маркетиншко фолирање и у њиховом обраћању, када користе формулације које ништа не значе, а лепо звуче.

Да се вратимо на питање са почетка текста, али да будемо мање суптилни и увијени, а више конкретни – да ли политичари у Србији и њихови маркетиншки саветници стварно мисле да смо сви малоумни?

 

Када је Борис Тадић расписао председничке изборе није речено да је он поднео оставку, већ је себи „скратио мандат“. Када је Србија пред Уједињеним нацијама 2010. одустала од своје резолуције под притиском САД и других земаља, тада је речено да то није урађено због неких притисака, већ да је Србија била „конструктивна“ у свом приступу и изнашла „креативно“ решење...

 

Мада, ако се погледају изборни резултати у протекле 22 године и види како су људи овде гласали, можда се може рећи да неко и има право да тако помисли, али да ли заиста мисле да смо ама баш сви малоумни?!

Цену естрадизације политике и маркетиншког улепшавања на протеклим изборима платио је доскорашњи председник Србије који би у историји могао да буде упамћен као „Борис Лепи“ (по узору на француског краља из 13. века Филипа IV Лепог). Томислав Николић тешко да ће моћи да се такмичи са толико популаризованом лепотом претходног председника, а додатно му отежава ситуацију и то што су маркетиншки магови бившег председника Тадића о Николићу у јавности годинама градили слику повезујући је са периодом када је био управник гробља у Крагујевцу...

Протеклих 12 година српску политику, а поготово период владавине Бориса Тадића, обележава тријумф форме над садржајем. Да ли ће тако бити и доласком нове власти, тешко је рећи ако се узме у обзир да ће половину владе чинити они који су у претходном периоду допринели развоју „језика уравниловке“ у Србији.

Како год да одлуче нека ипак знају да има оних гласача који ипак умеју да слушају и да читају и који нису фасцинирани њиховим оделима, наступима и говором. Одело не чини човека, а тако исто ни лепе речи нису ништа без суштине. Политика лепих речи и идејне празнине није ништа друго до тријумф форме над суштином. То смо већ гледали 12 година...

Доста је. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер