субота, 29. фебруар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Има ли Србија спољну политику и зашто је Вучићева посета Вашингтону требало да буде одложена
Политички живот

Има ли Србија спољну политику и зашто је Вучићева посета Вашингтону требало да буде одложена

PDF Штампа Ел. пошта
Радоман Јовић   
субота, 30. мај 2015.

Својевремено сам и на штампаним и електронским медијима писао да председник Грузије М. Сакашвили није проучио „случај Садама Хусеина“.Обојицу је Вашингтон искористио а затим жртвовао. На срећу, за разлику од Садама, Сакашвили је сачувао живу главу, али је остављен на „цедилу“ и сасвим заборављен. На нашу несрећу ту спада и поч. Слободан Милошевић, који је од хваљеног „фактора мира“ у региону произведен у „балканског касапина“, да би на крају, у хашком казамату, скончао свој живот. А, тек кроз шта је све Србија прошла и даље пролази, зна само српски народ.

Најновији развој догађаја у и око Украјине, долазак високих званичника САД у Русију, Керија и Нуландове, и помирљиви тонови у разговорима са Путином и Лавровим, уз стављање нагласка на реализацији договора из Минска и поправљања опште атмосфере у односима Москве и Вашингтона, без помињања Крима, и Порошенку се изгледа смеши судбина Сакашвилиjа. Нису ови набројани лидера ни први, а бојим се неће бити ни последњи које ће моћници ставити на интерну листу „корисних идиота“.

Искориштени и жртвовани лидери су само „колатерална штета“ у односу на огромне људске жртве, страдања недужних грађана и великих разарања земаља које се ухвате на „мамац“ и лудо заиграју „врзино коло“ геостратеких надметања моћника. Колико пута треба поновити афричку пословицу да када се слонови и туку и воде љубав, свеједно, страда само трава.

Логика поремећених и шизофрених (омиљени израз једног амбасадора)  геостратешких односа моћника, нарочито после окончања Хладног рата и сулудих авантура светске суперсиле на силазној путањи светске моћи, ако се наставе овакви трендови, не води ка трајном смиривању већ стварању нових кризних жаришта. Где? Па тамо где се најдиректније сучељавају њихови интереси.

Ако све ове прилике и неприлике са шире геополитичке сфере сведемо на наш регион, Србија се најозбиљније мора запитати где се она налази, у шта све може да се „упетља“ (ако већ није) и настрада, као и шта се дешава у њеном окружењу и да ли се адекватно поставља. Да ли има валидне и из више извора потврђене информације дипломатског и посебно обавештајног карактера и на основу њих  компетентно сачињену анализу шта јој је чинити и како се понашати, да јој се не понови  „догађање народа“ или, не дај Боже, неко ново Косово. Да ли има различитих приступа, зависно од саговорника, и понашања највиших државних представника.

Исфорсирану посету премијера Александра Вучића Вашингтону, по мом дубоком уверењу, требало је пролонгирати на краће време из најмање два разлога. Прво, ради темељнијих припрема, јер њени резултати можу бити судбинског карактера за Србију на дужи рок. Друго, имајући у виду значај посете и шта се жели њоме постићи, било би неопходно да се претходно на нижим нивоима у америчкој администрацији и Конгресу разјасне неке дилеме око америчких ставова, а њих није мало. Ту се, пре свега, мисли на: Косово, ЕУ, Републику Српску, односима са Русијом и војној неутралности.

Посебно бих истакао још два, итекако актуелна и веома битна за Србију. Ради се о актуелизираном  пројекту (чијем ли?) „Велике Албаније“ и мало заборављеном а никада демантованом залагању Стејт департмента, на конференцији у Братислави из априла 2000. године, о „трајном искључењу Србије из европског развоја“.

У сваком случају, реално је очекивати да ће домаћин поновити да је питање независности Косова „свршена прича“, а шта ће тражити, без имало увијања, у вези са Републиком Српском, евро-атлантским интеграцијама, односима са Русијом, односима у региону, да поменем само нека актуелна питања, остаје да се види. Неће, ваљда, као што се у Београду могло чути на дипломатском и владином нивоу, једини проблем у односима бити „случај браће Битићи“ и „кречење Амбасаде“.

Ето одмах и Меркелове да провери да ли су, евентуално неким договорима у Вашингтону, или са Лавровим у Београду, доведени у питање интереси „германског фактора“ у  Србији и региону и да, зависно од тога, издиктира евентуално нови „домаћи задатак“ шта нам је чинити.

Од тога да ли Србија има солидно фундирану и на највишим нивоима усаглашену спољну политику да се дају одговори на ова питања и нађу решења у националном и државном интересу земље, одредиће судбину Србије на дужи рок. Та „кристално јасна“ спољна политика, чланство у ЕУ и развој односа са Русијом, о којој говори председник Николић, иако се за сада колико-толико толерише, на дужи рок није прихватљива ни у Вашингтону ни у Берлину, као ни политика „српске куће са двоје врата“.

Чак и онима мање упућеним у „високу политику“ је такође  „кристално јасно“ да нема учлањења у ЕУ без јасно дефинисаних државних граница Србије (Косово) и апсолутног прихватања услова из Брисела. Прошла су Брозова времена, јер је свет функционисао на неким другим основама, а СФРЈ имала другу позицију и улогу у биполарном свету. Тешко је поверовати да садашња Србија има реалне шансе за тако нешто. Тек када постане економски развијена земља, уреди разваљену и неуређену државу и значајније диверзификује своју међународну економску и финансијску сарадњу, могуће је говорити о некој значајнијој форми уравнотежене политике.

Посебно важно питање се своди на то да ли је наша спољна политика, оваква каква је, резултат националних и државних приоритета и стратешких определења на унутрашњем плану (а бојим се да они још нису консензуално утврђени) или је предоминантан „страни фактор“. Тешко је отети се утиску да њу превасходно опредељују Берлин (Брисел је само кулиса) и Вашингтон, уз покушаје, али доста закаснеле, да се и Москва умеша.

Kорисна је само она спољна политика која успешно реализује програме унутрашње политике на спољном плану. Одмах се поставља питање колико је садашња, из иностраних центара диригована спољна политика, и посебно њена дипломатија, лишена виталних служби (екомомске, обавештајне, преговора са ЕУ) и доминантно партократска, оспособљена за тај задатак. Без обзира на заклињање у „европску перспективу“ (која још виси у ваздуху), уз нагласак на очувању добрих односа са Русијом, приметно је да су многе наше акције на међународном плану резултат недопустивог мешања и уцена западних центара политичке и финансијске моћи. Уз све то, оправдано се такође морамо запитати колико је Србија безбедносно „избушена“ на унутрашњем плану, што предодређује и њено понашање на спољно-политичком.

Крајње је време да Србија, без одлагања, на основу претходно урађене научне студије, верификоване од стране стручних и јавних личности, поведе широку и свеобухватну расправу на ову тему, након чега би, уставом надлежни органи, утврдили  опредељења спољне политике, базиране на најважнијим стратешким приоритетима на унутрашњем плану, а надлежне државне институције израдиле  планове и смернице обавезног поступања свих субјеката друштва на краткорочном, средњерочном и предвидивом дугорочнијем плану.

Аутор је амбасадор у пензији

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер