Početna strana > Rubrike > Politički život > Šta sve možeš u Srbiji kad je mrziš
Politički život

Šta sve možeš u Srbiji kad je mrziš

PDF Štampa El. pošta
Miodrag Zarković   
utorak, 30. mart 2010.

Novozelandska glumica Keri Foks igrala je 2001. godine glavnu žensku ulogu u filmu "Intimnost", drami krcatoj ogoljenim prizorima seksa, od kojih su neki bili nesimulirani, pravi. U najšokantnijoj sceni, Keri oralno zadovoljava svog partnera, što publika gleda u krupnom planu, bez ikakve zadrške, kao i bez iluzije da je reč o iluziji. Njen suprug, engleski novinar i pisac Aleksander Linklater, napisao je juna iste godine tekst za londonski Gardijen pod naslovom "Opasne veze", o tome kako se on osećao u vezi sa eksplicitnim seksom u "Intimnosti" u kojem učestvuje žena njegovog života. Objašnjavajući zašto su njih dvoje, kada su pročitali scenario, doneli odluku da Keri ipak prihvati ulogu u filmu, Linklater piše da je presudilo to što se od glumice zahtevao samo felacio:

"Konačna dilema svela se na to da li će biti penetracije. Logično ili ne, za mene je to bila nepresmotiva granica, takođe i za Keri."

Dakle, svako negde postavi granicu. Aleksandru Linklateru i Keri Foks, eto, granica se nalazi između oralnog i penetrativnog seksa. Prvo je prihvatljivo, drugo nije. Jasno i glasno, nema tu cile-mile.

Gde je granica tolerancije srpskog naroda i društva? Posle proteklih nedelju dana, u kojima je antisrpska histerija u samoj Srbiji doživela vrhunac, na to pitanje je zaista teško odgovoriti. Razmere i količine uvreda koje ovaj narod može da podnese a da ne trepne – jer, ako trepne, izgubiće korak u evropskim integracijama – ukazuju na to da bi čak i Linklater mogao od Srba štošta da nauči o trpeljivosti i popustljivosti.

Stazama Jova Kapičića

Otprilike kada je Linklater postavljao svoj, Srbi su negde zaturili svoj prag tolerancije. Početkom decenije, opsednut naprasnim prijateljstvom sa "međunarodnom zajednicom" i munjevitim ekonomskim oporavkom koje mu je obećala nova vlast, narod ovdašnji izgleda je pomislio da više nema potrebe da se bavi politikom, a pogotovo da, daleko bilo, brani neke svoje interese i nacionalni ponos. (Napomena za sve mlađe od 30 godina: "ponos" nije internet profil bivšeg načelnika generalštaba, nego jedno naizgled suludo, skoro izumrlo osećanje – recimo, kao da vam i nije baš previše krivo što ste se rodili u Srbiji.)

U tako pripremljen prostor spremno je nagrnula vojska profesionalnih razbijača državnog i nacionalnog zajedništva, tradicije i morala. Okupljeni mahom u kancerogenom nevladinom sektoru, medijima koji zavise od Soroša ali su inače nezavisni, kao i po najuticajnijim političkim partijama, ovi školovani titoisti ukapirali su da ih više ništa ne sprečava da truju srpski javni prostor. Posebno su svake godine inspirisani tokom marta, kada uobičajeno imamo dva povoda (godišnjica NATO bombardovanja iz 1999. godine i godišnjica "bolje grob nego rob" demonstracija iz 1941) da se preispitujemo da li smo bili hrabri, ili glupi, ili oba. Kasnije smrti Đinđića i Miloševića samo su dodatno pojačale martovske Igre bez granica "Druge Srbije", kako se tepa ovoj skupini plaćenih namćora.

Nikada, međutim, nisu bili toliko angažovani kao ovog marta. Valjda motivisani deklaracijom o Srebrenici, ali i retko inspirativnim nastupom Jova Kapičića koji im je nacrtao šta sve možeš u Srbiji kad je mrziš, drugosrbijanski jurišnici priredili su nam minulih dana svojevrsni festival pljuvanja po sopstvenom narodu i državi.

Kakav bi to antisrpski festival bio bez Inicijative mladih za ljudska prava?! Nikakav, dabome – u četvrtak, 25. februara, ova regionalna nevladina organizacija, koju odlikuje neobična sposobnost da svakim javnim istupom prekrši barem neki srpski zakon ili član Ustava, izvela je u najstrožem centru Beograda drsku provokaciju na temu Kosova i Metohije.

Kosovo je sused Srbije

"Aktivisti i aktivistkinje pokreta Moja inicijativa i Inicijativa mladih za ljudska prava su 25. marta uličnom akcijom u Beogradu, kod fontane na Platou između Filozofskog fakulteta i Instituta Servantes, simbolično podsetili na zločine koji su krajem marta i tokom aprila 1999. godine počinjeni nad kosovskim Albancima i Albankama. U Knez Mihajlovoj ulici aktivisti/kinje su postavili crveni tepih. Na jednom se nalazila tabla sa natpisom Beograd, na drugom `Evropska unija`, dok je na sredini tepiha obeležena lokacija koja simboliše Batajnicu, na čijem području je tokom 2001. i 2002. godine iz masovnih grobnica ekshumirano 709 skeleta Albanaca i Albanki ubijenih na Kosovu. Poruka akcije je da je na putu ka EU potrebno suočiti se sa zločinima koji su se desili na Kosovu i kazniti odgovorne za postojanje masovnih grobnica nedaleko od centra glavnog grada Srbije", stoji u izveštaju koji je, kasnije istog dana, medijima prosledila Inicijativa.

Potpuna slika o bezobrazluku ove akcije moguća je tek uvidom u propratni materijal, koji je Inicijativa prosledila uz saopštenje. U elektronskoj sveščici na desetak strana, naslovljenoj "Kosovo – Iskopavanje zločina", marljivi hroničari Inicijative pokušali su da sumiraju teror koji se sručio na kosmetske Albance proleća 1999. Kakav teror, takvo i sumiranje: pun protivurečnosti, logičkih besmislica i brutalnih istorijskih falsifikata. Čega sve nema u tih nekoliko tekstova! Od one laži koju bi čak i DŽejmija Šeja sada bilo sramota da je izgovori, kako su srpske snage pobile deset hiljada kosmetskih Albanaca, preko svedočenja neimenovanih srpskih vojnika koji priznaju najgora zlodela ali ne i svoj identitet, pa do otvorenog pozivanja da Srbija prizna Kosovo kao susednu državu ("Prvi sused ne može se posmatrati kao večiti neprijatelj.")

Nešto, međutim, nedostaje. Isto ono što nikako da ispliva na svetlost dana već punih 11 godina. Dokaz o bilo kakvom povodu za NATO agresiju na Srbiju. Toga u ovoj publikaciji, kao i na ovoj planeti uostalom, jednostavno nema. Svi navedeni zločini, čak i da su se odigrali onako kako Inicijativa tvrdi – a nemamo nijedan razlog da verujemo u to, naprotiv, mnogo je veća verovatnoća da je dobar deo izmišljen/preuveličan – dogodili su se posle početka bombardovanja. Ni slova o navodnoj humanitarnoj katastrofi koja je onih dana poslužila administraciji Vilijema Klintona da pripremi zapadnu javnost za napade na našu zemlju.

Kako onda Inicijativa pravda agresiju? Vrlo jednostavno. Srbija je odbila plan iz Rambujea i zato je NATO morao da interveniše:

"Zbog nepotpisivanja sporazuma, Jugoslavija je kažnjena bombardovanjem", doslovce piše u publikaciji.

Manekeni OVK

Grozničavo se trudeći da ni jednim jedinim slovom eventualno ne kontriraju zvaničnoj NATO propagandi, autori iz Inicijative tako su dali sebi za pravo da na više mesta opisuju bombardovanje kao "pokriće" za etničko čišćenje koje je srpska vlast sprovela u južnoj pokrajini. Zamislite, pokriće! Kao, Srbija je jedva čekala da je napadne najmoćnija vojna sila u istoriji čovečanstva, kako bi proterala Albance sa Kosova i Metohije. Takođe, ne bi valjda ni trebalo pominjati da dokumenta Haškog tribunala, pa čak i uvodne reči tužilaštva iz pojedinih slučajeva, imaju tretman neporecive istine, nečega što je "sveto pismo" političkih prilika na Balkanu. Da nije zlokobno, bilo bi jezivo...

Naravno, dok se srpska vojska i policija pominju isključivo kao sile represije, bezumlja i zločina, dotle su Oslobodilačkoj vojsci Kosova namenjeni kudikamo prijatniji izrazi. Najpre se pominju kao "jedan broj Albanaca koji se odlučio na radikalnija sredstva borba za svoja prava" i to "posebno oni mlađi", da bi kasnije "od raštrkane grupe gerilaca OVK prerastao u oružani pokret, a potom i oružane snage".

Možete sada da pretpostavite šta su sve aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava, naoružani ovakvim "podacima", pričali prolaznicima u Knez Mihajlovoj 25. marta. U sred bela dana, po izrazito sunčanom vremenu. Dakle, u prometnim okolnostima, kada se "pola Beograda" sjuri u najpoznatiju ulicu srpske prestonice. Ono što je, međutim, teško razumeti, jeste izostanak reakcije Beograđana na grupicu bezobraznika koji naglas i krajnje otvoreno gaze i brutalno vređaju dostojanstvo ovog naroda. Da li je to demokratija – kada se nametljiva manjina ruga i ismeva većini? Da li je to vladavina prava – da opskurna organizacija, naočigled svih, besprizorno laže o najbolnijem državnom pitanju ove izmučene zemlje i glumi manekena za "oružane snage OVK"?

Kako je, u krajnjem slučaju, moguće da se niko od prolaznika nije usprotivio performansu Inicijative?! Kako je moguće da nikome nije palo na pamet da pozove policajce i zatraži im da prekinu sramotnu akciju? Kako je moguće da stanovnici istog onog grada u kojem, ne tako davno, zvanični predsednik države maltene nije mogao da održi miting svojih pristalica, sada pomirljivo dozvoljavaju šačici manipulatora da pravdaju NATO agresiju, koja je svakako NAJVEĆI i najmasovniji državni zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata?!

Verovatno bi i pomenuti Linklater, sa početka teksta, odao Beograđanima priznanje na "toleranciji".

Procesi i pojave

Istog dana kada je Inicijativa orgijala po Knez Mihajlovoj, poslanici vladajuće koalicije predstavili su nacrt deklaracije o Srebrenici. Iako je reč o NAJNEISTRAŽENIJEM zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata, nepoznati genijalci koji su sastavljali tekst predloga uspeli su da u jednoj rečenici istaknu krivicu srpskog naroda ne samo za navodni srebrenički genocid – za koji se sada može sa sigurnošću tvrditi jedino to da se nikako nije dogodio onako kako je naznačeno u presudi Haškog tribunala, jer je ta presuda zasnovana na sumanutim svedočenjima Dražena Erdemovića i zanemarivanju očiglednog nedostatka materijalnih dokaza – već i za sve sukobe na prostoru SFRJ.

"Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija", piše u prvoj tački nacrta deklaracije, koja je na ovom sajtu već izazvala lavinu kritičkih komentara.

Pozabavimo se sada neminovnim širim kontekstom ovakvog dokumenta. Dakle: naoružavanje Slovenaca, Hrvata i muslimana; davljenje vojnika u Splitu; Holmec; Naser Orić; Agim Čeku u sadejstvu sa Antom Gotovinom; Agim Čeku u sadejstvu sa Veslijem Klarkom... sve su to posledice "procesa i pojava koji su doveli do formianja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija".

Streljanje golobradih vojnika na slovenačkim graničnim prelazima? Odgovor na "procese i pojave" u srpskom društvu! "Bljesak" i "Oluja"? Masakr u Kravicama? Grdelička klisura? Niška pijaca? Sedam stotina spaljenih srpskih hramova? Pogrom od 17. marta? Reakcije na "procese i pojave u srpskom društvu".

U zemlji u kojoj imate na milione poslušnika – pre nekoliko dana, videli smo, puna ih je bila Knez Mihajlova – vladajućoj koaliciji biće dovoljno 126 takvih na pravom mestu i u pravo vreme, da bi nebulozni predlog pretvorili u zloslutan zakonodavni akt sa nesagledivim posledicama.

Genocid među nama

Normalno, kada je video na koliko malo otpora nailaze antisrpske ideje u centru Beograda i u Skupšštini Srbije, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić nije časio ni časa. Inače sklon oštrim rečima, prevazišao je samog sebe u subotu uveče u Novom Pazaru, na svečanosti organizacije čiji je čelnik. Ističući da neće prihvatiti deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici ukoliko u njoj bude falilo "jedno slovo od reči genocid", Zukorlić je dodao:

"Beograd, kao simbol vlasti, mora da zna da između nas i njega, između nas Bošnjaka kao nacionalnog korpusa i Beograda kao osovine vlasti, postoji nešto što se zove genocid."

"Hoću da mi se dokaže da je taj Beograd spreman da ukloni barijeru između nas, a koja se zove genocid, i to na deklarativan i praktičan način. Bošnjaci u Srbiji više ne prihvataju izvinjenje, nije im svejedno i zato tražimo da napišete genocid", istakao je muftija.

Rekao je još da je "prvi uslov za novi genocid zaboravljanje i omalovažavanje poslednjeg genocida". Po tom pitanju bi mu valjalo verovati na reč, pošto već govori u ime "bošnjačke" nacije (živo me zanima da li je muftija ovako nazivao svoj narod i pre 20 godina). Onda bi morao da bude upoznat sa pokoljima Srba koje su u Prvom svetskom ratu, na teritoriji Bosne i Hercegovine, izvodili tamošnji muslimani kao dobrovoljci u vojsci Habsburške monarhije, a naročito zloglasna Druga bosanska regimenta. Ti zločini, višestruko krvoločniji od srebreničkog "genocida", bili su u prvoj Jugoslaviji zaboravljani i omalovažavani, pa su se ponovili, u još većem obimu, u narednom ratu: aprila 1943. godine u nacističkoj NDH je, na području BiH, osnovana po zlu upamćena Handžar divizija, koja nije dostigla vojne uspehe Druge bosanske regimente iz ranijeg rata, ali je zato prevazišla njene zločine nad srpskim stanovništvom. I ti su zločini, opet genocidni po razmerama koje sledi Haški tribunal, zaboravljani i omalovažavani u drugoj Jugoslaviji, pa su se ponovili prilikom njenog krvavog raspada: ne samo u okolini Srebrenici, gde su Orićeve formacije pobile više od tri i po hiljade srpskih civila, nego i u Sarajevu, Mostaru i širom BiH.

Između Beograda i Bošnjaka stoji genocid, tvrdi muftija? Bogami, stoji nekoliko genocida, ako ćemo iskreno. A veliko je pitanje da li se ovaj navodni srebrenički, jedini za čiju se osudu muftija zalaže, može i po jednom parametru meriti sa zaboravljenim i omalovažavanim prethodnicima.

Deklaracija o "Telekomu"

Posle ovakve salve što uvreda na račun Srbije, što poluzvaničnih poziva na međunacionalne sukobe ovdašnjih zajednica, što zaloga da će nam u budućnosti država biti "na izvol`te" odštetnim zahtevima iz okolnih zemalja, zaista bismo mučenom Aleksanderu Linklateru, onom sa početka teksta, mogli da odamo priznanje na čvrstini i nepokolebljivosti. Verovatno nije prijatno gledati na bioskopskom platnu vlastitu ženu kako, u ime vajne umetnosti, oralno zadovoljava drugog muškarca, ali ubeđen sam da je ipak mnogo gore ovo čemu mi prisustvujemo. Naciju i državu nam, na dnevnoj bazi, siluju kojekakvi nikogovići, gladni novih srpskih stradanja i poniženja, a mi ćutimo i trpimo zarad vajnih integracija.

Do sada smo već morali da shvatimo da vlast koju smo izabrali na poslednjim izborima – ako smo je uopšte izabrali mi, a ne američki i britanski ambasador – ima preča posla od vođenja računa o državnim interesima i nacionalnom dostojanstvu. Vidite da se lideri vladajuće koalicije ne bave samo ranijim srpskim zločinima, poput srebreničkog, već i budućim: shvatili su da mi, ovakvi genocidni kakvi smo, sto posto nikada ne bismo prodali "Telekom" Nemcima, pa su rešili da unapred spreče taj velikosrpski proces i pojavu zadržavanja nacionalnog telefonskog operatera.

Sve je, dakle, na nama, koliko god da nas ima. Na svakom od nas je da se uvek, na svakom mestu, suprostavlja daljem mrcvarenju države i nacije koje su nam stvorili časni preci. Građanska neposlušnost i spontani otpor su, u situaciji u kojoj realnu političku moć imaju samo one snage koje rade na štetu zemlje, jedini način da preteknemo do sledećeg veka.

Jer, ako nam decenija za nama, a naročito nedelja za nama, išta govore, to je da se ovde uveliko radi o biološkom, kulturnom i moralnom opstanku srpskog naroda.

 
 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner