уторак, 19. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Протести „против диктатуре“ или какав нам је грађански активизам потребан?
Политички живот

Протести „против диктатуре“ или какав нам је грађански активизам потребан?

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
среда, 12. април 2017.

Горко искуство са масовним протестима и диригована грађанска апатија

У постпетооктобарској Србији, а добрим делом и у Србији под Слободаном Милошевићем, важило је правило да власт у земљи доводе и свргавају грађани, али је на власти одржавају странци. Што је Србија водила суверенију политику (на том плану за последњих двадесетак година постоје крупне осцилације, иако је општи тренд, нажалост, усмерен ка сталном умањењу суверености), то је ова страна подршка више попримала облик дипломатских веза између српских власти и званичника страних земаља, што је суверености било мање, то су се више стране дипломате и невладини активисти директно мешали у политички живот земље. Како то мешање изгледа имали смо прилике да видимо небројено пута – од тапшања по рамену и сликања у предизборној кампањи, преко топлих честитки већ након прелиминарних резултата, до отворене агитације и чак претњи грађанима „последицама“ које би изазвао погрешан избор. При томе ко год да је био на власти, оно што су ови страни покровитељи делили са својим субашама у српским државним и политичким институцијама био је дубински презир према демократији, народној вољи и народној суверености, који се једва приметно суспендовао и гурао под тепих у време предизборне кампање, да би се поново размахао чим се гласови преброје, и приступи првим политичким одлукама.

Наспрам те суморне слике олигархијске узурпације власти постоје убедљиви аргументи у прилог тврдњи да је српски народ историјски наклоњен демократији. Полушалу-полузбиљу о судбинама српских модерних властодржаца на страну, стиче се утисак да се Србијом ипак могло дугорочно и мирно владати само – уз народни пристанак. Све флоскуле о томе како „српски народ воли чврсту руку“ и жели на челу патријархалног „оца и домаћина“ падају воду када се узме у обзир да су и најмоћнији српски владари увек далеко више постизали манипулишући народом, него командујући му. Сваки облик осионости или неприкривеног патернализма по правилу се властодршцу обијао о главу, утолико више, уколико је овај био бахатији и дрскији.

У демократским праксама у Србији ова чињеница се манифестовала тако што је свака власт увек чинила огромне напоре да своју „народну политику“ и „демократске склоности“ овенча видљивим гестовима народне подршке у виду митинга и маршева, а у последње време (технички далеко лакших за контролисање) „конвенција“ и „скупова“. Напредњачке власти су тај ритуал довеле до савршенства, трошећи огроман новац како би обезбедили да сви грађани добро утуве у главу са колико масовном „народном подршком“ власт располаже. У условима у којима више од педесет одсто становништва Србије и даље своју слику политичке сцене у земљи стиче преко телевизије, ови режирани карневали „присталица“ и „спонтано окупљених грађана“ дали су очигледан ефекат, и у великој мери су заслужни за убедљив резултата Александра Вучића на председничким изборима.

Наравно, важи и обрнуто. Свако ко је претендовао на смену власти, морао је народу (а пре свега оним опортунистичним и пасивним грађанима који „увек гласају за власт“) да докаже да и сам има народну подршку, или у најмању руку – да је тренутна власт ту подршку изгубила. Ове показне вежбе опозиције, у недостатку инструмената принуде и манипулације који су увек на располагању власти, по правилу су бивале мање импресивне од државних – осим у ситуацијама када је револт и огорченост на актуелну власт толики, да грађани масовно излазе на улице без обзира на одсуство поверења према онима који протесте организују.

Колонијални управитељи Србије, патрони свих власти после 5. октобра и самопроглашени „дресери народа“ после успостављања контроле над Србијом пре петнаестак година били су дубоко свесни овог демократског потенцијала у Србији, и уложили су све своје напоре да се он компромитује и обесмисли. Док се политичка борба држала у оквирима дубински корумпиране међупартијске утакмице, у којој се легитимитет није давао никоме ко није претходно поднео жртву на олтару политичког прагматизма (најчешће кроз неку врсту „компромисног става“ према ЕУ, НАТО и/или Космету), демократски потенцијал народа се систематски поткопавао активним сузбијањем сваког озбиљног народног протеста. Организације које на основу сопственог политичког ауторитета не могу на улице да изведу више од пар стотина људи сликале су се у првим редовима протеста и те протесте проглашавале за „своје“. Масовни изливи народног гнева, попут протеста 2008-е године против проглашења независности Косова су клеветани и изопачивани у медијском преношењу, у намери да се пристојан грађанин постиди од учешћа у њима. Најзад, малобројни масовни протести који су процењени као опасни – попут протеста против хапшења Радована Караџића 2008., или политичкогустанка косовских Срба 2011. г. угушени су физичким насиљем.

Ако се на све то дода да су се све иконе „народних протеста“ веома брзо појављивале у улози партијских подмладака, није ни чудо што се у грађанима појавила једна отворена аверзија према протестима, што је самим тим постало пасивни пристанак да се демократски потенцијал народа угуши пропуштањем кроз жрвањ избора, и претакањем у корумпирану и обесмишљену „представничку демократију“, у којој су сви „представници народа“ већ унапред купљени и плаћени да заступају интересе свих, осим оних који су их бирали. Ово је довело до парадигме о „народној апатији“ као највећег подстицаја запатернализам и ауторитарне тенденције у српским властима, и кулминирало је најновијим резултатима председничких избора у којим је кандидат власти покупио апсолутну подршку грађана, почистивши да политичке сцене практично све опозиционе политичке партије.

Самим тим, масовни протести који су уследили након ових избора – крајње нерегуларних и недемократских, али истовремено легитимисаних од стране свих политичких делатника у земљи – представљају прворазредни политички догађај и огромну новост на српској политичкој сцени, и стога им треба посветити велику пажњу, како би се у својој комплексности схватили правилно. Протести су наизглед са масовним демонстрацијама 8. априла достигли свој зенит, и сада се може подвући црта и погледати шта се на српској политичкој сцени изменило, на шта треба обратити пажњу, и шта све то значи за политичку борбу у будућности. Ових тема је изузетно много, и аутор ових редова се унапред извињава читаоцима на опсежности, и захваљује на стрпљењу да се кроз све ове теме прође.

Шта су добро донели протести?

У уском политичком контексту резултата председничких избора, главно достигнуће омладине (и оних који се тако осећају) која је изашла улице јесте ударац поражавајућем утиску од 2. априла да је изразито недемократски, антинародни и сатрапски режим који је тренутно на власти и оличен у лику Александра Вучића на председничким изборима „добио пуни легитимитет“. Демонстранти су масовношћу и силином својих порука исправили огромну брљотину коју су направиле партије и организације формалне опозиције, које су пристале да учествују у намештеној и компромитованој изборној утакмици са унапред познатим резултатом, надајући се да ће свака од њих појединачно из тога извући политичку корист, да би том рачуницом само Вучићеву победу учинили још убедљивијом, а својим пристанком – демократски легитимном.

Да се разумемо – на изборима 2. априла јесу покрадени гласови, али не кроз манипулације изборним материјалом (којих је било), већ кроз отмицу стотина хиљада грађана Србије, којима је уценама, застрашивањем, директним претњама и медијским манипулацијама одузета политичка воља. На страну чланови владајуће партије, чанколизи и профитери, и на страну незанемарљив број грађана који Вучића заиста сматра „најмањим злом“ на српској политичкој сцени (што је потпуно легитиман демократски став), огроман број наших сународника је кроз политичко насиље од слободних грађана деградиран до „поданика“ и „рајетине“, која ради шта јој се каже, гласа за кога јој се каже, и по потреби се за бедну надницу (али ипак већу од минималца у земљи) превози широм земље како би аплаузом одржавала илузију постојања „народне воље“. Опозиција на ову праксу јесте указивала, али својим мирним учествовањем у предизборној кампањи јој је истовремено дала легитимитет, учинивши продају гласа за 2000 динара „легитимним изразом политичке воље“.

Ерупција протеста који су уследили, који за првих недељу дана нису имали јасне организаторе, који су у себи садржали помешане емоције од оправданог гнева до (ауто)шовинизма, помешане идеологије од либертаријанске потребе за политичком слободом, преко позива за националним освешћењем, па све до апела на солидарност са радницима и сиротињом, и помешане најразличитије слојеве становништва (уз изузетак категорија које су власти тако успешно „киднаповале“), ударили су шамар пре свега опозицији, која током катастрофално нерегуларне кампање, и раније поводом катастрофалних политичких потеза власти, није на улице успела да изведе ни делић те масе. Истовремено, критична маса демонстраната, окупљена најјасније око пароле „против диктатуре“ била је довољна да у очима српске јавности (а самим тим и света) убедљиво оспори Вучићево право да се сматра „безупитним лидером Србије“. Већина диктатора и тирана (у складу са још увек актуелним Платоновим закономерностима политичке деградације друштва) долазили су на власт у условима „апсолутног народног консензуса“. Ови протести ставили су на знање да о таквом консенусу, без обзира на огромну подршку гласача, у Србији не може бити ни говора. Већ то је довољно да потенцијалног диктатора учини опрезнијим, пажљивијим и суздржанијим у манифестовању своје „апсолутне моћи“, што је, без сумње, у интересу свих грађана Србије.

О томе да је истински реч о спонтаним протестима сведочи много тога, а најубедљивији докази су свакако одсуство координације, помешаност политичких порука, као и непрекидне свађе и борба амбициозних организација „на челу колоне“ да протесте „присвоје као своје“. То, наравно, не значи, да безмало сви центри моћи у држави (укључујући опозиционе партије, партију на власти, органе реда и стране агенте) нису имали своје представнике на терену, али делатност никога од њих (поготово проказаних људскоправшких НВО и експонената амбасаде САД) не би могла да обезбеди овакву масовност, нити овакву подршку. Оволику масу народа на улице могла би да изведе само власт, али то бисмо одмах знали по већ препознатљивим колонама аутобуса, непрописно паркираних по околним улицама.

Самим тим, демонстранти су једним потезом развејали неколико спрских политичких митова: (1) да је народ апатичан и незаинтересован за своју политичку судбину; (2) да су опозиционе партије, такве какве су, неопходне за координацију успешне политичке борбе; и (3) да су сви народни протести које не режира власт аутоматски режирани од спољашњих непријатеља ове земље. Да људи на улицама нису никакви „западни агенти“, најбоље су сведочили резигнирани повици и транспаренти против Вучићевих „западних пријатеља“ – ГерхардаШредера, Била Клинтона и АнгелеМеркел, као и све јасније каналисано разочарање у Европску унију као саучесника у свим процесима политичког и економског уништавања Србије. Без икакве сумње, било је у маси екстремних западњака, аутошовиниста и „Европа-или-смрт“ НВО-активиста, али они нису били у стању да свој наратив наметну за тему ових протеста. Протестом нису доминирале – као далеке '96-е – америчке, немачке и британске заставе, нити њихов савремени сурогат у дугиним бојама, већ галиматијас националистичких, слободарских (а не либералних) и социјалистичких парола, које су се укрштале у пароли „против демократије“, а фокусирале у оном гневном плакату у коме је целокупна српска резигнација и влашћу, и опозицијом, и странцима, и невладиним организацијама и свим осталим политичким чиниоцима и центрима моћи сублимирана као једноставна и ефектна псовка: „ЈЕБЕМ ВАМ МАТЕР“. Нема бољег печата и потврде да је реч о аутентичном дешавању српског народа, од те једноставне, антисистемске и надасве искрене поруке.

Шта код протеста није ваљало?

Чињеница да су гласачи и присталице опозиције (уз један део озлојеђених и уцењених Вучићевих гласача) изношење ових порука на улице уз тако масовну подршку доживели као „успех протеста“ не значи да се они могу тумачити као успели. Приметићете да демонстранти нису још добили испуњење ниједног од својих захтева, нити су отклонили опасност да се тренутни премијер и изабрани председник устоличи као српски „добродушни тиранин“. Говорити о „успеху“ може само неко, коме је после спектакуларне пропасти опозиције на изборима овај дашак свежег ваздуха са улица већих градова дошао као утеха и начин да се избори са траумом насилничке предизборне кампање, и за многе шокантног резултата првог круга избора.

Поготово када се узму у обзир најновији захтеви демонстраната, који више не подразумевају смену политичара који су прекршили Устав (попут Маје Гојковић), већ „уклањање са власти целе политичке елите“ (све то уз захтев за „фер изборима“), и читав низ средњорочно неостваривих циљева као што су „права радника“ и „бесплатно школство“, види се колико су протести – ма колико били импресивни – на климавим ногама. Основни проблем демонстраната од самог почетка био је – и њихов, и Вучићев – политички легитимитет. Да, новоизабрани председник се домогао тог положаја лишавајући стотине хиљада српских грађана њихове политичке воље, али њихово пристајање на то још увек представља чин повиновања и политичке подршке. Тек када се ова огромна маса грађана – још увек незаступљена на протестима – не укључи у борбу против режима, режим (и диктатура) неће пасти. И све док политички актери не почну директно и без снисходљивости да се обраћају Вучићевом бирачком телу, они неће моћи да претендују на истинску демократију.

Истовремено, оно што је највећа сила ових протеста – њихова „спонтаност“ и „укорењеност“ у народ (бар онај део народа који није начисто слуђен бомбардовањем званичних медија) – истовремено представља њихов главни недостатак. Они сјајно каналишу своју основну поруку, али она као таква није довољна за политичке резултате. У одсуству организационе структуре, свака минорна група излази пред камере и поставља своје ускогруде захтеве у име десетина хиљада грађана, а када дезоријентисане (и углавном делегитимисане) „студентске групе“ најзад изађу са нечим што личи на политичке захтеве, то буде или неоствариво, или толико разводњено, да нема никакву тежину.

Исто важи за фамозну „аполитичност“ протеста. „Аполитичне“ поруке никада и нигде нису довеле до промене политичке ситуације у земљи. Учесници демонстрација у више наврата показали су елементарно непознавање политичког система сопствене земље, и својим презиром према институцијама сопственог друштва само су оправдали њихову узурпацију партијским и политичким елитама. Грађани на улицама деле гнев против власти, резигнацију према опозицији и презир према патерналистичким „покровитељима демократије“ из иностранства, али немају јасну представу о томе шта је то политичка борба, и како се она организује.

О томе сведочи и сама чињеница да се протести догађају post hoc, након што је чин свршен, скандалозна кампања завршена, а диктатор-у-најави објединио две од три најмоћније функције у држави. У питању је лајањена последице након вишегодишњег игнорисања узрока. „Буђење народа“ је добра ствар, и без икакве сумње, да се избори одржавају тек за пар недеља, ова врста активизма била би у стању да умногоме поништи негативне ефекте Вучићеве кампање. Али да ли су људи на улицама спремни да чекају наредне изборе? Да ли су спремни да се са влашћу конфронтирају директно, континуирано и упорно? Да ли су спремни да се ангажују око сваке спорне одлуке, сваког противуставног чина, сваке политичке узурпације? Од одговора на ова питања ће зависити и будућност протеста, и будућност опозиције, а и будућност Србије у целини.

Шта од протеста морамо научити о грађанском активизму?

До сада смо се само дотакли бројних тема које су везане за ове протесте, а које представљају важне и свеже појаве на српској политичкој сцени. Важно је нагласити да, упркос изразито ауторитарним тенденцијама и систематском нарушавању Устава и закона, Александар Вучић у Србији још увек није успоставио диктатуру. Пароле како је „ово последњи час“ и како ће „сутра бити прекасно“ не само да су контрапродуктивне, и не само да су антидемократске, него истовремено иду на руку кампањској природи српског политичког дискурса, која је један од главних разлога што смо ту где јесмо.

Српска држава је узурпирана, њене власти воде антидржавну и антинародну политику уз благослов практично свих спољашњих центара моћи, и уз прећутни пристанак огромне већине грађана (укључујући ту свакако и апстиненте, који очигледно не сматрају да је Вучићева власт нешто што их угрожава до те мере да је неопходно да се политички ангажују). Очигледно је да постоји свест о томе да се Србија треба ослобађати, и да се треба борити за ликвидацију оних процеса који је очигледно воде у пропаст. То ће бити дуга и мукотрпна борба, у којој ће противници власти морати да превазиђу своје досадашње недостатке, и да на потпуно нови начин ударе на отуђеног Левијатана који са сваком новом годином све више поприма обрисе Лернејске хидре.

У тој борби биће од прворазредног значаја да узмемо у обзир све чему нас овај талас протеста, најозбиљнији за протеклих десетак година, може научити. Због ограниченог простора, све што ће уследити имаће искључиво облик теза о којима ће се, ако се потврде, детаљно расправљати наредних месеци и година. Да, месеци и година – спремите се за дугу, напорну и неизвесну политичку борбу, а имајте на уму следеће:

Грађани нису апатични

Апатија је предуго била изговор за неуспехе опозиције, који су сопствено одсуство идеја, преданости и харизме скривали иза „ошамућеног народа“, који „једноставно неће“ да изађе и да се бори за сопствено добро. Разне опозиционе групе успеле су на овај начин да компромитују низ важних политичких питања, као што су борба против ЕУ и НАТО колонијализма, очување уставног поретка и заштита српских грађана и интереса на Космету. Ови протести су показали да су грађани спремни масовно да се укључе у политички живот, ако само верују да њихово ангажовање има смисла. Власти су већ доказале да је српска сиротиња спремна да излази на улице за дневнице од 1500-2000 динара. Ко год није у стању да докаже грађанима да будућност њихове деце и опстанак њихове државе вреди више од 1500 динара не заслужује да се сматра опозицијом, и не треба ни да покушава да икога предводи.

Грађани не заузимају екстремне ставове идеолошких група

Грађане на протесту по правилу генерализују, и своде на садржај оног плаката који уредник новина одлучи да стави на насловну страну. Грађани који слободно и својевољно подржавају Вучића (верујте, има их много више него што мислите) то чине најчешће препознајући у опозицији (и демонстрантима) своје политичке антиподе – грађанисте, националисте, либерале, комунисте итд. Режимски медији увек ће на сваком протесту истицати у први план најекстремније, настојећи тако да сузбију подршку тзв. „пристојног света“. Али екстремне идеолошке групе – шовинисти, комунисти, геј-активисти, аутошовинисти, монархисти, зилоти, анархосиндикалисти итд. – немају никакву тежину у јавности, и о томе сведочи сваки протест који су самостално покушале организовати, и који је ретко кад пребацивао више од пар стотина људи. На масовним протестима већина грађана је управо тај „пристојни свет“, који није ни за НАТО, ни за рат, ни за геј-бракове, ни за „руску губернију“, и који на улице излази зато што дели осећај да је њихов лични допринос неопходан да би земљи било боље у смислу који је прихватљив за све, а не само за једну ускоидеолошку секту.

Грађани су подозриви према манипулацијама

Грађани се према партијама и политичкој елити односе са гађењем, и скоро у истој мери према њиховим највећим и најпокорнијим слугама из медија и параполитичких НВО. Ако се изузму грађани који у сваком протесту налазе уски и себични интерес (била то дневница на митингу подршке властима, или будућа фотеља у некој опозиционој, ускоро владајућој партији), остатак грађана не жели да учествује ни у чему, у чему се осећају жртвама манипулације. То значи да на улице могу да их изведу само групе и организације без политикантског путера на глави, и да су спремни да подрже само јасне и недвосмислене политичке циљеве са којима се директно слажу. Протести око Савамале били су успешни, док су грађани веровали да се боре против корупције и безакоња у градским властима. Протести против „границе између Косова и Србије“ и Бриселског споразума су били неуспешни, јер организатори нису успели да убеде грађане да немају задњих намера и политичких циљева (екстремистичке заставе и ускоидеолошке поруке нису помогле). То истовремено значи да је најуспешнија врста манипулације – она манипулација која грађане пасивизује и удаљава из политичког живота, а то смо управо видели на последњим изборима.

Основни облик обесмишљавања протеста је њихово „брендирање“

Имајући то у виду, компромитоване политичке групе и организације представљају главно оруђе борбе против аутентичних грађанских покрета. Америчке службе за политичке интервенције по свету су овај систем довеле до савршенства. Када год бахатост, осионост и безакоње неке власти изведе масу грађана на улице, Американци би убацили унутра малу групу јасно профилисаних активиста, који би својим симболима („Отпор“, „паткица“, „геј-застава“ итд.) брендирали цели протест као „свој“. У случају успешног протеста, њихови људи би изашли у први план као „вође“ које одлучују о даљим политичким корацима и циљевима. У случају неуспеха, могли би да прете властима како је у питању „само упозорење на то шта их чека“, ако не буду одступали од правца који им Америка прописује. Ово смо видели широм света, а истом врстом брендирања баве се све обавештајне службе и центри моћи на терену, укључујући домаће. Колико је само минорних и потпуно безначајних (али крајње екстремних) организација покушало да „киднапује“ ове најновије протесте? Наравно, њихов коначни резултате је увек – обесмишљавање сваког отпора, и пасивизација грађана. Quod erat demonstrandum.

Универзитет није у стању да понуди решења за излаз из тренутне ситуације

Један конкретан наук ових избора и демонстрација које су уследиле тиче се политичке улоге универзитета и академских заједница. Прво су опозиција и власт вулгаризовале академску заједницу претворивши неке од њених (угледних?) чланова у „ботове вишег реда“, а онда су се студентске организације већих универзитета у земљи показале неспособним да на било какав смислен начин каналишу народну вољу која је избила на улице. Да будемо поштени, протести су неправедно названи „студентским“, иако ниједна студентска организација не да их није организовала, него за тако нешто није ни била способна. И док је први скуп захтева студената на почетку протеста звучао смислено и кохерентно, са сасвим конкретним циљевима и чак указивањем на кршење Устава нелегалним бројањем гласова са Космета (што све указује да је при састављању ових захтева студентима „суфлирао неко са стране“), последњи списак не само да је био препун противречности, неиспуњивих и идеолошки једностраних „лепих жеља“, и празних (понекад и бесмислених) фраза, већ је био чак и елементарно неписмен. Ово никога не треба да изненађује – у Србији су деградиране и обесмишљене све друштвене институције – од војске, полиције, Владе и Скупштине, преко Цркве и Академије, па све до судова, болница и школа, и ситуација ништа боља није на универзитетима. Очекивати да су професори факултета или студенти мање политички слуђени, мање дезоријентисани и мањи опортунисти од других јавних делатника наивно је и штетно, а тим помало инфантилним убеђењем се у Србији активно манипулише.

Медији имају одлучујићи утицај на формирање јавног мњења, али се улога медија мења

Ни медије не треба превише уважавати као политички фактор. Како тренутно ствари стоје, српском јавном мњењу могу се диктирати политички ставови и идеолошке фразе преко телевизије и новина, али је та моћ над грађанима ограничена, и краткотрајна. Лажи, преваре, претње и уцене нешто су што даје краткорочне резултате, али истовремено брзински топи поверење грађана према медијима који у таквом вршењу власти учествују. Власти ово делимично компензују сталном сменом медија, али грађани нису толико глупи, нити наивни, да не прозиру образац. Директно поверење у медије се већ скоро изгубило, и грађани тренутно верују само ономе што су из медија „пречули“, то јест позадинским информацијама које их се не тичу директно, и у које се не удубљују. Ова „манипулација периферним видом“ за сада даје резултате, али у условима технолошког развоја, значај медија се мења и очигледно опада. То не значи да се можемо уздати „у интернет и друштвене мреже“ као медије будућности, будући да се и њима веома успешно манипулише. Једини разлог што власт нема ону врсту контроле над овим медијима (мада опет – институција „бота“ потиче управо из овог контекста) јесте то што њихова примарна циљна група те медије не користи. Када се то промени, промениће се и стратегије манипулације. Уосталом, колико грађана преко друштвених мрежа дели и коментарише управо садржаје из „Информера“, „Курира“, или из озлоглашених „Парова“?

Изградња бољег друштва захтева улазак у институције, а не излазак на улице

Најзад, долазимо до неколико изузетно важних истина о политичком животу, које ће морати да заживе међу народом и грађанима да бисмо се као друштво покренули из жабокречине у коју смо запали. Пре свега, уз сву романтичну снагу уличних протеста, они ће увек остати ванинституционални вид борбе, и „оружје последње инстанце“. То значи да су овакви протести добри када „догори до ноката“ и држава дође на ивицу катастрофе, али они нису у стању да каналишу озбиљне промене у друштву. Због тога постоје институције, које су тренутно обесмишљене и узурпиране, али чији се значај и утицај није изменио. То значи да није довољно преотети улице Београда, Новог Сада, Ниша или Чачка од Вучићеве „аутобуске бригаде“, потребно је на исти такав начин од политиканата преузети општине, судове, школе, болнице, свакако и државне фабрике и индустрију која још ради, али пре свега – Народну скупштину. Са улица се све ово може захтевати до Судњег дана, а да се не освоји ништа осим партијских фотеља за оне из првог реда. Потребно је уложити исту енергију која је уложена у ове протесте у дугу и мукотрпну борбу за улазак у законске институције државе Србије. Па када пар десетина хиљада људи са свежим идејама и идеалима на улицама Београда прерасте у више од 125 народних посланика који те идеје и идеале заступају, онда ћемо тек бити у позицији да заиста нешто захтевамо од владе, и да ограничавамо аутократске склоности новоизабраног председника.  А док на исти такав начин не запоседнемо своје општине и локалне самоуправе, и одатле не повратимо аутономију судовима и извршним органима, нећемо имати никаква легална средства борбе против корупције, лоповлука, непотизма и – не заборавимо то никада – велеиздаје.

Демократија искључује идеолошки аутизам

Да би се све ово остварило, потребно је повратити поверење народа у демократију, која, измешана са локалним колоритом и политичком културом, и даље представља јасно историјско опредељење и тежњу српског народа у његовој модерној историји. Истраживања јавног мњења већ деценијама показују да народ као целина боље сагледава проблеме државе и друштва, и виталне националне интересе, од политичара који га представљају. Тек када се народна воља пропусти кроз жрвањ обесмишљених и корумпираних псеудодемократских процеса, она се претвара у дезоријентисани идеолошки галиматијас који царује нашим институцијама и јавношћу. А један од главних виновника такве ситуације јесте идеолошки аутизам – одбијање великог дела политички активних грађана да уваже легитимне интересе и политичку вољу својих суграђана и сународника који не деле њихове идеолошке вредности. Ово је савршен рецепт за тиранију – јер тиранин као номинални „отац целе нације“ и вечити популиста увек представља „мање зло“ у односу на наше директне идеолошке антиподе. Колико је људи, који иначе сагледавају све дубине антинародне, антидржавне и издајничке политике актуелних власти, ликовало због убедљиве победе кандидата СНС, само зато што је та победа понизила и озлоједила њихове идеолошке противнике? Протести од претходних недељу дана су нам показали да грађани различитих идеологија могу заједно да се боре за заједничке политичке вредности, и елементарне државне и националне интересе. Док таква атмосфера не преовлада и у Скупштини, немамо чему да се надамо – осим наклоности и доброј вољи Господара.

Свако се мора сам ослободити

Идеолошки аутизам се тиче и свих оних људи који су гласали за Вучића, и који активно или пасивно одржавају његов конгломерат партија и партијица на власти. Као што либерали не треба да се претварају да не постоје националисти, а националисти да не постоје социјалисти, тако сви скупа не треба да се претварамо као да не постоји огромна већина грађана која не учествује у политичком животу, или која једноставно „гласа за власт“. Њихов глас се мора уважити, чак и када је преотет и узурпиран. Ове људе нико нема право да третира као „Вучићеве робове“ које неко са стране треба да „ослободи“, и тако им „подари слободу и политичку вољу“. Свако ко замишља овакво „ослобађање“ већине грађана Србије, замишља само њихово ново поробљавање – и у томе се ниједна политичка група од '46-е године наовамо није разликовала једна од друге. Ко жели да се бори за бољу Србију од ове коју Вучић може да нам понуди, тај мора стрпљиво и с поштовањем да се обраћа Вучићевим бирачима, да разбија медијске манипулације, да апелује на њихову грађанску свест и одговорност према држави и народу, и тек када се та пасивизирана маса дигне, имаћемо промене. А тек када се она, сопственим снагама, и сопственом политичком вољом, ослободи од спољашње принуде, уцена и манипулација, имаћемо слободну Србију. Никако пре тога.

Сви политички процеси у Србији почињу на Космету

Најзад, долазимо до најважнијег питања, и до традиционалног центра политичког живота Србије – Косова и Метохије. Критичари протеста омладине у више наврата су истицали да је Бриселски споразум и велеиздајничка политика Вучића и компаније на Космету својеврсна слепа мрља ових протеста. Ако се изузме позив на одговорност због кршења Устава приликом гласања на Космету, који је убрзо „нестао из етра“, Косово се на овим протестима није помињало. Што не значи да демонстранти сматрају да „Косово треба признати“, и да се за њега не треба борити – напротив. Они једноставно не знају шта по том питању да раде, а то је последица тога, што је најагресивнија кампања режимских медија била управо посвећена заташкавању ситуације на Космету, и изградње илузије о вођењу некакве „патриотске политике“ према Приштини.Грађани Србије и сви припадници српског народа морају да схвате да фраза о „срцу Србије“ није никаква метафора, већ суштина српске политичке стварности. На Космету живе грађани Србије, а њихова грађанска права противуставно и противзаконито суспендовала је самопроглашена политичка елита, укинувши им полицију, општине, судове, документа, слободу кретања, платни промет, избацивши их из Устава и закона Србије када је властима у Београду то одговарало, и предавши их у руке криминалаца и терориста који се играју државе. Нека свако замисли шта како би изгледало да се то њему догоди! Самим тим, нема већих жртава Вучићевог режима од косовских Срба. И све што чини њима, он заправо чини свима нама – јер исти Устав и закони које он крши штите и нашу децу, нашу имовину, наше послове и наше животе. Све што се догодило у Савамали, све што се ради радницима, лекарима, учитељима, полицајцима, прво је, и у још горој мери учињено нашим сународницима и суграђанима на Косову. И ако икада будемо заиста хтели да изградимо бољу Србију, мораћемо почети од Косова. И ако икада будемо хтели да изградимо слободну Србију, мораћемо донети слободу на Косово. То је место где нас наши страни господари одувек ломе, и то је место где им се одувек супротстављамо.

Ако ништа друго – смењивост власти

Као што видимо, протести омладине од претходних недељу дана заиста су узбуркали политичку сцену Србије, „не оставивши ниједан камен непреврнутим“. Сва горућа и неуралгична питања наше јавности су отворена одједном – корупција и непотизам, узурпација власти и патернализам, разуздани капитализам и улизиштво према колонијалним господарима, страна окупација Косова и велеиздајничка политика власти. Ако су нас демонстранти само тргнули из дремежа и натерали да о свему овоме поново проговоримо са жаром, одлично. Ако су нас натерали да изађемо на улице и поручимо једној обесној псеудоелити да се не заносе да су наши господари, кад треба да буду „народни службеници“, одлично. Ако се то не заврши ничим другим, него упозорењем новом председнику да неће далеко догурати ако настави са тирјанствовањем, опет одлично.

Свако ко мисли је сваки излазак на улицу само још једна манипулација спољњих или унутрашњих центара моћи – у дубини душе не верује у слободу. Ниједног грађанина нико не може натерати да се свим срцем бори за нешто, у шта не верује. А вера у западно благостање, европску перспективу и трансатлантску безбедност одавно је ишчилела, у оној мери, у којој су се ови центри ставили у службу одржавања на власти оних најгорих међу нама – улизица, сикофаната, лопова и кабадахија. Досадашња политичка пракса је показала да се Србима може манипулисати, али их је изузетно тешко натерати да раде нешто што неће – било у питању свргавање Милошевића, признавање Косова, или улазак у НАТО. Ко се плаши „за душе“ младих људи који излазе на улице заједно са „свакаквима“ – анархистима, зилотима, комунистима, четницима, либералима, геј-активистима или националистима – тај не верује у право и слободу појединца да доноси самосталне политичке одлуке, и да сам одлучује шта је спреман, а шта није спреман да подржи. И самим тим подржава идеју да нам је као друштву потребан старатељ – било у виду „доброг тиранина“, „домаћина чврсте руке“, или „страног управитеља“.

Уосталом, шта је најгоре што може да се деси? Смена политичких генерација? Зашто не – ови су очигледно потрошени и дотрајали, и ништа нећемо изгубити ако им видимо леђа. Ако ови протести доведу до политичког покрета који ће свргнути ову власт, добићемо прилику да поставимо бољу – патриотичнију, поштенију, солидарнију. Ако не успемо, нико нам неће бити крив, осим нас. А ако од свега тога не изађе ништа друго, него принцип да је свако смењив, и да нико не може са државом и народом да ради шта му је воља без последица, то ће већ бити далеко боље друштво од овог у коме данас живимо. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер