Početna strana > Rubrike > Politički život > Protesti „protiv diktature“ ili kakav nam je građanski aktivizam potreban?
Politički život

Protesti „protiv diktature“ ili kakav nam je građanski aktivizam potreban?

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
sreda, 12. april 2017.

Gorko iskustvo sa masovnim protestima i dirigovana građanska apatija

U postpetooktobarskoj Srbiji, a dobrim delom i u Srbiji pod Slobodanom Miloševićem, važilo je pravilo da vlast u zemlji dovode i svrgavaju građani, ali je na vlasti održavaju stranci. Što je Srbija vodila suvereniju politiku (na tom planu za poslednjih dvadesetak godina postoje krupne oscilacije, iako je opšti trend, nažalost, usmeren ka stalnom umanjenju suverenosti), to je ova strana podrška više poprimala oblik diplomatskih veza između srpskih vlasti i zvaničnika stranih zemalja, što je suverenosti bilo manje, to su se više strane diplomate i nevladini aktivisti direktno mešali u politički život zemlje. Kako to mešanje izgleda imali smo prilike da vidimo nebrojeno puta – od tapšanja po ramenu i slikanja u predizbornoj kampanji, preko toplih čestitki već nakon preliminarnih rezultata, do otvorene agitacije i čak pretnji građanima „posledicama“ koje bi izazvao pogrešan izbor. Pri tome ko god da je bio na vlasti, ono što su ovi strani pokrovitelji delili sa svojim subašama u srpskim državnim i političkim institucijama bio je dubinski prezir prema demokratiji, narodnoj volji i narodnoj suverenosti, koji se jedva primetno suspendovao i gurao pod tepih u vreme predizborne kampanje, da bi se ponovo razmahao čim se glasovi prebroje, i pristupi prvim političkim odlukama.

Naspram te sumorne slike oligarhijske uzurpacije vlasti postoje ubedljivi argumenti u prilog tvrdnji da je srpski narod istorijski naklonjen demokratiji. Polušalu-poluzbilju o sudbinama srpskih modernih vlastodržaca na stranu, stiče se utisak da se Srbijom ipak moglo dugoročno i mirno vladati samo – uz narodni pristanak. Sve floskule o tome kako „srpski narod voli čvrstu ruku“ i želi na čelu patrijarhalnog „oca i domaćina“ padaju vodu kada se uzme u obzir da su i najmoćniji srpski vladari uvek daleko više postizali manipulišući narodom, nego komandujući mu. Svaki oblik osionosti ili neprikrivenog paternalizma po pravilu se vlastodršcu obijao o glavu, utoliko više, ukoliko je ovaj bio bahatiji i drskiji.

U demokratskim praksama u Srbiji ova činjenica se manifestovala tako što je svaka vlast uvek činila ogromne napore da svoju „narodnu politiku“ i „demokratske sklonosti“ ovenča vidljivim gestovima narodne podrške u vidu mitinga i marševa, a u poslednje vreme (tehnički daleko lakših za kontrolisanje) „konvencija“ i „skupova“. Naprednjačke vlasti su taj ritual dovele do savršenstva, trošeći ogroman novac kako bi obezbedili da svi građani dobro utuve u glavu sa koliko masovnom „narodnom podrškom“ vlast raspolaže. U uslovima u kojima više od pedeset odsto stanovništva Srbije i dalje svoju sliku političke scene u zemlji stiče preko televizije, ovi režirani karnevali „pristalica“ i „spontano okupljenih građana“ dali su očigledan efekat, i u velikoj meri su zaslužni za ubedljiv rezultata Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima.

Naravno, važi i obrnuto. Svako ko je pretendovao na smenu vlasti, morao je narodu (a pre svega onim oportunističnim i pasivnim građanima koji „uvek glasaju za vlast“) da dokaže da i sam ima narodnu podršku, ili u najmanju ruku – da je trenutna vlast tu podršku izgubila. Ove pokazne vežbe opozicije, u nedostatku instrumenata prinude i manipulacije koji su uvek na raspolaganju vlasti, po pravilu su bivale manje impresivne od državnih – osim u situacijama kada je revolt i ogorčenost na aktuelnu vlast toliki, da građani masovno izlaze na ulice bez obzira na odsustvo poverenja prema onima koji proteste organizuju.

Kolonijalni upravitelji Srbije, patroni svih vlasti posle 5. oktobra i samoproglašeni „dreseri naroda“ posle uspostavljanja kontrole nad Srbijom pre petnaestak godina bili su duboko svesni ovog demokratskog potencijala u Srbiji, i uložili su sve svoje napore da se on kompromituje i obesmisli. Dok se politička borba držala u okvirima dubinski korumpirane međupartijske utakmice, u kojoj se legitimitet nije davao nikome ko nije prethodno podneo žrtvu na oltaru političkog pragmatizma (najčešće kroz neku vrstu „kompromisnog stava“ prema EU, NATO i/ili Kosmetu), demokratski potencijal naroda se sistematski potkopavao aktivnim suzbijanjem svakog ozbiljnog narodnog protesta. Organizacije koje na osnovu sopstvenog političkog autoriteta ne mogu na ulice da izvedu više od par stotina ljudi slikale su se u prvim redovima protesta i te proteste proglašavale za „svoje“. Masovni izlivi narodnog gneva, poput protesta 2008-e godine protiv proglašenja nezavisnosti Kosova su klevetani i izopačivani u medijskom prenošenju, u nameri da se pristojan građanin postidi od učešća u njima. Najzad, malobrojni masovni protesti koji su procenjeni kao opasni – poput protesta protiv hapšenja Radovana Karadžića 2008., ili političkogustanka kosovskih Srba 2011. g. ugušeni su fizičkim nasiljem.

Ako se na sve to doda da su se sve ikone „narodnih protesta“ veoma brzo pojavljivale u ulozi partijskih podmladaka, nije ni čudo što se u građanima pojavila jedna otvorena averzija prema protestima, što je samim tim postalo pasivni pristanak da se demokratski potencijal naroda uguši propuštanjem kroz žrvanj izbora, i pretakanjem u korumpiranu i obesmišljenu „predstavničku demokratiju“, u kojoj su svi „predstavnici naroda“ već unapred kupljeni i plaćeni da zastupaju interese svih, osim onih koji su ih birali. Ovo je dovelo do paradigme o „narodnoj apatiji“ kao najvećeg podsticaja zapaternalizam i autoritarne tendencije u srpskim vlastima, i kulminiralo je najnovijim rezultatima predsedničkih izbora u kojim je kandidat vlasti pokupio apsolutnu podršku građana, počistivši da političke scene praktično sve opozicione političke partije.

Samim tim, masovni protesti koji su usledili nakon ovih izbora – krajnje neregularnih i nedemokratskih, ali istovremeno legitimisanih od strane svih političkih delatnika u zemlji – predstavljaju prvorazredni politički događaj i ogromnu novost na srpskoj političkoj sceni, i stoga im treba posvetiti veliku pažnju, kako bi se u svojoj kompleksnosti shvatili pravilno. Protesti su naizgled sa masovnim demonstracijama 8. aprila dostigli svoj zenit, i sada se može podvući crta i pogledati šta se na srpskoj političkoj sceni izmenilo, na šta treba obratiti pažnju, i šta sve to znači za političku borbu u budućnosti. Ovih tema je izuzetno mnogo, i autor ovih redova se unapred izvinjava čitaocima na opsežnosti, i zahvaljuje na strpljenju da se kroz sve ove teme prođe.

Šta su dobro doneli protesti?

U uskom političkom kontekstu rezultata predsedničkih izbora, glavno dostignuće omladine (i onih koji se tako osećaju) koja je izašla ulice jeste udarac poražavajućem utisku od 2. aprila da je izrazito nedemokratski, antinarodni i satrapski režim koji je trenutno na vlasti i oličen u liku Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima „dobio puni legitimitet“. Demonstranti su masovnošću i silinom svojih poruka ispravili ogromnu brljotinu koju su napravile partije i organizacije formalne opozicije, koje su pristale da učestvuju u nameštenoj i kompromitovanoj izbornoj utakmici sa unapred poznatim rezultatom, nadajući se da će svaka od njih pojedinačno iz toga izvući političku korist, da bi tom računicom samo Vučićevu pobedu učinili još ubedljivijom, a svojim pristankom – demokratski legitimnom.

Da se razumemo – na izborima 2. aprila jesu pokradeni glasovi, ali ne kroz manipulacije izbornim materijalom (kojih je bilo), već kroz otmicu stotina hiljada građana Srbije, kojima je ucenama, zastrašivanjem, direktnim pretnjama i medijskim manipulacijama oduzeta politička volja. Na stranu članovi vladajuće partije, čankolizi i profiteri, i na stranu nezanemarljiv broj građana koji Vučića zaista smatra „najmanjim zlom“ na srpskoj političkoj sceni (što je potpuno legitiman demokratski stav), ogroman broj naših sunarodnika je kroz političko nasilje od slobodnih građana degradiran do „podanika“ i „rajetine“, koja radi šta joj se kaže, glasa za koga joj se kaže, i po potrebi se za bednu nadnicu (ali ipak veću od minimalca u zemlji) prevozi širom zemlje kako bi aplauzom održavala iluziju postojanja „narodne volje“. Opozicija na ovu praksu jeste ukazivala, ali svojim mirnim učestvovanjem u predizbornoj kampanji joj je istovremeno dala legitimitet, učinivši prodaju glasa za 2000 dinara „legitimnim izrazom političke volje“.

Erupcija protesta koji su usledili, koji za prvih nedelju dana nisu imali jasne organizatore, koji su u sebi sadržali pomešane emocije od opravdanog gneva do (auto)šovinizma, pomešane ideologije od libertarijanske potrebe za političkom slobodom, preko poziva za nacionalnim osvešćenjem, pa sve do apela na solidarnost sa radnicima i sirotinjom, i pomešane najrazličitije slojeve stanovništva (uz izuzetak kategorija koje su vlasti tako uspešno „kidnapovale“), udarili su šamar pre svega opoziciji, koja tokom katastrofalno neregularne kampanje, i ranije povodom katastrofalnih političkih poteza vlasti, nije na ulice uspela da izvede ni delić te mase. Istovremeno, kritična masa demonstranata, okupljena najjasnije oko parole „protiv diktature“ bila je dovoljna da u očima srpske javnosti (a samim tim i sveta) ubedljivo ospori Vučićevo pravo da se smatra „bezupitnim liderom Srbije“. Većina diktatora i tirana (u skladu sa još uvek aktuelnim Platonovim zakonomernostima političke degradacije društva) dolazili su na vlast u uslovima „apsolutnog narodnog konsenzusa“. Ovi protesti stavili su na znanje da o takvom konsenusu, bez obzira na ogromnu podršku glasača, u Srbiji ne može biti ni govora. Već to je dovoljno da potencijalnog diktatora učini opreznijim, pažljivijim i suzdržanijim u manifestovanju svoje „apsolutne moći“, što je, bez sumnje, u interesu svih građana Srbije.

O tome da je istinski reč o spontanim protestima svedoči mnogo toga, a najubedljiviji dokazi su svakako odsustvo koordinacije, pomešanost političkih poruka, kao i neprekidne svađe i borba ambicioznih organizacija „na čelu kolone“ da proteste „prisvoje kao svoje“. To, naravno, ne znači, da bezmalo svi centri moći u državi (uključujući opozicione partije, partiju na vlasti, organe reda i strane agente) nisu imali svoje predstavnike na terenu, ali delatnost nikoga od njih (pogotovo prokazanih ljudskopravških NVO i eksponenata ambasade SAD) ne bi mogla da obezbedi ovakvu masovnost, niti ovakvu podršku. Ovoliku masu naroda na ulice mogla bi da izvede samo vlast, ali to bismo odmah znali po već prepoznatljivim kolonama autobusa, nepropisno parkiranih po okolnim ulicama.

Samim tim, demonstranti su jednim potezom razvejali nekoliko sprskih političkih mitova: (1) da je narod apatičan i nezainteresovan za svoju političku sudbinu; (2) da su opozicione partije, takve kakve su, neophodne za koordinaciju uspešne političke borbe; i (3) da su svi narodni protesti koje ne režira vlast automatski režirani od spoljašnjih neprijatelja ove zemlje. Da ljudi na ulicama nisu nikakvi „zapadni agenti“, najbolje su svedočili rezignirani povici i transparenti protiv Vučićevih „zapadnih prijatelja“ – GerhardaŠredera, Bila Klintona i AngeleMerkel, kao i sve jasnije kanalisano razočaranje u Evropsku uniju kao saučesnika u svim procesima političkog i ekonomskog uništavanja Srbije. Bez ikakve sumnje, bilo je u masi ekstremnih zapadnjaka, autošovinista i „Evropa-ili-smrt“ NVO-aktivista, ali oni nisu bili u stanju da svoj narativ nametnu za temu ovih protesta. Protestom nisu dominirale – kao daleke '96-e – američke, nemačke i britanske zastave, niti njihov savremeni surogat u duginim bojama, već galimatijas nacionalističkih, slobodarskih (a ne liberalnih) i socijalističkih parola, koje su se ukrštale u paroli „protiv demokratije“, a fokusirale u onom gnevnom plakatu u kome je celokupna srpska rezignacija i vlašću, i opozicijom, i strancima, i nevladinim organizacijama i svim ostalim političkim činiocima i centrima moći sublimirana kao jednostavna i efektna psovka: „JEBEM VAM MATER“. Nema boljeg pečata i potvrde da je reč o autentičnom dešavanju srpskog naroda, od te jednostavne, antisistemske i nadasve iskrene poruke.

Šta kod protesta nije valjalo?

Činjenica da su glasači i pristalice opozicije (uz jedan deo ozlojeđenih i ucenjenih Vučićevih glasača) iznošenje ovih poruka na ulice uz tako masovnu podršku doživeli kao „uspeh protesta“ ne znači da se oni mogu tumačiti kao uspeli. Primetićete da demonstranti nisu još dobili ispunjenje nijednog od svojih zahteva, niti su otklonili opasnost da se trenutni premijer i izabrani predsednik ustoliči kao srpski „dobrodušni tiranin“. Govoriti o „uspehu“ može samo neko, kome je posle spektakularne propasti opozicije na izborima ovaj dašak svežeg vazduha sa ulica većih gradova došao kao uteha i način da se izbori sa traumom nasilničke predizborne kampanje, i za mnoge šokantnog rezultata prvog kruga izbora.

Pogotovo kada se uzmu u obzir najnoviji zahtevi demonstranata, koji više ne podrazumevaju smenu političara koji su prekršili Ustav (poput Maje Gojković), već „uklanjanje sa vlasti cele političke elite“ (sve to uz zahtev za „fer izborima“), i čitav niz srednjoročno neostvarivih ciljeva kao što su „prava radnika“ i „besplatno školstvo“, vidi se koliko su protesti – ma koliko bili impresivni – na klimavim nogama. Osnovni problem demonstranata od samog početka bio je – i njihov, i Vučićev – politički legitimitet. Da, novoizabrani predsednik se domogao tog položaja lišavajući stotine hiljada srpskih građana njihove političke volje, ali njihovo pristajanje na to još uvek predstavlja čin povinovanja i političke podrške. Tek kada se ova ogromna masa građana – još uvek nezastupljena na protestima – ne uključi u borbu protiv režima, režim (i diktatura) neće pasti. I sve dok politički akteri ne počnu direktno i bez snishodljivosti da se obraćaju Vučićevom biračkom telu, oni neće moći da pretenduju na istinsku demokratiju.

Istovremeno, ono što je najveća sila ovih protesta – njihova „spontanost“ i „ukorenjenost“ u narod (bar onaj deo naroda koji nije načisto sluđen bombardovanjem zvaničnih medija) – istovremeno predstavlja njihov glavni nedostatak. Oni sjajno kanališu svoju osnovnu poruku, ali ona kao takva nije dovoljna za političke rezultate. U odsustvu organizacione strukture, svaka minorna grupa izlazi pred kamere i postavlja svoje uskogrude zahteve u ime desetina hiljada građana, a kada dezorijentisane (i uglavnom delegitimisane) „studentske grupe“ najzad izađu sa nečim što liči na političke zahteve, to bude ili neostvarivo, ili toliko razvodnjeno, da nema nikakvu težinu.

Isto važi za famoznu „apolitičnost“ protesta. „Apolitične“ poruke nikada i nigde nisu dovele do promene političke situacije u zemlji. Učesnici demonstracija u više navrata pokazali su elementarno nepoznavanje političkog sistema sopstvene zemlje, i svojim prezirom prema institucijama sopstvenog društva samo su opravdali njihovu uzurpaciju partijskim i političkim elitama. Građani na ulicama dele gnev protiv vlasti, rezignaciju prema opoziciji i prezir prema paternalističkim „pokroviteljima demokratije“ iz inostranstva, ali nemaju jasnu predstavu o tome šta je to politička borba, i kako se ona organizuje.

O tome svedoči i sama činjenica da se protesti događaju post hoc, nakon što je čin svršen, skandalozna kampanja završena, a diktator-u-najavi objedinio dve od tri najmoćnije funkcije u državi. U pitanju je lajanjena posledice nakon višegodišnjeg ignorisanja uzroka. „Buđenje naroda“ je dobra stvar, i bez ikakve sumnje, da se izbori održavaju tek za par nedelja, ova vrsta aktivizma bila bi u stanju da umnogome poništi negativne efekte Vučićeve kampanje. Ali da li su ljudi na ulicama spremni da čekaju naredne izbore? Da li su spremni da se sa vlašću konfrontiraju direktno, kontinuirano i uporno? Da li su spremni da se angažuju oko svake sporne odluke, svakog protivustavnog čina, svake političke uzurpacije? Od odgovora na ova pitanja će zavisiti i budućnost protesta, i budućnost opozicije, a i budućnost Srbije u celini.

Šta od protesta moramo naučiti o građanskom aktivizmu?

Do sada smo se samo dotakli brojnih tema koje su vezane za ove proteste, a koje predstavljaju važne i sveže pojave na srpskoj političkoj sceni. Važno je naglasiti da, uprkos izrazito autoritarnim tendencijama i sistematskom narušavanju Ustava i zakona, Aleksandar Vučić u Srbiji još uvek nije uspostavio diktaturu. Parole kako je „ovo poslednji čas“ i kako će „sutra biti prekasno“ ne samo da su kontraproduktivne, i ne samo da su antidemokratske, nego istovremeno idu na ruku kampanjskoj prirodi srpskog političkog diskursa, koja je jedan od glavnih razloga što smo tu gde jesmo.

Srpska država je uzurpirana, njene vlasti vode antidržavnu i antinarodnu politiku uz blagoslov praktično svih spoljašnjih centara moći, i uz prećutni pristanak ogromne većine građana (uključujući tu svakako i apstinente, koji očigledno ne smatraju da je Vučićeva vlast nešto što ih ugrožava do te mere da je neophodno da se politički angažuju). Očigledno je da postoji svest o tome da se Srbija treba oslobađati, i da se treba boriti za likvidaciju onih procesa koji je očigledno vode u propast. To će biti duga i mukotrpna borba, u kojoj će protivnici vlasti morati da prevaziđu svoje dosadašnje nedostatke, i da na potpuno novi način udare na otuđenog Levijatana koji sa svakom novom godinom sve više poprima obrise Lernejske hidre.

U toj borbi biće od prvorazrednog značaja da uzmemo u obzir sve čemu nas ovaj talas protesta, najozbiljniji za proteklih desetak godina, može naučiti. Zbog ograničenog prostora, sve što će uslediti imaće isključivo oblik teza o kojima će se, ako se potvrde, detaljno raspravljati narednih meseci i godina. Da, meseci i godina – spremite se za dugu, napornu i neizvesnu političku borbu, a imajte na umu sledeće:

Građani nisu apatični

Apatija je predugo bila izgovor za neuspehe opozicije, koji su sopstveno odsustvo ideja, predanosti i harizme skrivali iza „ošamućenog naroda“, koji „jednostavno neće“ da izađe i da se bori za sopstveno dobro. Razne opozicione grupe uspele su na ovaj način da kompromituju niz važnih političkih pitanja, kao što su borba protiv EU i NATO kolonijalizma, očuvanje ustavnog poretka i zaštita srpskih građana i interesa na Kosmetu. Ovi protesti su pokazali da su građani spremni masovno da se uključe u politički život, ako samo veruju da njihovo angažovanje ima smisla. Vlasti su već dokazale da je srpska sirotinja spremna da izlazi na ulice za dnevnice od 1500-2000 dinara. Ko god nije u stanju da dokaže građanima da budućnost njihove dece i opstanak njihove države vredi više od 1500 dinara ne zaslužuje da se smatra opozicijom, i ne treba ni da pokušava da ikoga predvodi.

Građani ne zauzimaju ekstremne stavove ideoloških grupa

Građane na protestu po pravilu generalizuju, i svode na sadržaj onog plakata koji urednik novina odluči da stavi na naslovnu stranu. Građani koji slobodno i svojevoljno podržavaju Vučića (verujte, ima ih mnogo više nego što mislite) to čine najčešće prepoznajući u opoziciji (i demonstrantima) svoje političke antipode – građaniste, nacionaliste, liberale, komuniste itd. Režimski mediji uvek će na svakom protestu isticati u prvi plan najekstremnije, nastojeći tako da suzbiju podršku tzv. „pristojnog sveta“. Ali ekstremne ideološke grupe – šovinisti, komunisti, gej-aktivisti, autošovinisti, monarhisti, ziloti, anarhosindikalisti itd. – nemaju nikakvu težinu u javnosti, i o tome svedoči svaki protest koji su samostalno pokušale organizovati, i koji je retko kad prebacivao više od par stotina ljudi. Na masovnim protestima većina građana je upravo taj „pristojni svet“, koji nije ni za NATO, ni za rat, ni za gej-brakove, ni za „rusku guberniju“, i koji na ulice izlazi zato što deli osećaj da je njihov lični doprinos neophodan da bi zemlji bilo bolje u smislu koji je prihvatljiv za sve, a ne samo za jednu uskoideološku sektu.

Građani su podozrivi prema manipulacijama

Građani se prema partijama i političkoj eliti odnose sa gađenjem, i skoro u istoj meri prema njihovim najvećim i najpokornijim slugama iz medija i parapolitičkih NVO. Ako se izuzmu građani koji u svakom protestu nalaze uski i sebični interes (bila to dnevnica na mitingu podrške vlastima, ili buduća fotelja u nekoj opozicionoj, uskoro vladajućoj partiji), ostatak građana ne želi da učestvuje ni u čemu, u čemu se osećaju žrtvama manipulacije. To znači da na ulice mogu da ih izvedu samo grupe i organizacije bez politikantskog putera na glavi, i da su spremni da podrže samo jasne i nedvosmislene političke ciljeve sa kojima se direktno slažu. Protesti oko Savamale bili su uspešni, dok su građani verovali da se bore protiv korupcije i bezakonja u gradskim vlastima. Protesti protiv „granice između Kosova i Srbije“ i Briselskog sporazuma su bili neuspešni, jer organizatori nisu uspeli da ubede građane da nemaju zadnjih namera i političkih ciljeva (ekstremističke zastave i uskoideološke poruke nisu pomogle). To istovremeno znači da je najuspešnija vrsta manipulacije – ona manipulacija koja građane pasivizuje i udaljava iz političkog života, a to smo upravo videli na poslednjim izborima.

Osnovni oblik obesmišljavanja protesta je njihovo „brendiranje“

Imajući to u vidu, kompromitovane političke grupe i organizacije predstavljaju glavno oruđe borbe protiv autentičnih građanskih pokreta. Američke službe za političke intervencije po svetu su ovaj sistem dovele do savršenstva. Kada god bahatost, osionost i bezakonje neke vlasti izvede masu građana na ulice, Amerikanci bi ubacili unutra malu grupu jasno profilisanih aktivista, koji bi svojim simbolima („Otpor“, „patkica“, „gej-zastava“ itd.) brendirali celi protest kao „svoj“. U slučaju uspešnog protesta, njihovi ljudi bi izašli u prvi plan kao „vođe“ koje odlučuju o daljim političkim koracima i ciljevima. U slučaju neuspeha, mogli bi da prete vlastima kako je u pitanju „samo upozorenje na to šta ih čeka“, ako ne budu odstupali od pravca koji im Amerika propisuje. Ovo smo videli širom sveta, a istom vrstom brendiranja bave se sve obaveštajne službe i centri moći na terenu, uključujući domaće. Koliko je samo minornih i potpuno beznačajnih (ali krajnje ekstremnih) organizacija pokušalo da „kidnapuje“ ove najnovije proteste? Naravno, njihov konačni rezultate je uvek – obesmišljavanje svakog otpora, i pasivizacija građana. Quod erat demonstrandum.

Univerzitet nije u stanju da ponudi rešenja za izlaz iz trenutne situacije

Jedan konkretan nauk ovih izbora i demonstracija koje su usledile tiče se političke uloge univerziteta i akademskih zajednica. Prvo su opozicija i vlast vulgarizovale akademsku zajednicu pretvorivši neke od njenih (uglednih?) članova u „botove višeg reda“, a onda su se studentske organizacije većih univerziteta u zemlji pokazale nesposobnim da na bilo kakav smislen način kanališu narodnu volju koja je izbila na ulice. Da budemo pošteni, protesti su nepravedno nazvani „studentskim“, iako nijedna studentska organizacija ne da ih nije organizovala, nego za tako nešto nije ni bila sposobna. I dok je prvi skup zahteva studenata na početku protesta zvučao smisleno i koherentno, sa sasvim konkretnim ciljevima i čak ukazivanjem na kršenje Ustava nelegalnim brojanjem glasova sa Kosmeta (što sve ukazuje da je pri sastavljanju ovih zahteva studentima „suflirao neko sa strane“), poslednji spisak ne samo da je bio prepun protivrečnosti, neispunjivih i ideološki jednostranih „lepih želja“, i praznih (ponekad i besmislenih) fraza, već je bio čak i elementarno nepismen. Ovo nikoga ne treba da iznenađuje – u Srbiji su degradirane i obesmišljene sve društvene institucije – od vojske, policije, Vlade i Skupštine, preko Crkve i Akademije, pa sve do sudova, bolnica i škola, i situacija ništa bolja nije na univerzitetima. Očekivati da su profesori fakulteta ili studenti manje politički sluđeni, manje dezorijentisani i manji oportunisti od drugih javnih delatnika naivno je i štetno, a tim pomalo infantilnim ubeđenjem se u Srbiji aktivno manipuliše.

Mediji imaju odlučujići uticaj na formiranje javnog mnjenja, ali se uloga medija menja

Ni medije ne treba previše uvažavati kao politički faktor. Kako trenutno stvari stoje, srpskom javnom mnjenju mogu se diktirati politički stavovi i ideološke fraze preko televizije i novina, ali je ta moć nad građanima ograničena, i kratkotrajna. Laži, prevare, pretnje i ucene nešto su što daje kratkoročne rezultate, ali istovremeno brzinski topi poverenje građana prema medijima koji u takvom vršenju vlasti učestvuju. Vlasti ovo delimično kompenzuju stalnom smenom medija, ali građani nisu toliko glupi, niti naivni, da ne proziru obrazac. Direktno poverenje u medije se već skoro izgubilo, i građani trenutno veruju samo onome što su iz medija „prečuli“, to jest pozadinskim informacijama koje ih se ne tiču direktno, i u koje se ne udubljuju. Ova „manipulacija perifernim vidom“ za sada daje rezultate, ali u uslovima tehnološkog razvoja, značaj medija se menja i očigledno opada. To ne znači da se možemo uzdati „u internet i društvene mreže“ kao medije budućnosti, budući da se i njima veoma uspešno manipuliše. Jedini razlog što vlast nema onu vrstu kontrole nad ovim medijima (mada opet – institucija „bota“ potiče upravo iz ovog konteksta) jeste to što njihova primarna ciljna grupa te medije ne koristi. Kada se to promeni, promeniće se i strategije manipulacije. Uostalom, koliko građana preko društvenih mreža deli i komentariše upravo sadržaje iz „Informera“, „Kurira“, ili iz ozloglašenih „Parova“?

Izgradnja boljeg društva zahteva ulazak u institucije, a ne izlazak na ulice

Najzad, dolazimo do nekoliko izuzetno važnih istina o političkom životu, koje će morati da zažive među narodom i građanima da bismo se kao društvo pokrenuli iz žabokrečine u koju smo zapali. Pre svega, uz svu romantičnu snagu uličnih protesta, oni će uvek ostati vaninstitucionalni vid borbe, i „oružje poslednje instance“. To znači da su ovakvi protesti dobri kada „dogori do nokata“ i država dođe na ivicu katastrofe, ali oni nisu u stanju da kanališu ozbiljne promene u društvu. Zbog toga postoje institucije, koje su trenutno obesmišljene i uzurpirane, ali čiji se značaj i uticaj nije izmenio. To znači da nije dovoljno preoteti ulice Beograda, Novog Sada, Niša ili Čačka od Vučićeve „autobuske brigade“, potrebno je na isti takav način od politikanata preuzeti opštine, sudove, škole, bolnice, svakako i državne fabrike i industriju koja još radi, ali pre svega – Narodnu skupštinu. Sa ulica se sve ovo može zahtevati do Sudnjeg dana, a da se ne osvoji ništa osim partijskih fotelja za one iz prvog reda. Potrebno je uložiti istu energiju koja je uložena u ove proteste u dugu i mukotrpnu borbu za ulazak u zakonske institucije države Srbije. Pa kada par desetina hiljada ljudi sa svežim idejama i idealima na ulicama Beograda preraste u više od 125 narodnih poslanika koji te ideje i ideale zastupaju, onda ćemo tek biti u poziciji da zaista nešto zahtevamo od vlade, i da ograničavamo autokratske sklonosti novoizabranog predsednika.  A dok na isti takav način ne zaposednemo svoje opštine i lokalne samouprave, i odatle ne povratimo autonomiju sudovima i izvršnim organima, nećemo imati nikakva legalna sredstva borbe protiv korupcije, lopovluka, nepotizma i – ne zaboravimo to nikada – veleizdaje.

Demokratija isključuje ideološki autizam

Da bi se sve ovo ostvarilo, potrebno je povratiti poverenje naroda u demokratiju, koja, izmešana sa lokalnim koloritom i političkom kulturom, i dalje predstavlja jasno istorijsko opredeljenje i težnju srpskog naroda u njegovoj modernoj istoriji. Istraživanja javnog mnjenja već decenijama pokazuju da narod kao celina bolje sagledava probleme države i društva, i vitalne nacionalne interese, od političara koji ga predstavljaju. Tek kada se narodna volja propusti kroz žrvanj obesmišljenih i korumpiranih pseudodemokratskih procesa, ona se pretvara u dezorijentisani ideološki galimatijas koji caruje našim institucijama i javnošću. A jedan od glavnih vinovnika takve situacije jeste ideološki autizam – odbijanje velikog dela politički aktivnih građana da uvaže legitimne interese i političku volju svojih sugrađana i sunarodnika koji ne dele njihove ideološke vrednosti. Ovo je savršen recept za tiraniju – jer tiranin kao nominalni „otac cele nacije“ i večiti populista uvek predstavlja „manje zlo“ u odnosu na naše direktne ideološke antipode. Koliko je ljudi, koji inače sagledavaju sve dubine antinarodne, antidržavne i izdajničke politike aktuelnih vlasti, likovalo zbog ubedljive pobede kandidata SNS, samo zato što je ta pobeda ponizila i ozlojedila njihove ideološke protivnike? Protesti od prethodnih nedelju dana su nam pokazali da građani različitih ideologija mogu zajedno da se bore za zajedničke političke vrednosti, i elementarne državne i nacionalne interese. Dok takva atmosfera ne preovlada i u Skupštini, nemamo čemu da se nadamo – osim naklonosti i dobroj volji Gospodara.

Svako se mora sam osloboditi

Ideološki autizam se tiče i svih onih ljudi koji su glasali za Vučića, i koji aktivno ili pasivno održavaju njegov konglomerat partija i partijica na vlasti. Kao što liberali ne treba da se pretvaraju da ne postoje nacionalisti, a nacionalisti da ne postoje socijalisti, tako svi skupa ne treba da se pretvaramo kao da ne postoji ogromna većina građana koja ne učestvuje u političkom životu, ili koja jednostavno „glasa za vlast“. Njihov glas se mora uvažiti, čak i kada je preotet i uzurpiran. Ove ljude niko nema pravo da tretira kao „Vučićeve robove“ koje neko sa strane treba da „oslobodi“, i tako im „podari slobodu i političku volju“. Svako ko zamišlja ovakvo „oslobađanje“ većine građana Srbije, zamišlja samo njihovo novo porobljavanje – i u tome se nijedna politička grupa od '46-e godine naovamo nije razlikovala jedna od druge. Ko želi da se bori za bolju Srbiju od ove koju Vučić može da nam ponudi, taj mora strpljivo i s poštovanjem da se obraća Vučićevim biračima, da razbija medijske manipulacije, da apeluje na njihovu građansku svest i odgovornost prema državi i narodu, i tek kada se ta pasivizirana masa digne, imaćemo promene. A tek kada se ona, sopstvenim snagama, i sopstvenom političkom voljom, oslobodi od spoljašnje prinude, ucena i manipulacija, imaćemo slobodnu Srbiju. Nikako pre toga.

Svi politički procesi u Srbiji počinju na Kosmetu

Najzad, dolazimo do najvažnijeg pitanja, i do tradicionalnog centra političkog života Srbije – Kosova i Metohije. Kritičari protesta omladine u više navrata su isticali da je Briselski sporazum i veleizdajnička politika Vučića i kompanije na Kosmetu svojevrsna slepa mrlja ovih protesta. Ako se izuzme poziv na odgovornost zbog kršenja Ustava prilikom glasanja na Kosmetu, koji je ubrzo „nestao iz etra“, Kosovo se na ovim protestima nije pominjalo. Što ne znači da demonstranti smatraju da „Kosovo treba priznati“, i da se za njega ne treba boriti – naprotiv. Oni jednostavno ne znaju šta po tom pitanju da rade, a to je posledica toga, što je najagresivnija kampanja režimskih medija bila upravo posvećena zataškavanju situacije na Kosmetu, i izgradnje iluzije o vođenju nekakve „patriotske politike“ prema Prištini.Građani Srbije i svi pripadnici srpskog naroda moraju da shvate da fraza o „srcu Srbije“ nije nikakva metafora, već suština srpske političke stvarnosti. Na Kosmetu žive građani Srbije, a njihova građanska prava protivustavno i protivzakonito suspendovala je samoproglašena politička elita, ukinuvši im policiju, opštine, sudove, dokumenta, slobodu kretanja, platni promet, izbacivši ih iz Ustava i zakona Srbije kada je vlastima u Beogradu to odgovaralo, i predavši ih u ruke kriminalaca i terorista koji se igraju države. Neka svako zamisli šta kako bi izgledalo da se to njemu dogodi! Samim tim, nema većih žrtava Vučićevog režima od kosovskih Srba. I sve što čini njima, on zapravo čini svima nama – jer isti Ustav i zakoni koje on krši štite i našu decu, našu imovinu, naše poslove i naše živote. Sve što se dogodilo u Savamali, sve što se radi radnicima, lekarima, učiteljima, policajcima, prvo je, i u još goroj meri učinjeno našim sunarodnicima i sugrađanima na Kosovu. I ako ikada budemo zaista hteli da izgradimo bolju Srbiju, moraćemo početi od Kosova. I ako ikada budemo hteli da izgradimo slobodnu Srbiju, moraćemo doneti slobodu na Kosovo. To je mesto gde nas naši strani gospodari oduvek lome, i to je mesto gde im se oduvek suprotstavljamo.

Ako ništa drugo – smenjivost vlasti

Kao što vidimo, protesti omladine od prethodnih nedelju dana zaista su uzburkali političku scenu Srbije, „ne ostavivši nijedan kamen neprevrnutim“. Sva goruća i neuralgična pitanja naše javnosti su otvorena odjednom – korupcija i nepotizam, uzurpacija vlasti i paternalizam, razuzdani kapitalizam i ulizištvo prema kolonijalnim gospodarima, strana okupacija Kosova i veleizdajnička politika vlasti. Ako su nas demonstranti samo trgnuli iz dremeža i naterali da o svemu ovome ponovo progovorimo sa žarom, odlično. Ako su nas naterali da izađemo na ulice i poručimo jednoj obesnoj pseudoeliti da se ne zanose da su naši gospodari, kad treba da budu „narodni službenici“, odlično. Ako se to ne završi ničim drugim, nego upozorenjem novom predsedniku da neće daleko dogurati ako nastavi sa tirjanstvovanjem, opet odlično.

Svako ko misli je svaki izlazak na ulicu samo još jedna manipulacija spoljnjih ili unutrašnjih centara moći – u dubini duše ne veruje u slobodu. Nijednog građanina niko ne može naterati da se svim srcem bori za nešto, u šta ne veruje. A vera u zapadno blagostanje, evropsku perspektivu i transatlantsku bezbednost odavno je iščilela, u onoj meri, u kojoj su se ovi centri stavili u službu održavanja na vlasti onih najgorih među nama – ulizica, sikofanata, lopova i kabadahija. Dosadašnja politička praksa je pokazala da se Srbima može manipulisati, ali ih je izuzetno teško naterati da rade nešto što neće – bilo u pitanju svrgavanje Miloševića, priznavanje Kosova, ili ulazak u NATO. Ko se plaši „za duše“ mladih ljudi koji izlaze na ulice zajedno sa „svakakvima“ – anarhistima, zilotima, komunistima, četnicima, liberalima, gej-aktivistima ili nacionalistima – taj ne veruje u pravo i slobodu pojedinca da donosi samostalne političke odluke, i da sam odlučuje šta je spreman, a šta nije spreman da podrži. I samim tim podržava ideju da nam je kao društvu potreban staratelj – bilo u vidu „dobrog tiranina“, „domaćina čvrste ruke“, ili „stranog upravitelja“.

Uostalom, šta je najgore što može da se desi? Smena političkih generacija? Zašto ne – ovi su očigledno potrošeni i dotrajali, i ništa nećemo izgubiti ako im vidimo leđa. Ako ovi protesti dovedu do političkog pokreta koji će svrgnuti ovu vlast, dobićemo priliku da postavimo bolju – patriotičniju, pošteniju, solidarniju. Ako ne uspemo, niko nam neće biti kriv, osim nas. A ako od svega toga ne izađe ništa drugo, nego princip da je svako smenjiv, i da niko ne može sa državom i narodom da radi šta mu je volja bez posledica, to će već biti daleko bolje društvo od ovog u kome danas živimo. 

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li podržavate izbor Ane Brnabić za premijera Srbije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner