Početna strana > Prenosimo > Bogojavljenski DSS ili "zagonetka umotana u misteriju unutar enigme"
Prenosimo

Bogojavljenski DSS ili "zagonetka umotana u misteriju unutar enigme"

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Pavić   
petak, 24. januar 2014.

Ima ih koji smatraju da je dosetka kojom je Vinston Čerčil jednom opisao svoj doživljaj Rusije primenjiv i na Demokratsku stranku Srbije, neispunjenu nadu opozicione, nacionalno orijentisane Srbije, ili bar jednog njenog bitnog dela. Drugi, pak, smatraju da je odavno „sve jasno“. Pritom, među ovim drugim postoje dve potkategorije razmišljanja. Prva struja smatra da je DSS jednostavno objektivno nesposoban ili prirodno previše inertan po svojoj strukturi da bi ikada mogao da ponovo osvoji vlast – a i čak kada bi mu to kojim čudom pošlo za rukom, ne bi uspeo da istu čvrsto drži u svojim rukama. Druga je mišljenja da je i sam DSS „deo igre“, tj. integralni deo postpetooktobarskog establišmenta, sa unapred dodeljenom ili inercijom prihvaćenom ulogom principijelne ali nedelotvorne opozicije, koja nikada neće ugroziti same temelje (bes)poretka koji je tada uspostavljen. Moglo bi se reći da su i jedni i drugi dobili materijal za dodatno učvršćivanje svog stava posle najnovije skupštine stranke, održane na Bogojavljenje, 19. januara 2014. u Beogradu.

Naravno, ima i trećih koji o DSS-u, kao ni o vlasti ili opoziciji uopšte, nimalo ne razmišljaju. To je rastuća armija koja se ne može ignorisati, ne samo zbog brojnosti, već i zato što i njeno postojanje predstavlja svojevrsno mišljenje, ne samo o DSS-u, već i o političkoj sceni Srbije uopšte. Stoga, objektivno, hteli to oni ili ne, pomenuta bogojavljenska skupština se tiče i ove treće skupine.

Ima još jedan razlog zašto je ovo poslednje zasedanje skupštine DSS-a bitno za celu političku scenu Srbije. To je činjenica da ta stranka, šta god mislili o njoj, trenutno predstavlja jedinu faktičku opoziciju sadašnjoj vladajućoj većini u Narodnoj skupštini, kao i ostalim strankama u skupštini, koje nisu u vlasti ali dele njene suštinske ciljeve, prvenstveno stav o „bezalternativnosti“ EU-integracija kao jedine moguće državne orijentacije za Srbiju. Naravno da odnos političkih snaga u Narodnoj skupštini ne odražava istinsku sliku sadašnje političke Srbije, ali to je faktičko stanje: evroskeptična Srbija, koja uvek bira Kosovo i Metohiju pre Brisela, samostalnost pre večnog uslovljavanja i nacionalne interese pre EUrointegrativnog imperativa, svedena je na 21 poslanika DSS-a, odnosno najviše oko 25 poslanika ukupno, ako uključimo još nekoliko praktično nezavisnih poslanika koji su dosad pokazali spremnost da podrže DSS-ove stavove. Jasan je i način na koji je ovaj deo Srbije sveden na svega 10% skupštinskog saziva: vrhovi SNS i SPS su jednostavno iskoristili staru zapadnu trgovačku taktiku navlačenja naivnih kupaca, odnosno glasača, zvanu „namami pa zameni“ (bait and switch). Drugim rečima, obećavali su svojim glasačima jedno, godinama gradili određeni „imidž“ a, kad su došli na vlast, pokazali svoje pravo lice, i samo preuzeli štafetu od već istrošene petooktobarske kombinacije.No, zahvaljujući potpunoj medijskoj i ekonomskoj pro-evroatlantskoj kontroli srpskog državnog prostora, oni ne samo opstaju već i na sve moguće načine suzbijaju kako kritičku javnost tako i mogućnost artikulisanja jasne alternative koja bi doprla do običnog naroda.

Kakvi god da su razlozi, pišu se rezultati. Stoga nisu ni malo bez značaja poruke koje su javnosti upućene sa DSS-ove bogojavljenske skupštine – jer će to uticati i na neke sledeće rezultate. Tu se pre svega misli na poruke iz govora predsednika stranke, Vojislava Koštunice,[1] kao i na programski dokument, „Načela političke neutralnosti Srbije“, koji je na skupštini usvojen.[2] Ništa manje bitan je i intervju koji je Koštunica dao Večernjim novostima prvog dana julijanske Nove godine, odnosno pet dana pre stranačke skupštine,[3] zato što su u njemu postavljena bitna pitanja koja se tiču sadašnje srpske političke situacije, i dati – ili nisu dati – bar neki odgovori. Ipak, krenimo redom.

Stranačka skupština se, osim kadrovskih pitanja, koja ovde nisu tema, prvenstveno bavila objavom pravaca političkog i programskog delovanja stranke u nastupajućem periodu. Suština obraćanja starog-novog predsednika stranke i programskog dokumenta koji je usvojen je sledeća: Srbija je kao država životno ugrožena procesom evrointegracija, koji podrivaju njenu političku, ekonomsku i državnu samostalnost, a jedina prava brana protiv daljeg propadanja je – opredeljivanje Srbije za političku neutralnost, kao isključivi način da Srbija povrati svoju samostalnost i počne da se razvija u pravcu koji odgovara interesima njenih građana. Shodno tome, glavni akcioni predlog koji je proistekao iz stranačke skupštine je poziv za održavanje referenduma tokom 2015, na kojem bi se građani Srbije jasno izjasnili da li su za EU-integracije ili za političku neutralnost.

Ono što ne može a da ne privuče pažnju evroskeptične i anti-EU javnosti je sledeće: Rusija se ne pojavljuje ni u predsedničkom govoru ni u programskom dokumentu, ni kao reč ni kao opcija. Nijednom. Dve teme dominiraju: Evropska unija i politička neutralnost. U Koštuničinom govoru neutralnost je pomenuta 17 puta, a odrednica „evropski“ (koji su odnosi isključivo na EU), kao negativna antiteza – ravno 30 puta. U programskom dokumentu o političkoj neutralnosti je, pak, uspostavljena savršena simetrija: i neutralnost i „evropska“ odrednica su pomenuti po 26 puta.

Dakle, jasno je da DSS insistira na čistoj dualističkoj opciji – EU naspram političke neutralnosti – iako je poznato da se nedavno konkretizovala i treća opcija za Srbiju, opcija evroazijskih integracija, za koje je njena motorna snaga, Ruska Federacija, jasno izjavila da su otvorene za sve druge države,[4] uključujući i Srbiju.[5]

Primećeno je, što je nedavno temeljno argumentovano od strane jednog, sada već bivšeg člana Glavnog odbora DSS,[6] kao i od strane pojedinaca na samoj skupštini, da DSS upadljivo izbegava da stavi evroazijsku opciju na sto, kao nešto što bi glasači u Srbiji takođe mogli da razmotre. Sa programskog stanovišta, to je sasvim legitimno: jednostavno, stranka smatra da je neutralnost jedino rešenje za Srbiju, bolje od svih drugih integrativnih procesa, bilo onih vezanih za EU ili onih vezanih za nastajaću Evroazijsku uniju. A oni koji su za evroazijsku, ili neku četvrtu opciju, neka lepo izvole i pređu cenzus, pa onda mogu svoju priču da guraju institucionalno.

Legitimnost zauzimanja takvog stava se, dakle, ne može načelno osporiti. Problem je, međutim, u nečem drugom. Naime, ako se zalažete za demokratsko izjašnjavanje birača o opcijama koje se nude, onda se građanima ipak moraju ponuditi sve opcije koje su na stolu. A, u slučaju Srbije, jasno je da su u ponudi ne dve već tri opcije: EU-integracije, neutralnost i evroazijske integracije. Ako se insistira samo na prve dve opcije na nekom budućem referendumskom izjašnjavanju, onda se biračima uskraćuje demokratsko pravo da se izjasne o punom spektru objektivne političke realnosti. Ispada da se evroazijske integracije svesno i ciljano eliminišu kao moguća alternativa.

Možda to nije cilj DSS-a i njenog predsednika, možda oni jednostavno smatraju da „neutralnost nema alternativu“, bar što se njih samih tiče – ali tako taj stav deluje, i tako će ga mnogi shvatiti. Vredi ponoviti, pišu se samo rezultati. Šta god da su motivi DSS-a, ostaće činjenica da se oni zalažu za postavku politike u kojoj su evroazijske integracije jednostavno isključene kao alternativa, kao demokratska opcija uopšte, kao što je i opcija okretanja Rusiji kao takvoj – što se odnosi ne samo na ekonomske već i na vojne integrativne procese koje ona pokreće – programski isključen. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da DSS-ovo stanovište nije demokratsko, već ideološko. Opet, to je takođe legitimno, ali važno je tu činjenicu konstatovati. Kao što je važno konstatovati i sledeće: vrlo je čudno da se jedna stranka koja, kao i sve stranke, nastoji da maksimalizuje svoje biračko telo, odriče jedne izrazito popularne opcije, i to popularne upravo u delu biračkog tela na koji i sama pretenduje. Dovoljno je samo se osvrnuti na rezultate terenskog istraživanja NSPM iz oktobra 2013: dok 53,7% anketiranih „podržava ulazak Srbije u EU“, čak 67,5% podržava „savez sa Rusijom“, a Vladimir Putin odnosi ubedljivu prevagu kao najviše ocenjena strana politička ličnost u Srbiji.[7] Naravno, može biti da se stranka oslanja na onaj deo anketiranih koji se u procentu od 47,1 zalaže za „podjednako dobre odnose i sa EUi sa Rusijom“ (s tim što se 29,1% zalaže za „najbliže moguće odnose sa Rusijom, pa tek onda sa EU“, naspram 16,2%, koji se zalažu za „najbliže moguće odnose sa EU, pa tek onda sa Rusijom“). Ali, opet – zašto se, kao stranka sa ambicijama uvećavanja svog biračkog korpusa, odricati jedne očigledno izrazito popularne opcije, koja vam može doneti popriličan broj novih (pa čak i „starih“) glasača. Opet, jedini odgovor koji se može dati, na osnovu javnih izjava i dokumenata, je taj da to nije opcija za DSS, iz programsko-ideoloških razloga.

Ima još nekih pitanja koja nisu institucionalno ili neposredno pokrenuta na bogojavljenskoj skupštini, ali koja zasigurno vise u vazduhu, i na koje treba obratiti pažnju, radi boljeg shvatanja šireg konteksta. U tom smislu je korisno osvrnuti se i na već pomenuti intervju Vojislava Koštunice dat Večernjim novostima.

Već prva dva postavljena pitanja dobijaju odgovore koji asociraju na Rusiju iz Čerčilove opaske iz naslova. Na pitanje zašto DSS javno traži raspisivanje prevremenih parlamentarih izbora, posle kojih bi sadašnja vlast samo učvrstila svoj položaj, odgovor suštinski glasi: država je u katastrofalnom stanju, i „to mogu da zaustave samo izbori“. Iz ovoga se može izvući samo jedan zaključak – a zaključak se mora izvlačiti pošto direktnog odgovora nema: 1. ili DSS smatra da je dovoljno jak da sledeća vlast neće moći da se obrazuje bez njega, ili 2. da će neka postojeća ili nova opoziciona snaga sa srodnim programom, preći cenzus i ojačati DSS-ovu poziciju u samoj Narodnoj skupštini, ili 3. smatra (a možda i zna) da će neka od političkih stranaka koje zastupaju deo preostalih 225 narodnih poslanika napraviti suštinski zaokret ka politici DSS-a i, opet, onemogućiti stvaranje većine koja bi zemlju nastavila da vodi putem prema kojem je DSS kritičan. Druga i treća opcija se praktično mogu isključiti, s obzirom na reči iz Koštuničinog obraćanja skupštini stranke: „Nema, dragi prijatelji, nikog drugog osim Demokratske stranke Srbije koja našem narodu otvoreno treba da kaže istinu da su evropske integracije pogubne po nacionalne, državne ekonomske interese naše zemlje“. Dakle, reklo bi se da je opcija 1. tačan odgovor.

Drugo pitanje upravo pokušava da navede sagovornika da konkretizuje svoj odgovor na prvo pitanje, pitajući ga na osnovu čega očekuje promenu državne politike. Odgovor: kampanja će dati priliku DSS-u da „raskrinka“ politiku sadašnje vlasti, i da ljudima pruži „nadu da postoji rešenje“. Sada je jasnije da se DSS-ov zahtev za izborima zasniva na pretpostavci da bi predizborna kampanja omogućila stranci da argumentima animira opozicioni birački korpus i, shodno tome, pojača i njegov i svoj politički uticaj kroz osvajanje više poslaničkih mesta. Da li će to, pak, biti dovoljno da se zaustavi sadašnji „poguban“ put? Samo u smislu da će biti ponuđena „nada“ da će to jednom – ne kaže se tačno kad – biti moguće. To je najdirektnije što se može dobiti u smislu odgovora.

Suština trećeg i četvrtog pitanja je kako DSS misli da nametne svoju politiku, uključujući i referendumsko izjašnjavanje o poželjnosti daljih EU-integracija, ako ostane „usamljen“ u svojoj politici posle izbora, tj. ako opet ostane u opoziciji. Odgovor: veliki, pa možda čak i većinski deo Srbije ne podržava EU-članstvo, a i u samoj EU raste evroskepticizam. Iz toga se može zaključiti da DSS očekuje, bez obzira da li će učestvovati u budućoj vlasti ili ne, da društvena klima, kako u zemlji tako i u Evropi uopšte, bude takva da će se neminovno, skoro spontano stvoriti odgovarajući pritisak koji će svaku buduću vlast naterati da raspiše referendum, kojem bi prethodila otvorena javna debata koja se sada sprečava, pa čak i „zabranjuje“. Dakle, čini se da je očekivanje predsednika DSS da će sadašnji uništitelji srpske javnosti, medijski cenzori i spineri doživeti neku vrstu prosvetljenja, ili da će ih objektivne okolnosti navesti da konačno oslobode medije i dozvole iscrpnu, otvorenu i ravnopravnu debatu o najvažnijem državnom pitanju. Ili, opet, Vojislav Koštunica zna nešto što drugi ne znaju. Legitimno, svakako – ali ne nužno i zadovoljavajuće kao odgovor.

Peto pitanje se odnosi na mogućnost pravljenja udruženog „patriotskog bloka“ sa Dverima i Radikalima, i tu je odgovor direktan: „za sada“ je DSS za opciju samostalnog izlaska na izbore, ako se uskoro raspišu, mada ostavlja mogućnost da se nešto tu promeni ako republički izbori budu raspisani kasnije. Razlozi protiv formiranja „patriotskog bloka“ su faktički – ideološki, s obzirom da Dveri i Radikali ne podržavaju DSS-ovu ideju o političkoj neutralnosti.

Ovo je možda odgovor koji će, zajedno sa nepominjanjem evroazijskih integracija i same Rusije, izazvati najviše nedoumica, pa i negodovanja u opozicionom korpusu, na prvom mestu zbog samog istorijata DSS-a. Naime, poznato je da se na sudbonosnim izborima u septembru 2000. godine DSS kandidovao u sklopu ideološki izuzetno heterogene Demokratske opozicije Srbije, tzv. DOS-a, poveden sličnim razlozima o kojima predsednik DSS-a govori danas: da se zemlja kreće u pravcu koji je štetan, koji će ona „teško moći da preživi“. Naravno, tada je DSS ipak delio jednu zajedničku vrednost sa ostatkom DOS-a: stav da zemlja treba da se okrene prema Zapadu, pa i tadašnjoj verziji evrointegracija. Mnogi će postaviti danas pitanje: ne deli li DSS bar tu zajedničku crtu sa ostalim političkim snagama, pokretima i istaknutim pojedincima koji smatraju da se zemlja kreće u pogrešnom pravcu, i da bi bar trebalo da se zaustavi dalji put u tom istom, zapadnom pravcu – a da vreme za raščišćavanje ostalih ideoloških razlika treba da dođe kasnije? Drugim rečima, ako je put ka EU onoliko poguban koliko ga sama DSS karakteriše, nije li vreme da se sve evroskeptične, pa i otvoreno anti-EU snage ujedine protiv zajedničkog suparnika, koji zemlju osvedočeno vodi u propast?

Može biti da predsednik DSS-a misli još nešto a to ne želi da kaže. Možda, poučen upravo iskustvom DOS-a, DSS ne želi više da ponovi sličnu grešku, da se udruži sa nekim drugim snagama i posle doživi razna neprijatna iznenađenja. A možda DSS jednostavno procenjuje da mu Dveri i Radikali ništa suštinski ne donose, da je sinergija minimalna, pa čak i nepostojeća. Mora se priznati da za takav stav postoje argumenti – loši rezultati lokalnih izbora na koje je DSS izašao u koaliciji sa Dverima, kao i samo jadno stanje Radikala, i njihovi još gori skorašnji izborni rezultati. Ali isto tako stoji činjenica da dosad nije napravljen nikakav ozbiljan napor da se bar pokuša sa pravljenjem jedne vrste „nacionalnog“ DOS-a, povezanog najnižim zajedničkim imeniteljem: otporu vlasti koja državu i narod vuče u propast.

Ono što je sigurno je sledeće: posle stranačke skupštine, DSS je poslao dosta jasnu poruku ostatku opozicionog korpusa: ili prihvatite načelo političke neutralnosti i krenite za nama – ne i sa nama – ili profilišite sopstvenu, izrazito pro-evroazijsku, pro-rusku opciju, pa šta vam Bog da. Dodatno, iako DSS smatra da je Srbija suočena sa velikom državnom krizom, ta stranka ipak ne smatra da je kriza dovoljno velika da zahteva ujedinjenje svih koji su spremni da se suprotstave daljem srljanju u propast. Teško da će takva poruka biti prihvatljiva za rusofile i izrazito anti-EU orijentisane pojedince i organizacije, kao i za veliki deo onih koji smatraju da su državna kriza i sadašnji režim dovoljno opasni da zahtevaju šire političko ujedinjavanje. Mnogi u tom korpusu će zakonomerno doći do zaključka da je i sama DSS deo sistema koji vuče Srbije na dole. Niti nudi uverljiv recept za pobedu, niti se trudi da objedini one koji su spremni da se suprotstave režimu koji ugrožava same temelje srpske državnosti i samostalnosti, i već više i ne krije da mu je jedan od glavnih zadataka upravo promena ustava kojim se DSS toliko ponosi i za čije očuvanje se programski zalaže.

Možda takav zaključak neće biti pravedan, možda čak ni istinit ali će, baš kao i stavovi DSS-a, svakako biti legitiman. Što će, opet, za sobom povući odgovarajuće posledice.

(Fond strateške kulture)


[1] http://dss.rs/obracanje-predsednika-dss-vojislava-kostunice-11-skupstini-dss/

[2] http://dss.rs/nacela-politicke-neutralnosti-srbije/

[3] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:473287-Kostunica-Izborima-preokrenuti-politiku

[4] http://serbian.ruvr.ru/2013_12_14/Lavrov-Vrata-Carinske-unije-otvorena-svima/

[5] http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Diskretni-sarm-Evroazijskog-saveza.sr.html

[6] http://www.standard.rs/nikola-jovandic-neodrzani-govor-na-go-dss-ili-zasto-ne-pominjemo-evroazijsku-uniju.html

[7] http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/spoljnopoliticke-orijentacije-juzni-tok-i-srpsko-ruski-odnosi.html

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner