Srbija u trouglu sa EU i Turskom

Uspešnost diplomatije jedne zemlje meri se, između ostalog, i po tome koliko uspeva da pridobije druge zemlje u ostvarivanju svojih nacionalnih interesa. I obratno, slaba je ona diplomatija koja ne prepozna strane interese u svojoj zemlji i ne postavi se na odgovarajući način da im parira kako bi se zaštitili vitalni interesi. Najgore je ako počne da služi njihovim interesima. Zato je diplomatija veština postizanja mogućeg.
Geopolitički položaj Srbije vekovima je bio poprište sukobljavanja stranih interesa što je ugrožavalo njenu bezbednost a neretko i egzistenciju uopšte. Po pravilu, ti strani interesi su se, najblaže rečeno, kosili sa našim vitalnim nacionalnim interesima. Kao retko kada u novijoj istoriji, Srbija se našla u poziciji da sada njen najvažniji strateški interes korespondira interesu evropske zajednice naroda. Srbija optira za punopravno članstvo u EU a njeni zvaničnici nas uveravaju da imamo njihovu punu podršku. Međutim, očigledno je da će taj “evropski put” Srbije biti nešto duži nego što bi to građani Srbije želeli a biće i dosta prepreka. Tražiće se dosta ustupaka, nekada i veoma bolnih, i to ne samo onih koje spadaju u već ustanovljene “kriterijume”, važeće za sve druge potencijalne zemlje članice EU.

Kriterijume će Srbija ispuniti. To je uostalom u njenom interesu radi uređenja svoje zapuštene i neuređene države, bez obzira da li ćemo i kada postati punopravni članovi EU. Trebaće, međutim, velika mudrost i umešnost političkih i državnih lidera, uz osluškivanje raspoloženja građana, po kojim pitanjima, koja spadaju u domen uslovljavanja, mogu praviti kompromise a da se ne ugroze vitalni interesi države i naroda. Tu, u prvom redu, mislim na otvoreni problem Kosova i Metohije i sve učestalije izjave najviših predstavnika SAD i najuticajnijih zemalja članica EU da je nezavisnost Kosova “svršena stvar”. Na tzv. dva paralelna koloseka – učlanjenje u EU i problem KiM – na čemu insistira srpska diplomatija, različito gledaju i postupaju Srbija i EU. Insistiranjem EU da Beograd i Priština zarad članstva u EU, moraju rešiti sve bilateralne probleme na bazi dobrosusedskih odnosa i na pricipima regionalne saradnje, na Srbiju se vrši pritisak da “de fakto” prizna nezavisnost tzv. države “Kosova”. Javne izjave, kao ona ministra Jeremića u Budimpešti da se Srbija u izboru između EU i Kosova neće opredeliti za EU, ne rešavaju problem. Iskusna diplomatija pregovara i da bi prešla potok ne izuva se kilometrima daleko. Ako je izjava bila namenjena za unutrašnju “potrošnju”, naštetila je spoljno-političkom nastupu.

Drugo veoma važno pitanje, oko učlanjenja Srbije u EU, tiče se sve izraženijeg raspoloženja javnosti u državama članicama ali i kod birokrata u Briselu, da se posle prijema Hrvatske napravi “predah”. Njega će svakako biti, a što on bude duži to će i frustriranost srpske političke proevropske elite i svojevrsno “hlađenje” javnog mnjenja, biti sve veće. U takvim okolnostima moguć je nepovoljan razvoj na unutrašnjem planu u dva pravca. Prvo, na značaju će dobijati antievropske političke snage koje i sada zastupaju tezu da EU nema perspektivu i eto samo što se nije raspala, te da je interes Srbije čak i u “Savezu” sa Ruskom Federacijom ili pak povratak u Pokret nesvrstanih.

Druga realna opsanost je da se u taj svojevrsni “evropski vakuum Srbije” počne ubacivati strani faktor. Verujem da ne bi bilo neinteresantno analizirati, s tim u vezi, najnovije ponašanje na primer Turske. Neke najave turske politike “polumeseca” iz devedesetih prošlog veka, sa jednim krakom u regionu bivših sovjetskih republika iz regiona Kavkaza, Kaspijskog basena i srednje Azije a drugim na Balkanu, kao da dobijaju obrise upravo na ovom drugom kraju. Na to ukazuju najnovije aktivnosti turske diplomatije u BiH, a posebno u Srbiji u Raškoj oblasti. Da li se radi o “neootomanskoj” diplomatiji proislamske vlade premijera Erdogana na Zapadnom Balkanu ostaje da se vidi.

Poznato je u diplomatskoj istoriji, naročito novijeg datuma, da su se sve kolonijalne zemlje, da bi ojačale svoj međunarodni položaj i pregovaračku poziciju, okretale svojim bivšim kolonijama i u tu svrhu stvarale institucionalno povezivanje sa tzv. maticom. Stvoren je Komonvelt, zatim savezi frankofonskih i luzofonskih zemalja. U nastojanjima da ojača svoju pregovaračku poziciju sa EU, turska diplomatija, svesna da je i njen “evropski put” na dugom štapu, takođe gradi pozicije upravo na Zapadnom Balkanu gde se nekada prostirao deo Otomanskog carstva, a gde Evropa, nadam se nesvesno, stvara vakuum. Stiče se takođe utisak da SAD, bez obzira na najnovije zaoštravanje oko Jermenije, preokupirane Avganistanom, Iranom i Irakom, daju Turskoj “zeleno svetlo” za aktivniji nastup na Balkanu kao kompenzaciju za tursku podršku u regionu u kome su SAD “zaglavljene do guše”.

Angažovanje srspske diplomatije u trouglu sa BiH i Turskom, koja je, zna se, među prvima priznala nezavisnost Kosova, postaje sve izraženije, čak dotle da se izjava o davanju agremana novom ambasadoru BiH, odlagana inače više meseci, saopštava, gle čuda, ne u Beogradu već u Ankari. Kakav to interes ima Srbija da njen ministar (Jeremić na DŽ. Hopkins univerzitetu u Vašingtonu) promoviše Tursku po SAD? Ostaje takođe da se objasni oportunost prihvatanja turskog posredovanja u mirenju verskih i političkih lidera u Novom Pazaru. Proglašava se Turska za strateškog partnera za projekte upravo u Raškoj oblasti, što protivreči prirodi kapitala da se prostire na šire prostore, odnosno tamo gde ima uslova da se oplodi.

Turska je ovde navedena kao primer koji mogu slediti i druge zemlje radi stvaranja ili jačanja svojih pozicija u ovom regionu i Srbiji posebno. Da li i formiranje Centra za vanredne situacije u Nišu ima sličnu pozadinu? A tek kokus sa Dedinja “Prijatelji Sandžaka? Najgori scenario bi mogao biti ukoliko dođe do direktnog sukobljavanja stranih interesa upravo na tom “brisanom” prostoru, za što najveću odgovornost ima upravo EU ukoliko svojim nečinjenjem stvori takav “vakuum” na duži rok. Bez integrisanja u EU, region Zapadnog Balkana ostaje dugoročno nestabilan i velika opasnost za mir i bezbednost u celoj Evropi, čega su lideri EU verujem svesni.