уторак, 16. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Путујући циркус Александра Вучића
Политички живот

Путујући циркус Александра Вучића

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
среда, 15. мај 2013.

Тако су Немци насамарени и то им је плата за њихове заблуде.

Мартин Лутер (1483—1546)

После дуге паузе Срби су дочекали да јужну покрајину Републике Србије, додуше њен најсевернији део, посети један званичник српске Владе највишег нивоа. И то не било који већ онај који је наређао дуги низ звања и титула као неки хабзбуршки принц. Поврх тога институције самопроглашене Републике Косово нису упутиле оштар протест, нити су на било који начин ометале боравак представника српске Владе на територији, која је по речима Едите Тахири, заједно са Прешевском долином, албански домен. Неки незванични подаци указују да су заједно са представником српске Владе на северу Косова и Метохије боравили и припадници српских безбедносних служби, међу њима и припадници Жандармерије. Слабије обавештени посматрач би можда наслутио да је коначно почела да се примењује резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација и да се један контингент српске полиције, додуше доста стидљиво, вратио на Косово и Метохију. 

Ипак, свако коме је познат контекст посете Александра Вучића српским општинама на северу Косова и Метохије зна о чему је ту заправо било речи. Одмах након парафирања тзв. Бриселског споразума српска Влада је увидела да су Срби на КиМ највећа препрека за његову имплементацију. Укидање српских институција, насилно уклапање у уставни оквир тзв. Републике Косово без икаквих чврстих гаранција међународне заједнице или Србије да ће се предвиђена аутономна права (иако до крајњих граница сужена) остварити делују као непремостиве препреке у имплементацији овог споразума од кога, према тумачењима београдског политичког естаблишмента, зависе даље евроинтеграције Србије. 

Од самог парафирања споразума па до јучерашње Вучићеве посете КиМ може се као својеврсна политичка константа пратити рад Владе на обесхрабривању и обесмишљавању било каквог отпора имплементацији Споразума. Тако је премијер Владе Републике Србије Ивица Дачић изјавио како би се укидање српских институција лако могло извести прекидањем њиховог финансирања из републичког буџета и укидањем радних места, али да Влада, ваљда као акт милосрђа, то неће да уради, већ ће на сваки начин настојати да са Србима са Косова и Метохије постигне споразум. И други запослени у Владиним установама широм Србије би се могли запитати да ли се и њихова радна места могу лако укинути ако не делују у складу са прокламованом политиком Владе? У духу апокалиптичних политичких визија први подпредседник Владе је изјављивао како и сама Влада може да падне, али да не долази у обзир да падне Споразум док је водећа апологеткиња Дачић—Вучићеве Владе Весна Пешић недавно изјавила како споразум морамо да спроведемо (ко то?) чак иако га сами грађани одбију – толико о грађанским политичким вредностима. 

У претходним данима и недељама као аргументи Владе, провладиних медија и јавних делатника зашто је важно да се Споразум имплементира у неокрњеном облику  истицано је следеће: 1. неимплементација Бриселског споразума отежаће српске евроинтеграције, а Србија, како нам је безброј пута до сада поновљено, нема времена за губљење; 2. Срби ће бити остављени на цедилу, без икаквих међународних гаранција, препуштени на милост и немилост албанским насртајима, који су најављивани као нешто што се само по себи подразумева; 3. Споразум представља међународну обавезу коју је на себе преузела Влада РС, потврдила Народна скупштина и као такав акт који је неупитан за било кога у Србији, понајмање за одборнике неколико општина. 

Сви ови аргументи у основи имају две ствари: ширење страха међу Србима на Косову и Метохији уз лагано уверавање да се ништа боље није могло постићи и стварање својеврсног унутрашњег фронта у самој Србији, како би се што жешће осудили они који су се дрзнули да угрозе евроинтеграције, напредак и прикључење породици модерних европских народа. Стварање унутрашњег непријатеља од дела сопственог народа тактика је коју је Влада одабрала у усаглашавању ставова са Србима на Косову и Метохији. Излишно је трошити речи колико мало везе овакав приступ има са грађанским вредностима на којима би требало да почива модерна политичка заједница. Раније сам указивао како застрашивање албанским насиљем, некаквом Олујом на север Косова, представља заправо својеврсну импицитну легализацију овог насиља – према овом гледишту које не заузимају само поједини владајући политичари већ и врло угледни новинари насиље које би евентуално предузели Албанци посматра се као својеврсна природна непогода, нешто неизбежно и саморазумљиво. Притом, ако се не варам, ниједан званичник није изнео на основу којих сазнања се говори о тој косовској Олуји? Да ли таква сазнања уопште постоје или је реч о незаснованом ширењу страха и панике међу становништвом? С друге стране, ако има било каквих чврстих сазнања зашто се она не публикују и зашто се не затражи заштита и помоћ релевантних међународних установа? 

За разлику од одлучне Владине политике да се Бриселски споразум мора спровести по сваку цену, неке опозиционе странке у Србији и невладине организације су инсистирале на томе да споразум представља издају српских националних интереса и нарушавање уставног поретка. Као и обично, одржано је више протестних скупова, најављене су различите иницијативе, уз врло мало заједничког политичког деловања. Кулминација тих напора био је митинг на Тргу Републике у Београду одржан 10. маја 2013. године. Овај скуп, очито масовнији него што је то Јавни сервис извештавао, искоришћен је од различитих Владиних званичника и представника цивилног друштва  да се учесници криминализују, о чему је раније било доста речи (епископ Атанасије, Антонић, Лазић). На овом скупу представници Срба са Косова и Метохије поновили су раније више пута изнети став да им је једини циљ да остану део правног поретка Републике Србије, односно грађани сопствене државе (о овоме су се изјашњавали на самом северу Косова и Метохије референдумски и плебисцитарно). 

У ситуацији када су гледишта овако оштро супротстављена и када је Влада очито прокламовала неке вредности изнад суверене одлуке њених грађана (оличене у Уставу Републике Србије и изјашњавању српских грађана на Косову и Метохији) можемо поставити питање какав је смисао могла имати Вучићева посета Косову и Метохији? Сам Вучић је у интервјуу београдској Политици наставио са праксом криминализације својих потенцијалних саговорника са севера Косова (што је иначе нит која се протеже од чувене Инсајдерове Патриотске пљачке на Б92) – плакате са критичким (потенцијално и увредљивим садржајем) није штампао народ већ Зоран Јакшић, брат Марка Јакшића, који се обогатио различитим махинацијама у трговини са државним установама (Трепчом и болницом). Лично дискредитовање појединих српских личности са севера Косова и Метохије ваљда треба да обесмисли њихову критику Владине политике? Али чак и ако све те тврдње о криминалној делатности појединих личности усвојимо као тачне то ни на који начин не слаби начела која они прокламују. Ако је Зоран Јакшић криминалац, треба да одговара у складу са законима Републике Србије и на томе се тај проблем исцрпљује – али назвати Зорана Јакшића криминалцем па обавезно нагласити да је у питању брат Марка Јакшића није ништа друго него јефтино политиканство, које Вучићу вазда није било страно. У истом интервјуу Вучић је оптужио неке политичаре да су имали времена да пале амбасаде и џамије док је он боравио у тешким тренуцима са српским народом на КиМ – за то му свака част, али какве везе то има са садашњом политиком Владе? Озбиљне оптужбе да су поједини политичари учествовали у паљењу амбасада и џамије захтева и мало озбиљније доказе – чак и најмоћнијем човеку у земљи не можемо баш увек веровати на реч. 

Да ли је Вучић могао да понуди Србима на северу КиМ било шта што би се значајније одступало од парафираног споразума и то у интерпретацији Брисела (која је неодољиво блиска приштинској интерпретацији)? Сигурно не. Тако да је Вучићев путујући циркус пре подсећао на сличне манифестације чланова председништва СФРЈ пред распрад државе него на озбиљне преговоре са изгледним резултатима. Дочек који је вероватно био испод сваког очекивања нису покушали да учине помпезнијим ни провладини медији, у духу мултиплицирања присутних на митинзима у последњим месецима владе Слободана Милошевића. Безброј је разлога против споразума, чини ми се да сам могао данас да изнесем више разлога против, него што је било ко од вас рекао, али постоји један добар разлог, споразум је једини начин да Србија опстане, да останемо уједињени и да заједно решавамо питања из наше будућности, навео је Вучић у овом облику свој ултимативни аргумент зашто је важно да се споразум прихвати. И највернији Вучићеви следбеници тешко да могу да поверују да је опстанак Србије доведен у питање имплементацијом или неимплементацијом Бриселског споразума. Србима на Косову и Метохији, као грађанима Републике Србије, не преостаје ништа друго, него да се ослоне на српске установе у остваривању својих права. Срби са севера КиМ једном су били насамарени слаткоречивим обећањима (на другом кругу председничких избора у све четири општине победио је Томислав Николић) па им сада не преостаје ништа друго него да пазе да плата за њихове заблуде не буде нова обмана. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер