четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Слобода(н) недоследности
Политички живот

Слобода(н) недоследности

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Дикић   
недеља, 10. март 2013.

Ко коме дугује извињење?

Да ли Слободан Милошевић народу или је неопходно накнадно народно покајање пред моштима овог, за поједине, „свеца“ чија је беатификација неправедно изостала?

Можда ће извесне чињенице о колебљивости некадашњег српског Вожда помоћи да се дође до валидног одговора на ово, по много чему, историјско питање.

Слободан Милошевић дошао је на престо по старом српском обичају „убивши“ свог претходника који му је, како то традиција и налаже, био кум.

Није се крв ни сасушила, кренуло је догађање народа који је желео промене, а они који су можда и најодговорнији за такво народно незадовољство постаће апокалиптични јахачи тог таласа и усмераваће га да запљускује и рони туђе обале.

Прва и последња жртва била је и биће Косово.

Већ у првој својој улози чувара Југославије Слободан Милошевић показао је колебљивост.

Промена у трку или саплитање остаће и на даље главно обележје његове политике без стратегије, али са пуно мудрих, понекад генијалних тактичких потеза.

Његове речи биле су да ниједан председник републике, па ни он сам, нема мандат да разговара ни да преговара о раздруживању или растурању Југославије, а његов политички епигон који је силом прилика био и председник Председништва СФРЈ повукао је војску са дела територије међународно признате државе иако је војска заузела 133 од 137 тачака у Словенији 27. јуна 1991. године и касније, усред свог корачања, била саплетена, понижена, поражена и на крају повучена.

Повлачење на нове границе била је заправо нова политика Београда, али оног републичког, не савезног, и она се може протумачити као једна врста освете окошталим југо-комунистичким кадровима који су полако остајали без државе која им је била поверена на чување, а која је почивала на сузбијању фантомског „српског хегемонизма“, па је њихово полако гурање на историјско сметлиште било заправо почетак стварања нове заједничке државе са српским епицентром, и наравно, новим Брозовим наследником.

Па чак и те нове границе које су уцртаване маштом разних народних трибуна на неуралгичним тачкама широм западног Балкана нису биле нове, те ће и сам Вожд ограничити свој пашалук авнојевским границама двеју преосталих република.

Хоће ли се Слободан Милошевић извинити српском народу зато што је правио трећу Југославију не питавши га за сагласност, док је такву привилегију „ другом оку у глави“ омогућио?

Хоће ли се извинити прекодринским и прекодунавским Србима, који су се плебисцитарно изјаснили да желе да остану у Југославији, због чињенице да је потписао умрлицу заједничке државе и између њих и матице поставио међународну границу?

Политика народног самоопредељења или „САО лудило“ био је још један корак који ће обележити почетак владавине Слободана Милошевића, али је и она, иако је иза себе оставила на хиљаде лешева и на десетине хиљада избеглица, убрзо замењена политиком мира, стабилности и отварања ка свету.

Хоће ли се извинити грађанима Савезне Републике Југославије на непоштовању члана 97 став 3 који каже да председник и премијер те државе не могу да буду из исте чланице?

Ни пар месеци није издржао Устав, стваран на Жабљаку, а изгласан 27. априла 1992, а да га аутократске руке нису запрљале и обешчастиле.

Чак и када је стављена тачка на крвави босански пир недоследност у политичком деловању показала се и у чињеници да је дело које га је поставило на пиједестал фактора мира и стабилности и легитимисало на међународној политичкој сцени, фактички имплементирано, а да га држава чији је он грађанин није ратификовала, иако је иста самим чином потписивања преузела међународну одговорност и обавезу.

Она ће то учинити тек 21. новембра 2002. године.

Недоследност се наставља и у примени Дејтонског споразума, барем када је однос према Међународном суду у Хагу у питању што ће се на бизаран начин на крају Слободану Милошевићу вратити као бумеранг.

Хапшење Дражена Ердемовића и Радослава Кременовића у марту 1996, као и Стевана Тодоровића у септембру 1998. и Драгана Николића из априла 2000. године била је једна страна медаље у односу српских власти са Трибуналом.

За ове људе нису важиле флоскуле о нелегалности овог суда које су касније, нарочито после подизања оптужнице и против самог Милошевића, постајале и званични ставови државног врха.

Хоће ли се извинити грађанима Србије за изборну крађу оне тмурне и хладне ноћи 17. новембра 1996. године, због контра-митинга чије су последице биле убиство Предрага Старчевића и упуцавање у главу Ивице Лазовића које су забележиле камере светских медија?

Његова хронична колебљивост и тада је резултирала доношењем лекс специјалиса којим је призната воља грађана погажена неколико месеци раније.

Хоће ли се Слободан Милошевић извинити грађанима Србије због непоштовање воље исказане на референдуму 23. априла 1998. године јер није прошло ни пар месеци, а страни фактор је,противно референдумској одлуци, био укључен у решавање косовског проблема.

Ово су само неки детаљи и последице владавине покојног председника Слободана Милошевића.

Извођење тенкова 9. марта,  хашке конференције, пребијање опозиционих лидера и демонстраната, криминализације државе, рекордна инфлација, монетарни удари и шверц контролисан од стране државног и парадржавног апарата, милитаризација полиције и стварање преторијанске гарде, насилна промена савезног Устава, изборна крађа 24. 9. 2000. године, су само преостале пузле без којих је слика из тог периода сасвим јасна.

Прва љубав заборава нема, али историја не познаје емоције.

Она мора да суди, а народ да пресуђује.

Како одреже, тако ће му и бити.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер