среда, 01. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Време је да заоремо дубоку бразду између нас и њих
Политички живот

Време је да заоремо дубоку бразду између нас и њих

PDF Штампа Ел. пошта
Душко Кузовић   
понедељак, 02. јануар 2023.

 Онима који гледају, а не виде и слушају, а не чују

Серија политичких самоубистава на нашој политичкoј сцени говори да се приближава велики прасак. Наш политички систем доживљава имплозију гутајући све шта може да дохвати. Као црна рупа у нашем друштву, власт је почела да гута партије, покрете, па чак и неформалне групе које им се сувише приближе. Узалуд су речи упозорења: „Сунцу се никада не приближавај превише, јер ће ти истопити восак на крилима“. Очигледно, да то почиње да важи и за црне рупе. Наши икари, лидери политичких организација, због сребра у џеповима и препуних стомака (али и даље гладних очију), постали су претешки за било какав лет. Један по један, као камен се стрмоглављују у црну рупу владара, коју су мислили да ће лукаво прелетети.

Нажалост, за собом повлаче и своје политичке партије, јер су их, зарад потреба окупационих власти, скоро све по правилу претворили у СТР (самосталне трговинске радње). Партије и покрети су лидерима послужили као бустер ракете које су их, из скоро заборављених провинцијалних простора, испалили на места попут Дедиња, Сењака, монденских летовалишта и европских метропола. Уместо да страдају лидери, страдају политичке организације на које су засели и одбијају да сјашу, а посебно оперативни и народу неопходан кадар. Приватном и личном интересу је подређена јавна имовина (све партије су финансиране из пореског новца) и потребе друштва за политичким животом. Након гутања отровне пилуле, коју им достави власт, заједно са господаром умиру године политичког рада на терену и многобројни политички кадар.

Зарад потреба лидера, уништавају се људи који имају неспорну вредност, знање и који могу да помогну да реформишемо друштво и водимо га у бољем правцу него што је овај. Широм Србије, као на депонији леже гомиле једнократно или вишекратно употребљеног кадра које су халапљиво прогутали лидери или евентуално, политичка руководства на свом путу из провинцијалне анонимности ка Дедињу, Сењаку и Врачару

Зарад потреба лидера, уништавају се људи који имају неспорну вредност, знање и који могу да помогну да реформишемо друштво и водимо га у бољем правцу него што је овај. Широм Србије, као на депонији леже гомиле једнократно или вишекратно употребљеног кадра које су халапљиво прогутали лидери или евентуално, политичка руководства на свом путу из провинцијалне анонимности ка Дедињу, Сењаку и Врачару. Од обнове вишестраначја у Србији, толико је уништено квалитетног кадра, као да смо народ који има милионе душа, па може да се бахати и одбацује квалитетне, добре, а посебно патриоте.

Политичка сцена је претворена у кал и смрдљиву бару у којој од комуникације постоје само увреде и клевете, а од вредности разврат, блуд и посрнуће. Свако нормалан не жели да уђе у њу, тако да се смањује притисак на мали број места са којих се остварује неконтролисан приступ државној каси и државним ресурсима. Иза непримерене слике устајале баре, можемо видети свет раскошних кућа на још скупљим локацијама, скупоцених аутомобила, живота на коме могу да позавиде већина најбогатијих људи, и најважније – живот изнад закона државе Србије.

Живећи у изобиљу, изнад свих норми и правила, стасала је звер која више не бира шта ће да поједе. Када је прогутала непријатеље, прешла је на пријатеље, а сада се халапљиво кези ка својој „деци“. На срећу грађана, „деца“ то још не схватају, јер их је звер усвајала уз услов да буду неписмени и слепи код очију.

Постојећи политички слој у нашем друштву полако се претвара у касту (друштвено недодирљиву групацију). То се види по чињеници да своју децу укључују у „послове“, а посебно руковођењем партијама (као да су СТР или ДОО), да им на почетку каријере дају места у државним институцијама, која остали грађани никада не могу да достигну без обзира колико радили и били квалитетни, да живе живот изолован од закона, да имају неконтролисан приступ пореској каси, да предузећа повезана са њима имају слободан приступ државним ресурсима, итд

Постојећи политички слој у нашем друштву полако се претвара у касту (друштвено недодирљиву групацију). То се види по чињеници да своју децу укључују у „послове“, а посебно руковођењем партијама (као да су СТР или ДОО), да им на почетку каријере дају места у државним институцијама, која остали грађани никада не могу да достигну без обзира колико радили и били квалитетни, да живе живот изолован од закона, да имају неконтролисан приступ пореској каси, да предузећа повезана са њима имају слободан приступ државним ресурсима, итд. Изолујући се од друштва и злоупотребљавајући демократију, свим силама покушавају да задрже одело демократије, мада је очигледно да је оно и поцепано и превелико, јер у њему нема више грађана већ само „они“- каста.

Јавно још нису јасне везе политичке касте са страним центрима, који евидентно подржавају и одржавају овај болесни систем у Србији. Једни га подржавају зато што ту подршку наплаћују несметаном употребом административног апарата државе (који им каста рентира) ради јевтинијег коришћења људских и природних ресурса Србије (радна снага, тржиште, литијум, бакар, злато, пијаћа вода, обрадиво земљиште, изградња ауто-путева и железница, итд). Други се надају да тако добијају право утицаја на политичке одлуке Владе и власти (које каста контролише) надајући се да ће Србија остати даље од ЕУ, НАТО, а посебно културних образаца који Србе још више удаљују од корпуса од кога су отцепљени.

Услов странаца да се држи опљачкани новац (из државне касе и продаје државних ресурса) у њиховим банкама је један од алата са којим се надају да ће заштити свој интерес. При томе заборављају да новац, који се узме из пореске касе, за власника нема вредност, јер ниједну кап зноја нити труда није уложио у његово стицање. Када дође тренутак „бити ил` не бити“ (твоје паре или нама услуга) новац под контролом странаца ће имати малу вредност у уцени „српских“ политичара. Евентуално ће из њега моћи да надокнаде добит коју нису остварили. Нови газда политичара ће им дозволити да обнове своје залихе, из исте пореске касе, јер завршава свој посао, а не штете свом друштву. На постојећи политички слој не треба рачунати, а као друштво морамо зауставити процес стварања касте.

Политички слој се претворио у скраму која је покрила некада здраву воду. Узалуд мноштво свежих извора и потока који доносе обиље свеже воде; скрама не дозвољава нити ваздуху нити сунчевим зрацима да продру у воду и помогну животу у њој. Шта више, недостатак ваздуха и сунца није једини проблем, опасне материје и отрови из скраме се полако испуштају у чисту воду, омамљују и трују организме у њој. Све живо се полако гуши и нестаје, не само у бари, већ и око ње. Стога, нема спаса ни онима на копну ни онима у води. Зато, све шта може да се креће, тражи и најмањи отвор кроз који може да побегне главом без обзира. Међутим, када побегну и када покажу одакле су дошли, невероватне количине ђубрета и болесна скрама, у шта је претворен рај на коме се налази Србија, настављају још дуго да отежавају живот сваком бегунцу одавде.

Постојећи политички систем омогућава живот неприхватљиво малом делу друштва, који се броји у деловима процента. За већину грађана Србије политички систем не функционише, шта више, доноси само штету.

Замислите како изгледа бити принуђен да побегнеш из свог дома у 40-тим или 50-тим годинама!?

Замислите како изгледа бити сам у дому својих предака, без деце и без помоћи, у 70-тим и 80-тим? Бекство више није решење, а без ваздуха и сунца живота нема. Проблем није до живих бића, до скраме је!

Постојећи политички систем омогућава живот неприхватљиво малом делу друштва, који се броји у деловима процента. За већину грађана Србије политички систем не функционише, шта више, доноси само штету. Ако желимо да опстанемо, као појединци, народ и држава, политички систем је потребно реформисати или мењати у потпуности. Треба прецизном, хитром и брзом мером одстранити болесни део друштвеног организма. Тиме повећавамо шансе да зауставимо ширење болести и сачувамо живот. То је само предуслов, јер живећи у нездравим околностима, због оног болесног дела, и здрави део тражи помоћ како би се обновио. Али, о том, потом. Нездрави политички систем у Србији, који се одржава ради потреба незамисливо малог дела наше заједнице, прави већу штету друштву него напад класичним средствима разарања.

Поред тога, треба водити рачуна и о начину како се одлажу опасне материје како се не би заразило друштво или да нека наредна генерација у незнању не налети на извор заразе. Посебно заразе ума и душе, потом и друштва. Стога, прописно одлагање опасних материја треба да буде пропраћено и правилним документацијом која ће бити свима доступна, управо да бисмо схватили где смо погрешили као појединци и друштво, и да се исте грешке више не понављају. Ако окупатор покуша да нас покори поново „на исту фору“, да то најпре себи, а потом и њему, не дозволимо.

Наши преци су користили плуг и орали дубоку бразду око села, како би га заштитили од болести и опасности. Међутим, шта учинити ако је опасност унутар нашег села? Опасност која је добро прерушена, а наше мало село ненавикнуто и неспремно за непријатеља у новом облику? (зато су нам тако дуго и темељно нападали традицију). Време је да се позовемо на миленијумско искуство, које носимо у себи, и знање које је немогуће уништити

Да ли критични део друштва треба да повуче са собом на дно цело друштво? Да ли има смисла наставити са даљим жртвовањем интереса 99,5% заједнице ради задовољења навика минорних 0,5%? Да ли и даље треба да идемо у полупразне домове здравља и болнице? Потпуно разваљене школе и факултете? Да у рају, где живимо, бринемо се да ли ћемо јести? (подсећам, до скора смо дискутовали шта ћемо јести!) Да ли је потребно да гледамо како нам деца беже из државе да би преживела? Да нам се на наше очи топи крваво стечена држава, јер су некоме „гладне очи“?

Било је доста немог посматрања. Они без нас могу али неће, а ми са њима засигурно нестајемо. Они ће морати на сеансе одвикавања од болести зависности, а 99,5% на озбиљну рехабилитацију. Шта је теже, знате и сами.

„Нема проблема“ од владајуће касте све док су у питању наши животи. Проблеми ће настати када доведемо у питање њихове паре. Тада ће се на нас сручити лавина проблема. Њих не вреди подсећати да су њихове паре у ствари наше паре узете из наших школа, болница, из наших тањира. Занима ме да ли грађане треба да подсећати чије су паре властодржаца у Србији? Кување жабе дуго траје, многи од нас „гледају, а не виде, и слушају, а не чују“, али још није све изгубљено.

Наши преци су користили плуг и орали дубоку бразду око села, како би га заштитили од болести и опасности. Међутим, шта учинити ако је опасност унутар нашег села? Опасност која је добро прерушена, а наше мало село ненавикнуто и неспремно за непријатеља у новом облику? (зато су нам тако дуго и темељно нападали традицију). Време је да се позовемо на миленијумско искуство, које носимо у себи, и знање које је немогуће уништити.

Време је да заоремо дубоку црвену бразду између нас и њих.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер