Razgovori sa Basarom, ili u traganju za "dobrim Srbima"

Kada se pročita razgovor predsednika Republike Borisa Tadića i pisca Svetislava Basare objavljen u jubilarnom broju časopisa Status, stiče se utisak da je on pravljen u maniru već poznatog simuliranja tzv. kritičkog dijaloga predstavnika vlasti i spisatelja koji bi trebalo da bude glas slobodnomisleće javnosti. Naravno, ništa od toga se nije dogodilo i stoga otpada svaka bojazan Svetislava Basare da će Boris Tadić pretrpeti izvesnu političku štetu i navući na sebe „odijum nacionalnih radenika“, ali je on u pravu da neće biti neke velike koristi na duge staze ni za našu političku javnost, ali ni za predsednika Republike.

Naprotiv, ovaj intervju je još jedan glamurozni marketinški potez koji se samo skladno uklapa u najavljeni zaokret u vođenju nacionalne politike u Srbiji, a pod okriljem ideje o promeni kulturnog modela. Uostalom, Boris Tadić je u ovom, još jednom u nizu tzv. dijaloga jednomišljenika, samo poslužio kao prigodna kulisa da Svetislav Basara na njegovom kanabetu odigra svoju već uveliko izanđalu ulogu demistifikatora srpske istorije i politike, ali i predstavi sebe kao oličenje novog evropskog i modernizatorskog duha u Srbiji. Naravno, u tom fingiranom dijalogu nije bilo nikakve ozbiljne debate ili polemičkog žara jer su se sagovornici dirljivo slagali u svim čvorišnim tačkama razaranja srpskih orijentalnih mitova, a posebno je bilo na udaru preispitivanje kobnog kosovskog mita.

Svetislav Basara je više ličio na ocvalog šefa informativne službe iz nekih prohujalih vremena kada su organizovani znameniti „Aktuelni razgovori“ u kojima su simulirani dijalozi sa visokim državnim i partijskim funkcionerima. Ali ovaj razgovor, kaže Basara, treba posmatrati u hegelijanskom svetlu kao polje društvenih sila u kome se srpska država budi iz sna i započinje dijalog sa ekstremno kritičkim mišljenjem o njoj. On je u stvari taj toliko iščekivani hegelijanski duh koji sebe predstavlja u svetlu otpočinjanja dijaloga sa ekstremno kritičkim mišljenjem o srpskoj državi.

Ovaj intervju je još jedan glamurozni marketinški potez koji se samo skladno uklapa u najavljeni zaokret u vođenju nacionalne politike u Srbiji, a pod okriljem ideje o promeni kulturnog modela.

Ni manje ni više, tek Basara, uz svesrdnu asistenciju Borisa Tadića, budi uljuljkanu srpsku državu svojim razornim kriticizmom, jer srpska država tavori kao privid države i logistička baza za sumanute projekte plemenskih vođa. Svedoci smo velikog hegelijanskog otkrića Svetislava Basare da ovo u čemu živimo krajnji je domet plemenske zajednice u kojoj živi narod, a ne nacija i to sve dok „Srbi“ i „Srbija“ budu apsolutizovani i jedini sistem vrednosti. Sledeći „dijalošku“ misao S. Basare, ispada da je Boris Tadić u stvari vođa plemena, vođa plemenske zajednice u kojoj se vrši neprestana apsolutizacija Srba koji nisu još uvek ni nacija jer uporno i samoubilački slede narodnjački koncept kao Vukovo čedo koje i dalje preovlađuje od Kalenić pijace do SANU. Basara ne može da sakrije svoje oduševljenje što se Boris Tadić saglašava sa njegovom dijagnozom da uzroci naših problema nisu ni politički, ni ekonomski, već su prevashodno kulturološke prirode i dosežu više od sto pedeset godina u prošlost. Njegova radost je tim veća što je on spoznao da kolektivi nemaju nikakav identitet jer je važno da se ne gubi ljudska ličnost. Zato treba razbiti začaureno ogledalo kolektivno nesvesnog, a samim tim i razoriti nacionalni identitet. Ogledalo je razbijeno i može da otpočne razgovor ekstremno kritičkog intelektualca i predsednika Republike spremnog da prihvati samo konstruktivno intoniranu i usmerenu kritiku.

O ozbiljnosti ovog razgovora može se suditi već po prvom pitanju S. Basare: „Kako ti sa Vojom“, a sledi odgovor Borisa Tadića da nema kontakta sa Vojislavom Koštunicom, nema čak ni telepatskih poruka. Da li to znači da predsednik Republike inače razmenjuje i prima telepatske poruke. Zatim sledi ispovedni ton Borisa Tadića. Dobro se osećam, mnogo sam trpeo zbog toga što sam morao da budem sa njim. Kakve je žrtve morao da podnosi Boris Tadić zbog svojih političkih ciljeva tek sada saznajemo. Koliko vredi ovakvo zakasnelo priznanje o tegobnoj i mučeničkoj kohabitaciji sa Vojislavom Koštunicom, koji je neobična običnost. Boris Tadić kaže da nije sada u poziciji da govori ružno o ljudima, nije da ne bi, ali je ovom prilikom obećao kada završi sve ovo napisaće kratke psihološke priče o ljudima koje je sreo. Do tada to ne sme da čini. Zaista dirljiva uviđavnost i plemenitost predsednika Republike koji nije reagovao na očiglednu provokaciju Svetislava Basare „Nemoj sada u odsudnom času da nas napuštaš, čoveče“. Umesto toga on je čvrsto rešio da nam ispriča kako je ušao u sve ovo. Čisti primer istorijskog svedočanstva iz prve ruke.

Suština tog epohalnog istorijskog događaja u priči predsednika Republike sadržana je u pripovesti o četiri druga i ortaka iz kraja koji su jedne noći razgovarali o tome da li Srbiju treba prepustiti radikalima i to bez podrške Demokratske stranke ili nekih drugih važnih struktura. Basara ovu prevratničku priču dodatno poentira tvrdnjom da je i njegovo uključivanje u politiku sledilo isti recept i da je on žudeo za tim da spreči da Srbija sklizne u nekakav vid novog varvarstva koje i danas traje, jer predugo živimo u anahronom političkom kulturnom modelu. Svetislav Basara verovatno nikada nije ni pomislio da je njegovo političko jurodivstvo i apsolutna politička nedoslednost deo tog populističkog folklora u kome on igra ne tako zanemarljivu ulogu. Njega pri tome živo zanima kakvi su planovi Demokratske stranke da izmeni vladajući populistički kulturni model. Boris Tadić nam otkriva da je DS formirana kako bi popravljala taj nakaradni i anahroni kulturni model, tu populističku matricu, ali nam ne daje odgovor šta je stvarno i učinjeno na njegovoj izmeni.

Ni manje ni više, tek Basara, uz svesrdnu asistenciju Borisa Tadića, budi uljuljkanu srpsku državu svojim razornim kriticizmom, jer srpska država tavori kao privid države i logistička baza za sumanute projekte plemenskih vođa.

On ne može ni da pruži bilo kakav suvisli odgovor jer ova stranka nije uradila ništa što bi bilo vredno spomena već je i sama postala deo tog vladajućeg kulturnog modela u kome su razgrađeni sve temeljne vrednosti humanizma, solidarnosti, uzajamnosti i ljudskosti. Po njegovom tumačenju u evropskim zemljama se začinju projekti koji se bruse do kraja, a mi samo pokazujemo spremnost da se uvek pokreću veliki istorijski procesi i navodi kao primer naše nedorečenosti proslavu 600 godina bitke na Kosovu. Tada smo pokazali da ne umemo da sagledamo nacionalne bilanse, sagledamo budućnost i razumemo istoriju. Ne može postojati kulturni obrazac izmešten iz tradicije i istorije jer je on upravo i njegov izraz ali to ne ulazi u korpus ideja kojim se nadahnjuje B. Tadić, on pre prihvata stavove S. Basare o našoj nesposobnosti i nespremnosti da se oslobodimo narodnjaštva i varvarizacije.

Bez obzira na to što je DS već dugo na vlasti, ona nije učinila ništa suštinski značajno i presudno na stvaranju uslova za izgradnju demokratskog i humanističkog sistema vrednosti zasnovanih na vrlini i moralu. Naprotiv, DS je danas jedan od najznačajnijih uzročnika i generatora moralnog i civilizacijskog rasapa u zemlji. Ali ovo saznanje ne dopire do Borisa Tadića kome je važnije da koketira sa neutemeljenim i nebuloznim tezama samoproklamovanog demistifikatora Basare nego da inicira seriozan i utemeljen dijalog o našem nacionalnom identitetu i ostvarivanju srpskih nacionalnih interesa u savremenim političkim vremenima. Boris Tadić nije propustio da nam objasni da intelektualci kao disidenti nisu bili dovoljno praktični i politički pragmatični, zato ih više i nema u Demokratskoj stranci, a samim tim nema ni realne mogućnosti da se promeni kulturna matrica jer nema ko to danas više da uradi jer se u DS izgubio i sam pojam intelektualca i intelektualnog delovanja na stvaranju novih političkih ideja jer je to predmet prezira i oznaka za nekakvo nepraktično i dosadno nagvaždanje i jalovo doktrinarstvo u politici. Nas ne može utešiti priznanje da je menjanje kulturne matrice najteži posao, a tvrdnja Borisa Tadića da nastoji da nametne svojim delovanjem u politici njenu dugoročnu i kvalitativnu promenu je samo već toliko puta viđena isprazna retorika i demagogija. Pogledajmo samo kako funkcioniše naš sadašnji politički život i videćemo kako izgleda vladajući politički i kulturni model. Blokirani mediji, pljačkaška privatizacija, zatvorene najznačajnije kulturne institucije, nedovoljno izdvajanje za kulturu, prihvatanje najogoljenije komercijalizacije i potiranje značajnih kulturnih institucija, nepostojanje časopisa i nedostatak ozbiljne debate ne samo u naučnim krugovima o najznačajnijim pitanjima, podaništvo i vladavina oligarhijskih koterija u politici. Međutim, u čemu se sastoji izmena kulturne matrice za koju se zalaže Boris Tadić. U afirmisanju nekonvencionalnih intervencija u politici, nacionalnom pitanju i regionalnim odnosima. Da li u tu nekonvencionalnost spada i stav da možemo da živimo sa Velikom Albanijom ili postepeno napuštanje politike i Evropa i Kosova i sve otvorenije približavanje NATO paktu.

On ne može ni da pruži bilo kakav suvisli odgovor jer ova stranka nije uradila ništa što bi bilo vredno spomena već je i sama postala deo tog vladajućeg kulturnog modela u kome su razgrađeni sve temeljne vrednosti humanizma, solidarnosti, uzajamnosti i ljudskosti.

U čemu se ogleda ta nekonvencionalnost u regionalnoj politici – u stalnom popuštanju Hrvatskoj i BIH, jednostranom suočavanju sa prošlošću i sporadičnom i nedoslednom vođenju brige o interesima srpskog naroda u regionu. Izmena postojećeg modela političke kulture može se ostvariti razvojem dijaloga u društvu, podsticanjem i uvažavanjem kritičkog mišljenja, jačanjem uloge javnosti i medija, što je danas u Srbiji nedostižni ideal jer i predsednik Republike izražava svoju specifičnu odbojnost prema kritičkoj misli. „Nama je imanentno da sve osporavamo i da sve kritikujemo, da bude više agresije u našim životima nego rada“. Samo konstruktivna i dozirana kritika je poželjna i to ona čije će granice određivati vladajuća stranka, a ona sama nije spremna, a ni sposobna da menja pre svega sebe i svoje anahrono političko ustrojstvo i delovanje. Basara se pribojava da se neprestano vraćamo u orijentalnu čamotinju bez iskoraka u realnu istoriju i svetsku realnost. Kao pasionirani čitalac kolumni ovog pisca Boris Tadić se ispoveda kako smo pred usvajanje Rezolucije UN o Kosovu bili na ivici poraza jer je nemoguće pomiriti nacionalni razlog i evropske težnje, zato je moralo biti žrtvovano Kosovo. I na taj način smo uspeli da se konačno otrgnemo od mita. Jer, kako kaže Boris Tadić, koliko god je kosovski mit deo našeg identiteta on je na najbrutalniji način zloupotrebljavan protiv svakog Srbina makar u proteklih 20 godina. Ali zadržali smo tu evropsku budućnost odričući se od svog identiteta i kreirali novi diplomatski sporazum koji otvara meku pukotinu da bi sačuvali integritet nacionalne i državne politike i stvorili ozbiljan prostor za manevar. Tako izgleda na delu ta promena kulturnog i političkog obrasca koji nas definitivno odvaja od orijentalizma i populizma, lagano i neosetno pustiti da Kosovo ostvari sve elemente državnosti a da naši građani pri tome imaju osećaj da na taj način plaćaju što nižu i bezbolniju cenu za ulazak u EU. To je puzajući proces priznavanja kosovske nezavisnosti, stvaranje svršenog čina i političke neminovnosti kao logična posledica grešaka počinjenih u poslednjih 150 godina.

Boris Tadić ne propušta priliku da poentira tvrdnjom da smo mi narod koji nikada nije propustio priliku da propusti priliku, to je verovatno još jedan dragoceni prilog u demistifikovanju srpske istorije i srpskih zabluda. On se zalaže za izlazak iz kulturološkog gliba jer Evropska unija nema alternativu i da ne robujemo mitovima, da budemo racionalni i zadržimo vlastiti identitet jer je EU zajednica identiteta. Ako smo se u ovakvom tumačenju demistifikacije već uveliko oslobodili kosovskog mita onda ne preostaje ništa drugo da nam Basara i Tadić konstruišu sasvim novi nacionalni i kulturni identitet koji neće biti populistički, već će biti racionalan i bez žudnje za teritorijama i Velikom Srbijom jer treba narodu konačno izreći činjenice o Kosovskoj bici kada su ljudi jednostavno branili svoju zemlju, nisu bili motivisani mitom a bili su racionalni i korespondirali sa svetskim istorijskim tokovima. Zato je danas svaka namera da se brani Kosovo u stvari neracionalna mistifikacija i ukopavanje u anahroni nacionalni kulturni obrazac. S. Basara kaže da je Kosovo zapravo ključ od koga bi trebalo da krenemo u kulturni preobražaj. Boris Tadić veoma prilježno prihvata ovo izvorište kulturnog preobražaja jer Srbija upravo redefiniše stereotipnu, rigidnu, disfunkcionalnu i opasnu politiku na Kosovu i to se ostvarilo Rezolucijom u Generalnoj skupštini UN, zadržavajući pri tome svoj legitimni nacionalni interes. Sprečen je po ovoj demistifikatorskoj teoriji pokušaj otimanja srpskog nacionalnog identiteta, samo po koju cenu i šta nam je donela i šta će nam doneti ta instantna demitologoizacija za koju se tako zdušno zalažu Boris Tadić i njegov istomišljenik Basara. Tu se u stvari ne zna ko koga više podržava i ohrabruje. Da li su to nekonvencionalni iskoraci u politici, reforma pristupa Kosovu i Metohiji, inventivan, fleksibilan, pragmatičan i racionalan pristup koji će na kraju dovesti do definitivnog gubljenja Kosova kao uslova za ulazak u Evropsku uniju. Uslov ostvarivanja dobrosusedskih odnosa, to znači mirenje sa priznavanjem Kosova sve više i sve otvorenije zagovara sada kao jedan od glavnih uslova za produženje evropskih integracija. To se zove permanentno gutanje žaba i to onih najvećih. Da li će to biti konačni rezultat tako otvoreno najavljivane promene kulturnog obrasca, demistifikacija koja je samo poslužila da se konačno sruši mit o Velikoj Srbiji i ona tako oslobođena suvišnog balansa tradicije i srpskog nacionalnog interesa uvede u racionalni prostor evropske politike.

Boris Tadić veoma prilježno prihvata ovo izvorište kulturnog preobražaja jer Srbija upravo redefiniše stereotipnu, rigidnu, disfunkcionalnu i opasnu politiku na Kosovu i to se ostvarilo Rezolucijom u Generalnoj skupštini UN, zadržavajući pri tome svoj legitimni nacionalni interes.

Veoma je utešno što je Boris Tadić i pored toga što je Kosovo banalizovano i kristalizovano kao pogrešan pristup u politici izrazio svoju posebnu privrženost našim manastirima. Ali njega i dalje muči pitanje da li možemo da menjamo kulturu ako ne možemo da stvorimo nove institucije, demistifikujemo stvarnost i racionalizujemo naše živote i to bez velikih patriotskih priča, primenjujući tihi i uporni rad što važi i za kulturu političkog dijaloga u kome se ponekad Nenad Čanak istakne više umetnički. On se ne uklapa u žirafući govor koji zagovara Tadić, a u kome nema pretnji i nasilničkog govora koji po S. Basari ima još uvek veliku prođu kod naših varvarizovanih birača. U ovom razgovoru punom dirljive saglasnosti i međusobnog prožimanja nije moglo ni da izostane i pokretanje pitanja stanja SANU kao jedne od opsesivnih tema S. Basare. „Bićeš ti jednom član Akademije“, kaže Tadić, a Basara prihvata ovo predskazanje uz uslov da se ona bitno promeni jer je to parapolitička i paravojna institucija i donosi više štete nego koristi. Neverovatno je da predsednik Republike kaže da su kod nas sve institucije pa i SANU parapolitičke i paravojne. Ostvarenom temeljnom depolitizacijom SANU su podjednako oduševljeni kako predsednik Republike, tako i njegov radikalno kritički raspoloženi sagovornik S. Basara, a nisu izostale ni pohvale predsedniku SANU Nikoli Hajdinu koji je tako prilježno obavio postavljeni zadatak – da se SANU više ne izjašnjava ni o jednom važnom političkom i društvenom pitanju našeg društva jer ona mora da se isključivo bavi naukom. To što je Srbija danas u katastrofalnoj ekonomskoj socijalnoj i političkoj situaciji ne treba da brine članove SANU jer ima ko o tome da brine na za to nadležnom mestu.

U ovom parapolitizovanom razgovoru neminovno je bilo da se na fonu demistifikacije progovori o nekritičkoj, apologetskoj ljubavi prema Srbiji i svemu srpskom. Boris Tadić dodatno zaoštrava ovu Basarinu konstataciju tvrdeći da se ta ljubav prenosi i na srpske zločine. U ovakvim stavovima se ide i dalje pa se govori o tome da sve što je srpsko može imati pohvalan vrednosni sud i kad ogrneš srpsku zastavu obeskrivljuješ se u potpunosti. To govori predsednik Republike Srbije kao izraz posebne vrste samonegacije, ali i kao njegov državnički doprinos procesu demitoligizacije naše istorije. Ali zato S. Basara ima spremno rešenje koje se sastoji u tome da bi država trebalo da se fokusira na ogromnu većinu ljudi od kojih se mogu napraviti dobri Srbi. Ovaj recept za proizvodnju dobrih Srba je veliki doprinos ovog demistifikatorskog dijaloga i sastoji se u zanemarivanju ekstremista i sa jedne i sa druge strane. Neprijatno mi je koliko se slažem, tercira Boris Tadić koji iznosi svoje čuvene dorćolske priče o njegovim vršnjacima koji su se tukli i išli u pravcu kriminala, ali su sebe doživljavali kao borce za srpsku stvar. Na ovaj način se u stvari kriminalizuju oni koji su težili nacionalnim idejama, dok je pristojnost rezervisana za one koji su na vreme shvatili da je srpski nacionalizam istorijski tamni vilajet. Tadić pokušava da ublaži posledice ovakvog stava pa ističe „ne znači da su svi koji su imali nacionalni doživljaj kriminalci. I među mojim prijateljima je bilo onih koji su imali snažan nacionalni osećaj, ali su učili škole“. Ovo je prosto neverovatna tvrdnja koja spada u domen jeftinog psihologiziranja i simplifikovanja nacionalnog osećanja. Ovako govori predsednik Republike koji pre svega treba da razume i zastupa istorijski, socijalni, verski i politički kontekst nacionalnog interesa i identiteta.

Neverovatno je da predsednik Republike kaže da su kod nas sve institucije pa i SANU parapolitičke i paravojne.

Širenje optimizma Boris Tadić shvata kao jednu od svojih primarnih državnih i političkih obaveza jer mi smo po njemu (on tu verno sledi ideologiju S. Basare) nacija koja pada već 150 godina. Optimizam je po njemu energetski začetnik, kao energetski napitak, za naciju u padu. Tu je i nezaobilazno i palanačko pozivanje na Baraka Obamu koji je promovisao model da samo optimizam može pokrenuti posrnulu Ameriku. Taj zvanični optimizam uključuje i članstvo u EU kao najnacionalniju državotvornu politiku, ali treba prevladati skeptičnost prema racionalnom i spremnost da se bude iracionalan. Tek pred kraj ovog razgovora pomenuto je i pitanje ekonomije i ekonomske krize u kojoj mi danas živimo. Predsednik Republike nije propustio priliku da uputi packe našim ekonomistima jer niko od njih nije ni napomenuo da će nastupiti svetska finansijska kriza dok sve nije potopila, a to je bio njihov posao. Ovo nije samo izraz arogantnosti i neznanja predsednika Republike već je samo pokazatelj do koje mere su naši državni funkcioneri nespremni da prate i prihvate kritičku misao. Postoji u našoj ne samo akademskoj javnosti veliki broj izuzetno uglednih ekonomista koji su na vreme veoma argumentovano ukazivali na pogubnost neoliberalnog koncepta i nekontrolisanog bujanja špekulativnog kapitala koji su i doveli do razorne svetske socijalne krize. Očigledno je da predsednik Republike samo još jednom pokazuje da njegov vidokrug ne doseže dalje od njegovih dvorskih savetnika i ekonomista koji su uvek uz svaku vlast.

Razgovor koji su vodili predsednik Republike Boris Tadić i pisac Svetislav Basara samo jasno pokazuje koliko smo mi daleko od ozbiljnog kritičkog dijaloga. Jer Svetislav Basara se u stvari ponaša kao pridruženi član predsedničkog kabineta, činovnika zaduženog da fingira radikalni kritički dijalog od koga nije ostalo ni najmanjeg traga. Pokazalo se koliko je zbilja teško promeniti vladajući kulturni model u kome se ne može ni ostvariti stvarni kritički dijalog već se plasiraju već ispoštene i izraubovane teze S. Basare o zastarelosti, primitivnosti, mitomanstvu srpskog naroda, a predsednik Republike se pokazao kao dobar i saosećajan sekundant i ilustrator ove ideološke koncepcije u kojoj nema mesta za ozbiljan dijalog. Ovakva nemušta i po svojoj suštini ulagivačka vrsta tzv. razgovora još jednom je pokazala da smo mi veoma daleko od situacije u kojoj dijalog predstavnika vlasti i slobodnomislećih ljudi odvijati na ravnopravnoj i dostojanstvenoj osnovi. Ovo pseudoretoričko koketiranje Svetislava Basare i Borisa Tadića objavljeno u superluksuznom izdanju časopisa Status još jedno je svedočanstvo državnog projekta koji je trebalo da pokaže širinu i toleranciju predsednika Republike. Rezultat je poražavajući i ponižavajući pre svega za učesnike ovog pseudointelektualističkog razgovora.

Tridesetih godina prošlog veka objavljena je izuzetna knjiga razgovora Karela Čapeka i Tomaša Masarika. Bilo bi veoma poučno i korisno da ovu knjigu prelistaju ne samo Svetislav Basara i Boris Tadić.