Treća Srbija: Iznad Prve i Druge

Prva Srbija

Pod Prvom Srbijom u užem smislu podrazumeva se period i sistem vrednosti kada je na vlasti bio režim Slobodana Miloševića, a to znači godine ratova, sankcija, inflacije, ekonomskog i kulturnog propadanja, građanskih sukoba. Ona sebe identifikuje kao zaštitnika nacionalnih i državnih interesa, kao i socijalnih prava građana. U širem smislu Prvoj Srbiji se često želi nametnuti etiketa retrogradnosti, zaostalosti, nemodernosti, iracionalnih protivljenja savremenom svetu, plemenske mitomanije, totalitarizma, često čak i fašizma. Usudio bih se reći da sve tri gorepomenute i iz različitih uglova ili interesa date definicije ne pogađaju u centar Prve Srbije.

Koliko se građanski rat u bivšoj Jugoslaviji mogao izbeći, kakva je uloga međunarodnih centara moći u izazivanju i podgrevanju toga rata, koliko je taj režim bio demokratski ili ne, šta su njegovi ekonomski dobri, a šta loši potezi, složena su pitanja i ne rešavaju se sistemom etiketiranja već ozbiljnim analizama kojih je tako malo. Dolazi vreme da se o svemu tome progovori objektivno i bez opterećenja patološkim antimiloševićizmom, na način na koji je Slobodan Jovanović, kao veliki protivnik režima kralja Aleksandra Obrenovića, objektivno presudio i o dobrim i o lošim rezultatima obrenovićevske epohe srpske istorije.

Međutim, identitet Prve Srbije ne nalazi se u ovim temama, već u njenoj neautentičnosti, koja je koren njenog postanka i njene propasti. Prva Srbija je jedan veliki lažnjak, kao što je njen prvoborac bio lažni car, lažni prorok i lažni mesija.

Prva Srbija zapravo nije Srbija već posunovraćena i bezlična, mala postkomunistička Jugoslavija. Ona je mentalitetski proizvod jugoslovenstva koje je jedna okamenjena društvena forma nerada, karijerizma, nepotizma i nekreativnosti svake vrste. Ideolozi i glasnogovornici Prve Srbije uglavnom su obični aparatčici svih režima, jalovi intelektualci bez moralnog kvaliteta, saradnici tajnih službi, šampioni negativne selekcije i veterani privilegovanog života na državnim jaslama. Partizanska i četnička deca odavno su se pomirila u osvajanju društvenih monopola, privatizaciji socijalističkih preduzeća čiji su bili direktori, pozorišnoj predstavi višestranačja i podeli kolača vlasti.

Malo veze ima Prva Srbija sa autentičnom Srbijom i sa istinskim vrednostima duhovnosti, socijalne solidarnosti i rodoljublja iz naše prošlosti. Inače bi već iznedrila Nikolaja Velimirovića, Slobodana Jovanovića, Miloša Crnjanskog, Dragišu Vasića, Srpski kulturni klub, Bogomoljački pokret ili bilo kog autentičnog velikana, misao ili delo. To je bilo nemoguće zato što je Prva Srbija nastala kao hibrid u jugoslovenstvu izgubljenog nacionalnog identiteta, udbaškog nacionalizma, crvene buržoazije, jagnjećih brigada i gole želje večitog ostajanja na vlasti odnosno uživanja u društvenim povlasticama. Kao deca titoizma oni u Kumrovcu nisu učili ništa o Srbiji, već samo o tome kako religiju kao tzv. opijum za narod i tzv. srpski nacionalizam kao glavnog krivca za sve loše odnose među narodima i narodnostima zameniti sa drogom jugoslovenstva i lažima bratstva i jedinstva, pod čijim su se frazama krili bedni karijerizmi i jadno partijsko beskičmenjaštvo.

Samo takva duhovna i moralna društvena klima, samo takav opšti vrednosti ambijent Prve Srbije, nakalemljen na kafanski patriotizam 90-ih, mogao je da iznedri taj nakazni spoj turbofolka, turboheroja i turbonacionalizma. Prazna muzika, prazna zabava, prazni patriotizam, prazni intelektualci i političari, to su kulturni dometi Prve Srbije. A na drugoj strani jagma za funkcijama, korupcija, tajkunizacija, premrežavanje celog društvenog života ličnim i stranačkim interesima, besmislom i prazninom, odsustvo bilo kakvog reda i poretka, vladavine ličnog kvaliteta, rada i zakona. Prva Srbija je titoistička simbioza nasleđene istočnjačke lenjosti i ništavila i željene zapadne potkulturne ispraznosti i bezvrednosti.

Nije, dakle, definicija Prve Srbije u odsustvu ljudskih prava i građanskih sloboda, ratnohuškačkim izlivima i ekonomskoj bedi, već u neautentičnosti, moralnom padu, duhovnoj sirotinji, kulturološkoj praznini i kompromitovanosti svake nacionalne ideje, stava i čina.

Nikada Prva Srbija nije smela da predstavlja ono što nije – Srbiju. Ona je mogla biti i još uvek jeste jedino lažna, veštačka i policijska tvorevina malih ljudi sa velikim ličnim ambicijama. Zato mešati Prvu Srbiju i Srbiju znači činiti veliki greh prema našoj Otadžbini i svesno ili nesvesno ne razlikovati podmetnutu prevaru, manipulaciju i zloupotrebu od prave istine.

Druga Srbija

Druga Srbija nastala je kao intelektualni odgovor i nemirenje sa vrednosnim sistemom Prve Srbije, oličene u godinama raspleta Miloševićevog režima i ratova u bivšoj Jugoslaviji. Prema spoljašnjoj sopstvenoj etiketi u njenom korenu stoji pokušaj izgradnje građanske i demokratske svesti u srpskom društvu i podizanja Srbije u ravan savremenog sveta i modernih društvenih trendova. U širem smislu, Drugoj Srbiji je pripisana etiketa izdaje, plaćeništva i doušništva za račun stranih centara moći koji su radili i rade na raspadu Srbije.

Ništa od ovoga nije bit Druge Srbije. Njena se istina krije pod maskom naprednosti i civilizacijskih dostignuća, a u sebi sadrži isto tako jednu ogromnu neautentičnost, neorginalnost i utopiju.

Druga Srbija zapravo nije Srbija već obrnuto prevrnuta Jugoslavija, zemlja koje nema, zemlja dembelija, obećana (ludom radovanje!) Jugoslavija na Zapadu, formirana od poraženih snaga na Osmoj sednici Komunističke partije Srbije. Druga Srbija je zapravo, a da to malo ko zna, starija sestra Prve Srbije. Ona je karakterni nusprodukt jugonostalgije kao društvenog obrasca zasnovanog na nerealnim očekivanjima, nezasluženim nagradama, kreditnom životu i pogledu na svet koji smatra prirodnim da neko drugi radi za tebe i da živiš dobro bez obzira na svoj rad. Perjanice i pametnjakovići Druge Srbije dolaze iz istog komunističkog šinjela: tatini i mamini sinovi i kćeri iz beogradskog Kruga Dvojke, karijerne birokrate, omiljeni režimski disidenti, udbaški cinkaroši, ideološki prevrtači i politički preletači, sluge svih režima, srpski narečeni: prodane duše.

Drugu Srbiju čine deca komunizma i Brozovih dželata, koja su od malih nogu bila mažena i pažena, školovana na „mrskom” Zapadu, pripremljena da uspeju u svakoj kombinaciji, rođački isprepletanih veza širom političkih, privrednih, kulturnih, umetničkih i medijskih ustanova i funkcija, večiti stipendisti i projektovana alternativa.

Kakve veze ima Druga Srbija sa autentičnim Zapadom i sa pravim vrednostima radne etike, društvene odgovornosti i patriotizma? Zar je u njenim redovima ponovo rođen jedan Milan Rakić, građanska porodica Nastasijević, Isidora Sekulić i drugi autentični predstavnici našeg Zapada? Zar je izuzev mržnje prema svome poreklu, odricanja od vlastitog nacionalnog identiteta i bolesti zavisnosti od privilegija Druga Srbija dala išta drugo? To je i nemoguće zato što je Druga Srbija u svojoj suštini samoživa i arogantna pseudoelita rođena ukrštanjem partizanske karakterne bahatosti, jugoslovenske životne površnosti, zapadnjačkog vrednosnog taloga i stalne potrebe za osvajanjem i dominacijom. Kao Titovi pioniri oni su ostali na pola puta između Istoka i Zapada, uzimajući samo ono najgore sa obe strane sveta i predstavljajući svoju intelektualnu bižuteriju domaćoj javnosti kao zlata vredan sistem vrednosti.

Upravo takva intelektualna klima i društveni ambijent Druge Srbije rađa i rađaće uvek samo poluintelektualce, stručnjake za sve profesije, totalitarne ideologe i egzekutore, autošovinističke ekstremiste i mazohiste. Ideološki praporci koji zveče, tuđinomanija, umetnost bez umetnosti, građansko praznoslovlje, to su kulturni dometi Druge Srbije. A na drugoj strani: biti uvek na položaju, stipendiji i kreditu, alavo primati pare od svih sumnjivih domaćih i stranih donatora, usmeravati društveni život ka intelektualnoj autocenzuri i nacionalnom samoodricanju. Druga Srbija označava prisustvo govora mržnje, netrpeljivosti i torture prema svemu drugom i drugačijem od njihove ideološke i još više krugodvojkaške familije, kao i odsustvo bilo kakve vrednosne utakmice, ličnog napora, zasluga i dužnosti. Druga Srbija je trula kombinacija titoističkih džabalebarovića i zapadnih utopista, koji u Evropskoj Uniji sanjaju Petu Jugoslaviju.

Iluzorno je i krajnje pogrešno, dakle, u Drugoj Srbiji videti neki derivat Zapada, simbol demokratije i tolerancije, društvenog napretka i boljitka, već je ona jedan veliki monopolista društvenih funkcija, retrogradna duhovna snaga, moralno nazadna i dubinski suprotna svim građanskim interesima.

Nikada ni Druga Srbija ne bi smela da predstavlja ono što nije – Srbiju. Ona jeste i biće uvek jedino nacionalna krivotvorina sitnih duša sa krupnim ličnim afinitetima. Zato zameniti Drugu Srbiju i Srbiju predstavlja strašnu opasnost za našu državu i svesno ili nesvesno izlaganje našega društva novoj podmetačini i deformaciji građanskog i nacionalnog karaktera i interesa.

Nema jedne bez druge

Prva i Druga Srbija egzistiraju jedna na račun druge, hrane se jedna drugom, zavisne su jedna od druge i često svoj identitet zasnivaju isključivo na negaciji one od sebe drugačije Srbije, nemajući pritom ništa autentično svoje da ponude. Moglo bi se čak reći da jedna bez druge ne bi ni postojale, niti imaju smisla postojanja. A moglo bi se i to zaključiti da sistematski održavaju postojanje one od sebe drugačije Srbije, kako bi međusobno podelili svu vlast i druge društvene monopole i sprečili rađanje Treće Srbije.

Jer, oni su zapravo isto. To su stari drugari iz pionirskih jutara sa Dedinja, prepodnevnih đačkih ekskurzija stazama komunističkih heroja, iz studentskih, marksističkih dana i kozaračkog kola 1968, filosofskih i pseudodisidentskih popodneva sa Korčule i Beograda, turističkih studijskih večera na Zapadu, plagijatskih noći kraj Hajdučke česme uz pastirski pseudorok „Bijelog dugmeta”, a najviše iz tamnih ponoćnih i podzemnih udbaških i drugih doušničkih kancelarija i fondova.

Nema Prve Srbije bez Druge, i obrnuto. To što su uz pomoć političkih i medijskih manipulacija uspeli da podele srpski narod na simpatizere jedne ili druge strane, da ubede da su među sobom različiti i zavađeni, i da, mimo njih, Treće Srbije samim tim nema i ne može biti, već da možemo birati samo između njih dve, njihov je najveći životni uspeh.

Treća Srbija: Iznad Prve i Druge Srbije

Šta je onda Treća Srbija, ta prava, autentična, jedina Srbija, kojoj su nam zamaglili lik i ubedili nas da ne postoji? Gde je ona od nas sakrivena, kako da je pronađemo, kako da joj se vratimo, kako da je iznova zavolimo, kako da više nikada ne dozvolimo da nam je otuđe?

U potpunosti verujem da je Srbija uvek bila, ako ne u celini a onda u svojim najboljim predstavnicima i glavnoj narodnoj istorijskoj orijentaciji kroz vekove: domovina pobožnosti, radinosti, pravdoljubivosti, životne radosti, ljubavi prema svom zavičaju, gostoprimstva, socijalnog zajedništva i međusobne ispomoći i u dobru i zlu. Kome ova slika Srbije izgleda kao bajka koja niti je kada postojala u prošlosti niti će kada postojati u budućnosti, taj niti poznaje, niti voli, niti želi takvu Srbiju, koja je istorijska činjenica. Dovoljno je pogledati svedočanstvo jednoga stranca, najpouzdanijeg svedoka i prijatelja našeg naroda, dr Arčibalda Rajsa, koji do kraja iskreno govori o svim našim velikim vrlinama i isto tako velikim manama. Ali iz tog njegovog epohalnog prijateljskog zaveštanja sa proročkim naslovom „Čujte Srbi” mi se možemo uveriti da je jedna veoma moralno kvalitetna i dostojanstvena Srbija realno postojala, kao što možemo otkriti gde i kako počinje porođaj Prve i Druge Srbije, lažnog nacionalizma, ličnih interesa, pohlepe i odricanja od sebe i svoga, čija je zajednička babica uvek bila srpska inteligencija.

Ono što je za nas u ovom času važnije, jer smo postali svesni geneze propasti koju su prouzrokovale Prva i Druga Srbija, kao i karakternog oboljenja srpskog naroda koga je još Rajs na vreme dijagnostifikovao kao moralnu i intelektualnu pokvarenost, jeste da se okrenemo ka onim isto tako genetskim potencijalima, sistemima vrednosti i modelima života koji su, dakle, ne samo mašta ili daleka prošlost već istorijska stvarnost i moguća budućnost. To sve znači da se u srpskom narodu na vlast, u duh vremena, u sve pore društva, u obrazovno-vaspitnu i kulturnu politiku, na medije, kao popularni društveni trend, stvar prestiža i takmičenja, moraju vratiti zaboravljene, zapuštene, nenegovane, sistematski odstranjivane i rušene, do korena sasečene tradicionalne vrednosti i zajednice, u najdušekorisnijem i socijalno najodgovornijem ukrštanju sa savremenim tehnološkim inovacijama i drugim kvalitetnim znanjima i standardima savremenog sveta.

Nas, po rečima Svetog Nikolaja Srpskog, neće spasiti veština nego vrlina, što znači da je na prvom mestu autentične Srbije postavljanje vrlinskog života na mesto koje mu pripada u društvu. To konkretno znači naseljavanje društvenog života onim sistemom vrednosti koji podstiče i nagrađuje vrlinu. Sve veliko u srpskoj istoriji nezamislivo je bez specifičnog moralnog svojstva čije gubljenje označava i nestanak autentičnog Srpstva. Najprostiji srpski nacionalni program bio bi i dovoljan: obrnuti naglavačke čitav današnji društveni sistem vrednosti - iskorenjivati nerad, korupciju, nedisciplinu, nepoštovanje zakona, bolesti zavisnosti, belu kugu, socijalnu nebrigu, beogradizaciju, pogubne deobe, političke i tajkunske parazite, a motivisati i ulagati u privatno preduzetništvo, radne navike i elan, poštenje i pravosuđe, zdravu hranu, životnu sredinu, duhovne i fizičke aktivnosti, rađanje i višedetne porodice, socijalno staranje o bližnjima, jedinstvo duha i akcije, selo, vladavinu zakona, političke i ekonomske slobode, ali i društvene odgovornosti. To da nam bude i Prva i Druga i Treća Srbija, i da se u ovome međusobno takmičimo, nadmećemo, borimo i pobeđujemo.

Kako treba da izgleda Treća Srbija

Treća Srbija treba da bude postavljena na neideološkim temeljima i vrednosnom ključu po kome će se forsirati ljudski kvaliteti i praviti pozitivna selekcija. U njoj, ako i postoji, ne sme da vlada ideološka zadrtost bilo koje vrste i učaurenosti, kao ni različiti sistemi negativne selekcije po bilo kojoj osnovi: porodično-naslednoj, partijsko-ideološkoj ili koruptivnoj. Mladi lideri će se birati po moralnim kvalitetima, opštim i specijalnim sposobnostima, zaslugama i stepenu požrtvovanosti, a ne po poltronstvu, slatkorečivosti, laktanju i klanovskim talentima.

Treća Srbija treba da smatra nečasnim svaku bahatost i nasilje, iskorišćavanje bližnjih, socijalno neodgovoran monopol i nehumani ekstraprofit. Treća Srbija ne sme sebi više nikad da dozvoli neobrazovanost, neučenje svetskih jezika, nepoznavanje informacionih tehnologija, tehničkih, pravnih i ekoloških standarda, bilo kakvu mržnju, provincijalne komplekse niže vrednosti, nadmenost ili površnost.

Treća Srbija je okrenuta na sve četiri strane sveta: i na Zapad (razlikujući Divlji od Pitomog), i na Istok (na prvom mestu Pravoslavni, ali i Bliski i Daleki, sve do Kine i Indije), i Sever (posebno Skandinaviju) i Jug (Hrišćanski Mediteran i Latinsku Ameriku). O svima njima Treća Srbija se informiše iz prve ruke, autentično sa izvora, bez posrednika, predrasuda, ideoloških opterećenja i drugih kompleksa, želeći da svuda uči i primenjuje na sebi ono što je dobro i korisno, svuda predstavljajući sebe u najboljem svetlu, brinući o ostvarenju svojih nacionalnih interesa i jedino u tom kontekstu tražeći sebi prijatelje i saveznike.

Ako Srbija o kojoj govorimo ne nametne sama sebi jedan potpuno nov nacionalni duh i karakter, nacionalnu samodisciplinu i odgovornost, volju i pregalaštvo, suzdržanost i skromnost, praštanje i pomirenje, sabornost i mobu, veru i nadu, očuvanje nacionalnog identiteta i posvećenost nacionalnim interesima, ona nema šta da traži u vremenu koje dolazi.

Nova nada ili nova prevara

Treća Srbija imaće smisla samo ako ne postane kao Prva ili Druga. A da to ne postane mora biti neideološka, nadideološka platforma za nadilaženje podela i promociju svih potrebnih kvaliteta u srpskom društvu i državi. Mora biti verujuća, vredna, radna, moralna, poštena, odgovorna, oduševljena, samodisciplinovana, obrazovana, slobodnomisleća, organizovana, zakonoljubiva. Mora za svoje najveće neprijatelje proglasiti lenjost, korupciju, neaktivnost, gordost, laž, totalitarizam bilo kog tipa, negativnu selekciju, strančarenje, nepismenost bilo koje vrste, nepravdu.

Šta su njeni najveći izazovi? Prvo iskušenje za Mladu Srbiju koja bude stvarala Treću Srbiju biće da odmah ne pohrli u stranačku politiku kao naizgled jedini način društvenih promena u Srbiji. Tamo suvereno vladaju Prva i Druga Srbija, kontrolišu svaki prolaz i put, zatvorili su sve prilaze i propuštaju samo potkupljene i ucenjene. Svako ko misli da može promeniti Prvu ili Drugu Srbiju ili ih lako nadvladati samo svojim dobrim namerama, grdno se vara, jer ima posla sa vrhunskim tehnolozima održivog razvoja vlastoljublja i beskrupuloznim menadžerima beskrajnih monopola. Oni ne znaju i nemaju ništa drugo i ne bi mogli živeti ni postojati bez svojih naslednih privilegija, tako da će se za njih boriti do poslednjeg daha. A njihov pad moguć je samo kao punoća vremena njihovog unutrašnjeg potpunog gubitka smisla i samourušavanja u vlastitoj ispraznosti i laži, i našeg organizovane pripreme da ne budemo kao oni.

Drugo iskušenje Treće Srbije jeste stvaranje konsenzusa oko minimuma nacionalnih interesa oko kojih više nema nikakvih dilema i razlika među nama. Kako odabrati one ključne teme i praktične načine funkcionisanja u okvirima kojih može da se radi zajedno bez obzira na idejna polazišta, a kako ideološkim i drugim različitostima napraviti atmosferu u kojoj mogu prirodno da postoje i budu negovane na društvenu korist, a ne postanu izvor dramatičnih sukoba i cepanja nacionalnog bića, pitanje je sad.

Njeno treće i najvažnije iskušenje jeste da li će biti i ostati autentična, samosvojna, nepodmitljiva, nadstranačka, kreativna, posvećena, požrtvovana i podvižnička Srbija. Ako se brzo potroši u dnevno-političkoj baruštini u koju će je uvlačiti Prva i Druga Srbija, jer to je njihovo mesto stanovanja i uspeha, ako ne izvuče istorijske lekcije i dopusti sebi bilo koji novi luksuz podela i raskola, ako odstupi od vrlinskog života i primera, ako izda samu sebe - Treća Srbija biće samo nova prevara, iako je u ovome času velika i nova nada.

Možemo li zaustaviti vrzino kolo Prve i Druge Srbije, može li se podeljena Srbija ponovo sastaviti, može li za svakog građanina Srbije postojati samo jedna Srbija kao njegova država kojoj ima sve razloge da bude lojalan, može li država nadići stranačke i druge porazne deobe i povratiti poverenje građana, možemo li svi mi pokazati nov nacionalni karakter, novu snagu i spremnost za nove međuljudske odnose i nacionalne pobede, eto koliko pitanja i razloga za postojanje Treće Srbije.

(Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri)