Početna strana > Rubrike > Politički život > Slobodan Milošević - ni crveno ni crno
Politički život

Slobodan Milošević - ni crveno ni crno

PDF Štampa El. pošta
Nenad Pivaš   
utorak, 04. oktobar 2016.

Nekako svake godine krajem septembra i početkom oktobra osobi zainteresovanoj za politiku i modernu (srpsku) istoriju ne može da promakne a da makar malo ne pomisli na Slobodana Miloševića. Lider koga je zanimala samo vlast ili zadrti komunista? Borac za Jugoslaviju ili krivac za njen raspad? Vožd ili izdajnik? To su samo neke od klasifikacija kojima je bio etiketiran čovek koji je obeležio kraj XX veka i koji nikog nije ostavio ravnodušnim. Međutim, iako različitih  mišljenja o Miloševiću ima mnogo, svakako smo u deficitu sa nepristrasnim ocenama. Po čemu ga dakle treba pamtiti?

Postoje mišljenja je da Milošević jednostavno želeo da postane novi Tito i da ga je u tome sprečio samo kraj Hladnog rata koji je doveo do promene interesa moćnika sa Zapada kada je u pitanju Jugoslavija. Ono što ide u prilog ovom mišljenju je što je on zaista ponikao i politički sazrevao u redovima SKJ i da se se na samom početku nije mnogo razlikovao od svojih prethodnika.

Ali tu postoji jedna vrlo bitna stvar, naime čak i ukoliko mu motivi jesu bili prvenstveno da postane „Tito posle Tita“ tj. da preuzme vlast u čitavoj SFRJ, on je to u velikim delom radio tako što je razgrađivao titoističko nasleđe u državi! To podrazumeva pre svega njegov odnos prema pokrajinama koje su Ustavom iz 74. u mnogome dobile status državnosti i time činile Srbiju hendikepiranom. Antibirokratskim revolucijama srušena su separatistička rukovodstva u pokrajinama, koje su stavljene pod kontrolu Srbije, a takođe je smenjen i proto-montenegrinski režim u Crnoj Gori.

Ustavne promene koje su obezbedile da Vojvodina i KiM postanu integralni delovi Srbije su Miloševićeva trajna zasluga, koju mu nažalost često zaboravljaju i njegove najvernije pristalice koje se radije sećaju njegovog dostojanstvenog držanja u Hagu, što je, politički gledano, ipak daleko manje značajno od povratka pokrajina. Bilo je nekih koji su kritikovali Miloševića što nije otišao do korak dalje i u potpunosti ukinuo besmislene i nepotrebne pokrajine. Zašto to nije urađeno? Sigurno da je bilo više razloga no glavni mora biti taj što su formalnim očuvanjem pokrajina sačuvani i, za Srbiju dragoceni, glasovi u Predsedništvu SFRJ. Ali ostaje pitanje zašto ni nakon njenog konačnog raspada AP Vojvodina i AP KiM nisu ukinuti. Da li je u pitanju bio površan pristup ili možda želja da se sačuvaju funkcije na koje bi se postavljali stranački kadrovi, teško je reći, ali u svakom slučaju nije bilo dobro što su pokrajine ostavljene. Međutim, Milošević se ne može posmatrati kao izolovan slučaj već mora biti poređen sa njegovim savremenicima i sa onima koji su došli nakon njega. Kada stvari gledamo na taj način možemo primetiti da je Milošević smanjio autonomiju Vojvodine a da su je svi nakon njega uvećavali, Đinđić putem Omnibus zakona, Koštunica novim Ustavom, Tadić Statutom APV, a Vučić novim Statutom APV (koji je usvojen tiho za vreme poplava 2014. godine bez da je o njemu vođena ikakva rasprava).

Česte su bile ocene kako su tragedije koje je srpski narod doživeo 90-ih jednim delom posledica toga što Milošević navodno nije shvatio šta znači kraj Hladnog rata i rušenje Berlinskog zida. Postoje čak i nacionalisti smatraju da nije uvažio novu realnost u svetu i pokušao da pridobije zapadni svet za srpsku stvar. Da li je zaista tako? Nije, zato što Milošević nije bio nikakav bezumni antizapadnjak koji je svojom politikom okrenuo protiv nas naše saveznike iz dva svetska rata već je njegovo suprotstavljanje NATO-u došlo kao posledica toga što je taj vojni pakt, zbog svojih interesa, vodio antisrpsku politiku. Sam Milošević je pak pokušavao da ih koliko toliko pridobije za srpsku stvar, ali neuspešno, zato što na drugoj strani nije bilo razumevanja. Prvi put je to bilo na samom početku jugoslovenske krize kada je pokušao da igra na nejedinstvo u tadašnjoj EZ i da za našu stranu pridobije Francusku i Britaniju (pre svega francuskog predsednika Miterana) nasuprot ujedinjene Nemačke. No nije vredelo zato što je Nemačka bilo mnogo rešenija da podrži Hrvate nego što je iko drugi bio spreman da podrži opstanak Jugoslavije i lako su se u Mastrihtu dogovorili o priznanju Slovenije i Hrvatske.

Drugi put je to bilo u Dejtonu kada se, pored toga što je omogućio priznanje Republike Srpske, ipak odrekao nekih srpskih zahteva sa uverenjem da će time uspeti da otkloni neprijateljstvo SAD prema našem narodu. Tek nakon što se to ni tada nije dogodilo tj. nakon otvaranja pitanja Kosova počinje njegovo čvrsto i beskompromisno suprotstavljanje pritiscima NATO-a, zbog čega je Srbija i bombardovana 1999. godine. Milošević se tu pokazao kao mnogo dalekovidiji od drugih političara u Srbiji jer je pre svih shvatio da se sa Zapadom ne može napraviti neki kompromis na štetu svog naroda zbog čega bi oni trebali da nam budu zahvalni i da nas ostave na miru. Bilo ih je, verovatno, još koji su to shvatali ali se nisu ponašali u skladu sa tim saznanjem zato što nisu stajali na srpskom stanovištu već na stanovištu stranaca i njihovih obaveštajnih službi.

Tema koja izazivala mnoge rasprave bio je i njegov odnos prema Srbima zapadno od Drine za vreme građanskih ratova u Hrvatskoj i BiH. Politika prema ova dva pitanja nije bila dosledna. Jovan Rašković je bio čovek koji je shvatao da usled broja i odnosa snaga Srbi na teritoriji AVNOJ-evske Hrvatske ne mogu da imaju onakve zahteve kakve su imali Srbi u BiH – i Milošević je kumovao njegovom uklanjanju iz politike. Kasnije, kada je bilo stani-pani RSK nije dobila neophodnu pomoć, mada tu krivica za njenu propast u „Oluji“ ne može da se pripiše samo Miloševiću već i Martiću, koji je, kako je vreme prolazilo, delovao sve autonomnije.

Kada je u pitanju srpski Odbrambeno-otadžbinski rat u BiH najčešće se pominju dve teme. Miloševićevo uvođenje sankcija Republici Srpskoj nakon njenog odbijanja da  prihvati nepovoljan Vesn-Ovenov plan i pregovori u Dejtonu. Blokada na Drini, koja je, iako nije primenjivana u potpunosti, u određenoj meri je smanjila borbene kapacitete Vojske Republike Srpske i kao takva ostaje crna mrlja u Miloševićevoj biografiji. Dejtonski sporazum je pak, iako su njime Srbi ostali bez strateški važnih i u ratu odbranjenih delova Sarajeva, ipak omogućio priznanje Republike Srpske, i on je danas slamka spasa njene odbrane.

Ono što se, kada je u pitanju rat u BiH, često zaboravlja je činjenica da je Milošević u proleće 1992. poslao JNA preko Drine i tada je uspostavljena kontrola nad, pre rata, većinskim muslimanskim opštinama kao što su Foča, Višegrad, Zvornik, Vlasenica, Rogatica i Bratunac. JNA je nakon ulaska BiH u Ujedinjene nacije povučena, jer bi njen dalji ostanak, iako moralno gledano ispravan, formalno-pravno bio agresija, što sa sobom nosi određene posledice. Uspostavljanje kontrole nad istočnom Bosnom predstavlja glavni dobitak Odbrambeno-otadžbinskog rata u BiH, što se može videti i u Davutogluovoj knjizi „Strategijska dubina“ u kojoj on iznosi nezadovoljstvo što su Srbi presekli tkz. „Zelenu transferzalu “ tako što su u potpunosti odvojili tkz. „Sandžak“ od većinski muslimanske centralne Bosne. To je između ostalog i Miloševićev uspeh. Da li ima razloga da verujemo da bi neki političar iz Srbije, da je kojim slučajem tada bio na vlasti, uopšte poslao vojsku preko Drine? Ako pogledamo njihove otpužbe Miloševiću za sankcija i njihovo kasnije relativno mirno gledanje na pogrom nad Srbima na Kosovu kada su oni bili na vlasti, onda je svakako jasno da ne bi. To uvek treba imati na umu.

Aspekt Miloševićeve vladavine na koji se obraćalo relativno malo pažnje je kulturna politika koje je vođena u datom periodu. To polje se može uzeti kao najslabija tačka, delom i zbog toga što sam Milošević nije pokazao naročito veliku zainteresovanost za istu već ju je propustio svojoj supruzi i njenoj partiji JUL-u. Najbolji izraz ovoga mogao se videti na TV Pinku koji je promovisao kič, šund, promiskuitet, feminizam, pa na suptilan način i LGBT ideologiju. Vlasnik je naravno bio član JUL-a.

Bez ikakvog preterivanja se može reći da je posle pada Miloševića započeo proces kojim je Srbija polako prestajala da bude država. Njegove direktne i najlakše vidljive posledice su deindustrijalizacija, urušavanje vojske, jačanje vojvođanske autonomije i gubitak Crne Gore. Dok je Milošević bio na vlasti Đukanović se branio od optužbi za separatizam, govorio je samo o potrebi da se promeni vlast i da SRJ krene putem evro-atlantskih integracija. Čim se to dogodilo on je istakao nezavisnost kao cilj i rekao da „problem nije nastao sa Miloševićem već sa prisajedinjenjem Crne Gore Srbiji 1918. godine“.

Na kraju jedna nepristrasna analiza može da kaže da je Milošević imao mane, ali da nakon rušenja Milana Stojadinovića 1939. godine u Beogradu nije bilo boljeg čoveka na vlasti od njega. Njegov govor iz 2. oktobra 2000. godine postaje obavezno anti-globalističko štivo za buduće naraštaje. Nije mi problem da konstatujem sve ovo iako sam konzervativac i antikomunista.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner