субота, 23. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Медијски водич кроз изборну кампању 2014.
Преносимо

Медијски водич кроз изборну кампању 2014.

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
среда, 12. фебруар 2014.

(Сведок)

Избори су пред нама! Јубиларни – 10. парламентарни избори од увођења вишестраначја! Оно што везује ове и оне прве парламентарне изборе 1990. јесте то што се очекује да буду плебисцитарног карактера. Наиме, како је изјавио ППВ и претендент на титулу ПВ (председника Владе), Александар Вучић – „очекујем плебисцитарну подршку народа“. Исту такву подршку 1990. остварио је и Слободан Милошевић освојивши чак 194 од 250 мандата у Скупштини Србије. Зашто је битна ова спона Милошевић – Вучић, биће објашњено на крају текста.

Кључна тачка у предстојећим изборима – као, уосталом, и у свему другом у Србији – биће кампања, тј. форма, а не суштина. Од онога што се обећа и у шта се бирач/гласач убеди, зависиће судбина најмање 200 најмоћнијих, а највише неколико хиљада других страначких функционера у свим странкама. Главно оружје у свему томе биће медији. Тако се Србија данас налази у ситуацији да оно што би требало да представља неку врсту савести јавности и критичку баријеру, односно отклон према наглом схватању здравог за готово, представља управо мотор који треба да нас увери у оно што се прича.

А шта се прича?! Па – свашта. А како од тог „свашта“ извући „нешто конкретно“?! Е, па то не може – јер медији којима се даје водећа улога у земљи то, управо, не желе.

Већина људи на улици ће рећи да углавном не верује оном што прочита у штампи. Ипак, воајерски дух нашег народа, коме је један од националних спортова опањкавање других, као и такав дух текстова који се објављују у новинама, потпирују управо такве воајерско-опањкавајуће приче које су ту, углавном, да замуте воду.

Ево објашњења на једном од низа примера. Таблоид „Курир“, који несумњиво подржава актуелну власт (а који је, узгред буди речено, подржавао и претходну власт док је била на власти), у низу великих „открића“ рециклирао је још једном о томе како тајкун Мирослав Мишковић има „паклени план“ и како је обезбедио сто милиона евра за „поједине политичаре и медије како би током кампање нападали Вучића и СНС, а све како би у случају њиховог одласка с власти могао да се извуче из истрага и судских процеса који се против њега воде“ (текст је објављен на насловној страни „Курира“ 9. фебруара).

Шта се даље дешава после ове информације? Како „Курир“ ову информацију „сазнаје од извора“ – последично нема имена и презимена које би ово поткрепило. Следећи корак јесте објашњење, а тиме и настојање да се додатно утемељи истиност те тврдње, па се онда даје коментар тог „извора Курира“ који каже: „То јесте огромна сума новца, али Мишковић сад иде на све или ништа. Решио је да уклони Вучића јер је то једини начин да се сачува. Спреман је да појединим политичарима и медијима да око 100 милиона евра за кампању (дакле, ето, анонимни извор сада потврђује сазнање „Курира“ – напомена редакције), а заузврат очекује да бесумучно нападају лидера СНС и напредњаке“.

Извор „Курира“ затим додаје како ће „наредних дана, захваљујући Мишковићевим парама, кренути брутална кампања како у медијима, тако и на друштвеним мрежама, коју ће диктирати ’Мишковићеви опозиционари’. Ту „извор“ листа „Курир“ завршава своју причу. Тиме је друга фаза завршена: у првој је лидом текста и насловном дата основна теза - порука, а другом је она додатно образложена и, јел`те, тиме и додатно утемељена.

Онда се прелази на трећу, протоколарну фазу – реални, стварно постојећи саговорник, са именом и презименом који би требало те наводе да узме као озбиљне и тиме потврди њихов значај. Дакле, то мора бити неко ко је наклоњен Вучићу. „Курир“ се обратио (логично, јел`те) некоме из СНС. То је био Игор Мировић, високи функционер ове странке и министар регионалног развоја и локалне самоуправе, а од оставке Саше Радуловића и човек који је надлежан за Министарство привреде. Мировић је, наравно, одмах потврдио „сазнања Курира“ и најавио да у тој странци очекују да буде још снажнијих напада. Дакле – ето је и трећа фаза: пронађен је жив саговорник, који ће да потврди „сазнања“ листа „Курир“.

Онда иде наредна – четврта фаза – у којој иде даља разрада теорије, са увезивањем других играча, поред Мишковића: „Курир“ наводи како су „управо овакви интереси и натерали Снежану Маловић, бившу министарку правде, да напусти ДС и преговоре о сарадњи њених дојучерашњих сабораца с тајкунима, пре свега Мишковића и Ђиласа“. Копча је дакле, пронађена, а по очито једном од кључних принципа који важи у „Куриру“, када се пише сваки политички текст (барем, док су у „дилу“ са овом влашћу) – „ништа без Ђиласа“.

На крају, у петој фази, цела ствар се продубљује и добија историјско-институционалну димензију. „Курир“ подсећа јавност на извештај Верице Бараћ о притисцима на медије и подсећа на везе Мишковића и Ђиласа.

Чекајте мало! Ово је онај тренутак када се сваки иоле пристојан и релативно солидно обавештен читалац (који не чита само једне новине и мало памти шта је ко раније радио и писао, рецимо у време објављивања тог извештаја Верице Бараћ) изнервира. Прво, тај исти извештај Верице Бараћ су, у време његове објаве, прећутали АПСОЛУТНО СВИ ШТАМПАНИ и ЕЛЕКТРОНСКИ МЕДИЈИ ИЗУЗЕВ „СВЕДОКА“! И не само то, него се тај извештај, између осталог, доста негативно осврће управо на тај исти „Курир“ и његову улогу. Између осталог, у том извештају, на страни седам, стоји следеће: „Овде треба подсетити да је управо `Курир` највише допринео таблоидизацији медија и живота у Србији, крајњој релативизацији проблема криминала, корупције и уопште, система вредности. Одређеним политичким структурама одговарао је лист, који је на бази измишљених сензација, пласирао политичке нокауте, али се онда у једном тренутку окренуо против оних који су га политички подржавали. Све то навело је политичке инспираторе `Курира` да 2009. године драстично измене Закон о јавном информисању, како би зауставили лист који су сами осмислили, а потом и до хапшења власника `Курира` Радисава Родића“.

Као мирођија целој причи, додата су два антрфилеа. У једном своје „неутрално“ мишљење износи Драгомир Анђелковић, аналитичар који је уз експерте из истраживачке куће „Фактор плус“, главни коментатор када год треба подржати владајућу структуру (при томе, да се не лажемо, и ДС је у своје време исте такве имао). Анђелковић објашњава нешто што нормалном човеку не треба објашњавати, а то је да „тајкуни неће јаку владу“. У другом антрфилеу је Дијана Вукомановић, политиколог и кадар СПС, која такође нешто уопштено прича о корупцији и тајкунима. Ипак, убацивање некога из СПС у најмању руку делује благо упитно, имајући у виду да се на страницама „Курира“ и „Информера“, два медијска стуба актуелне власти, највише кадрови СПС оптужују за корупцију. Додуше, и ономе ко само с времена на време погледа насловне стране јасно је да је „Курир“ задужен за ДС, а „Информер“ за СПС.

У сваком случају, овај пример готово је идентичан највећем броју текстова које „Курир“ и „Информер“ (мада све чешће и „Наше новине“) објављују, а који јасно имају за циљ да деградирају једну страну, или, боље речено, све друге, само никако СНС.

При томе, да се разумемо, па наравно да Мирослав Мишковић јесте вероватно против Вучића. Уосталом, да ли неко зна за иједног богаташа-тајкуна у Србији коме је икада било свето ишта више од њиховог џепа?! Они су поштовали само онога ко им није нарушавао бизнис. У Мишковићевом случају (који је, ако се ико сећа, и платио једну емисију СРС-у, како је сам својевремено признао Томислав Николић у „Утиску недеље“ на Б92) проблем јесте што, у мору разних дилова и трговине, није стигао на време да се договори...

Зашто је и да ли је све ово битно?! Па, јесте, зато што ћемо наредних дана, како се избори буду приближавали, имати све више и више епохалних „открића“ која ће бити писана и објављена на идентичан начин као и претходно анализирани пример.

Зато – шта да чини човек који ипак има навику да чита новине (мада је таквих у Србији све мање), а хоће да буде информисан?! Свако ко купује новине, ма које биле, требало би добро да обрати пажњу управо на оно што му се највише намеће – наслов и поруку. Ако наслов садржи оштру пресуду (а у водећим таблоидима у земљи, као што су „Курир“ и „Информер“ највећи број новинских наслова је такве природе), онда добро треба обратити пажњу на следеће: ко је аутор текста – да ли је потписан именом и презименом или неким иницијалима, типа Е. К., Е. И., ко је главни саговорник и извор информације – особа са именом и презименом или „извор“, или, како се још користи „извор близак том и том“, и – оно главно, у чијем је интересу. Ако је евидентно ко од дате „информације“ коју даје „поуздани извор“ има највише користи, за веровати је да је управо он извор. Уз све то, добро треба обратити пажњу и чији су огласи у новинама. Што новине имају више огласа, и уколико су ти огласи из државних фирми, попут „Народне лутрије“, „Ауто-мото савеза“, „Дунав осигурања“... онда то најчешће значи да су то огласи уговорени са „државом“, а пошто је држава Србија све мање организована политичка институција, а све више скуп страначких феуда, онда треба погледати и одакле долазе директори тих јавних предузећа – великих оглашивача.

Постоји у свему овоме још једна ствар која је занимљива онима који су склони да, поред штампаних медија и телевизије, информације прикупљају и на интернету. За разлику од прошле власти која је код својих ударних таблоида ("Прес") развијала и велике сајтове, покровитељи нових медија који се показују блиски овој власти (као што су „Информер“ и од недавно „Наше новине“) уопште немају сајтове, или само, попут „Информера“, имају домен и ту окаче насловну страну новог броја. Који је разлог овоме, остаје само да се нагађа?! Ако је у оба случаја реч о јако читаним, па и најчитанијим дневним новинама (како су уредници ових листова склони да тврде), због чега не би развијали и интернет странице?! Или те новине и немају везе са економским принципима опстанка на тржишту, већ им је битнија политика. Односно, да ли се можда показало да онај ко информације прикупља и на интернету има много шири извор информисања, јер га само клик дели од других сајтова, док они који у Србији купују новине углавном имају навику да се информишу из једног листа и то је то.

Кад смо већ код интернета и кампање, ових дана повела се велика полемика о снимку РТС-а на којем Александар Вучић код Фекетића у акцији спасавања завејаног народа у снегу, у наручју, по снежној ветрометини, носи једно дете. Друштвене мреже су одмах реаговале, па су многи исмејали овај чин ППВ-а, „едитујући“ снимак тако што су Вучићу нагрнули плашт Супермена и слично... Како се испоставило, брзо је реаговао „кризни ПР интернет тим СНС“ (ма шта то представљало) и утицао да се свуда тај видео „скине“. Да зло буде веће, вођа тог „интернет тима СНС“, извесни Марио Малетић, на питање на Твитеру како су успели тако брзо да реагују и уклоне све видео клипове са поменутом акцијом спасавања, одговара – „ум царује, а и маса људи добро дође“.

Све не би било можда ни до те мере одвратно да се није јавио РТС који је рекао да су видео-снимци скинути на њихов захтев јер је реч о материјалу РТС-а који су други неовлашћено користили и качили. На крају, када је све отишло до дувара, неко у СНС је схватио да не може све да се прикрије, па је и на Фејсбук профил Александра Вучића окачен сада већ „чувени“ снимак. Наравно, реаговао је и – ко би други, него – „Курир“, који је сутрадан одмах ишао са тезом како „ППВ спасава људе, а сви други седе кући и гледају“, па још наводи „10 корисних ствари“ које су јавне личности које су критиковале Вучићев, али и поступак Новака Ђоковића (који је такође учествовао у акцији спасавања) могли да ураде.

Да има оних који су одмах схватили поруку, показало се свега неколико дана после акције код Фекетића: Црногорска културна мрежа из Подгорице за најпопуларнију личност у региону изабрала је Александра Вучића, чиме је ППВ постао поносни носилац црногорског „Оскара популарности“. Ово и не треба да чуди будући да је Фекетић место у којем станује велики број људи који су родом управо из Црне Горе.

Без намере да улазимо у расправу ко је овде у праву, опет се поставља неколико сасвим логичких питања. Прво, да ли је нормално да тренутно најмоћнији човек у земљи и један од највиших државних функционера излаже свој живот ризику на завејаном путу и по ветрометини ако већ има спремних и обучених људи да реагују? На то треба додати и чињеницу да Вучић има озбиљних проблема са срцем, а „Курир“ и „Информер“ свакако нису пропуштали прилику да информишу јавност пре неколико месеци како је Вучић чак морао да иде и да прима инфузију од умора због напорног рада. Друго – основна ствар у свакој несрећи је да се они који нису стручни склоне и омогуће стручњацима који су школовани за те операције да сами делају. Пошто су стручњаци већ стигли – стварно није јасно шта ту има да траже Александар Вучић или Новак Ђоковић. Треће, колико места у хеликоптеру су заузели Александар Вучић, људи који су га пратили у обезбеђењу и екипа РТС-а која је требало све то да сними?!

Да зло буде веће, а то ће се показати и како кампања даље буде текла, чак и онај који се дрзне да критикује биће проказан као неко ко није достојан тог чина јер, јелте, нисмо сви тако способни и мудри, па да можемо и да спасемо људе од сметова, доведемо инвеститоре, решимо спорна убиства и приватизације. Ако је ово порука коју неки „извор“ близак „неком центру моћи“ (а у овој земљи, поред америчке и немачке амбасаде, постоји само још један центар моћи) треба да пласира јавности као прихватљиву и нормалну, онда се с правом може поставити питање да ли је Србија на путу политичке ауторитарности.

Колико је све код нас отишло у вражју матер, довољно говори и следеће. Када нам је Невена Аџемовић пре неки дан са насловне стране „Ало“ поручила: „Знам колико вредим, доста ми је политике“, те да више неће бити посланик – онда је ваљда све јасно. А где идемо, барем када је о медијима реч, довољно говори и њена наредна изјава у истом интервјуу, када је рекла да одлази да буде „уредник у новим новинама“...

И сад, на крају, вратимо се на почетак. Све досадашње изборне кампање и исходи гласања показали су најмање упитност памети просечног српског бирача. Бирачи у Србији су показали спремност да верују да у време највећег хаоса следи шведски стандард, да руске па затим америчке/европске милијарде само што нису стигле, да је хлеб од три динара стварно могућ, да ћемо у ЕУ ући „пре свих у региону“... Све то време постајали су сиромашнији и беднији.

Овог пута, за разлику од свих претходних избора после 2000, Александар Вучић има шансу да добије подршку равну оној коју је имао Слободан Милошевић 1990. Уосталом, у интервјуу за „Сведок“ пре неколико месеци министарка енергетике и једна од главних медијских узданица СНС Зорана Михајловић рекла је да је „Вучић популарнији од Милошевића“ (занимљиво да су агенције из тог интервјуа узеле неколико делова и направиле три-четири различите вести, али ово поређење са Милошевићем је свуда прећутано). Александар Вучић, због готово плебисцитарне подршке, има шансу не да покрене Србију, не да нас уведе у ЕУ, не да нам направи бољи стандард... пошто то не може, а питање је и да ли уме... Не. Александар Вучић има шансу да учини нешто друго.

Реч је о човеку који има искуство у најмање девет од досадашњих десет кампања за парламентарне изборе, и о особи која је преко две деценије у политичком животу Србије и српског народа. Пошто је Србија земља у којој институције одавно немају никакву снагу и значај, те је власт тамо где је најмоћнији (а Александар Вучић то добро види и зна), његова шанса јесте да управо искористи сав тај ауторитет и поврати снагу институцијама. То може учинити само ако престане да даје рокове који од њега не зависе, да престане да гарантује нешто што од њега не зависи, да за све буде контрааргумент „ухапсите мене“ или „смените мене“, а што нико не може да уради, и што ће да престане да се користи вулгарним политичким триковима (па да уместо одговора на озбиљне критике на рачун његове појаве у Фекетићу, одабере да одговори на најморбиднији и најглупљи коментар који би ико могао да постави, а то је да је „оно дете дегенерик“, па да нам он онда објашњава како ће сву децу да штити и како нико не сме да децу назива дегенерицима и слично...). Александар Вучић има шансу да промени политичку културу у Србији набоље – да постоји одговорност за изговорену реч, да медији буду средство информисања, а не рекетирања, да се неодговорни директно казне, да се прекине са спиновањем свега, па и државних интереса.

Међутим, ако је судити према ономе што се сада дешава на јавној сцени у Србији (а део тога је анализиран и у овом тексту), тешко да ће доћи до промене. Ипак, Александар Вучић је већ једном показао да је у стању да окрене леђа нечему за шта се веровало да је нераскидиви део његовог идентитета. Зато не треба губити наду да ће у једном тренутку исто тако раскрстити са медијско-пропагандним муљем, који Србијом пали и жари.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер