понедељак, 28. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Стратешко партнерство - реалност или парола
Политички живот

Стратешко партнерство - реалност или парола

PDF Штампа Ел. пошта
Милисав Станковић   
четвртак, 18. октобар 2012.

Значење појма стратешко партнерство није потребно објашњавати. У поимању просечног грађанина то подразумева традиционално добре односе, како политичке, тако и економске. Мада је и ова подела у извесном смислу неадекватна с обзиром да политички односи чине укупност односа између две земље. То партнерство подразумева да су односи између две земље традиционално добри и то не од јуче, већ у дужем временском периоду и у континуитету. Међутим, последњих година тај појам је код нас девалвиран кроз његово истицање и у односима са земљама које у ту категорију не би могле бити сврстане ни по којем критеријуму, не због њихове величине, већ њиховог односа према Србији у коме се у дужем временском периоду испољава анимозитет. У том контексту је проблематична и теза о четири стуба наше спољне политике. То се пре свега односи на САД и ЕУ. У том контексту стратешко партнерство губи свој смисао и звучи као парола. Наши политичари у одсуству визије и идеја имају потребу да се довијају и да нас “освежавају” и речима које звуче веома озбиљно. Некада су, у одсуству правих идеја или предлога у разговорима са партнерима, користили крилатицу “заједнички наступ на тржиштима трећих земаља”.

Пример односа са СР Немачком је еклатантан. Да ли ова земља може бити стратешки партнер Србије? Ако се имају у виду све околности, које су карактерисале билатералне односе између две земље у даљој и ближој прошлости, онда одговор не би могао бити позитиван. Не би се могло рећи да се Немачка може подичити својом улогом у оба светска рата. Рекло би се да она није извукла из тога одговарајуће поуке. Да је то тако потврдило је и њено војно ангажовање у бруталној агресији НАТО пакта на Србију 1999. године. Тим чином Немачка је прекршила не само све норме међународног права, већ и сопствени Устав који не дозвољава немачко војно ангажовање ван њених граница. То је било прво немачко војно ангажовање после Другог светског рата. Србима се често неоправдано пребацује од партнера са Запада да су оптерећени прошлошћу. Народна пословица каже “да кога су змије уједале, он се и гуштера плаши”. Искуство је показало да ко год није извукао поуке из прошлости, њему ће се прошлост понављати у будућности.

Недавна посета наше делегације СР Немачкој и потписани меморандум намећу неке дилеме. Не улазећи у еколошке и друге аспекте намећу се с тим у вези нека питања. Најпре, ради се о великом пројекту у области енергетике (инвестиција од 2,2 милијарде евра) и то без тендера. Ако је буџет Србије преко набавки без тендера оштећен за око 800 милиона евра, ко може да гарантује да оваквим аражманима са иностранством не изгубимо знатно више. Случај Сартида је поучан у том погледу. Па и ту се ишло на директну погодбу. Надаље, проблем може настати и због тога што ће немачки партнер, уколико буде испоручилац опреме, бити у позицији да диктира цене и тако “надува” обим свога потраживања, јер нема одговора на питање у односу на шта би могли сагледати да ли је његова понуда конкурентна. Најзад, проблем може произаћи и из договорене финансијске конструкције, која предвиђа да кредит од 2,2 милијарде евра отплаћујемо извозом струје. То представља типичан пример клириншког аранжмана. Такав један модалитет имали смо код међудржавног споразума са Румунијом (ХЕ “Ђердап I”) када је румунски кредит од 16 милиона обрачунских долара отплаћиван извозом струје по фиксној цени од 0,7 центи по КW сату. Пошто је цена струје на светском тржишту била знатно виша (1,5 - 2 цента) то је кредит отплаћен вишеструко. Захваљујући ангажовању аутора овог текста, такав модалитет није примењен у случају међудржавног споразума са Румунијом код изградње ХЕ “Ђердап II” а избегнуто је закључивање неповољног аранжмана са Бугарском у Турну Магуреле за изградњу “ХЕ Ђердап III”. О штетности првог аранжмана су својевремено писали у дневном листу “Политика” Бранко Бојовић (преко ХЕ “Ђердап II Србија опљачкана - 29. 3. 2007) и аутор овог текста (“Штета вишеструка” 23. 4. 2007.) Уколико наша страна не буде користила негативна и позитивна искуства и посебно обратила пажњу при утврђивању модалитета формирања цена и при увозу опреме и код извоза струје, могло би се десити да у случају ТЕ “Никола Тесла Б 3” отплатимо вишеструко већи износ од добијеног кредита, што би још више стегло дужницку омчу око врата Србије.

Одмах после потписаног меморандума између ЕПС-а и немачког партнера стигла је немачка парламентарна делегација, која је уручила папир са условима које Србија треба да испуни да би добила подршку Немачке за отпочињање преговора за чланство у ЕУ. Иступање "симпатичног" Андреаса Шокенхофа изненадило је наше званичнике. Као седми услов први пут се појавила нормализација односа са КиМ. Немачки званичници се према Србији односе на веома арогантан начин. То је демострирала и канцеларка Ангела Меркел приликом прошлогодишње посете Београду када је захтевала гашење институција (“паралелних”) на северу КиМ. Није неуобичајено да немачки званичници користе диктат у општењу са нама. Како није било адекватне реакције са наше стране на иступање Меркелове, она је изостала и код иступања господина Шокенхофа када је изјавио да север КиМ није део Србије. Какве ли дрскости? Представници актуелне власти не би требало да се праве невешти истичући да је то за њих нешто ново. Како то? Па шта значи појам “добросуседских односа у региону”? Стиче се утисак да се проблем у суштини не сагледава.

Ако актуелна власт жели да настави тамо где је претходна стала, онда она мора да прихвати и одговорност за будући развој догађаја. Коалициони партнери треба да покажу да поседују државотворни капацитет. А то значи да треба направити дисконтинуитет са претходном влашћу када се ради стратешкој оријентацији Србије. Пре свега, треба кориговати оно што је било погрешно и штетно у политици претходне власти. Тешко просечан грађанин може да разуме стално некритично понављање да ће актуелна власт прихватити све што је договорено у дијалогу Београд - Приштина. Из тог дијалога постоје елементи који су у нескладу са Уставом Србије. То се пре свега односи на интегрисано управљање границом и царину, као и међусобно признавање универзитетских диплома. Такви договори би били нормални у односима између држава, али не између централне и покрајинске власти. Да је то тако, потврђује и својевремена изјава бившег посредника у дијалогу Роберта Купера, да такво управљање постоји између Шведске и Данске. То не може бити прихваћено, а за појединце који су прихватили тако нешто требало би утврдити одговорност. С тим у вези је и питање да ли је актуелна власт спремна да остане и при четири тачке, које је лансирао бивши председник Србије што би било на линији контиуитета? Ако би следила такав тренд некритички, онда би опет могло доћи до случајног сусрета са Агимом Чекуом на неком аеродрому или неизбежног руковања са Хашимом Тачијем. Бивши председник је био превише активан у том погледу.

Најава новог министра спољних послова Србије, у првом његовом обраћању у том својству, да се неће ништа мењати у спољној политици Србије, израз је наведеног тренда. Да ли то представља изборну вољу грађана Србије? Без сумње не. То показује и тренд опадања подршке наших грађана чланству Србије у ЕУ, што и те како има везе са чињеницом да су 22 њене чланице признале независност КиМ, да је највећи број тих земаља учествовао у агресији на Србију, и да је Србија изложена сталним уценама, којима се не назире крај. Хтели ми то да признамо или не, КиМ, а не ЕУ, питање је од прворазредног државног и националног значаја за опстанак Србије као државе. Његов губитак значио би увод у даље распарчавање Србије па и њен нестанак.

Остало је нејасно због чега су се наши званичници устручавали да господину Шокенхофу ставе до знања, јасно и недвосмислено, да је не север, већ цела покрајина КиМ саставни и неодвојиви део Србије и да је њен суверенитет гарантован од свих пет сталних чланица Савета безбедности УН Резолуцијом 1244, која за КИМ предвиђа “суштинску аутономију”. Стога је апсурдно говорити о односу Србије са “Косовом” јер се Србија не може односити са једним својим делом, већ међународно признатим државама. Према томе, дијалог се може водити између централне и покрајинске власти. Наши званичници на овакве и сличне поделе не би смели наседати. За нас не би требало да буде утешна изјава шефа делегације ЕУ у Србији Венсана Дежера, да је иступање немачке делегације у погледу приступних преговора само једно мишљење, и да то није став ЕУ, када се зна да се одлуке у ЕУ доносе консензусом, и да је утицај Немачке доминантан.

Наши званичници из претходне власти олако су неке земље проглашавали за пријатељске и стубове наше спољне политике. Хенри Кисинџер је рекао да “бити непријатељ Америке је опасно, а бити пријатељ Америке је погубно”. За те бивше званичнике је и Турска пријатељска земља Србији без обзира што је она међу првима признала независност КиМ. Стратешко партнерство не би имало смисла било са којом земљом која је признала независност КиМ док та земља не би повукла одлуку о признавању. Није познато широј јавности да је неко од званичника из претходне власти тражио од било кога страног саговорника повлачење одлуке о признању независности. Уколико би актуелна власт заузела недвосмислен став у вези са КиМ да није спремна да тргује делом своје територије ради уласка у ЕУ, уверен сам да би била више уважавана. То значи да Србија треба да се усправи и да одлучно каже НЕ.

Ако неко мисли на суштинско а не формално признавање независности КиМ онда је у великој заблуди. А те наше “пријатеље” са Запада интересује суштинско признавање. То су у разним приликама и ставили до знања нашим званичницима. Стиче се утисак да  ЕУ врши страховит притисак на Србију да прихвати да за њу европске интеграције немају алтернативу. За Брисел било која владајућа гарнитура полаже испит зрелости узвикивањем пароле да ЕУ нема алтернативу. Апсурдно је да се то дешава у времену када постаје очигледно, да је реализација овог пројекта суочена са бројним изазовима, који доводе у питање његов опстанак. Аутор овог текста је 14. новембра 1991. године на позив организације “Мир кроз НАТО” одржао предавање у Лондону на тему “Узроци и последице садашње кризе у Југославији” и том приликом, између осталог, истакао да Велика Британија и Француска треба да се замисле због чега су морале у Мастрихту да следе политику СР Немачке, која је имала водећу улогу у разбијању Југославије, да је пројекат ЕУ имао за циљ да амортизује опасност од Немачке, али да се догодило нешто што нико није очекавао, а то је да је ЕУ постала моћан иструмент у спровођењу великонемачке политике, да кад год је Немачка постајала јака, бивала је политички несносна и да је Немачка стварањем ЕУ остварила оне циљеве које Трећи рајх није успео. Развој догађаја је потврдио ове оцене.

Финансијска криза у низу земаља ЕУ није генерисана погрешном макроекономском политиком на унутрашњем плану, већ на плану спољноекономских односа у оквиру ЕУ, превасходно платнобиласном дефициту. Недавно је бивши канцелар СРН Хелмут Шмит на једној трибини изнео да треба бити фер па признати да је платнобилансни дефицит код низа земаља ЕУ у корелацији са суфицитом на немачкој страни. У тој чињеници лежи одговор на питање због чега је велики број земаља у даљој и ближој прошлости примљен у чланство ЕЕЗ, односно у ЕУ и ако није испуњавао критеријуме. Зато што је преовладао став Немачке за проширењем тржишта за пласман њене робе. Стога некритичан однос у развоју економских и финансијских односа Србије са Немачком могао би нас довести у грчки сценариј. Не би било добро да Немачка, која је имала водећу улогу у разбијању Југославије, такву улогу преузме и када је у питању Србија. Хтели то да признамо или не, очигледно је да је политика “и ЕУ и Косово” доживела неуспех. Ми не треба да се понашамо као да се ништа не дешава. Снисходљивост и послушност претходне власти према Бриселу и Вашингтону није произвела никакав бољитак за Србију и њене грађане.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер